Numa Pompilije

Numa Pompilije (lat. Numa Pompilius) bio je, prema predanju, drugi legendarni kralj Rima, posle Romula. Vladao je Rimom od 714. p. n. e. do svoje smrti 673. p. n. e.

Numa Pompilije
Novac sa likom Nume Pompilija
Lični podaci
Datum rođenja	753. p. n. e.
Datum smrti	673. p. n. e.
Mesto smrti	Rim, Rimsko kraljevstvo
Porodica
Supružnik	Egerija
Potomstvo	Pompilia, Mamercus, Calpus
Roditelji	Pompilije
Prethodnik	Romul
Naslednik	Tul Hostilije

Bio je u ljubavnom odnosu sa Egerijom, boginjom izvornosti i poroda, koja je kasnije u pisanim izvorima označena kao nimfa. Egerija ga je, kako kaže legenda, srela kod izvora u svetoj šumici, a na jednoj livadi su sa Numom razgovarale Egerija i Muze, a prema mišljenju nekih i neki drugi bogovi. Numa je bio kasnije slavljen zbog svoje pobožnosti.

U znak zahvalnosti, navodno mu je rimski bog rata Mars poslao štit na kojem se nalazilo pismo proročanstva za koje je vezana sudbina grada Rima. Spoznajući važnost ovog štita, Numa je dao izraditi još jedanaest drugih istih štitova. Ti štitovi su poznati pod latinskim nazivom ancile i bili su nošeni u procesiji salijskih sveštenika u drevnog Rima.

Po Numinoj smrti 673. p. n. e., Egerija ga je pretvorila u bunar i smestila u aricijsku šumu u Latiji, mjesto obožavanja Dijane, boginje meseca, divljih životinja i šume.

Numino poreklo i odnos sa Pitagorom

Iako postoje rodoslovlja mnogo toga nije sigurno o vremenu kralja Nume. Neki Klodije je u „Hronološkom istraživanju“ rekao kako su stari popisi nestali kada su Gali poharali grad i da su ovi sadašnji krivotvoreni. Stoga, govori se da je Numa bio prijatelj Pitagori, no neki smatraju da su oni živeli u razmaku od pet generacija i da je u stvari reč o Spartancu Pitagori, olimpijskom slavodobitniku u trčanju na šestoj Olimpijadi. Tako je Pitagora pomogao Numi da uvede u Rim veliki broj lakedemonskih pravila, a s obzirom da je Numa bio Sabinjanin, a oni poreklo izvode od Lakedemonjana, jasno je što bi insistirali na istinitosti ove tvrdnje. Ipak vremenski je sled teško utvrditi jer je prvi popis olimpijskih slavodobitnika napravio u kasno doba Hipija iz Elide ne crpeći informacije iz pouzdanih izvora.

Nov nemir izbi u gradu u vezi sa postavljanjem novoga kralja. Tada se stranci još nisu sasvim stopili sa prvobitnim stanovnicima grada i stadoše se prepirati iz kojih redova treba da bude novi vladar. Stari Rimljani su gledali sumnjičavo na Sabinjane dok su ovi sa pravom smatrali da njihov kralj treba da vlada s obzirom da su i oni nakon smrti Tacije prihvatili Romula, a nisu se Rimu pridružili kao slabiji jačem već kao jednaki. Dogovore se patriciji da svako od njih prinosi žrtve bogovima 6 sati danju i 6 sati noću, vreme ove deobe, u iščekivanju izbora budućeg kralja, Rimljanima je poznato kao međuvlašće.

