Nitobe Inazo (engleski: Nitobe Inazō, japanski新渡戸 稲造; 1. septembar 1862—15. oktobar 1933) je bio japanski poljoprivredni ekonomista, autor, pedagog, diplomata, političar, i hrišćanin, tokom perioda pre Drugog svetskog rata.

Nitobe Inazo
Datum rođenja(1862-09-01)1. septembar 1862.
Mesto rođenjaMorioka
 Japan
Datum smrti15. oktobar 1933.(1933-10-15) (71 god.)

Detinjstvo i mladost uredi

Nitobe je rođen u Moriokau, (današnjoj Ivate prefekturi). Njegov otac je bio pratilac lokalnom daimjou Nambu klana. Njegovo ime kada se rodio je bilo Inanosuke. Nitobe je otišao iz Morioka u Tokio 1871. godine, da postane naslednik svog ujaka, Ota Tokitošija, i tada je promenio ime u Ota Inazo. On je kasnije ponovo promenio u Nitobe kada su njegova braća umrla.

Obrazovanje uredi

Nitobe je u studirao na Saporo Poljoprivrednom fakultetu. On je prešao u hrišćanstvo zbog uticaja doktora Vilijama Klarka, prvog potpredsednika direktora na koledžu, koji je predavao na fakultetu, ali se oni nikada nisu lično sreli. Nitobe je odlučio da studira poljoprivredu zbog nade cara Mucohitea da će Nitobe porodica nastaviti da unapređuje razvoj poljoprivrede (Nitobeov otac pomogao da se razvija poljoprivreda u severnom delu Nambu provincije).

Nitobe je 1883. godine upisao Tokio Imperial Univerzitet, kako bi studirao englesku književnost i ekonomiju. Razočarao se u nivo istraživanja u Tokiu i zato je napustio univerzitet i otišao da studira u Sjedinjenim Američkim Državama.

 
Meri Peterson Elkinton

On je otputovao u SAD 1884. godine, i ostao je tri godine u Baltimoru, da studira ekonomiju i političke nauke na Univerzitetu Džons Hopkins. Dok je bio u Baltimoru, postao je član Društva religioznih prijatelja.[1] Kroz njihovu zajednicu je u Filadelfiji upoznao Meri Peterson Elkinton, koju je na kraju oženio.

Dok je bio na univerzitetu Džons Hopkins ponuđeno mu je da radi kao asistent profesora na Saporo Poljoprivrednom fakultetu, ali je morao prvo da doktorira ekonomiju poljoprivrede u Nemačkoj. Završio je studije posle tri godine na Hali Univerzitetu i vratio se na kratko u Sjedinjene Američke Države da se oženi sa Meri Elkinton u Filadelfiji pre nego što se preselio u Saporo 1891. Do njegovog povratka u Japan je objavio knjige na engleskom i nemačkom, i dobio prvi od njegovih pet doktorata.

Nitobe je predavao na fakultetu do 1897. kada ga je napusto. Proveo je tri godine pišući u Japanu i Kaliforniji. Jedna od knjiga koje je napisao tokom ovog perioda je Bušido: Duša Japana.

Birokrata i profesor uredi

Nitobe je imenovan za tehničkog savetnika japanske kolonijalne vlade na Tajvanu 1901. godine, gde je bio na čelu šećernog biroa.

Takođe je postao redovni profesor prava na Univerzitetu Kjoto Imperial 1904. godine i predavao kolonijalne studije. Predavao je i ekonomiku poljoprivredu i kolonijalne studije u Tokiju i naglašavao je humanitarni aspekt kolonijalnog razvoja. 

Dok je radio kao profesor u Tokiju, postao je prvi profesor koji je otišao na da predaje u Sjedinjene Američke Države.

Posle Prvog svetskog rata, Nitobe se pridružio ostalim reformski orijentisan japancima organizacije Japanski Savet.[2]

Diplomata i državnik uredi

Kada je Liga naroda osnovana 1920. godine, Nitobe je postao jedan od generalnih sekretara Lige, i preselio se u Ženevu, Švajcarsku. On je postao osnivački direktor Međunarodnog komiteta za intelektualnu saradnju (koji je kasnije postao UNESKO pod mandatom Ujedinjenih nacija).

U avgustu 1921. godine, Nitobe je učestvovao u 13. Svetskom kongresu esperanta u Pragu, kao zvanični delegat Lige naroda. Njegov izveštaj Generalnoj skupštini Saveza je bio prvi objektivan izveštaj o Esperantu jedanog zvaničnog predstavnika međuvladine organizacije.[3]

Nakon što je otišao iz Lige naroda, Nitobe je kratko radio u japanskom parlamentu. Imao je kritične stavove o povećanju militarizam u Japanu početkom 1930-ih, i nije mu se svidelo što se Japan povlači iz Lige naroda 1933. zbog Mukdenske krize

U oktobru 1933. godine, Nitobe je prisustvovao konferenciji u Banfu, Alberta Instituta za pacifičke odnose.[4] Na povratku kući sa konferencije, Nitobeova upala pluća se pogoršala i bio je primljen u Kraljevsku bolnicu u ViktorijiBritanskoj Kolumbiji, Kanadi. Umro je 15. oktobra 1933. nakon operacije. Nakon njegove smrti Meri je objavila mnoge Nitobeove neobjavljene rukopise, uključujući i memoare ranog detinjstva.

Nasledstvo uredi

 
Bušido: Duša Japana, naslovna strana izdanja iz 1900.

Nitobe je bio plodan pisac. Objavio je više naučnih knjiga, kao i knjiga za opšte čitalaca. On je takođe doprineo stotinama članaka u popularnim časopisima i novinama. Nitobe je ipak najpoznatiji na zapadu zbog svoje knjige Bušido: Duša Japana (1900), koja je bila jedana od prvih velikih radova o samurajskoj etici i japanskoj kulturi napisana na engleskom jeziku (knjiga je naknadno prevedena na japanski i mnoge druge jezike). 

Prijem i uticaj Bušida je bio sasvim drugačiji u Japanu i na Zapadu. Na Zapadu, Bušido je bio bestseler od izbijanja Rusko-japanskog rata 1904. godine, a preveden je na desetine jezika.[5]

Citati uredi

  • „Ono što je važno je da pokušamo da razvijemo uvid i mudrost, a ne puko znanje, poštujemo nečiji karakter, a ne  njegovo učenje, i negujmo ljudske karaktere, a ne puke talente."
  • „Ako ima nešto da se uradi, svakako postoji najbolji način da se to uradi, a najbolji način je najekonomičniji i najviše graciozan[6]

Reference uredi

  1. ^ For a concise full biography of Nitobe in Quaker pamphlet, see Bridge across the Pacific : the life of Inazo Nitobe, Friend of justice and peace by Tadanobu Suzuki; Argenta, B.C. : Argenta Friends Press, 1994.
  2. ^ Akami 2002
  3. ^ „"Esperanto and the Language Question at the League of Nations" (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 10. 2007. g. Pristupljeno 14. 01. 2016. 
  4. ^ Akami, Internationalizing the Pacific: 193-94.
  5. ^ Oleg Benesch.
  6. ^ Nitobe 2006

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi