Википедија

Nikola Kalabić

четнички војвода

Nikola Kalabić (Podnovlje, kod Doboja, 20. decembar 1906 — Degurić, 19. januar 1946[1]) je bio srpski i jugoslovenski geodeta, načelnik Katastarske uprave u Valjevu i rezervni inženjerijski poručnik Jugoslovenske vojske. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant Gorske kraljeve garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini i važio je za jednog od najistaknutijih Mihailovićevih oficira kome se pripisuje odgovornost za veći broj pojedinačnih i masovnih zločina koje su, širom okupirane Srbije, počinili pripadnici korpusa Gorske garde pod njegovom komandom, u kojima je ubijeno najmanje nekoliko stotina ljudi.[2] Najpoznatiji zločini su izvršeni u kosmajskom, smederevskom i aranđelovačkom kraju tokom druge polovine 1943. i prve polovine 1944, npr. masakr u Drugovcu.[3]

Nikola Kalabić
Vojvoda major Nikola Kalabić sa znakom američkih marinaca, koji mu je poklonio pukovnik Albert Sajc (1943/44)
Lični podaci
Datum rođenja(1906-12-20)20. decembar 1906.
Mesto rođenjaPodnovlje, kod Doboja, Austrougarska
Datum smrti19. januar 1946.(1946-01-19) (39 god.)
Mesto smrtiDegurić, NR Srbija[a], FNR Jugoslavija
Porodica
RođaciMilan Kalabić (otac)
Milan Kalabić (mlađi) (sin)
Vojna karijera
Služba1941—1945.
Vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Činpotpukovnik
JedinicaGorska kraljeva garda
Učešće u ratovimaDrugi svetski rat

Postoji nekoliko priča o njegovoj konačnoj sudbini, koje uglavnom dele to da je tragično okončao život. Prema zvaničnoj verziji, Kalabića su posle rata zarobili pripadnici Ozne i prihvatio je da sarađuje u operaciji hapšenja Dragoljuba Mihailovića. Njegova sudbina posle toga nije poznata.

Biografija uredi

Porodica i mladost uredi

Rođen je 20. decembra 1906. godine u srpskoj pravoslavnoj porodici iz Podnovlja kod Doboja, od oca Milana i majke Joke. Imao je sestru Angelinu, rođenu 1912, koja je živela i preminula 1999. u Valjevu.[4]

Otac Milan je bio austrougarski granični podoficir, a na početku Prvog balkanskog rata 1912. godine, ilegalno prelazi Drinu i javlja se kao dobrovoljac u srpskoj vojsci. Prilikom prelaska reke, opazile su ga njegove kolege graničari i počele da pucaju, a pošto im se učinilo da su ga pogodili i da se udavio, porodicu su obavestili o njegovoj smrti. To je Milanovu suprugu Joku navelo da se ponovo uda za Nikolu Prodanovića, sa kojim je 1916. godine dobila sina Nedeljka.[5] Nedeljko Prodanović umro je u Tasmaniji 2011. godine.[6]

Kada se saznalo da je Milan Kalabić još živ, austrougarske vlasti su Joku sa decom Nikolom, Angelinom i Nedeljkom odveli u logor Nežider u zapadnoj Austriji. Nakon Prvog svetskom rata, u kojem se borio kao srpski vojnik na Solunskom frontu, Milan se razveo od Joke i uzeo Nikolu sa sobom. Preveden je u žandarmeriju, tako da je sina vodio po mestima u kojima je imao službu.

Obrazovanje i geometarska karijera uredi

 
Fotografija Nikole Kalabića iz vojničke knjižice (1927)

Kalabić je u Beogradu završio šest razreda gimnazije, a zatim upisao geometarski odsek u srednjoj tehničkoj školi 1925. godine.[7] Školu je završio 1927. godine sa dobrim uspehom i stekao zvanje geometra. Odmah je upućen na odsluženje vojnog roka u inžinjerijskom podoficirskom školi u Mariboru, gde je dobio čin kaplar-đak.

Katastarsku službu u Nišu je dobio odmah po okončanju vojnog roka i tamo je počeo sa spremanjem državnog stručnog ispita za geometra. Za vreme pripreme ispita, upoznao je godinu dana mlađu koleginicu Stajku, zvanu Borka, rodom iz valjevskog sela Rajković. Venčali su se 1929. godine u Valjevu, a Kalabić je potom pozvan na jednu vojnu vežbu, na kojoj unapređen u čin rezervnog inžinjerijskog poručnika Jugoslovenske vojske.

 
Rezervni inžinjerijski potporučnik Nikola Kalabić sa suprugom Borkom, sinom Milanom i kćerkom Mirjanom, neposredno uoči Aprilskog rata

Blizance Mirjanu i Milana su dobili 3. avgusta 1930. godine. Kalabić je ubrzo položio stručni ispit sa vrlo dobrim uspehom, dana 5. decembra 1930. godine u Beogradu. Tako je i prvu geometarsku službu dobio u Beogradu.[7] Usledio je premeštaj u Aranđelovac i najzad u Valjevo,[7] gde Kalabići i danas žive. Tu je najpre bio jedan od geometara, a potom i načelnik Katastarske uprave od 1932. godine.[8] U Valjevu mu se pridružila majka Joka, a nakon razvoda i sestra Angelina. Zato je Kalabić tu kupio kuću, potom i automobil marke Bjuik, što je tada bila prava retkost i privilegija.

