Википедија

Novoplatonizam

Novoplatonizam, novoplatonovci je kasnija religijska i mistična forma platonovske filozofije, oblikovana u 2. veku u Plotinovim delima, a znatno je uticala na ranohrišćansku teologiju. Takođe je uticala i na gnosticizam, posebno preko učenja o Demijurgu.[1]

Bista za koju se veruje da predstavlja Plotina

Vizantijski car Justinijan I je zatvorio Platonovu Akademiju 529. godine, pa je nakon toga neoplatonizam nastavio da se razvija u hrišćanskom ruhu. Početak ove filozofske misli obeležavaju Plotin i njegov učitelj Ammonius Saccas. Sam termin ne označava toliko skup ideja, koliko grupu mislilaca. Uprkos tome, moguće je izdvojiti zajedničke ideje mislilaca koji se klasifikuju kao neoplatonisti. Jedna od njih je, na primer, monistička ideja da se ceo svet može objasniti pozivanjem na jedan princip; u slučaju neoplatonizma to je - Jedno.

Nakon Plotina, razlikujemo tri perioda u istoriji neoplatonizma: misao njegovog studenta Porfirija (3. i početak 4. veka); misao Iamblichus-a (3. i 4. vek); i period 5. i 6. veka, kada su procvetale Akademije u Aleksandriji i Atini.[2]

Neoplatonizam imao je izrazit uticaj na istoriju filozofije koja će uslediti. U srednjem veku, neoplatonističke ideje izučavali su muslimanski, hrišćanski i jevrejski mislioci. U islamskoj kulturnoj sferi, neoplatonistički tekstovi bili su dostupni u vidu arapskih i persijskih prevoda. Značajni mislioci poput El Farabija, Avicebrona, Avicene i Majmonida, inkorporirali su neoplatonističke elemente u svoja učenja.[3] Toma Akvinski imao je direktan uvid u tekstove Prokla, Simplikija i Pseudo-Dionizija Aeropagite, i znao je za druge neoplatoniste poput Plotina i Porfirija.[4] Mistik Majstor Ekart (1260.-1328) takođe je bio pod uticajem neoplatonizma.

Neoplatonizam izvršio je veliki uticaj na perenijalističku filozofiju italijanskih Renesansnih mislilaca Marsela Fićina i Piko dela Mirandole. Uticaj je nastavljen kroz Univerzalizam 19. veka i savremeni spiritualizam i nedualizam. Neoplatonizam predstavlja temelj mističkih tradicija tri najveće Avramske religije.[5]

Etimologija uredi

Neoplatonizam je moderni termin. Termin neoplatonizam ima duplu funkciju kao istorijski termin. Najpre, on pravi distinkciju između učenja Plotina i njegovih učenika i učenja Platona. S druge strane, termin pretpostavlja učenje Plotina koje ima svojevrsne novine u interpretaciji Platona. Skoro šest vekova od Platonovog vremena do Plotina, postojala je neprekidna tradicija interpretacije Platona, koja je započela Aristotelom kao direktnim naslednikom Platonove Akademije i nastavila da postoji kroz period koji se danas naziva srednji Platonizam. Termin neoplatonizam implicira da je Plotinova interpretacija Platona radikalno drugačija od interpretatora pre njega, da bi trebalo da se posmatra kao novi period u istoriji Platonizma. Neki savremeni mislioci, međutim, imaju sumnje u pogledu ovog stava. Oni tvrde da samo marginalne razlike dele Plotinovo učenje od tada već postojećih interpretacija Platona.

To da li je neoplatonizam smislena ili korisna istorijska kategorija je centralno pitanje koje se tiče istorije interpretacije Platona. Renesansni platoničar Marselo Fićino je, na primer, smatrao da je neoplatonistička interpretacija Platona autentičan i veran opis Platonove filozofije.[6] Iako se ne zna tačno kada su mislioci počeli da odvajaju ova dva učenja, očigledno je da su najkasnije u prvoj dekadi 19. veka. Savremeni mislioci smatraju nemačkog teologa Fridriha Šlejermahera za pionira posmatranja neoplatonizma kao zasebnog učenja.[7]

Poreklo i istorija klasičnog neoplatonizma uredi

Neoplatonizam započeo je sa Plotinom u 3. veku.[1] Nakon Plotina, razlikujemo tri perioda u istoriji neoplatonizma: misao njegovog studenta Porfirija (3. i početak 4. veka); misao Iamblichus-a (3. i 4. vek); i period 5. i 6. veka, kada su procvetale Akademije u Aleksandriji i Atini.