Iako su patriciji tako podelili vlast nisu prestala govorkanja o tome kako oni ne žele kralja i kako su od države, zarad sopstvena dobra, načinili oligarhiju. Dogovore se naposletku da svaka stranka bira kralja iz suprotne stranke te će na taj način kralj biti veran onima koji ga izabraše, a po srodstvu onima iz čije je stranke. Rimljani izabraše Numu Pompilija, čoveka velika ugleda koji nije živeo u Rimu ali je bio poznat po vrlini, a Sabinjani bejahu do te mere oduševljeni da su bili radosniji od Rimljana koji su ga izabrali. Ubrzo bi poslat poslanik koji će pozvati Numu da preuzme znake kraljevska dostojanstva. Numa je bio iz roda Kure, po kom su se Rimljani i Sabinjani i nazvali Kviritima, od oca Pompona, visoko cenjena čoveka. Numa je bio najmlađi od četvorice braće, rođen upravo na dan kad je Romul utemeljio Rim. Svoje plemenito poreklo dodatno je ojačao baveći se naukom i filozofijom uklanjajući iz srca sve ružne strasti, a opet zadojen hrabrošću i poštenjem. On je, umesto na rasipništva i uživanja, slobodno vreme trošio za službu bogovima, a čak ga je i Tacije učinio svojim zetom.

Numa je, napuštajući život u gradu, voleo da većinu vremena provodi u prirodi na samotnim mestima. Neki su smatrali da mu je svoju ljubav dala boginja Egerija, moguće je smatrati da su bogovi u svojoj uzvišenosti voleli društvo dobra i nadasve mudra čoveka, verovati da je jedna boginja sa njim uživala u telesnom zadovoljstvu zaista je teško. Plutarh govori o tome da su bogovi mogli imati neka osećanja slična ljubavi prema ljudima i da su mogli uzeti ljudsko obličje ali da telesno zadovoljstvo ne bi pripalo bogovima i čoveku već biću bez božanske duše.

Numa je napunio 40 godina kada mu dođoše poslanici koji će tom mirnom i dobrom čoveku ponuditi upravu nad gradom koji je ratom osnovan. U prisustvu oca i rođaka Marcija Numa odgovori: „Svaka je promena u ljudskom životu opasna, ali onoga koji ne oseća nikakve oskudice… samo bezumlje navodi da drugačije uređuje svoj život… sudbina onog koji kraljuje u Rimu ne može se čak ni samo nazvati nesigurnom ako je suditi po onome što je zadesilo Romula koga je stigao loš glas da se zločinački urotio protiv svog savladara Tacija, a njegova ga je smrt navukla na patricije da su ga zločinački ubili… isti ti ljudi veličaju hvalospevima Romula… ja sam pak i smrtna roda i othranjen i odgojen od ljudi koje dobro znate… osobine moje naravi… daleko su od osobina čoveka koji bi imao biti kraljem… moja dobro poznata i sa mnom srasla ljubav prema miru, delatnostima tuđim ratu i ljudima koji se sastaju samo radi čašćenja bogova… a koji inače žive sami težeći zemlju ili gajeći stoku. Vama je, međutim, Rimljani… Romul ostavio mnoge ratove… gradu treba kralj iskusan i u naponu snage… tako da bih ja bio smešan služeći bogovima i učeći poštovanju pravde a mržnji prema nasilju i ratu grad kome većma treba vojskovođa nego kralj“.

Rimljani stadoše moliti Numu preklinjući da ih ne baca ponovo u građanski rat jer je jedini čovek oko kog su se one stranke usaglasile. Naposletku mu Marcije i otac rekoše: „… drži ipak kraljevanje služenjem bogu koji diže veliku pravednost što je u tebi i ne dopušta joj da počiva i leži neupotrebljena te ne beži od vlasti… jer za razumna čoveka ona je polje otvoreno… kroti srca ljudi… čineći ih naklonjenima prema pobožnosti putem preobražujućeg uticaja njihova vladara… A ko zna nije li i taj pobednički narod sit rata… Pa ako su i posvema neumereni i mahniti za ratom ne bi li bilo bolje da ti… drugde usmeriš njihovu žestinu, a da svome rodnome gradu i svemu sabinskom narodu postaneš veza naklonosti i prijateljstva s gradom krepkim i moćnim“. Tim su ubeđivanjima pomogla izvrsna znamenja i uporne molbe Numinih sugrađana.