Otac Milan je nastavio žandarmerijsku karijeru, a zbog prekomerne upotrebe sile tokom službe 1924. godine i smrti Šćepana Mijuškovića i njegovog rođaka Stevana, bivših komita i organizatora Božićne pobune, Okružni sud u Nikšiću ga je 1930. godine, osudio na zatvorsku kaznu od 18 godina. Pomilovan je i odmah penzionisan 1932. godine. Brat ubijenog Šćepana je 30. jula 1940. godine pucao na Milana ispred njegove zgrade u Ulici kralja Tomislava br. 64 u beogradskom naselju Kotež Neimar.[9] Iako ozbiljno ranjen, uspeo je da se izvuče i bude prebačen u bolnicu, da bi se oporavio nakon operacije.

Nikola Kalabić je bio član sokolskih organizacija i sokolski instruktor.[7] Kao aktivni pripadnik „Udruženja četnika za čast i slobodu otadžbine“ vojvode Koste Milovanovića Pećanca, odlikovan je 1936. godine Ordenom Jugoslovenske krune.[8]

Drugi svetski rat uredi

Služba kod Pećanca uredi

 
Otac i sin: Milan i Nikola Kalabić

Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog inžinjerijskog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu: noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Skinuo je gips i otišao u Šabac, gde mu je bio ratni raspored. Vratio se kući posle dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljubo Novaković, komandant Valjevskog garnizona Peti puk. Pomogao je generalu da se izvuče, a zatim mu je odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Milovanovića Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković već stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na šta je on odgovorio: "Preči su mi kralj i otadžbina, zakleo sam se." Po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad, Pećanac ga je nagradio zvanjem vojvode cerskog i valjevskog.[10]

Ali posle svega tri dana, Kalabić se vratio sa Bukulje. Po svedočenju supruge Borke, bio je neraspoložen i pun gorčine. Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je krenuo sa Nedićem. Nikola je psovao na sav glas, bio je ubeđen da će Nedić sarađivati sa Nemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svedočila je Borka.

 
Nikola Kalabić za vreme rata

Pod Mihailovićevom komandom uredi

Sredinom avgusta 1941, Kalabić je stupio u vezu i sa pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihailovićem, nudeći mu svoje usluge za sklapanje sporazuma s Pećancem.[10] Za pukovnika Mihailovića, Nikola je saznao od uglednog valjevskog advokata, inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom-preporukom, leta 1941. godine odlazi na Ravnu goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihailovića, tako da veći deo vremena do zime prve ratne godine provodi uz njega. Za to vreme, njegov otac Milan Kalabić se pridružio Srpskoj državnoj straži pod upravom Vlade narodnog spasa generala Milana Nedića. U početku se nije slagao sa Nikolinom odlukom da bude u šumi sa Mihailovićem, ali i sam ubrzo počinje da im pomaže dostavljanjem municije.

Od novembra 1941. godine, Kalabić je postao komandant Gorske kraljeve garde, koja je u tom trenutku još imala ulogu prateće čete Komande četničkih odreda, odnosno pukovnika Mihailovića. Nekoliko dana pre velike nemačke operacije Mihailović u decembru 1941. godine, Nikola je organizovao sastanak pukovnika Mihailovića i njegovog oca potpukovnika Milana Kalabića, na kojoj je dogovoreno da Milan preko raspoloživih organa vlasti Vlade narodnog spasa nastavi da pomaže Mihailovićevu organizaciju u šumi. Kada je počela operacija Mihailović, pukovnik Mihailović je razdvojio svoje snage, kako bi se lakše probili kroz neprijateljski obruč. Kalabić je tako sa svojom grupom krenuo i naišao na nemačke snage, kojima se predstavio kao komandir odreda pod komandom Milana Kalabića.

Kako je Mihailović do jeseni 1941. napustio čak i ograničenu saradnju sa partizanima i prihvatio politiku otvorenog neprijateljstva, odlučio je da većinu svojih jedinica privremeno stavi pod nominalnu Nedićevu komandu. Kalabić je bio jedan od Mihailovićevih komandanata koji su svoje odrede legalizovali kod Nedića i Nemaca.[11][12][13]

Osim preko svog oca, Kalabić je održavao vezu i sa drugim predstavnicima kolaboracionističkog režima. Tako se juna 1942. sastao sa Dragim Jovanovićem preko Ilije Mihailovića, bivšeg predsednika Narodne skupštine i član najužeg rukovodstva Jugoslovenske nacionalne stranke.[14]