Helenizam uredi

Neoplatonizam sintetisao je ideje iz različitih filozofskih i kulturnih sfera. Najznačajniji grčki prethodnici bili su srednji Platoničari poput Plutarha, i neopitagorejci, posebno Numenius of Apamea. Filon Aleksandrijski, helenizovani jevrej, prilagodio je judaizam u terminima stoičkih, platoničarskih i neopitagorejskih elemenata i tvrdio je da se do Boga može stići jedino "ekstazom". Tvrdio je takođe da božja proročanstva pružaju materijal za moralno i religijsko saznanje. Najraniji hrišćanski filozofi, poput Justina Filozofa i Atinagore, koji je pokušao da poveže hrišćanstvo sa platonizmom, i hrišćanski gnostici Aleksandrije, naročito Valentin i pratioci Vasilida, takođe su iskazivali neke elemente neoplatonizma,[8] iako bez puno konzistentnosti.

Saccas uredi

Ammonius Saccas (preminuo oko 265. godine) bio je Plotinov učitelj. Kroz njegovo učenje, moguće je da je Plotin bio pod uticajem indijske misli. Sličnosti između neoplatonizma i Vedanta filozofije Hinduizma navelo je nekolicinu autora da veruju da se ovo učenje nalazi u samom temelju neoplatonizma.[9][10][11]

I hrišćani (Jevsevije Kesarijski, Jeronim Stridonski i Origen Adamantije) i pagani (Porfirije i Plotin) smatrali su Saccas-a učiteljem i osnivačem neoplatonističkog sistema. Porfirije je tvrdio da se on odrekao hrišćanstva i prihvatio pagansku filozofiju, dok su Jevsevije i Jeronim smatrali da je ostao hrišćanin.

Plotin uredi

Plotin (205—270) naširoko je poznat kao otac neoplatonizma. Većina biografskih informacija o njemu potiče iz Profirijevog predgovora Plotinovih Eneada. Iako je sam Plotin bio pod uticajem učenja klasične grčke, persijske i indijske filozofije i egipatske teologije[12], njegovi metafizički spisi su kasnije inspirisani raznim hrišćanskim, jevrejskim, islamskim i gnostičarskim metafizičarima i misticima.

Plotin je smatrao da postoji vrhovno, potpuno transcendentno "Jedno", koje je nedeljivo, uniformno, bez podela. "Jedno" je izvan svih kategorija bića i ne-bića. Koncept bića formiran je na osnovu objekata ljudskog iskustva i predstavlja atribut tih objekata, pripisuje im se postojanje, ali večno, transcendentno Jedno nadilazi sve te objekte, pa i kategorije kroz koje ih posmatramo. Jedno "ne može biti ništa što postoji" i ne može biti samo skup svih stvari (uporediti sa stoičkom doktrinom neverovanja u nematerijalno postojanje), već prethodi svakom postojanju.

Porfirije uredi

Porfirije (233—309) pisao je o astrologiji, religiji, filozofiji i muzičkoj teoriji. Autor je biografije svog učitelja Plotina. Važna je figura u istoriji matematike zbog pisanja Pitagorine biografije i komentara Euklidovih Elemenata. Porfirije je takođe poznat kao borac protiv hrišćanstva i zagovornik paganizma. U 15 knjiga pisao je Protiv hrišćana, od čega su ostali samo fragmenti.

Iamblichus uredi

Iamblichus (245-325) uticao je na dalji kurs odvijanja neoplatonističke filozofije. On je možda i najpoznatiji po svom sažetom pregledu pitagorejske filozofije. U njegovom sistemu, carstvo božanskih stvari prostiralo se od Jednog pa sve do same materijalne prirode, gde je duša, u stvari, prešla na materijalno i otelotvorila se u obliku ljudskih bića. Svet je, stoga, skup nadljudskih bića koji utiču na prirodne događaje i koji poseduju i govore o znanju o budućnosti i koji su svi imaju pristup molitvama. Iamblichus je smatrao da je krajnji i vrhovni cilj spasenje. Otelotvorena duša ima mogućnost da se vrati u svoje sveto pređašnje stanje praktikovanjem određenih rituala i teurgije.

Akademije uredi

Nakon Plotina i Porfirija, Aristotelova dela uplivala su u program platonističke misli. Porfirijeve Isagoge, odnosno Uvod u Aristotelove Kategorije, bile su važne kao uvod u logiku, a izučavanje Aristotela postalo je uvod u učenje Platona u kasnom Platonizmu Atine i Aleksandrije. Komentari ove grupe pretendovali su na harmonizaciju Platonovog, Aristotelovog i katkad stoičkog učenja.[13] Neka neoplatonistička dela pripisivana su Platonu ili Aristotelu.[14]

Hipatija (360-415) bila je grčki filozof i matemaričar i služila je kao vrhovnica platonističke škole u Aleksandriji, gde je i podučavala filozofiju, matematiku i astronomiju.

