Nestorije

Nestorije (ili Nestor; grč. Νεστόριος [Nestórios]; oko 381— oko 451.) je bio carigradski patrijarh od 428. do 431. i začetnik nestorijanstva.

Nestorije
Lični podaci
Datum rođenja	oko 381
Mesto rođenja	Germanicija, Sirija (danas Kahramanmaraš, Turska)
Datum smrti	oko 451
Mesto smrti	Oaza Al-Harga, Egipat
Svetovni podaci
Poštuje se u	Asirijskoj crkvi istoka
Sporno	Za života proglašen jeretikom

Nestorije je rođen oko 381. godine u Germaniciji u Siriji (danas Maras u Turkoj). Svešteničko obrazovanje je stekao kao učenik Teodora Mopsuestskog u Antiohiji a reputaciju je stekao svojim besedama, koje su vodile njegovom postavljanju za carigradskog patrijarha, nakon smrti Sisinija I 10. aprila 428. godine.

Nestorije se smatra začetnikom hristološkog učenja poznatog kao nestorijanstvo. Ono je nastalo kada se, kao predstavnik antiohijske škole, usprotivio uvođenju novog naziva „Bogorodica“ (grč. Θεοτόκος [Theotókos] — Teotokos) za Mariju, Isusovu majku. Nestorije je umesto toga koristio naziv „Hristorodica“ (grč. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Hristotokos), smatrajući da on uključuje i Hristovo čoveštvo. Govorio je da Mariju treba nazivati Hristorodicom, jer je rodila Hrista (Mesiju, pomazanika). Crkveni istoričar Sokrat Sholastik to ovako opisuje: „Kod Nestorija je živeo sveštenik Anastasije, koji je zajedno sa njime došao iz Antiohije. Nestorije ga je veoma cenio, često radeći onako kako ga je Anastasije savetovao. Jednom, kada je Anastasije govorio besedu u crkvi, rekao je između ostalog: „Drago mi je da niko za Mariju ne može da kaže da je Bogorodica, jer Marija je čovek, a čovek ne može roditi Boga…“ Od ovih reči se mnogi trgoše, i kada nastupi žamor u crkvi, istupi Nestorije u odbranu Anastasijevih reči jer mu ne beše po volji da se uhvati u nečasnoj nauci onaj koga je cenio“. Nestorijev glavni protivnik je bio Kiril Aleksandrijski, predstavnik aleksandrijske škole, koji je smatrao da Nestorije time poriče realnost otelovljenja (Incarnation), praveći od Hrista dve odvojene ličnosti, jednu ljudsku i jednu božansku, u istom telu (vidi nestorijanstvo).

Pored hristološke debate, ostali faktori od uticaja na sukob su bili: rivalstvo između sedišta u Aleksandriji i Antiohiji, carev uticaj na sedište u Carigradu i patrijaršijsko prvenstvo Pape. Borba između Nestorija, kojeg je podržavao car Teodosije II i Kirila, kojeg je podržavao papa Celestin I, bila je istovremeno i borba za prestiž između episkopskih sedišta u Antiohiji i Aleksandriji. U pismu Nestoriju, Kiril dokazuje da Logos i telo u Hristu nisu združeni (sliveni), nego su sjedinjeni ujednu ipostas. Njegova formulacija: „Jedinstvena priroda ovaploćenog Logosa“, kojom objašnjava prirodu Hrista, je prihvaćena od monofizita, i kasnije (na Halkidonskom Saboru 451.) odbačena kao nepravoverna. Kiril 430. godine šalje Nestoriju Dvanaest anatematizama, nestorijevih teoloških mišljenja koja pobija, smatrajući izopštenim od Crkve svakog ko bi odbacio bilo koju od tačaka. Nestorije odbacuje Kirilove Anatemizme, i piše svojih dvanaest tačaka, predajući anatemi, tj. isključenju od Crkve, svakoga ko ih ne bi priznao.

Kiril se obratio caru Teodosiju, i njegovoj pobožnoj sestri Pulheriji, tražeći da se uključe u rešavanje crkvenih problema. Car Teodosije II je bio primoran da radi rešavanja spornog pitanja 431. sazove opšti crkveni sabor. Za mesto održavanja Trećeg Vaseljenskog Sabora, izabran je grad Efes, u kome je Marija nekada boravila, i bila posebno obožavana, a naziv „Teotokos“ jako popularan. Kiril je okupio egipatske episkope i sa njima na lađama krenuo put Efesa. Kopnom su se iz Antiohije zaputili istočni episkopi na čelu sa antiohijskim arhiepiskopom Jovanom. Dana 22. juna 431. godine u crkvi Djeve Marije, ispred koje bejahu okupljeni oni koji poštovaše Mariju kao Bogorodicu, sabrali su se episkopi, predvođeni aleksandrijskim episkopom Kirilom i efeskim episkopom Memnonom. Kiril je odmah preuzeo sabor, otvarajući debatu pre no što su stigli predstavnici Antiohije, koji su kasnili. Istog dana, sabor je osudio Nestorijevo učenje i ozvaničio izraz Bogorodica, a Nestorije je lišen svešteničkog čina i proglašen jeretikom. Prema njegovim sopstvenim rečima:

"Kada Kirilove pristalice videše carevu silu ... oni podigoše nemir i neslogu među ljudima vikanjem da je car protiv Boga ... Oni sobom povedoše i one što bejahu izopšteni i uklonjeni iz manastira, zbog njihovih života i njihovih tuđih običaja, i sve koji bejahu iz jeretičkih sekti i obuzeti zadrtošću i mržnjom protivu mene. I jedna strast beše u svima njima, Jevrejima i paganima i svim tim sektama, i oni se zauzeše da treba prihvatiti bez propitivanja, stvari koje su bez propitivanja meni učinjene; i u isto vreme svi oni, čak i oni sa kojima delih trpezu i molitvu i misao, se složiše... protiv mene i zavetovaše se jedan drugom protiv mene... Ni u čemu ne behu podeljeni."

U narednim mesecima, smenjeno je 17 episkopa koji su podržavali Nestorija. Ubrzo i njegov principijalni podržavalac, Jovan I Antiohijski, podleže carskom pritisku i marta 433. napušta Nestorija. 3. avgusta 435. Teodosije II, koji je podržao Nestorijevo postavljenje, pod uticajem sestre Pulherije izdaje carski edikt kojim proteruje Nestorija u manastir u Velikoj Oazi Hibisa u gornjem Egiptu, pod Kirilovim nadleštvom. Nestorije u tom manastiru ostaje da živi narednih 16 godina, sve do svoje smrti, 451. godine.

Na istoku i zapadu, Nestorijevi spisi su paljeni, gde god su pronađeni, a ono malo preživelih je uglavnom sačuvano u Siriji. Posle petnaest vekova žigosanja Nestorija kao jeretika, 1895. su iskopane knjige koje je napisao pred kraj života, poznate kao Bazaar of Heracleides, u kojima on eksplicitno poriče jeres za koju je optužen. Neki ipak tvrde, da u sačuvanim pismima, odgovarajući na Kirilove optužbe, zastupa stanovište da Hrist ima dve osobe. Stoga, pitanje da li je Nestorije stvarno bio Nestorijanac, i dan danas ostaje predmet sporenja.

Nestorije je visoko poštovan u Asirskoj crkvi istoka, gde se slavi kao Sveti Nestorije (Mar Nestorios).

Vidi još

• Nestorijanski raskol

Literatura

• Anastos, Milton V. (1962). „Nestorius Was Orthodox”. Dumbarton Oaks Papers. 16: 117—140. JSTOR 1291160. doi:10.2307/1291160. 
• Bethune-Baker, James F. (1908). Nestorius and His Teaching: A Fresh Examination of the Evidence. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107432987. 
• Bevan, George A. (2009). „The Last Days of Nestorius in the Syriac Sources”. Journal of the Canadian Society for Syriac Studies. 7 (2007): 39—54. ISBN 9781463216153. doi:10.31826/9781463216153-004. 
• Bevan, George A. (2013). „Interpolations in the Syriac Translation of Nestorius' Liber Heraclidis”. Studia Patristica. 68: 31—39. 
• Braaten, Carl E. (1963). „Modern Interpretations of Nestorius”. Church History. 32 (3): 251—267. JSTOR 3162772. S2CID 162735558. doi:10.2307/3162772. 
• Brock, Sebastian P. (1996). „The 'Nestorian' Church: A Lamentable Misnomer” (PDF). Bulletin of the John Rylands Library. 78 (3): 23—35. doi:10.7227/BJRL.78.3.3. 
• Brock, Sebastian P. (1999). „The Christology of the Church of the East in the Synods of the Fifth to Early Seventh Centuries: Preliminary Considerations and Materials”. Doctrinal Diversity: Varieties of Early Christianity. New York and London: Garland Publishing. str. 281—298. ISBN 9780815330714. 
• Brock, Sebastian P. (2006). Fire from Heaven: Studies in Syriac Theology and Liturgy. Aldershot: Ashgate. ISBN 9780754659082. 
• Burgess, Stanley M. (1989). The Holy Spirit: Eastern Christian Traditions. Peabody, Mass.: Hendrickson Publishers. ISBN 9780913573815. 
• Chapman, John (1911). „Nestorius and Nestorianism”. The Catholic Encyclopedia. 10. New York: Robert Appleton Company. 
• Chesnut, Roberta C. (1978). „The Two Prosopa in Nestorius' Bazaar of Heracleides”. The Journal of Theological Studies. 29 (2): 392—409. doi:10.1093/jts/XXIX.2.392. 
• Edwards, Mark (2009). Catholicity and Heresy in the Early Church. Farnham: Ashgate. ISBN 9780754662914. 
• González, Justo L. (2005). Essential Theological Terms. Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 9780664228101. 
• McGuckin, John A. (1994). St. Cyril of Alexandria: The Christological Controversy: Its History, Theology, and Texts. Leiden: Brill. ISBN 9789004312906. 
• Grillmeier, Aloys (1975) [1965]. Christ in Christian Tradition: From the Apostolic Age to Chalcedon (451) (2nd revised izd.). Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 9780664223014. 
• Hill, Henry, ur. (1988). Light from the East: A Symposium on the Oriental Orthodox and Assyrian Churches. Toronto: Anglican Book Centre. ISBN 9780919891906. 
• Hodgson, Leonard; Driver, Godfrey R., ur. (1925). Nestorius: The Bazaar of Heracleides. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9781725202399. 
• Kuhn, Michael F. (2019). God is One: A Christian Defence of Divine Unity in the Muslim Golden Age. Carlisle: Langham Publishing. ISBN 9781783685776. 
• Loon, Hans van (2009). The Dyophysite Christology of Cyril of Alexandria. Leiden-Boston: Brill. ISBN 978-9004173224. 
• Loofs, Friedrich (1914). Nestorius and his Place in the History of Christian Doctrine. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107450769. 
• Louth, Andrew (2004). „John Chrysostom to Theodoret of Cyrrhus”. The Cambridge History of Early Christian Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 342—352. ISBN 9780521460835. 
• McEnerney, John I. (1987). St. Cyril of Alexandria Letters 51–110. Washington: Catholic University of America Press. ISBN 9780813215143. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial Unity and Christian Divisions: The Church 450–680 A.D. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 9780881410563. 
• Nau, François; Bedjan, Paul; Brière, Maurice, ur. (1910). Nestorius: Le livre d'Héraclide de Damas. Paris: Letouzey et Ané. 
• Norris, Richard A., ur. (1980). The Christological Controversy. Minneapolis: Fortess Press. ISBN 9780800614119. 
• Pásztori-Kupán, István (2006). Theodoret of Cyrus. London & New York: Routledge. ISBN 9781134391769. 
• Reinink, Gerrit J. (1995). „Edessa Grew Dim and Nisibis Shone Forth: The School of Nisibis at the Transition of the Sixth-Seventh Century”. Centres of Learning: Learning and Location in Pre-modern Europe and the Near East. Leiden: Brill. str. 77—89. ISBN 9004101934. </ref>
• Reinink, Gerrit J. (2009). „Tradition and the Formation of the 'Nestorian' Identity in Sixth- to Seventh-Century Iraq”. Church History and Religious Culture. 89 (1–3): 217—250. JSTOR 23932289. doi:10.1163/187124109X407916. 
• Seleznyov, Nikolai N. (2010). „Nestorius of Constantinople: Condemnation, Suppression, Veneration: With special reference to the role of his name in East-Syriac Christianity”. Journal of Eastern Christian Studies. 62 (3–4): 165—190. 
• Wessel, Susan (2004). Cyril of Alexandria and the Nestorian Controversy: The Making of a Saint and of a Heretic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926846-7. 

Spoljašnje veze

• (jezik: engleski)Nestorijevi spisi
• (jezik: engleski)Nestorijeva knjiga Bazaar of Heracleides
• (jezik: engleski)Lik i učenje Nestorija Konstantinopoljskog (sa stanovišta Crkve Istoka)
• (jezik: engleski)Katolička Enciklopedija o Nestoriju (sa katoličkog stanovišta)
• (jezik: srpski)Efeški sabor i Nestorijevo učenje (sa stanovišta Pravoslavne crkve)
• (jezik: engleski)Linčovanje Nestorija, Stefen M. Ulrih (analiza političke pozadine Efeškog sabora)