Takođe, Okružno načelstvo kragujevačkog okruga ostavilo je u izveštaju iz juna 1942. o Kalabiću sledeće podatke: "U jednoj kolibi nalazi se radio-stanica; tu se nalaze oficiri - major Palošević, kapetan Dušan Smiljanić, kapetan Marko Muzikravić, potporučnik Živadin Pavlović i Nikola Kalabić. Sa sobom imaju oko 30 vojnika koji vrše kurirsku službu, brinu se za bezbednost i nabavku namirnica; na dan 14. juna održan je u pomenutoj kolibi sastanak, konferencija delegata iz svih okolnih odreda Srpske državne straže (SDS) koji su uglavnom bili ranije u sastavu odmetničkog odreda D. Mihailovića".[15] Tada je Nikola Kalabić boravio u Stragarima, u orašačkom srezu, oformivši sa nekolicinom oficira iz Šumadije štab koji je bio smešten u manastiru Voljavči.[16]

Progon Kalabićeve porodice uredi

 
Nikola Kalabić sa kćerkom Mirjanom, neposredno po njenom bekstvu iz Banjičkog logora

Nakon saznanja da četnicima tajno doprema municiju i informacije, Gestapo je 3. oktobra 1942. godine uhapsio Nikolinog oca Milana Kalabića, potpukovnika Srpske državne straže i načelnika požarevačkog okruga za vreme okupacije, koji je streljan nakon saslušanja pod torturom.[17] Otkrilo se da je Kalabić pod svojom komandom prijavio nekoliko stotina vojnika više nego što je bilo realno stanje, a plate koje je za njih preuzimao, prosleđivao je četnicima preko narednika Bože Panića. Pošto su sredinom novembra 1942. godine, četnici ubili načelnika sreza župskog i jednog predsednika opštine, SS i policijski zapovednik okupacione uprave u Srbiji August Majsner je izdao saopštenje da je za odmazdu streljano 20 pristalica Draže Mihailovića, a na spisku se našlo i ime Milana Kalabića.

Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, pripadnici Srpske državne straže i Srpskog dobrovoljačkog korpusa su uhapsili Nikolinu kćerku Mirjanu, majku Joku i sestru Angelinu, a potom ih odveli u Banjički logor, a isto su učinili i sa rodbinom njegove supruge Borke. Tamo ih je lično saslušavao Svetozar Toza Vujković, upravnik logora. Uoči ovih hapšenja, Borka je shvatila da je prate i uspela da se sakrije. Isto je učinio i njihov sin Milan, koji je tada imao 11 godina i Kalabiću je bilo potrebno dugo vremena da ga pronađe.

U jesen 1943. godine, Kalabić je uspeo da kćerku Mirjanu izbavi iz Banjičkog logora, preko svog obaveštajnog oficira Kostadina Košutića iz Uprave grada Beograda. Naime, on je došao u logor sa lažnim nalogom da je vodi na novo saslušanje, ali je umesto toga odveo i predao Kalabiću u topolskom selu Božurnja. Ostali članovi Kalabićeve porodice su oslobođeni iz Banjičkog logora početkom 1944. godine, zajedno sa Jelicom Mihailović (suprugom generala Mihailovića), a po naređenju dr Hermana Nojbahera, specijalnog Hitlerovog izaslanika, čija je ideja bila da u predstojećim borbama pridobije četnike na saradnju, te je ovo trebalo da bude gest dobre volje.

Tokom 1944. godine, Gestapo je uhapsio i studentkinju Borislavu Bobu Stanišić iz Požarevca, sa kojom se Milan Kalabić verio pre hapšenja. Otkriveno je da je i ona bila četnički ilegalac u Beogradu, pa je nakon saslušanja i torture u Banjičkom logoru, deportovana 2. juna u logor Aušvic, gde je najverovatnije i ubijena.

Sporazumi sa Nemcima i teror uredi

Kriza u koju su četnici zapali posle poraza u Hercegovini, jugoistočnoj Bosni i Crnoj Gori do kojih je došlo u proleće 1943. posle bitke na Neretvi Mihailovićevog povlačenje u Srbiju i razoružanja dela četnika u operaciji Švarc, navela je Kalabića da u proleće 1943. pokuša da traži neku nagodbu sa Nemcima. Pokušaj nije uspeo jer sporazum nije odobrio general Paul Bader, glavni komandant Srbije.[18] Posle dolaska iz Crne Gore u Srbiju, Mihailović je 12. juna 1943. godine naredio da se rasformira praktično nepostojeći Oplenački četnički korpus i da se na teritoriji oplenačkog i orašačkog sreza obrazuje "Korpus Gorske garde Nj. V. Kralja Petra II", a za komandanta je imenovao Nikolu Kalabića.[19]

 
Nikola Kalabić za vreme Drugog svetskog rata

Krajem leta 1943, opasnost od partizana otklonila je prepreke za uspostavljanje četničko-nemačke saradnje. Potrebe četnika za oružjem i municijom zarad odbrane Srbije od partizana postale su krajnje ozbiljne. Jedini mogući izvor snabdevanja bili su Nemci, direktno ili preko Nedićeve vlade. Nemci su sa druge strane sa ograničenim ljudstvom morali da vode borbe protiv partizana i nadziru prostrano područje jugoistočne Evrope, što je kapitulacija Italije dodatno otežala. Sa nemačke strane, pregovore su vodili niži oficiri, dok su sa strane četnika to bili neki od Mihailovićevih najistaknutijih zapovednika.[20] U takvim okolnostima 27. novembra 1943. godine Nikola Kalabić je u ime pukovnika Jevrema Simića 27. novembra 1943. sa kapetanom knezom fon Vredeom, predstavnikom nemačkog zapovednika za jugoistok, sklopio sporazum koji je predvideo zajedničku borbu protiv komunista pod nemačkim vođstvom, slobodu delovanja četnika i uzdržavanje četnika od sabotaža.[21][22][23][24] Sporazum koji je trebalo da ostane u tajnosti je važio u kosmajskom, aranđelovačkom i smederevskom kraju.[21][23] Simić je 17. januara 1944. je potpisao novi sporazum, kojim je proširena zona njegove nadležnosti sa važnošću sporazuma do 31. marta 1944.[21]

Potpisivanje ovih sporazuma je donelo više pogodnosti četnicima. Sada kada nisu bili ugroženi od Nemaca, mogli su da pojačaju svoju aktivnost protiv partizana, infiltriraju se u Nedićeve formacije i da pojačavaju svoju propagandu i osnaže svoje redove.[25]

U toku jeseni 1943. Gorska garda sa Nikolom Kalabićem na čelu, u saradnji sa Nemcima i kolaboracionistima, vodila je borbe protiv Šumadijskog, Kosmajskog i Sremskog odreda i Prve južnomoravske brigade NOVJ, koja se u to vreme, preko Šumadije, probijala prema Sandžaku.[26]

Nikola Kalabić je bio ozloglašen među četnicima, kao i „Kraljeva garda“ kojoj je stajao na čelu. Jedan Kalabićev oficir pisao je Mihailoviću novembra 1943. da se "narod više plaši kada čuje da dolaze četnici u selo nego Nemci, Bugari, Arnauti i druge vere".[27] Mihailović je 22. decembra 1943. rasformirao Kosmajski korpus i mladenovački i kosmajski srez pripojio korpusu Garde.[19] Pokolj u selu Kopljare kod Aranđelovca se diretno vezuje za Kalabića. Tokom noći 25. decembra 1943. godine Kalabićevi četnici su ubili 22 civila, od kojih 19 Roma i zapalili romske kuće i kuće dvojice seljaka čiji su članovi porodice bili u partizanima. Kalabić je obavestio Dražu Mihailovića o ovom zločinu u depeši, gde je tvrdi da je pobio žrtve jer su komunisti. Nijedna od žrtava nije bila član KPJ, a ne postoji ni dokaz o njihovom učestvovanju u oružanim akcijama.[28]

Saveznici kod Kalabića i dalje borbe uredi

 
Američki pukovnik Albert Sajc i Nikola Kalabić u Stragarima, novembra 1943. godine

Krajem novembra 1943. godine, u Kalabićem štab je došla saveznička misija na čelu sa američkim pukovnikom Albertom Sajcom, obaveštajcem iz OSS-a. Misiju su činili još kapetan Valter Mensfild, oficir za vezu kapetan Borislav Todorović i jedan američki radio-telegrafista. Njihov doček je organizovan u selu Stragari, koje je prethodno spaljeno od nemačkih okupacionih snaga. Pukovnik Sajc je odmah bio oduševljen Kalabićem i njegovim vojnicima, a o samom Kalabiću je ovako pisao:[29]

Bio je najzanimljivija ličnost četničkog pokreta. Visok, vitak, snažne građe, lepih crta lica, lako prepoznatljiv. Imao je crnu gustu bradu, koja mu je savršeno pristajala i zelene oči koje su prosto streljale.

 
Pukovnik Sajc poklanja Kalabiću svoj pištolj i značku američkih marinaca (Stragari, novembar 1943)

Savezničkoj misiji je bilo omogućeno slobodno kretanje po terenima koje je kontrolisala Gorska garda, odnosno Jugoslovenska vojska u Otadžbini.

Sa prestankom četničko-nemačkih sporazuma o primirju, krajem februara 1944, četnici su formalno opet postali neprijatelj okupacionih snaga. I bez formalnih sporazuma ujedinjavala ih je opasnost od partizana. Ipak, Nemci su koristili silu protiv četnika kad kod bi oni istupali protiv Nemaca, Bugara ili srpskih kolaboracionista. Te osovinske akcije nisu bile većeg obima, osim operacije Trajbjagd (Hajka), udruženog napada Nemaca, Bugara i ljotićevaca na Kalabićeve četnike u Šumadiji u februaru i martu 1944.[30]

