Operacija Pauk

Operacija Pauk je bila zajednička operacija Republike Srpske i Republike Srpske Krajine da ponovo uspostave Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu, koja je bila saveznik Srba. ArBiH je prethodno porazila autonomaške snage i zagospodarila teritorijom. Operacija se okončala srpskom pobjedom i Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna je opstala sve do pada Republike Srpske Krajine i kraja rata u Bosni i Hercegovini.

Operacija Pauk
Deo Rata u BiH
Vreme 4. novembar—17. decembar 1994. Mesto Cazinska Krajina Ishod Srpska pobeda, ponovno uspostavljanje Autonomna pokrajina Zapadna Bosna
Sukobljene strane
Vojska Republike Srpske Narodna odbrana Zapadne Bosne Srpska Vojska Krajine	Armija Republike Bosne i Hercegovine
Komandanti i vođe
Fikret Abdić Mile Novaković Ratko Mladić Manojlo Milovanović	Atif Dudaković Izet Nanić

Tok bitke

Dok je u južnom delu „Bihaćkog džepa“ srpska kontraofanziva u pobedničkom zamahu (Op. Štit 94), na severu miruje priprema za povratak AP Zapadne Bosne. Sa srpskim „čevenim beretkama“ 10. novembra ponovo su formirane tri brigade narodne odbrane: 1. velikokladuška, 2. cazinska i 3. vrnogračka brigada, sa ukupnim brojem od oko 5.000 ljudi. Brigade su zauzele položaje duž granice Srpske Krajine i BiH na području Velike Kladuše. Da bi operacija bila što uspešnija, stvorena je Taktička grupa „Pauk”. U akciji su učestvovali Jovica Stanišić i "Frenki" Simatović, službenici Državne bezbednosti i specijalnih jedinica iz Beograda. SVK je angažovao i borce iz tri korpusa, koji su ukupno sa NOZB narasli na 6.500 vojnika, podeljenih u Taktičke grupe (TG - 5, TG - 6 i TG - 7). Na sektoru severno od Velike Kladuše organizovana je i proširena Taktička grupa (TG - 8 Kordunaškog korpusa i TG - 9 Banijskog korpusa) koja je brojala 2.100 boraca u sastavu grupe "Pauk" za artiljerijsku podršku. . Težište napada bio je Cazin. U slučaju prodora srpsko-autonomaških snaga prema Cazinu, Bihać bi bio potpuno opkoljen, tada bi se Dudakoviću mogla ponuditi kapitulacija. Nakon poraza 5. korpusa ARBiH, cijeli „Bihaćki džep“ bi bio predat Fikretu Abdiću i Narodnoj odbrani pod njihovu kontrolu. U tom slučaju Srpska Krajina i Republika Srpska ne bi morale da brinu o pozadinskom frontu, a značajan deo snaga bio bi oslobođen za učešće na drugim sektorima fronta. Operacija oslobađanja Velike Kladuše počela je 16. novembra 1994. godine. Plan je bio da se neprijatelj natjera da dobrovoljno napusti grad, kako bi se izbjegle ulične borbe i veliki gubici. Da bi to uradile, srpsko-autonomaške snage počele su da zaobilaze V. Kladušu sa severa i juga. Borbe su se vodile na području Bosanske Bojne i Vrnograča, između TG-9 i 506. i 505. brigade ARBiH. Počela je žestoka bitka sa jedinicama 506. brdske brigade na visovima oko grada. Jak pritisak po bokovima i napredovanje 2km severno od Kladuše: Ponikve – Poljane. Južno od grada, deo TG - 8 postiže uspeh, potiskujući vanzemaljce borce 3 km kod Šmrekovca. Narednih sedam dana trajale su teške borbe oko Kladuše. Srpsko-autonomaške snage polako napreduju, oslanjajući se na artiljerijsku podršku. 506. brigada dobija pojačanje iz 503., 505. i 517. brigade. Jedinice Narodne odbrane su 19. novembra zauzele brdo Keserović Brdo (235 m). Koja dominira južnim delom grada i preseca put ka jugu. Neprijatelj je potisnut na sektoru kod Elezovića. Do 21. novembra zauzeto je još 5 km i izlazi na put V. Kladuša - Cazin. Krajem novembra 5. korpus se našao u haotičnom stanju. Putevi Vrnograč i Cazin su presječeni i pričinjeni su veliki gubici. U decembru je nastupilo kratko zatišje pred odlučujuću bitku za povratak Autonomije. U međuvremenu, tokom sve uspešnijeg srpskog napredovanja na jugu enklave. Čuli su se ljutiti glasovi iz „međunarodne zajednice“, koja je situaciju posmatrala potpuno ravnodušno tokom napretka ARBiH u oktobru. Sada su se, međutim, UN prisjetile da je Bihać "zaštićena zona" i ponovo uključile sirene upozorenja i prijetnji Srbima. Tokom prve nedelje decembra nastavljeno je srpsko-samostalno napredovanje. Komanda narodne odbrane je 4. decembra saopštila da je preuzela kontrolu nad Drmljevom na granici sa Hrvatskom, severozapadno od Kladuše, kao i važnim brdom Plazikur u severoistočnom predgrađu grada. Dudakoviću je bilo jasno da su mu dani u Velikoj Kladuši odbrojani i da se ubrzano povlačenje iz grada nastavilo. 14-15. decembra, srpsko-autonomaške snage pobeđuju snage 5. korpusa kod Plazikura na južnoj periferiji grada. Dudaković naređuje povlačenje svojih jedinica i napuštanje V. Kladuše. Linija fronta je pomjerena još 5 km jugoistočno od grada, na magistralni put Kladuša - Cazin. Snage narodne odbrane su 17. decembra oslobodile svoj grad.

Pozadina

Zapadna Bosna 1994.

Fikret Abdić je prije rata bio direktor velike kompanije Agrokomerc iz Velike Kladuše. Sredinom osamdesetih je uhapšen i osuđen zbog izdavanja menica bez pokrića. To međutim nije smanjilo njegov uticaj, jer je već 1990. izabran sa najveKrajem novembra 5. korpus se našao u haotičnom stanju. Putevi Vrnograč i Cazin su presječeni i pričinjeni su veliki gubici. U decembru je nastupilo kratko zatišje pred odlučujuću bitku za povratak Autonomije. U međuvremenu, tokom sve uspešnijeg srpskog napredovanja na jugu enklave. Čuli su se ljutiti glasovi iz „međunarodne zajednice“, koja je situaciju posmatrala potpuno ravnodušno tokom napretka ARBiH u oktobru. Sada su se, međutim, UN prisjetile da je Bihać "zaštićena zona" i ponovo uključile sirene upozorenja i prijetnji Srbima. Tokom prve nedelje decembra nastavljeno je srpsko-samostalno napredovanje. Komanda narodne odbrane je 4. decembra saopštila da je preuzela kontrolu nad Drmljevom na granici sa Hrvatskom, severozapadno od Kladuše, kao i važnim brdom Plazikur u severoistočnom predgrađu grada. Dudakoviću je bilo jasno da su mu dani u Velikoj Kladuši odbrojani i da se ubrzano povlačenje iz grada nastavilo. 14-15. decembra, srpsko-autonomaške snage pobeđuju snage 5. korpusa kod Plazikura na južnoj periferiji grada.

Дудаковић наређује повлачење својих јединица и напуштање В. Кладуше. Линија фронта је помјерена још 5 км југоисточно од града, на магистрални пут Кладуша - Цазин. 

Snage narodne odbrane su 17. decembra oslobodile svoj grad.ćim brojem glasova za člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine. Kada se u ljeto 1992. razbuktao rat u Bosni i Hercegovini, Abdić se vratio u Veliku Kladušu.

Velika Kladuša se nalazila u bihaćkom džepu između Republike Srpske i Republike Srpske Krajine koji je branio Peti korpus Armije Republike Bosne i Hercegovine pod komandom Atifa Dudakovića. U bihaćkom džepu je postojala velike nestašica osnovnih potrepština. U 1993. godini, u ratu u BiH, sve tri sukobljene strane su međusobno ratovale i sklapale lokalne saveze. Abdić je odlučio da se prikloni Srbima i Hrvatima, za koje je smatrao da pobjeđuju u ratu. Sa druge strane, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su imali političku korist od Abdićevog autonomaštva kao argument da ni Muslimani nisu za celovitu Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska je dozvolila Abdiću da posluje u Hrvatskoj i kupuje naftu, a Srbija je za dio te nafte snabdijevala Zapadnu Bosnu hranom i oružjem. Peti korpus Armije RBiH su takođe snabdevali Srbi švercovanjem hrane, oružja i municije. Celokupan nadzor nad prometom roba imala je Državna bezbednost Srbije preko Srpske dobrovoljačke garde.