Tako Numa pođe prema Rimu, a u blizini grada u susret mu krenu senat i narod, dovedoše ga na Forum gde mu je Spurije Vetije, želeo uručiti znake kraljevskog dostojanstva. On dade narodu na glasanje i svi glasaše za Numu ali pre nego što i primi znake dostojanstva reče da prvo mora videti božje znake. Pope se potom na Kapitol, tačnije na Tarpejski brežuljak, sa sveštenicima i augurima te počeše promatrati ptice. Među građanima mukla tišina u iščekivanju, a nakon nekog vremena Numa siđe i obuče kraljevsku odoru te poče opšte slavlje i reči o Numi kao božijem čoveku. Preuzevši vlast najpre raspusti četu od 300 seleres koje je Romul držao uz sebe jer Numa nije želeo pokazivati nepoverenje prema onima koji su ga za kralja izabrali. Postojećim sveštenicima Jupitera i Marsa doda trećeg, Romulovog, davši mu naziv flamen Quirinalis.

Numine reforme

Prve i religijske reforme

Numa stade razmatrati načine na koji može umiriti Rimljane, oni se jesu uzdigli ratom i po tom pitanju su bili i više nego preduzimljivi, ipak Numa ih je želeo učiniti spremnim za miran život i podjednako tako preduzimljivim. On zato uputi molitve bogovima i prinese im žrtve, a građane pridobi plesovima i zabavama koje je sam organizovao, ujedno usadivši im strah od nadzemaljskih pojava i upokoravajući njihovu pamet praznoverjem. Veliku je ulogu u politici onoga vremena imalo bogosluženje i obredni čin. Neki su smatrali da je Pitagoru poznavao upravu na osnovu toga što se priča da je ovaj pripitomio orla pričajući mu basne i priče i nateravši ga da sleti njemu. Takođe, pričalo se da je dakle Numa bio blizak sa boginjama, a pre svega sa Muzama, pogotovo sa muzom Tacitom što bi značilo „Ćutljiva“ ili „Nema“ te je očigledno da je poštovao pitagorejska načela ćutnje. Ponovo po pitagorejskim shvatanjima Numa je zabranio Rimljanima da prave kipove bogova kao ljudi ili životinja jer je (kao prema pitagorejskom učenju) smatrao da prapočelo nema osećanja, da je nevidljivo, nestvoreno i samo umom pojmljivo. Zato su rani rimski hramovi bili lišeni svakog vida kipova tokom tih 150 godina postojanja grada. Na kraju ljudi kao dokaz navode da se, prema komičkom pesniku Epiharmu, Pitagora nalazio na listi ljudi sa rimskim građanskim pravom, rečeno je i da je Numa jednom svome sinu dao ime Mamerko, po sinu Pitagorinom, te da od njega potiče rod Emilija, a sam Plutarh je slušao kako Rimljani pripovedaju kako je bilo dato proročanstvo po kom treba podići spomenike najhrabrijem i najmudrijem od Helena na Forumu, prvi je spomenik bio Alkibijadov, drugi Pitagorin. Ipak Numino je poznanstvo sa Pitagorom veoma upitno i ne treba se uzimati za istinu.

