Википедија

Opsada Handaksa


Opsada Handaksa predstavlja glavni događaj pohoda Vizantijskog carstva za povratak ostrva Krit pod svoju vlast, kojim su od 820-tih godina vladali muslimanski Arapi. Kampanja je bila praćena nizom neuspelih pokušaja da se ostrvo povrati od muslimana koji su trajali čak do čak 827, samo nekoliko godina nakon početnog osvajanja ostrva od strane Arapa, a predvodio ih je vojskovođa i budući cara Nićifor Foka. Opsada je trajala od jeseni 960. do proleća 961. godine, kada je i zauzeta glavna muslimanska tvrđava i glavni deo ostrva, poznat kao Handaks (moderni Heraklion). Ponovno uspostavljanje kontrole nad Kritom predstavljalo je ogroman uspeh Vizantije, jer je time bila obnovljena vizantijska kontrola nad Egejskim primorjem i smanjena pretnja od strane saracenskih gusara, za koje je Krit predstavljao bazu iz koje su vršili svoje upade.

Opsada Handaksa
Deo Vizantijsko-arapski ratovi

Prikaz opsade Handaksa iz istorije Jovana Skilice
Vreme960 – 6. marta 961.
Mesto
Handaks, Krit
Ishod odlučujuća vizantijska pobeda
Sukobljene strane
Vizantija Kritski emirat
Komandanti i vođe
Nićifor Foka
Nićifor Pastilas		 Abd el Aziz ibn Šuajb,
An Numan ibn Abd el Aziz,
Karamuntes †
Jačina
50.000 ljudi
27.000 veslača
308 transportnih brodova		 Garnizon iz Handaksa
Pomoćne snage: 40.000 ljudi ( prema Lavu Đakon)
Žrtve i gubici
nepoznati nepoznati

Krit pod muslimanskom vlašću uredi

Ostrvo Krit bilo je osvojeno krajem 820-tih godina od strane strane muslimana koji su bili proterani iz Španije. U godinama nakon početnog iskrcavanja Arapa na ostrvo, Vizantijsko carstvo je pokrenulo niz pohoda koji su više puta bili ponavljani kako bi ih oterali muslimane sa ostrva i ponovo povratilo kontrolu nad njim, ali su uglavnom bili bezuspešni. Saraceni su uspostavili svoje uporište u Handaksu na severnoj obali Krita, koji je postao glavni grad novog Emirata Krita.[1][2][3] Muslimanska okupacija Krita je imala pogubne posledice za Vizantiju, jer je otvarala njeno pomorsko područje, tj. Egejsko more, omogućavajući tako nesmetane upade muslimanskih flota,[4][3] i samih kritskih Saracena,[5] kao i onih iz Levanta, koji su koristili Krit kao isturenu bazu ili mesto za zaustavljanje, kao što je zabeležio tokom pohare Soluna 904. godine Lav od Tripolija, kada su mnogi od preko 20.000 solunskih zatočenika prodati ili poklonjeni kao robovi na Kritu.[6][7]

Prvi veliki pokušaj Vizantijaca da povrate ostrvo je bio 842/843, pod Teoktistom. Napravio je napredak i očigledno je da je omogućio ponovno uspostavljanje obnovljenih delova ostrva kao teme, što je dokazano prisustvom stratega Krita što se nalazi u izvoru koji datira upravo iz tog vremena, poznatom kao Taktikon Uspenskog. Međutim, Teoktist je morao da napusti pohod, a trupe koje je ostavio za sobom brzo su porazili Saraceni.[8][9] U proleće 866. godine, regent Varda nameravao je da pokrene kampanju za povratak Krita, ali je ubijen uoči odlaska.[10] Dalji vizantijski pokušaji da se ostrvo ponovo povrati 911. (177. brodova pod admiralom Himerijem) i 949. (128 brodova pod Konstantinom Gongilijem) propali su uz katastrofalan ishod, uprkos velikim resursima i snagama koji su bili angažovane.[11][12] Prema Hristosu Makripouliju, uprkos svojoj često preciznoj pripremi, vizantijske ekspedicije protiv Krita nisu uspele zbog ograničenja u snabdevanju i strategije iscrpljivanja koji su bili praćeni napadima kritskih Saracena. Uspeh ili neuspeh u kontroli nad Kritom na kraju su se sveli na kontrolu Handaksa, što je ostavilo Vizantijce u neizvesnoj poziciji tako da su morali da održavaju opsadu na duži period iako su bili daleko od svojih baza snabdevanja. Sigurni iza bedema Handaksa, Saraceni su mogli da sačekaju dok njihovi protivnici ne postanu dovoljno oslabljeni pa da na njih pokrenu razorni kontranapad.[13]