U oktobru 1993. Abdić je proglasio Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu, odmetnuo se od vlasti u Sarajevu, osnovao Narodnu odbranu Autonomne Pokrajine Zapadne Bosne i sklopio separatni mir sa Republikom Srpskom. Dudaković je ostao lojalan Aliji Izetbegoviću, pa se do tada jedinstvena muslimanska vojska u bihaćkom džepu podijelila na dva dijela. Dudakovićev Peti korpus se sad ustrijemio na Abdića. Poslije tri mjeseca borbi najveći deo bihaćkog džepa je sada bio pod kontrolom vojske lojalne vladi u Sarajevu. Primirje između dvije muslimanske strane je potpisano u januaru 1994, ali su borbe nastavljene u februaru kada je Vojska Republike Srpske napala Peti korpus da bi spriječila pad Velike Kladuše.

Borbe u Cazinskoj krajini su trajale cijelo proljeće i ljeto 1994. Početkom juna, vlada u Sarajevu je pokrenula operaciju Tigar 94, novi napad na Abdićeve snage i do avgusta te snage, kojima su pomagale Vojska Republike Srpske i Srpska vojska Krajine, su bile poražene i povukle se u Republiku Srpsku Krajinu, dok je Abdić otišao u Zagreb. Abdić se obratio za pomoć Slobodanu Miloševiću da mu pomogne da povrati Veliku Kladušu. Na osnovu njihovog dogovora formirana je operativna grupa Pauk. Pripadnike Abdićeve vojske u Slunju su obučavali instruktori Državne bezbednosti Srbije. U komandnom kadru operacije Pauk bili su general SVK Mile Novaković kojeg je kasnije trebalo da zameni načelnik GŠ VRS Manojlo Milovanović. Celom operacijom su rukovodili šef SDB Jovica Stanišić i njegov zamenik Franko Simatović. Njima podređeni zapovjednici taktičkih grupa bili su Abdić, Milorad Ulemek i Radojica Božović, pukovnik Državne bezbednosti Srbije. Komanda operacije je bila stacionirana na Petrovoj gori.

Nakon poraza Abdićevih autonomaša, Dudakovićev Peti korpus Armije RBiH je pokrenuo veliki napad izvan enklave. Načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske, general Manojlo Milovanović je zatražio od Ujedinjenih nacija da intervenišu i da se situacija vrati na stanje od dana 23. oktobra. Radovan Karadžić je proglasio ratno stanje u zoni delovanja Drugog krajiškog korpusa i naredio mobilizaciju stanovništva tog područja. Peti korpus je opkolio Bosansku Krupu i zauzeo oko 250 km². Do kraja oktobra 1994. uspio je da odbaci Vojsku Republike Srpske iz velikih dijelova zapadne Bosanske Krajine.

Operacija Štit 94

Protivnapad Vojske Republike Srpske počeo je 4. novembra, kada je zauzet Kulen Vakuf, a 6. novembra selo Ćukovi 14 km severno. Ono je služilo kao važna strateška tačka, odakle je VRS imala artiljerijsku podršku Srpske vojske Krajine. 9. novembra je likvidiran mostobran Armije RBiH na južnoj obali Une, severoistočno od Bosanske Krupe, a takođe je zauzeta važna raskrsnica na putu Krupa — Bihać. U isto vreme su se u operaciju uključile jedinice krajiških Srba koje su blokirale muslimanske rezerve oko Bihaća.

Uskoro je zapovednik operacije Štit 94 general Milovanović zaustavio napredovanje i predložio Petom korpusu Armije RBiH da kapitulira, ali je Dudaković odbio. Do 20. novembra Srbi su vratili sve teritorije izgubljene u oktobru i Milovanović je proglasio pobedu. Time je okončana prva faza operacije Štit 94.

Literatura

• Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. 
• Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia's Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot's Warning. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1784-4.