Numi se takođe pripisuje i uvođenje funkcije vrhovna sveštenika, pontifices, a on se smatra za prvog vršioca te funkcije. Jedni smatraju da je reč nastala od reči potens-moćan, drugi da je značenje te reći „moguć“ te da se odnosi na činjenicu da su sveštenici obavljali samo žrtve koje su moguće, a ukoliko neku nisu mogli obaviti to im ne bi bilo uzeto za zlo, na kraju treći govore da je izvedeno od reči pons, što znači most, i da je prevod titule „graditelji mostova“ jer su na mostu vršene neke žrtve, a sveštenici su morali da ga održavaju, Plutarh odbacuje ovu tvrdnju rekavši da je most izgrađen za vreme Anka Marcija. Vrhovni od pontifika vršio je dužnost tumača vere i proroka, bavio se u javnim i privatnim obredima i starao se da sve bude prema običajima. Bio je i nadzornik svetih devica Vestalki, a Numi se pripisuje i poštovanje devica i čišćenje večne svete vatre koju čuvaju, pre svega jer je biće vatre čisto i neiskvareno, a i zato što se devičanstvo povezivalo sa njim. U Pitu i Atini, gde se sveta vatra takođe ne gasi, čuvale su je udovice prestare za ponovnu udaju. Vatra u Atini, pripoveda se, bila je ugašena za Aristionove tiranije, a u Delfima kada su Međani spalili hram, za vreme Mitridatova i građanskoga rata. Kada se to desi vatra se mora iznova upaliti čistom snagom Sunca.

Kažu da su kao Vestalke prvo određene Geganija i Verenija, a potom Kanuleja i Tarpeja, pošto je Servije dodao druge dve održao se njihov broj do današnjih dana. Numa je odredio 30 godina službe, 10 bi učile o svojim dužnostima, 10 bi ih obavljale, a poslednjih 10 bi podučavale druge. Nakon toga one su bile slobodne da se venčaju i da promene svoj način života ali malo njih se odlučilo na tako nešto, a one koje i jesu nisu doživele sreću već večno kajanje te je najveći deo njih do smrti opstao u devičanskoj čistoći. Ali Numa im nije podelio velike povlastice, da mogu da traže oporuku i da mogu obavljati druge poslove kao majke troje dece, kad izlaze u javnost da ih prate liktori i kada sretnu čoveka koji ide na pogubljene on mora biti pomilovan sa tim da se ona mora zakleti da je susret bio slučajan. Onaj ko prođe ispod nosiljke u kojoj njih nose kažnjava se smrću. Ona koja prekrši devičanski zavet nosi se na nosiljkama potpuno svezana i u potpunoj tišini, a građani, isto tako tiho, prate nosiljku preko Foruma do jednih merdevina koje su se spuštale u humku. Vrhovni sveštenik bi ih oslobodio, a onda bi pročitao molitve i ona bi se spustila dole nakon čega bi se zemlja nabacivala i dobro utabala, živa je zakopana.

Govori se i da je Numa izgradio Vestin kružni hram kao hranilište svete vatre i to po obliku kosmosa jer su pitagorejci smatrali da je zemlja element drugog reda i da se okreće oko velike vatre koja se nalazi u sredini. Slično je mišljenje pred kraj života zastupao Platon.

Salijci i Fecijali

Pontifici takođe objašnjavaju pogrebne običaje jer je Numa zahtevao da se donji bogovi poštuju uobičajenim obredima, posebno neka poštuju boginju Libitu koja nadzire svete počasti iskazivane mrtvima. Sam je Numa odredio vreme žalosti, za detetom mlađim od tri godine ne treba žaliti, za starijim se ne žali više meseci nego što je poživelo godina do 10, dok se duže ne žali ni jedna dob već je 10 meseci uobičajeno vreme žalosti. Numa je uveo i mnoge druge sveštenike ali pomenuće Plutarh Salijce i Fecijale. Fecijali su dobili ime po svojoj funkciji koja se sastojala u tome da rečju mire svađe pre no što izazovu rat. Odlazili bi kod nepravednog da ga ubede da postupa pravedno, ako im to ne bi uspelo onda bi u domovini dali pristanak za rat pošto je on pravedan, a pre toga bi pročitali molitvu i bacili kletvu na zemlju ukoliko počinje nepravedan rat. Ako Fecijali ne bi dali pristanak za rat, ni kralj ni bilo ko drugi nije smeo da ga započne inače će nastupiti božji gnev. Priča se da su Gali opsedali Kluzi kada je, kao poslanik, u njihov tabor došao Fabije Ambust koji je nepromišljeno izazvao na dvoboj galskog prvaka i ubio ga. Gali su tražili da im se Ambust preda i Fecijali su u senatu govorili da je to ispravno ali kako je ovaj bio uticajan nije predat i zato se dogodilo ono galsko osvajanje Rima.