Proclus (412-485) bio je grčki neoplatonistički filozof, jedan od poslednjih velikih grčkih filozofa. On je oformio jedan od elaboriranijih, kompleksnijih i potpuno razvijenih neoplatonističkih sistema, pružajući takođe alegoričan manir interpretacije Platonovih dijaloga. Specifične karakteristike njegovog sistema je njegovo umetanje nivoa individualizacija, između samog Jednog i božanskog intelekta, koji je sekundarni princip. Henade, odnosno nivoi, su iznad svakog bića, kao i Jedno, ali one stoje na početku kauzalnih lanaca i na svojevrstan način ih određuju. Oni se takođe poistovećuju sa tradicionalnim grčkim bogovima, tako da jedna henada može biti Apolon i biti uzrok svih apolonskih stvari, dok drugi može biti Helije i biti uzrok svih sunčanih stvari. Henade služe da štite Jedno od i samih naznaka mnoštva i da vuku preostali univerzum ka Jednom, tako što predstavljaju povezujući, posredni nivo između apsolutnog jedinstva i determinisane mnoštvenosti.

Ideje uredi

Plotinove Eneade predstavljaju primarni i klasični dokument neoplatonizma. Kao forma misticizma, Eneade sadrže teoretske i praktične delove. Praktični delovi bave se poreklom ljudske duše, pokazujući kako je napustila svoje prvobitno stanje. Praktični delovi prikazuju način kojim se duša može vratiti do Večnog i Vrhovnog.[8] Sistem se može podeliti na nevidljivi svet i svet fenomena. Nevidljivi svet sastoji se iz transcendentnog, apsolutnog Jednog, iz koga emanirad večna i savršena suština (nus ili intelekt), koja proizvodi dušu sveta.

Jedno uredi

Za Plotina, prvi princip realnosti jeste Jedno, jednostavno, neizrecivo, nesaznatljivo, koje je i kreativni, generišući izvor celog univerzuma[15], i takođe teleološki cilj svih postojećih stvari. U pravom smislu nema imena i adekvatnog govora o Jednom i Dobrom. Jedno je tako jednostavno da se za njega ne može reći ni da egzistira niti da je biće. Kreativni, stvaralački princip svih stvari je iznad bića. Taj koncept izveden je iz šeste knjige Platonove Države[16], gde se iz poznate analogije sa Suncem, iznosi koncept Dobrog nadilazi sva bića (ἐπέκεινα τῆς οὐσίας).[17] U Plotinovom modelu realnosti, Jedno je izvor cele realnosti, koja uzima formu dve hipostaze ili supstancije: Nusa i Duše. Iako su se neoplatonisti nakon Plotina pridržavali njegove kosmološke sheme, kasniji razvoj u ovoj tradiciji je napustio Plotinovo učenje s obzirom na značajne filozofske probleme koje je učenje nametalo, poput prirode zla.

Emanacije uredi

Iz Jednog emanira ostatak univerzuma kao niz nižih bića

Demiurg ili Nus uredi

Izvorno Biće najpre emanira nus, koje je savršena slika Jednog i arhetip svih postojećih bića. Simultano je biće i misao, ideja i idealni svet. Kao slika, nus korespondira savršeno sa Jednim, ali kao ono što je izvedeno potpuno se razlikuje od Jednog. Ono što Plotin podrazumeva pod nusom je najviša sfera koja je dostupna ljudskom umu,[8] ali je ujedno i čist intelekt. Nus je najvažnija komponenta idealizma, pa je i Neoplatonizam čista forma idealizma. Demiurg (Nus) je energija, ili ergon (ono što radi posao) koji organizuje i manifestuje materijalni svet.

Duša sveta uredi

Slika i produkt nepokretnog nusa je duša sveta, koja, prema Plotinu, je nematerijalne prirode kao i nus. Njen odnos prema nusu je isti kao i odnos nusa prema Jednom. Ona se nalazi između nusa i pojavnog (fenomenalnog sveta), i izvedena je, odnosno dolazi posle i iz nusa a u kontaktu se sa pojavama. Nus/duh je nevidljiv; duša sveta može da održi svoje jedinstvo i ostane u nusu, ali u isto vreme ima moć da se sjedini sa materijalnim svetom i da se tako dezintegriše. Zauzima tako središnju poziciju između nusa i pojavnog sveta. Kao jedinstvena duša sveta pripada suštini i inteligibilnom svetu, dok u isto vreme pripada mnogim individualnim dušama. Ovo individualnim dušama omogućava da imaju saznanja iz nusa, ili da se okrenu ka pojavnom svetu i da se time izgube u carstvu čula i konačnosti.[8]

Svet fenomena (pojavni svet) uredi

Duša, kao pokretna suština, generiše materijalni, pojavni svet. Ovaj svet je toliko prožet dušom da bi njegovi različiti delovi trebalo da ostanu u harmoniji. Plotin nije dualista u identičnom smislu kao Gnostici; upravo suprotno, on se divi lepoti sveta. Dokle god ideja upravlja materijom, ili duša telom, svet je dobar. On je slika - iako maglovita - višeg sveta, i nivoi boljeg i goreg u njemu su esencijalni za harmoniju celine. Međutim, u pojavnom svetu, jedinstvo i harmonija zamenjeni su neslogom i razdorom. Rezultat toga je konflikt, prividno postojanje. Razlog za ovo stanje je to što tela počivaju na materijalnoj prirodi. Materija nema kvalitete. Ako je lipena forme i ideje, ona je zlo; ako nije lišena forme, ona je neutralna.[8] Zlo se ovde razume kao parazit, koje nema postojanje samo po sebi, nešto što je neizbežna posledica univerzuma.[18]

Nebeska hijerarhija uredi

Kasniji neoplatoničari, pogotovu Iamblichus, dodali su stotine posrednih bića poput bogova, anđela, demonam u drugih bića kao medijatora između Jednog i ljudi. Neoplatoničarski bogovi su svesavršena bića ine iskazuju uobičajeno amoralno ponašanje koje se vezuje za njihove prikaze u mitovima.

  • Jedno, Bog, Dobro. Transcendentno i neizrecivo.
  • Hiperkosmički Bogovi: oni koji sačinjavaju Suštinu, Život i Dušu
  • Demiurg: kreator
  • Kosmički Bogovi: oni koji sačinjavaju Biće, Prirodu i Materiju - uključujući i bogove sa kojima smo upoznati iz klasične religije

Zlo uredi

Neoplatonisti nisu verovali u nezavisno postojanje zla. Poredili su ga sa tamom, koja ne postoji sama po sebi već jedino kao odsustvo svetlosti. Tako da, takođe, zlo je jednostavno odsustvo dobrog. Stvari su dobre tako što postoje, a loše su, zle su, ako su nesavršene, lišene nekog dobra koje bi trebalo da imaju.

Povratak ka Jednom uredi

Neoplatonisti su verovali da su ljudsko savršenstvo i sreća dostižni u ovom svetu, bez čekanja ishoda u životu posle smrti. Savršenstvo i sreća - posmatrani kao sinonimi - mogu se dostići filozofskom kontemplacijom.

Svi ljudi se vraćaju Jednom, odakle su emanirali.[19][20][21]

Neoplatonisti su verovali u besmrtnost duše.[22][23] Ljudska duša sastoji se iz niže iracionalne duše i više racionalne duše (uma), i oba dela mogu se posmatrati kao dve različite moći duše. Verovalo se da duša ima "vozilo"[24] koje omogućava besmrtnost duše i vraćanje Jednom posle smrti.[25] Nakon telesne smrti, duša odlazi na nivo u životu posle smrti koji odgovara nivou na kom je postojala tokom zemaljskog života.[26][27] Neoplatonisti verovali su u princip reinkarnacije. Najčistije i najsvetije duše bi obitavale na najvišim nivoima, dok bi nečista duša prošla čistilište,[23] pre nego što se otelotvori ponovo[28] i reinkarnira u novom telu, takođe moguće i u animalnoj formi.[29] Plotin je verovao da duša može da se reinkarnira u telo drugog čoveka ili u različite vrste životinja. Međutim, Porfirije je smatrao, za razliku od Plotina, da se duša ne može reinkarnirati u telo životinje.[30] Duša koja se vratila Jednom postiže jedinstvo sa kosmičkom univerzalnom dušom[31] i ne reinkarnira se, ne otelotvoruje se ponovo.[28]

Uticaj uredi

Rano hrišćanstvo uredi

Avgustin uredi

Određena centralna načela neoplatonizma poslužila su privremeno hrišćanskom teologu Avgustinu, na njegovom putu od dualističkog Manihejstva do Hrišćanstva.[32] Kao manihejac, smatrao je da zlo ima supstantivno, samostalno, nezavisno postojanje i da je Bog sačinjen od materije. Kada se preobratio u neoplatonistu, promenio je svoje stavove po ovim pitanjima. Kao neoplatonista, i kasnije hrišćanin, verovao je da je zlo odsustvo dobrog[33] i da Bog nije materijalan.[34] U njegovom traktatu "On True Religion" vidljivo je da je Avgustinovo hrišćanstvo i dalje prožeto elementima neoplatonizma.

