Okupacija

заузимање туђе територије војном силом

Okupacija predstavlja zauzimanje i kontrolu dela ili celokupne teritorije jedne zemlje od strane oružanih snaga druge zemlje.

PojamUredi

Pojam okupacije može se posmatrati sa stanovišta definicije okupacije i razlikovanja okupacije od aneksije. Međunarodno pravo ima poseban izgrađen sistem pravila za ratnu okupaciju kao poseban pojam različit od mirne, mirnodopske okupacije koja se može desiti u najrazličitijim okolnostima i čija legitimnost zavisi od posebnog skupa pravila. Definiciju okupacije, za koju se može reći da je opšteprihvaćena i nesporna u teoriji i praksi, daje Haški pravilnik iz 1907. godine, inače aneks Haške konvencije iz 1907. godine u članu 42:

Teritorija se smatra okupiranom kada se stvarno nalazi pod vlašću neprijateljske armije. Okupacija se prostire samo na teritoriju na kojoj je ta vlast uspostavljena i u mogućnosti da vrši vlast.

— iz Haške konvencije

Odnos okupacije i aneksije dugo je bio odnos istovetnosti jer se faktička vlast izjednačavala i sa pravnom. Eventualna kasnija legalizacija teritorijalnih osvajanja (kroz određeni mirovni sporazum i dr.) bila je poželjna, ali ne i neophodna. Tek u novo doba pojmovi se razdvajaju, pa i savremeno regulisanje ove materije pokazuje da je stav prihvaćen u međunarodnom pravu taj da je okupacija fakt, iako regulisan određenim normama, te da se nikako ne sme izjednačavati sa suverenošću na određenoj teritoriji. Čitav niz pravnih pravila usmeren je upravo na to da se okupirajuća sila spreči da sprovodi mere protiv legalne vlasti i vrši postupke koji su po prirodi stvari rezervisane za državu čija je to teritorija.

Pravni izvoriUredi

Stvaranje pravnih izvora koji će regulisati materiju okupacije vezano je pre svega za 20. vek. Ranije se može govoriti o određenim običajima ili pak sporadičnoj, sporednoj i neobavezujućoj regulativi ili primeni uz pomoć analogije pravila ratnog prava uopšte. Prvi relevantan izvor je Haški pravilnik uz Hašku konvenciju iz 1907. g. Do potrebe daljeg regulisanja ove materije došlo je posle Drugog svetskog rata i svega šta su činile okupatorske vojske zaraćenih strana na okupiranim teritorijama, uopšte ne primenjujući ili primenjujući krajnje selektivno odredbe haških dokumenata. Od značaja su Ženevska konvencija o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12. avgusta 1949. g. (poznata i kao IV Ženevska konvencija) i Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. godine. Relevantan izvor je i Protokol I vezan za IV Ženevsku konvenciju sačinjen 8. oktobra 1977. godine. Pravila vezana za okupaciju mogu se eventualno naći i u nekim drugim dokumentima, ali je to pre svega uzgredno regulisano. Naravno, u situacijama okupacije moguća je primena i drugih pravila ratnog prava što zavisi od konkretne situacije.

Savremeni primeriUredi

Kao relativno najčistiji primer okupacije navodi se marokanska okupacija Zapadne Sahare, koju je Maroko samovlasno anektirao iako na toj teritoriji postoji i druga vlast (Saharska Arapska Demokratska Republika) koju priznaju 43 zemlje sveta.

Sličan primer je okupacija severnog dela Kipra sa pokušajem Turske da se okupirani deo (TRSK) prizna kao nezavisna država. To je učinila do danas jedino Turska. Situaciju ovde komplikuje to što lokalno stanovništvo ne smatra tursku vlast za okupacionu već legitimnu.

Dileme izaziva i status teritorija Golanske visoravni, Zapadne obale i istočnog Jerusalima koje je Izrael samovlasno anektirao i dalje drži vojne okupacione snage na njima bez obzira da desetine rezolucija i predsedničkih saopštenja Saveta bezbednosti UN. Pravna situacija je ovde izmenjena formiranjem Palestinske Samouprave i budući razvoj situacije treba vezivati za budućnost te zemlje. Pitanje Golanske visoravni i dalje ostaje vrlo sporno, jer UN i zemlje u svetu ne priznaju bilo kakav suverenitet Izraela na toj teritoriji, što ovu situaciju (i pored posebnih izraelskih zakonskih mera) faktički čini vojnom okupacijom. Sporan je i status Kurilskih ostrva jer sovjetska okupacija ove teritorije posle kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu nema pravnog osnova u važećim dokumentima.

Vidi jošUredi

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi