Novgorodski pokolj
Novgorodski pokolj iz 1570. bio je kolektivno kažnjavanje građana Velikog Novgoroda od strane cara Ivana Groznog.
Uvod: Opričnina uredi
Car Ivan Grozni je u početku svoje vladavine doživeo nekoliko ličnih tragedija: 1538. majku su mu otrovali boljari, 1553. sin Dimitrije, njegov prvenac, utopio se u reci pod nejasnim okolnostima, a 1560. izgubio je voljenu suprugu Anastasiju Romanovnu, za koju je sumnjao da je otrovana. Takođe, prijatelji i saradnici kojima je verovao su ga više puta izdali: 1553. dok je car bio bolestan, njegovi najbliži bojari su odbili da polože zakletvu njegovom sinu, careviću Dimitriju, dok je 1564. njegov najbolji vojskovođa i prijatelj iz detinjstva, knez Andrej Kurbski, prebegao u Poljsku.[1]
Razočaran u boljare, car je okupio oko sebe najsiromašnije plemiće, na čelu sa Maljutom Skuratovom i Borisom Godunovom, i 1565. sazvao Zemski sabor, preteći abdikacijom ako boljari i crkva ne prime nove reforme. Car je od Zemskog sabora iznudio apsolutnu vlast i pravo da kažnjava sve svoje protivnike bez suda, dok je Rusija podeljena na dva dela: Opričninu i Zemščinu. Opričnina je bio carev lični posed, nastao zaplenom imanja pogubljenih boljara, koji su uživali opričnici, carevi telohranitelji i lična policija, izabrani od najsiromašnijih plemića bez zemlje. Zemščina, ostatak Rusije koji je ostao pod upravom Boljarske dume, bio je u nemilosti, kolektivno osumnjičen za izdaju, i opričnici su imali pravo da njene članove podvrgnu nasilju kako bi cara zaštitili od izdaje.[2]
Ivanova revolucija bila je praćena terorom: manastirske hronike iz 1560-1570. nabraju poimence 3470 žrtava carevog gneva. Često, žrtve su bile pogubljene "sa svojom ženom", "sa ženom i decom" ili "sa još deset ljudi koji pritekoše u pomoć". Carev brat od strica i pretendent na presto, knez Ivan Staricki, pogubljen je sa svojom majkom, ali su mu deca pošteđena i zbrinuta.[1] Uprkos hiljadama pogubljenih boljara, ni jedna boljarska porodica nije istrebljena.[2] Car je naređivao manastirima da se mole za duše pogubljenih, i pravdao je pogubljenja i mučenja kao uobičajenu kaznu za izdaju u celom svetu, naročito u vreme rata.[1]
Pored kneževsko-boljarskog staleža, nastradale su i oblasti stare gradske slobode i državne nezavisnosti - pokrajine nekadašnje Novgorodske republike.[3]
Vrhunac terora: Novgorod uredi
U decembru 1569. car Ivan poklonio je veliku svotu novca arhiepiskopu Novgoroda za opravku crkava, želeći da se dodvori lokalnom sveštenstvu. Međutim, car je obavešten da je iza ikone u jednom novgorodskom manastiru otkriveno pismo-ne nužno verodostojno-u kome sveštenstvo i građani Novgoroda i Pskova traže pomoć od Poljske kako bi se odvojili od Rusije.[1]
Dana 2. januara 1570. jak odred strelaca predvođenih opričnicima stigao je u Novgorod, opljačkao obližnje manastire i pohapsio 500 sveštenika i monaha. Stigavši lično 6. januara, Ivan je naredio da se svi koji ne mogu da plate otkup od 50 rubalja batinaju do smrti, a arhiepiskop je raščinjen i bačen u tamnicu.
Po Trećoj hronici Novgoroda, pokolj stanovništva trajao je 5 nedelja, sa do 500 žrtava dnevno. Zvanični podaci govore o 2770 ubijenih, dok je car Ivan tvrdio da ih je bilo svega 1502.[1] Pošto su mnogi trgovci, nezadovoljni Livonskim ratom koji je ometao trgovinu, osumnjičeni da su učestvovali u zaveri, carska vojska je spalila sve prodavnice i trgovačke kuće u gradu i predgrađima, pa čak i farme u okolini.[1] Čak su i žene i deca bacani vezani u reku Volhov.[2]
Posledice uredi
Novgorod se nikada nije oporavio od pokolja i pljačke, izgubivši zauvek mesto najvećeg trgovinskog centra Rusije.[1]
Po legendi, samo slučajnost je spasla drugu bivšu gradsku republiku, Pskov, od sudbine Novgoroda. Pred cara je izašao jedan jurodivi, sa komadom sirovog mesa, koje je caru ponudio. Na carev prekor, da se ne sme jesti meso za vreme posta, jurodivi je odgovorio: »A zašto ne, kada evo ti, Ivane, jedeš ljudsko meso.« Sujeveran i preplašen, car je odustao od pokolja u Pskovu.[3]
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e Djurant 2004, str. 737–740
- ^ a b v „Istorija Rusije (P. Miljukov) 4 — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 4. 2018.
- ^ a b „Istorija Rusije (A. Jelačić) — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 4. 2018.
Literatura uredi
- Djurant, Vil (2004). Reformacija : istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina : 1300-1564 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd: Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga. ISBN 978-86-335-0164-4.