Proleća 1944. godine general Mihailović je obrazovao do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je Četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba, kapetanom Neškom Nedićem. U to vreme jačaju pokušaji ujedinjenja Mihailovićevih četnika i kvislinških (nedićevsko-ljotićevskih) snaga. Tokom aprila i maja 1944. Kalabićeve snage borile su se protiv 2. i 5. divizije NOVJ u sklopu nemačke operacije Kamerjeger. Tokom operacije, u sklopu obilaska jedinica na frontu, posetio ga je Vojnoupravni komandant Jugoistoka general Felber, što je zabeleženo u Ratnom dnevniku Felberovog ađutanta.[31]

Na čelu svog 2. jurišnog korpusa, Kalabić je učestvovao u svim velikim bitkama protiv partizana u Srbiji u leto 1944. godine u cilju sprečavanja prodora partizana u centralnu Srbiju,[32] u Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku i ponovo u Župi. 11. avgusta 1944. Kalabić se, zajedno sa Račićem i Neškom Nedićem sastao u Topoli sa Felberovim predstavnikom kapetanom knezom fon Vredeom.[33]

Prema fon Vredeovom izveštaju, predstavnici četnika su predložili unapređivanje saradnje, koja je do tada bila sporadična, i stvaranje zajedničkog "fronta protiv komunista" (tj. partizana), sastavljenog od Nedićevih snaga, SDK i Mihailovićevih četnika pod nemačkim pokroviteljstvom.[traži se izvor] U knjizi Karla Hnilicke objavljena je poznata fotografija iz arhive generalmajora Gajtnera na kojoj su Račić, Kalabić i Neško Nedić sa fon Vredeom u Topoli.[34] Teška situacija u kojoj se jula i avgusta 1944. zajedno našli Nemci, srpski kolaboracionisti i četnici, dovela je do otvorenog sjedinjavanja svih kontrarevolucionarnih, odnosno antikomunističkih snaga, a vrhunac tog zbližavanja bio je sastanak između Draže Mihailovića i Milana Nedića u selu Ražani kod Kosjerića oko 20. avgusta 1944.[24][35] Sastanak su organizovali i njemu prisustvovali Kalabić i Dragi Jovanović.

Kad je postalo jasno da će partizani krenuti na jugozapadnu i zapadnu Srbiju iz Crne Gore, Sandžaka i Bosne, Račićeve i Kalabićeve snage raspoređene su natrag u zapadnu Srbiju, gde su bile pojačane dodatnim jedinicama i kasnije poslužile kao glavna četnička odbrana Srbije protiv nadolazećih jedinica NOVJ.[36]

Operacija Hajka uredi

Za više informacija pogledajte: Operacija Hajka

Gubitak Srbije i povlačenje u Bosnu uredi

 
Smotra 2. jurišnog korpusa 4. grupe jurišnih korpusa: armijski general Dragoljub Mihailović i komandant korpusa Nikola Kalabić (Ravna gora, proleće 1944)

Posle poraza u bici na Jelovoj gori, Četvrta grupa jurišnih korpusa je bila u rasulu i povlačenju na sever, i Kalabić je ponovo na čelu Gorske garde. Prvih dana oktobra korpus Gorske garde se sa drugim jedinicama povukao do Beograda, a Kalabić i Neško Nedić vodili su razgovore sa generalom Mušickim, komandantom SDK, u njegovoj komandi u Beogradu. Narednih dana su četničke snage, uključujući Gorsku gardu, iz Beograda transportovane vozovima i kamionima u okolinu Kraljeva.[37][38]

 
Kalabić, član Centralnog nacionalnog komiteta i predsednik Samostalne demokratske stranke dr Adam Pribićević i armijski general Dragoljub Mihailović na smotri 2. jurišnog korpusa 4. grupe jurišnih korpusa (Ravna gora, proleće 1944)

U zabelešci obaveštajnog odeljenja štaba Grupe armija F od 19. oktobra 1944. konstatovano je kako je Račić objavio početak borbe protiv „okupatora“, uprkos odgovaranju od strane Kalabića koji takav potez smatra preuranjenim.[traži se izvor]

Kalabić se prema Bosni probijao u grupaciji generala Trifunovića preko Sjenice i Prijepolja, zajedno sa prethodnicom Šojerlen (Proboj grupe armija E kroz Sandžak).[39]

U istočnoj Bosni Kalabić je komandovao svojim snagama u napadu četnika na Tuzlu decembra 1944, gde su njegove snage učestvovale u oštrim borbama, a o uspesima su izvestile nemačku komandu.[traži se izvor] Tokom narednih dana Kalabićeve snage su u okolini Šekovića pretrpele teške gubitke i delimično su razbijene.[40] Posle neuspelog napada na Tuzlu Kalabićeve snage bile su primorane da odstupe ka Kladnju, umesto da, kako je planirano, preko Šekovića prodru prema Kalesiji.[40]

Bio je u grupi oficira koja je nagovarala Mihailovića da odstupi na zapad, ali kada je Mihailović odbio, ostao je uz njega.[41] Mihailović je bio zavaran depešama koju je slala OZNA i verovao da je narod u Srbiji nezadovoljan komunistima i da čega njegov povratak da se podigne ustanak protiv nove vlasti.[42]

Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podeljene su u tri borbene kolone. Na čelu srednje kolone, koja je pored ostalog imala da se stara i o bezbednosti vrhovne komande, bio je potpukovnik Nikola Kalabić. Tačno mesec dana kasnije, posle velikih napora, sve tri kolone su stigle do kraja svoga puta: uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmoćnijih komunističkih snaga. Preživele grupe vojnika su se uputile na svoje matične teritorije, da nastave borbu. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Kalabić je uspeo da stigne u okolinu Valjeva.

U bici na Zelengori, pripadnici NOVJ su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku i ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolinom savetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka odvedene u zatvor.

Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguće. Posle nekog vremena, ga je poverio svešteniku Miru Glušcu, blagajniku u jednoj brigadi Gorske garde.

Prema memoarima arhimandrita Jovana Radosavljevića, koji se poziva na svedočenje fočanskog sveštenika Novaka Stanojevića, Miro Glušac je uhapšen 25. ili 26. maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i streljani su u selu Blažuj, kod Sarajeva, na vrelu Bosne.

Sudbina Nikole Kalabića uredi

Verzija o saradnji sa komunistima uredi

Glavni članak: Operacija hapšenja Draže Mihailovića
 
Grupa oficira i agenata Ozne sa navodnim Nikolom Kalabićem

Pred sam kraj rata Nikola Kalabić kao i mnogi drugi pripadnici JVUO pokušavali su da se sakriju u zabačenim delovima zemlje i tamo pokušavajući da sačekaju pokušaj bune protiv komunističke vlasti. OZNA je krenula sa širokim planom likvidacije bivših pripadnika JVUO i ostalih vojnih organizacija na teritoriji Jugoslavije. Tako su uspeli svoje agente da ubace u mrežu podrške Nikole Kalabića, i da ga u tajnoj operaciji 5. decembra 1945. godine uhapse.

Početkom januara 1946. godine Nikola Kalabić bio je namamljen u Beograd od strane agenata Ozne preobučenih u četnike. Njegovim ljudima je rečeno da im se pruža šansa da izvrše atentat na Tita. Od samog dolaska u Beograd bili su pod prismotrom Ozne. Prvobitno smešteni u Rumunsku ulicu kada su agenti upali unutra i savladali pratnju Nikole Kalabića.

Smešten u kuću na Voždovcu, Kalabić biva savladan i ubrzo počinje saradnju sa Oznom. Prvo je izdao svoje četnike koji su ostali po planinama koji bivaju jako brzo likvidirani od strane udarnih grupa KNOJ i OZNA.[43]

Planirala se akcija hapšenja Draže Mihailovića i Nikola Kalabić je u zamenu za svoju vlastitu bezbednost pristao da sarađuje. Bio je kako se navodi - veoma voljan za saradnju. Doveden u stan u Kosovskoj ulici pod kontrolom Ozne Kalabić je učio agente o četnicima, kako se ponašaju, kako jedu, kako se oblače, drže i govore. Po kazivanju agenta koji je bio deo svega toga - Kalabić je bio izuzetno servilan, čak do te mere da su ga sami agenti zadirkivali da treba više da se ponaša „kao Kalabić“.[44]

Nakon obuke, odred agenata Ozne pod fiktivnom komandom Nikole Kalabića kreće u Bosnu u susret Draži Mihailoviću. Nakon nailaska na patrolu narodne milicije, preobučeni agenti Ozne se povlače sa terena i vraćaju u Beograd, dok Milicija, KNOJ i OZNA pretražuju teren kako bi stvorili sliku da zaista traže „četnike“. Onda ponovo grupa kreće na teren. Pri prvom susretu sa četnicima, Kalabić pokazuje svoju odanost Ozni i igra svoju ulogu perfektno.[45] Kada su agenti dovedeni do mesta gde se krio Draža Mihailović, Kalabić je pokazao lice izdajnika. Ubeđivao je sve vreme sopstvenog vrhovnog komandanta kako je u Srbiji jaka organizacija, kako su četnici svuda, da narodno nezadovoljstvo samo što ne eksplodira i ubeđivao ga da pođe sa njima u Srbiju. Mihailović se nećkao, ali je Kalabić bio vanredno dobar i ubedio Mihailovića. Dogovorili su se o fiktivnoj akciji gde je trebalo da zajedno napadnu stanicu Milicije u Dobrunu. Kalabić je lično odredio dva agenta Ozne.

Verzija o pogibiji u Degurićkoj pećini uredi

Jedna od verzija o sudbini Nikole Kalabića, jeste da je poginuo u borbi sa agentima Ozne kod Degurićke pećine nadomak Valjeva i manastira Ćelije, dana 19. januara 1946. godine.