Termin logos bio je različito interpretiran u neoplatonizmu. Plotin se osvrće na Talesa[35] interpretirajući logos kao princip meditacije i veze između hipostaza[36] (Duša, Duh (Nus) i Jedno). Apostol Jovan predlaže vezu između Logosa i Sina, Hrista.[37] Apostol Pavle logos naziva "Sin", "Slika" i "Forma".[37][38][39]

Za Avgustina, Logos je otelotvoren u Hristu, u kom je logos bio prisutan kao ni u jednom drugom čoveku.[40][41][42] Avgustin je izrazito uticao na ranu srednjovekovnu hrišćansku filozofiju.[43]

Origen i Pseudo-Dionizije uredi

Neki od ranih hrišćana, koji su bili pod uticajem neoplatonizma, poistovećivali su neoplatonsko Jedno ili Boga sa Jahveom. Najuticajniji od njih bio je Origen, učenik Saccas-a, i šestovekovni autor Pseudo-Dionizije Aeropagita, čija dela su prevedena od strane Eriugene u devetom veku. Oba autora su imale dugotrajan uticaj na istočno pravoslavlje i zapadnjačko hrišćanstvo, i na razvoj kontemplativnih i mističnih praksi i teologije.

Gnosticizam uredi

Neoplatonizam takođe je imao veze sa Gnosticizmom, koji sam Plotin nije podržavao. U devetom delu druge knjige Eneada piše "Protiv onih koji afirmišu Kreatora Kosmosa i Kosmos sam kao Zle" odnosno "Protiv Gnostika".

Zahvaljujući njihovom vervanju koje je utemeljeno u platoničarskoj misli, neoplatonisti su odbacili gnostičarsko klevetanje Platonovog demiurga, kreatora materijalnog sveta ili kosmosa, koji se spominje u Timaju. Neoplatonizam se shvatao kao ortodoksna platonovska filozofija; ovo je možda zahvaljujući, delom, Plotinovog pokušaja da diskredituje određene interpretacije platonske filozofije, kroz Eneade. Plotin je verovao da su pobornici gnosticizma izopačili originalno učenje Platona i često je govorio protiv Valentina, koji je, prema Plotinu, doprineo razvitku doktrina dogmatske teologije sa idejama poput onih da je Duša Hrista stvorena od strane svesnog boga nakon neuspeha pleroma. Prema Plotinu, Jedno nije svesni bog s namerama, već princip totalnosti koje je ujedno i izvor ultimativne mudrosti.[44]

Vizantijska učenja uredi

Nakon što je Platonova Akademija uništena u prvom veku p. n. e, filozofi su nastavili da podučavaju Platonizam, ali sve do ranog petog veka nije bilo oživljeno učenje u Akademiji. Neoplatonisti su oko 410. godine oživeli Akademiju, koja nije imala mnogo veza sa pređašnjom.[45] Opstala je do 529. godine kada je zatvorena od strane Justinijana zbog zagovaranja paganizma. Druge škole nastavile su sa radom u centrima Justinijanovog carstva - Konstantinopolju, Aleksandriji i Antiohiji.[46][47]

Nakon zatvaranja neoplatonističke akademije, neoplatonička i/ili sekularna filozofska učenja nastavljena su u javnim školama u Aleksandriji. U ranom 7. veku, neoplatoničar Stephanus iz Aleksandrije preneo je ovu aleksandrijsku tradiciju u Konstantinopolj, gde će ostati uticajna, iako kao forma sekularne edukacije.[47] Univerzitet je nastavio sa aktivnom filozofskom tradicijom platonizma i aristotelijanizma.[47]

Mihailo Psel (1018-1078) bio je vizantijski monah, pisac, filozof, političar i istoričar. Napisao je mnoge filozofske rasprave poput De omnifaria doctrina, Pisao je većinu filozofskih dela tokom njegovog vremena provedenog kao dvorski političar u Konstantinopolju u 1030-im i 1040-im.