Sveštenike Salijce je Numa ustanovio sledećim povodom: u 8. godini njegovog vladanja strašna pošast se raširi Italijom i uznemiri Rim. Tada je metalni štit pao Numi u ruke i on dade objašnjenje da je štit došao kao spas gradu i da ga treba brižljivo čuvati, to je čuo od Egerije i Muza. Numa da da se načini 11 drugih štitova da se u ratu neprijatelj ne bi dočepao pravog, pošto to niko od umetnika nije hteo to učini Veturije Mamurije i to tako vešto da ni sam Numa nije znao koji je pravi. Naredi da se mesto gde je štit pao posveti Muzama kao i livade na kojima su one razgovarale sa Numom, a izvor koji je tekao pored livada Numa posveti Vestalkama. Po padu štita pošasti zaista nestadoše. Čuvanje i brigu o štitovima on dodeli Salijcima koji nisu nazvani, kako neki misle po Saliju sa Samotrake koji je prvi počeo podučavati ples u oružju, već po samom plesu koji su Salijci obavljali svakog marta kada su nosili kroz grad štitove. Oni su nosili grimizne tunike, pojas, kape i bodeže kojima udaraju u štitove, a ples je pre svega stvar nogu. Same štitove nazvaše ancilia zbog njihovog zakrivljenog kružnog oblika, ili zbog toga što se nose na laktu, ili od reči za „odozgo“, „izlečenja“, „prestanka“… kažu da je Mamuriju Numa kao nagradu dodelio pominjanje njegova imena u pesmi Salijaca mada neki kažu da se ne govori Veturije Mamurije, već veterem memoriam-davni spomen.

Sledeće Numine reforme

Numa je potom pokraj Vestina hrama sagradio Regiju, carsku palatu, u kojoj je provodio najviše vremena baveći se službom. Takođe kada bi krenula molitvena povorka glasnici su išli ispred sa trubom kako bi ljudi prestali bilo kakav rad jer je Numa, slično pitagorejcima, smatrao da ne treba služba da bude sporedna stvar koju građani prate radeći nešto drugo, a takođe je želeo očistiti ulicu od uzdaha, stenjanja i bilo kakvih drugih smetnji službi koje rad donosi. Od još pitagorejskih pravila Numa je doneo ova: da se ne sedi na žitnoj merici, da se mačem ne čeprka po vatri, da se ne okreće pri odlasku od kuće te da se nebeskim bogovima prinosi neparan, a podzemnima paran broj žrtava.

Numa je postao tako popularan i njegove priče, premda neobične, građani su smatrali istinama. Govori se da je jednom prilikom Numa pozvao, ne mali broj sugrađana, na večeru gde je izneo jednostavno posuđe i prosta jela, a kada su počeli sa večerom on je rekao da će ih posetiti boginja sa kojom živi. Od jednom je svo posuđe postalo skupoceno, a sva hrana na stolu egzotična i postavljena u velikim količinama. U drugoj situaciji, dok je Aventin još bio šumovit i pun izvora tamo su živeli Piko i Faun, polubogovi koji su išli po Italiji i davali ljudima opojne napitke. Njima je Numa u izvor sa kog su pili stavio mešavinu vina i meda te oni pred njegovim očima postaše grozne prikaze i rekoše mu mnoge buduće događaje pa čak i urade groma. Oni mu rekoše da mora da pročisti to mesto pomoću luka, vlasi i ribe. Neki pak kažu da je sam gnevni Jupiter sišao i rekao Numi da mora pročistiti izvor (misleći na žive žrtve) ali ga je Numa umilostivio i ovaj mu reče da pročisti izvor lukom, vlasima i ribom.