Osnovni sud u Valjevu je 2011. godine, u vanparničnom postupku doneo rešenje kojim se utvrđuje 19. januar 1946. godine kao datum smrti Nikole Kalabića.[46][47][1][48]

Ostale verzije uredi

Prema tvrdnjama Slobodana Krstića Uče i Đorđe Nešića, oficira Ozne koji su učestvovali u hapšenju Draže Mihailovića, Kalabić je ubijen u periodu maj—jul[b] 1946. godine. Po Krstićevom svedočenju, Kalabić je pre toga bio smešten u jednom stanu u Kosovskoj ulici, a njegovoj egzekuciji su pored Krstića prisustvovali Mile Milatović i Vladan Bojanić.[50]

Istoričar Venceslav Glišić je u razgovoru sa Aleksandrom Rankovićem, vođenim 1974. na pitanje šta je bilo sa Kalabićem dobio odgovor da mu je Udba promenila ime i poslala ga u Bosnu. Kako je on nastavio da pije i počeo da se javno hvali kako je on Nikola Kalabić, premešten je u drugi kraj Bosne. Pošto je i tamo nastavio po starom, bio je ubijen.[51]

Jednu od verzija o Kalabićevom kraju objavio je u svojoj knjizi Nikola Milovanović, a prema njoj se Kalabić slobodno kretao Beogradom i jedne večeri je ubijen od strane čoveka,[v] čije su najbliži bili pobijeni od strane njegove Gorske garde.[53]

Proces rehabilitacije uredi

Vesna Dragojević, unuka Nikola Kalabića, pokrenula je proces njegove rehabilitacije 2009. godine.[54] Osnovni sud u Valjevu je 2011. godine svojim rešenjem odredio 19. januar 1946. godine kao datum Kalabićeve smrti, odnosno pogibije.[46][47][1][48] Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Valjevu u maju 2017. godine.[55] Ovu odluku je u maju 2018. poništio Apelacioni sud i vratio na ponovno odlučivanje.[56] Postupak je nastavljen pred Višim sudom u Valjevu.[57][58]

Kalabić je zvanično rehabilitovan 8. avgusta 2022. godine.[59][60] Sud u Valjevu ga je oslobodio pređašnjih optužnica i ništavnima su proglašene odluke o konfiskaciji njegove imovine te je za zvanični datum njegove smrti nedvosmisleno utvrđen 19. januar 1946. godine. Na ovu odluku podneta je žalba.[61] Apelacioni sud u Beogradu je u maju 2023. potvrdio rešenje o rehabilitaciji.[62][63]

Odlikovanja uredi

U popularnoj kulturi uredi

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Predmet osporavanja (videti: ovde).
  2. ^ Krstić navodi da je Kalabić ubijen pre početka suđenja Draži, a Nešić da je ubijen otprilike u isto vreme kada i Draža.[49]
  3. ^ Prema Slobodanu Krstiću Uči, Kalabiću je tokom boravka u Kosovskoj ulici hranu donosio Krcunov vozač Josif Cvetković, koji ga je jednom prilikom vodio i u bioskop „Zvezdu”. Iako je bio bez brade, Kalabića su tom prilikom prepoznali neki ljudi na ulici[52]