Gemistos Pleton (1355-1452) ostao je eminentni učenjak neoplatonističke filozofije u poznom vizantijskom carstvu. Pleton upoznaje Kozima Medičija i utiče na kasnije otvaranje platoničarske akademije u Firenci. Kozimo će postaviti Marsela Fićina na čelo akademije, koji je preveo Platonove dijaloge, Plotinove Eneade i druga neoplatonistička dela na latinski jezik.

Islamski neoplatonizam uredi

Razlog zbog kojeg je neoplatonizam imao veliki uticaj na islamsku misao bila je dostupnost neoplatoničarskih tekstova. Arapski prevodi i parafraze neoplatoničarskih dela bili su već dostupni islamskim učenjacima, jer su bili u posedu grčkih kopija tekstova. Do njih su dospeli osvajanjem prominentnijih centara vizantijske hrišćanske civilizacije u Egiptu i Siriji.

Razni persijski i arapski učenjaci, uključujući Avicenu, Ibn Arabi-a, El Kindi-a i El Farabi-a, prilagodili su neoplatonizam monoteističkim ograničenjima islama.[48] Prevodi dela koja ekstrapoliraju božja načela u neoplatonizmu nisu imala veliku modifikaciju u odnosu na grčki izvor teksta.[49] Islamski neoplatonizam adaptirao je koncepte Jednog i Prvog principa islamskoj teologiji, pripisujući Prvi princip Bogu. Bog je transcendentno biće, sveprisutno i nepromenljivo.[49] Islamski filozofi služili su se okvirom islamskog misticizma u svojoj interpretaciji neoplatonističkih spisa i koncepata.

Jevrejska misao uredi

U srednjem veku, neoplatonističke ideje uticale su na jevrejske mislioce, poput kabaliste Slepog Isaka i jevrejskog neoplatoničkog filozofa Avicebrona, koji je prilagodio neoplatonizam svojoj monoteističkoj religiji.

Zapadnjački misticizam uredi

Dela Pseudo-Dionizija bili su instrument koji je inspirisao rast zapadnjačkog srednjovekovnog misticizma, i oblikovala su mislioce poput Majstora Ekarta.

Zapadnjačka Renesansa uredi

Neoplatonizam je prividno opstao u istočnoj pravoslavnoj crkvi kao nezavisna tradicija. Ponovo je oživljen na zapadu od strane Pletona, javno priznatog pagana i oponenta vizantijske crkve.

Neoplatonizam u Renesansi kombinovao je ideje hrišćanstva i novo ruho u kom je interpretiran Platon.

Marselo Fićino (1433—1499) je odgovoran za prezentovanje Platona u renesansi. Godine 1462, Kozimo Mediči, koji je sponzorisao njegova dela, bio je zainteresovan za humanizam i platonizam. Mediči je obezbedio Fićinu 36 Platonovih dijaloga na grčkom, kako bi ih ovaj preveo na latinski. Pošto je malo ljudi poznavalo grčki jezik, prevođenjem učinjeno je da je Platonova filozofija prijemčivija. Kasnije, Fićino prevodi Plotinova dela, omogućavajući prvi put na zapadu da budu pročitana.

Đovani Piko dela Mirandola (1463—1469) bio je još jedan istaknuti neoplatoničar tokom italijanske renesanse. Vladao je latinskim i grčkim, a poznavao je hebrejski i arapski jezik. Papa je zabranio njegova dela, videći ih kao jeretička, za razliku od Fićinovih dela koja su uspela da opstanu na strani crkve.

Napori Fićina i Dela Mirandole da etabliraju neoplatonističku i hermetičku doktrinu i prilagode je rimskoj katoličkoj crkvi u poslednje vreme smatraju se "hermetičkom reformacijom".[50]

Platonisti sa Kembridža (17. vek) uredi

U 17. veku u Engleskoj, neoplatonizam bio je fundamentalan za Platoniste sa Kembridža, čiji su članovi Henri Mor, Džon Smit, Ralph Cudworth, Benjamin Whichcote. Kolridž je tvrdio da su oni više cenili Plotinovo delo od Platonovog, "božanstveni Plotin", tako je Mor nazivao Plotina.

Moderni neoplatonizam uredi

Značajni moderni neoplatonisti uključuju Tomasa Tejlora, "Engleskog Platonistu", koji je naširoko pisao o Platonizmu i preveo skoro ceo korpus Platona i Plotina na engleski jezik.