Kažu da je on prvi izgradio hram Dobroj Veri, kojom se Rimljani zaklinju i koju je zahtevao da posebno poštuju i bogu Terminu, bogu međa kom je zahtevao da se ne prinose krvne žrtve. Potom je Numa precizno odredio međe grada jer je Romul mnogo toga prisvojio ratom. Podelio je Numa zemlju siromašnima jer će je oni obrađivati u miru, a u ratu najbolje braniti, te je učio svoje građane da je zemljoradnja najvažnije zanimanje. Podeli on obradivu zemlju na okruge koje je nazvao pagi i u svakome odredio nadzornika i stražarske patrole, a kad bi sam posmatrao polja građana, one vredne i marljive uzdizao je na uzvišene položaje dok je one nemarne grdio nastojeći ih dovesti pameti.

Jedna od najvažnijih reformi bila je podela građana na zanimanja. Pošto je tada i dalje vladao sukob i netrpeljivost između dva plemena (Rimljani i Sabinjani) Numa odluči da ih razbije na sitnije skupove kako bi se prva podela zanemarila i kako bi počeli bolje međusobno korespondirati. Podeli ih na: muzičare, zlatare, tesare, bojadisare, postolare, kožare, kovače i lončare, ostavivši još jedno mesto za ostale zanate, podeli ih na cehove, odredi sastanke, bogosluženja i drugo rasturivši podelu na Rimljane i Sabinjane. Hvali se kod njega i ispravka zakona po kom očevi mogu prodavati sinove. On je izuzeo oženjene jer je smatrao neprikladnim da žena koja se udala za slobodnog živi kao ropkinja.

Reforma kalendara

Prihvatio se i uređenja kalendara, ne baš strogom preciznošću ali ne bez naučne podloge. Do tada su Rimljani određivali dužinu meseci „protivno zdravom razumu“ dajući nekom mesecu 20, nekom 35, a nekom i više dana. Nisu oni tada naime znali ništa o kretanju Sunca i Meseca već su se samo starali da godina ima 360 dana. Numa izračuna da mesečeva godina ima 354, a sunčeva 365 dana te on uvede svake druge godine iza februara prestupni mesec koji su Rimljani nazivali mercedinom, a koji je imao 22 dana. Ova promena učini mart, koji je bio prvi, trećim mesecom, a januar prvim; sa druge strane februar, koji je bio dvanaesti i poslednji sada učini drugim. Mnogi kažu da je Numa januar i februar uveo samo jer su Rimljani imali 10 meseci u godini.

Ovo su dokazi da su Rimljani ređali 10 meseci u godini: naziv poslednjeg meseca u godini je još uvek „deseti“, da je mart bio prvi pokazuje redosled jer je peti od njega nazivan „petim“ i tako dalje, a kada su uvedeni januar i februar spomenuti mesec su i dalje zvali „petim“, a brojali ga kao sedmi. Prvi mesec, mart, Romul je posvetio Martu (Marsu); april je posvećen Afroditi od čijeg je imena izveden; maj se zove po Maji, majci Merkurovoj; juni se zove po Junoni; svaki sledeći mesec se naziva prema svom redu (peti, šesti… do desetog); zatim peti bi nazvan juli po Cezaru; šesti pak avgust, po Oktavijanu; po Domicijanovoj smrti nastadoše septembar i oktobar; a jedino su poslednja dva sačuvala svoje ime po redosledu koji su imali na početku. Od meseci što ih je Numa premestio februar je imao veze sa očišćenjem i tada su prinošene žrtve pokojnicima i slave se svetkovine Luperkalija. Prvi mesec, januar, nazvan je po Janu; a Plutarh smatra da je Numa uklonio mesec nazvan po Marsu (bogu rata) sa prvog mesta jer je želeo da se više cene građanske moći od vojničkih. Za Jana se smatra da je bio polubog ili kralj koji je izmenio ljudski život učinivši ga građanskim i društvenim naspram pređašnjeg divljaštva i zverskog načina življenja.