Reference uredi

  1. ^ a b v Novosti.rs — Kalabić i zvanično mrtav
  2. ^ Tomanić, Boris (2017). „Gorska garda Nj. v. kralja Petra Drugog u orašačkom srezu. Formacija, borbe, zločini” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za strategijska istraživanja - Odeljenje za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1: 135. 
  3. ^ Radanović 2015, str. 33–34.
  4. ^ „Pogledi.rs — Angelina Kalabić”. Arhivirano iz originala 24. 04. 2014. g. Pristupljeno 23. 03. 2014. 
  5. ^ „Pogledi.rs — Rođeni brat Nikole Kalabića”. Arhivirano iz originala 02. 05. 2014. g. Pristupljeno 23. 03. 2014. 
  6. ^ Preminuo najstariji Srbin u Tasmaniji | Dijaspora | Novosti.rs
  7. ^ a b v g Popović 2009, str. 782.
  8. ^ a b Milovanović 1983a, str. 75.
  9. ^ „Krvavo obračunavanje u Ulici kralja Tomislava: Jedan Crnogorac teško ranio Milana Kalabića, penzionera da bi osvetio braću ubijenu pre 15 godina”. Vreme. 6850: 7. 31. jul 1940. 
  10. ^ a b Milovanović 1983a, str. 76.
  11. ^ Tomasevich 1975, str. 198.
  12. ^ Borković 1979a, str. 270.
  13. ^ Petranović 1992, str. 271.
  14. ^ Borković 1979b, str. 220.
  15. ^ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta 1941-1945, knjiga prva, str. 220.
  16. ^ Tomanić, Boris (2017). „Gorska garda Nj. v. kralja Petra Drugog u orašačkom srezu. Formacija, borbe, zločini” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za strategijska istraživanja - Odeljenje za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1: 112. 
  17. ^ Tomasevich 2002, str. 215.
  18. ^ Tomasevich 1975, str. 318.
  19. ^ a b Milovanović 1983c, str. 158.
  20. ^ Tomasevich 1975, str. 321.
  21. ^ a b v Tomasevich 1975, str. 323.
  22. ^ Petranović 1992, str. 410.
  23. ^ a b Milovanović 1983c, str. 159.
  24. ^ a b Borković 1979b, str. 223.
  25. ^ Tomasevich 1975, str. 330.
  26. ^ Milovanović 1983c, str. 164.
  27. ^ Petranović 1992, str. 370.
  28. ^ Radanović 2015, str. 136-137.
  29. ^ „Kalabića ubili šest puta”. Novosti. 1. 1. 2011. 
  30. ^ Tomasevich 1975, str. 338.
  31. ^ Nacionalna arhiva Vašington, NAW, T501, roll 255, frame 000804, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  32. ^ Tomasevich 1975, str. 413.
  33. ^ Tomasevich 1975, str. 342.
  34. ^ Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45 između pp. 224 i 225, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  35. ^ Neubacher 2004, str. 159.
  36. ^ Tomasevich 1975, str. 413–414.
  37. ^ Ratko Parežanin; MOJA MISIJA U CRNOJ GORI, Rim 1974 - strane 17-18
  38. ^ Radomir Milošević - Čeda: ZAKASNELI RAPORT, Interprint, Beograd 1996 - strane 78-79
  39. ^ Radanović 2015.
  40. ^ a b Radanović 2015, str. 402.
  41. ^ Tomasevich 1975, str. 447; Popović 2009, str. 783.
  42. ^ Tomasevich 1975, str. 441.
  43. ^ „Zamka za Nikolu Kalabića | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  44. ^ „Kalabić obučava udbaše | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  45. ^ „Od javke do javke | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  46. ^ a b Vreme.rs — Geometar K
  47. ^ a b Blic.rs — Nikola Kalabić ubijen pred hvatanja Draže
  48. ^ a b „Novi obrt: Kalabić nije izdao Dražu Mihailovića”. Arhivirano iz originala 24. 03. 2014. g. Pristupljeno 24. 03. 2014. 
  49. ^ Krstić 1988, str. 197–198; Krivokapić 2006, str. 283.
  50. ^ Krstić 1988, str. 197–198; Krivokapić 2006, str. 279–284.
  51. ^ „Hteli smo ga samo živog”. www.novosti.rs. 2. 5. 2009. 
  52. ^ Krstić 1988, str. 197.
  53. ^ Milovanović 1983, str. 392.
  54. ^ Puzović, Branko. „Naš deda nije izdao Dražu! Novosti, 06.06.2009”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  55. ^ Rehabilitovan Nikola Kalabić („Politika”, 26. maj 2017)
  56. ^ Ukinuta odluka o rehabilitaciji Nikole Kalabića („Večernje novosti”, 18. maj 2018)
  57. ^ Đuretić i Dimitrijević svedočiće o Kalabiću („Politika”, 5. februar 2019)
  58. ^ Puzović, Branko (10. 7. 2022). „KALABIĆ DOBIO DRUGU ŠANSU? U Višem sudu u Valjevu pri kraju ponovljen postupak rehabilitacije Dražinog saradnika”. Večernje novosti. Pristupljeno 11. 7. 2022. 
  59. ^ „KALABIĆ PONOVO REHABILITOVAN! Novo rešenje Višeg suda u Valjevu o ratnom komandantu Gorske Kraljeve garde JVO”. Večernje novosti. 7. 8. 2022. Pristupljeno 7. 8. 2022. 
  60. ^ Ćirić, Slobodan (7. 8. 2022). „Sud u Valjevu ponovo rehabilitovao Nikolu Kalabića”. Politika. Pristupljeno 8. 8. 2022. 
  61. ^ Ćirić, Slobodan (2. 9. 2022). „Kalabić nema pravo na rehabilitaciju jer je utvrđeno da je ratni zločinac”. Politika. Pristupljeno 3. 9. 2022. 
  62. ^ „Apelacioni sud potvrdio rehabilitaciju Nikole Kalabića”. Radio-televizija Srbije. 19. 5. 2023. Pristupljeno 19. 5. 2023. 
  63. ^ „NIKOLA NIJE SARAĐIVAO SA OKUPATOROM: Kalabić pravosnažno rehabilitovan”. Večernje novosti. 19. 5. 2023. Pristupljeno 22. 5. 2023. 
  64. ^ Timotijević, Miloš (2015). „Zvonimir Zvonko Vučković (1916-2004): Biografija, dokumenta, sećanja” (PDF). Zbornik radova Narodnog muzeja. XLV: 186—187. 
  65. ^ „Zoran Rankić: Vojvoda Kalabić je deo mog umetničkog, ali i privatnog života”. novosti.rs. 30. 7. 2014. Arhivirano iz originala 02. 08. 2014. g. Pristupljeno 01. 08. 2014. 
  66. ^ „Zoran Rankić: Zbog Kalabića su me i slavili i kudili”. novosti.rs. 2. 2. 2019. Arhivirano iz originala 07. 10. 2019. g. Pristupljeno 15. 10. 2019. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Калабић&oldid=27682894”