Pisac naučne fantastike Filip K. Dik identifikuje se kao neoplatonista i izučava povezana mistična iskustva i religiozne koncepte.[51]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Moore, Edward (n.d.). "Neoplatonism". Internet Encyclopedia of Philosophy. Retrieved 2 May 2019. 
  2. ^ oxfordbibliographies.com
  3. ^ Kreisel, Howard (1997). „Moses Maimonides”. Ur.: Frank, Daniel H.; Leaman, Oliver. History of Jewish Philosophy. Routledge history of world philosophies. London and New York: Routledge. str. 245—280. ISBN 978-0-415-08064-4. 
  4. ^ Wayne Hankey, "Aquinas, Plato, and Neo-Platonism"
  5. ^ Armstrong, Karen. A History of God.
  6. ^ Allen, Michael J.B., ur. (Summer 1977)). „Ficino's Lecture on the Good?”. Renaissance Quarterly. 30 (2): 160—171. JSTOR 2860654. S2CID 163651079. doi:10.2307/2860654.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)}
  7. ^ Tigerstedt, E. N. (1974). The Decline and Fall of the Neoplatonic Interpretation of Plato. 
  8. ^ a b v g d Adolf Harnack; John Malcolm Mitchell (1911). „Neoplatonism”. Ur.: Chisholm, Hugh. One or more of the preceding sentences incorporates text from a publication now in the public domain. Encyclopædia Britannica (11th izd.). Cambridge University Press. 
  9. ^ J. Bussanich (januar 2005). „The roots of Platonism and Vedanta”. International Journal of Hindu Studies. 9 (1): 1—2. 
  10. ^ Harris, R. Baine, ur. (1982). Neoplatonism and Indian Thought. Norfolk Va.: The International Society for Neoplatonic Studies. 
  11. ^ J.F. Staal (1961). Advaita and Neoplatonism. A Critical Study in Comparative Philosophy. Madras: University of Madras. 
  12. ^ Porphyry, On the Life of Plotinus and the Order of His Books, Ch. 3 (Armstrong's Loeb translation).
  13. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Frans de Haas
  14. ^ De Mundo, Loeb Classical Library, Introductory Note, D. J. Furley
  15. ^ Brenk, Frederick (January 2016). "Pagan Monotheism and Pagan Cult". "Theism" and Related Categories in the Study of Ancient Religions. SCS/AIA Annual Meeting. 75.4. Philadelphia: Society for Classical Studies (University of Pennsylvania). Archived from the original on 6 May 2017. Retrieved 14 October 2020. "Historical authors generally refer to "the divine" (to theion) or "the supernatural" (to daimonion) rather than simply "God." [...] The Stoics, believed in a God identifiable with the logos or hegemonikon (reason or leading principle) of the universe and downgraded the traditional gods, who even disappear during the conflagration (ekpyrosis). Yet, the Stoics apparently did not practice a cult to this God. Middle and Later Platonists, who spoke of a supreme God, in philosophical discourse, generally speak of this God, not the gods, as responsible for the creation and providence of the universe. They, too, however, do not seem to have directly practiced a religious cult to their God."
  16. ^ Dodds, E.R. "The Parmenides of Plato and the Origin of the Neoplatonic 'One'". The Classical Quarterly, Jul–Oct 1928, vol. 22, p. 136
  17. ^ Plato, Republic 509b
  18. ^ Richard T. Wallis and Jay Bregman (1992), Neoplatonism and Gnosticism, SUNY Press, pp. 42–45
  19. ^ D. G. Leahy, Faith and Philosophy: The Historical Impact, pages 5–6. Ashgate Publishing, Ltd.
  20. ^ Enneads VI 9.6
  21. ^ Richard T. Wallis and Jay Bregman (1992), SUNY Press, page 173.
  22. ^ Plotinus, iv. 7, "On the immortality of the Soul."
  23. ^ a b Glen Warren Bowersock, Peter Brown, Peter Robert Lamont Brown, Oleg Grabar, 1999, Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World, page 40. Harvard University Press. 
  24. ^ See Plato's Timaeus, 41d, 44e, 69c, for the origin of this idea.
  25. ^ Paul S. MacDonald, 2003, History of the Concept of Mind: Speculations About Soul, Mind and Spirit from Homer to Hume, page 122. Ashgate Publishing, Ltd.
  26. ^ Plotinus, iii.4.2
  27. ^ Andrew Smith, 1974, Porphyry's Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism, page 43. Springer.
  28. ^ a b Andrew Smith, 1974, Porphyry's Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism, page 58. Springer. 
  29. ^ "Whether human souls could be reborn into animals seems to have become quite a problematical topic to the later neoplatonists." – Andrew Smith, (1987), Porphyrian Studies since 1913, ANRW II 36, 2.
  30. ^ Remes, Pauliina, Neoplatonism (University of California Press, 2008), p. 119.
  31. ^ James A. Arieti, Philosophy in the Ancient World: An Introduction, page 336. Rowman & Littlefield
  32. ^ Augustine, Confessions Book 7
  33. ^ Augustine, Confessions, Book 7.12.18
  34. ^ Augustine, Confessions, Book 7.1.1-2
  35. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Carlos Steel
  36. ^ The journal of neoplatonic studies, Volumes 7–8, Institute of Global Cultural Studies, Binghamton University, 1999, P 16
  37. ^ a b Theological treatises on the Trinity, By Marius Victorinus, Mary T. Clark, P25. 
  38. ^ Col. 1:15
  39. ^ Phil. 2:5-7
  40. ^ Augustine, Confessions, Book 7.9.13-14
  41. ^ De immortalitate animae of Augustine: text, translation and commentary, By Saint Augustine (Bishop of Hippo.), C. W. Wolfskeel, introduction
  42. ^ 1 John 1:14
  43. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Douwe Runia
  44. ^ „http://www.loebclassics.com/view/LCL440/1969/pb_LCL440.xvii.xml”.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  45. ^ Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens," in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp. 7–29.
  46. ^ Lindberg, David C. "The Beginnings of Western Science", page 70
  47. ^ a b v Encyclopædia Britannica, Higher Education in the Byzantine Empire, 2008, O.Ed. 
  48. ^ Cleary, John J., ur. (1997). The perennial tradition of Neoplatonism. Leuven: University Press. str. 443. ISBN 978-90-6186-847-7. 
  49. ^ a b Cleary 1997, str. 420–437
  50. ^ Heiser, James D. (2011). Prisci Theologi and the Hermetic Reformation in the Fifteenth Century. Texas: Repristination Press. ISBN 978-1-4610-9382-4. 
  51. ^ Dick, Philip K. (2011). Jackson, Pamela; Lethem, Jonathan, ur. The Exegesis of Philip K. Dick. Boston: Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-547-54927-9. 

Literatura uredi

  • Addey, Crystal. 2014. Divination and Theurgy in Neoplatonism: Oracles of the Gods. Farnham; Burlington: Ashgate.
  • Blumenthal, Henry J., and E. G. Clark, eds. 1993. The Divine Iamblichus: Philosopher and Man of Gods. Proceedings of a Conference held at the University of Liverpool on 23–26 September 1990. Bristol, UK: Bristol Classical Press.
  • Catana, Leo 2013. "The Origin of the Division between Middle Platonism and Neoplatonism." Apeiron: A Journal for Ancient Philosophy and Science 46: 2: 166-200.
  • Chiaradonna, Riccardo and Franco Trabattoni eds. 2009. Physics and Philosophy of Nature in Greek Neoplatonism: Proceedings of the European Science Foundation Exploratory Workshop, Il Ciocco, Castelvecchio Pascoli, 22–24 June 2006. Leiden, The Netherlands: Brill.
  • Chlup, Radek. 2012. Proclus: An Introduction. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Dillon, John M. and Lloyd P. Gerson eds. 2004. Neoplatonic Philosophy. Introductory Readings. Indianapolis: Hackett Publishing Co.
  • Gersh, Stephen. 2012. "The First Principles of Latin Neoplatonism: Augustine, Macrobius, Boethius." Vivarium 50.2: 113-138.
  • Gerson, Lloyd P. ed. 1996. The Cambridge Companion to Plotinus. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Gertz, Sebastian R. P. 2011. Death and Immortality in Late Neoplatonism: Studies on the Ancient Commentaries on Plato's Phaedo. Leiden: Brill.
  • Hadot, Ilsetraut. 2015. "Athenian and Alexandrian Neoplatonism and the Harmonization of Aristotle and Plato." Translated by Michael Chase. Leiden; Boston: Brill.
  • O’Meara, Dominic J. 1993. Plotinus: An Introduction to the Enneads. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Rangos, Spyridon. 2000. "Proclus and Artemis: On the Relevance of Neoplatonism to the Modern Study of Ancient Religion." Kernos 13: 47-84.
  • Remes, P. 2008. Neoplatonism. Stocksfield, UK: Acumen.
  • Remes, Pauliina and Slaveva-Griffin, Svetla eds. 2014. The Routledge Handbook of Neoplatonism, New York: Routledge.
  • Smith, Andrew. 1974. Porphyry’s Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism. The Hague: Martinus Nijhoff.
  • Whittaker, Thomas. 1901. The Neo-Platonists: A Study in the History of Hellenism. Cambridge: Cambridge University Press.

Spoljašnje veze uredi

 
Novoplatonizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новоплатонизам&oldid=27553654”