U Rimu postoji i hram Jana sa dvojnim vratila koja se nazivaju vrata rata. Uobičajeno je da bude otvoren kada je vreme rata, a zatvoren tokom mira. Jedino za vreme Avgusta vrata su bila zatvorena nakon pobede nad Antonijem i pre toga za konzulovanja Marka Atilija i Tita Manlija. Za Numina kraljevanja međutim nije viđen otvoren niti jedan dan, već je bio zatvoren bez prekida 43 godine jer ne samo da je kraljeva blagost i bogopoštovanje umirilo Rimljane već je smirilo celu Italiju i svi su uživali u čarima veselja i gozbi mesto u užasima rata. Kažu ljudi da su čak i pesničke hiperbole preslabe da prikažu tadašnje stanje mira. Numa je zapravo jedini primer onoga što je Platon dosta kasnije izrekao da samo vladavina kralja sa filozofskom mudrošću može da postigne apsolutni mir i uspešno vođenje države. Numa je svoje podanike nadahnuo, bio je čovek od vrline.

Numina porodica i smrt

U pogledu njegovih brakova i dece nastala su mnoga mišljenja. Jedni kažu da nije sklopio brak osima sa Tacijom i da je imao samo kćer Pompiliju, drugi pak kažu da je osim nje imao sinove Pompona (od kog je nastao rod Pomponija), Pina (rod Pinarija), Kalpa (rod Kalpurnija) i Mamerka (rod Mamercija). Treći opet kažu da autori koji zastupaju drugu tezu samo žele da se dodvoravaju ovim porodicama i oni govore da je Pompilija bila kći Lukrecije, druge žene koju je Numa oženio nakon što je postao kralj, a da je Marcije bio sin onog Marcija što je Numu molio da prihvati kraljevsko žezlo (Taj stariji Marcije je uživao veliki ugled u senatu i takmičio se sa Hostilijem oko kraljevskog mesta, a kada je izgubio izvršio je umorstvo glađu). Budući kralj, Anko Marcije, kralj posle Tula Hostilija u stvari je, kažu, bio sin ovog mlađeg Marcija i Pompilije i imao je svega 5 godina kada je Numa umro smrću niti brzom niti iznenadnom, od starosti i lake bolesti. Umro je proživevši nešto preko 80 godina.

Na Numin pogreb došli su svi bez izuzetka i oni najugledniji nosili su telo, prinosili žrtvene darove, a za njima je išla povorka uplakanih žena i dece kao da ispraćaju kakva mladića u naponu snage, a ne starca. Numa je zabranio da mu se telo preda vatri i pokopan je na Janikulu, sa jedne strane telo, sa druge strane bogoslužbene knjige koje je sam napisao, a koje je dao sveštenicima dobro da poduče, a da ih onda zakopaju sa njim. Anćanin pak izveštava da je sa njim sahranjeno 12 svešteničkih i isto toliko filozofskih knjiga. Skoro 400 godina kasnije kiša je odnela humke i otkrila mesto pokopa, tela nije bilo ali su spisi nađeni i, smatrajući da bi bilo sramotno iznositi javno sve uzvišenosti tiju spisa, konzuli dadoše da se spale na Komiciju. Numinu su slavu još više udesili potonji kraljevi. Trojica od njih nisu umrla prirodnom smrću, a ovaj poslednji je prognan. Tulo Hostilije, neposredni Numin naslednik, narodu je pak vratio staru volju za ratom podsmevajući se Numinoj pobožnosti. Sam je, kažu ljudi, izgoreo od udarca groma.

---

Neki kažu i da je izveden od reči za „otvaranje“ misleći se pritom na pupoljke. Neki tvrde da su ova dva nazvana po rečima maiores-starije i iuniores-mlađe.

Spoljašnje veze

Plutarh, Uporedni životopisi-Numa Pompilije, uredili Albert Goldstein i Bože Čović, OOUR Izdavačka djelatnost, Zagreb 1988