Odlučan da se osveti za katastrofu iz 949. godine, pred kraj svoje vladavine, car Konstantin VII Porfirogenit (v. 913-919, 945-959-) obnovio je pripreme za zauzimanje ostrva. Posle njegove smrti 959. godine taj zadatak je pao na njegovog sina i naslednika, Romana II (v. 959-963-). Uz podršku i podsticanje svog glavnog ministra Josifa Vringe, Roman je smenio postojećeg i postavio novod Domestika shola Istoka, Nićifora Foku, sposobnog vojnika i istaknutog veterana ratova protiv muslimana u istočnom delu Male Azije, za vrhovnog zapovednika pohoda.[14][15] Foka je mobilisao vizantijsku vojsku u Maloj Aziji,[14] i okupio silu od 50.000 ljudi, 27.000 veslača i 308 transporta južno od Efesa.[16] Ova ekspedicija bila je daleko veća od prethodnih, uglavnom zbog relativne unutrašnje stabilnosti koju su donele nedavne pobede na istočnim granicama i dugogodišnji mir sa Bugarima.[17] Prema rečima Lava Đakona, flota je obuhvatila mnoge dromone opremljene grčkom vatrom.[14]

Istorijski izvori uredi

Savremeni naučnici se oslanjaju prvenstveno na tri skoro onovremenih izvora koji se odnose na događaje oko vizantijskog osvajanja Krita: istoriju Lava Đakona, pesmu Zauzimanje Krita od Teodosija Đakona i nastavka hronike Simeona Logoteta.[18] Inače nepoznati Teodosije Đakon napisao je svoju pesmu 961/962, kao panegirik za povraćaj ostrva, i prezentovao ga je Nićiforu Foki nedugo pre njegovog dolaska na carski presto 963. godine.[18][19] Lav Đakon, rođen je 950, završio je svoju istoriju posle 992. godine i glavni je vizantijski izvor u periodu 959-975, uključujući mnoge anekgdote i iskaze očevidaca. Iako su ubrzo zaboravljeni među samim Vizantijcima, on je služio kao izvor za kasnije istoričare kao što su Jovan Skilica i Jovan Zonara. Prva dva poglavlja njegovog rada bave se osvajanjem Krita.[20][21] Simeon Logotet je pisao tokom vladavine Nićifora Foke (963-969), a ponekad se identifikuje sa Simeonom Metafrastom, ili sa drugim Simeonom koji je nasledio njegovo mesto pisara u carskoj kancelariji pod Fokom i Jovanom I Cimiskijem (v. 969-976-). Njegov rad je zahvatao period do 948. godine, a nastavak je, po mogućstvu napisan od strane Simeona, obuhvatio je period do 963. Nije sačuvan u originalnom obliku, već u dve varijante: jedanoj kao šesta i poslednja knjiga Teofana Nastavljača, koja se bavi vladavinom Konstantina VII i Romana II do proleća 961. godine, i rezime verzije do 962. godine u sklopu hronike Pseudo-Simeona.[22] Međutim, kako istoričar Antonije Kaldelije ističe da se izveštaj o Simeonu, na kome se u velikoj meri oslanja savremena nauka, sastoji iz sličnih izvora kao onih koji potiču od strane Prokopija iz Cezareje o ekspediciji Velizara na Vandalsku kraljevinu.[23]

Iskrcavanje na Krit i prvi sukobi uredi

Koristeći rampe, ekspedicione snage su se brzo iskrcale u pravilnom poretku.[24] Teofan Nastavljač i Teodosije Đakon izveštavaju da se Vizantijci nisu suočili sa otporom tokom iskrcavanja,[25] ali Lav Đakon izveštava da su Saraceni čekali vizantijsko iskrcavanje zauzevši poredak za bitku. Nićifor je brzo uspeo da svoje trupe sakupi u tipičnu formaciju koju su Vizantijci inače koristili za bitke, koja se inače sastojačla iz tri dela, nakon čega se ustemio na saracensku vojsku. Saraceni su se brzo slomili pod vizantijskim napadom, počevši da beže nazad u utvrđenje Handaks, usled čega su pretrpeli ogromne gubitke.[26]Lav Đakon opisuje utvrđenost grada koja se, isticala kako prirodnim uslovima tako i lukavošću njegovih graditelja:[27]

Prema izveštajima Lava i Teodosija, čini se da se Nićifor u početku nadao da će Handaks zauzeti na juriš, ali kada u tome nije uspeo, on se usredsredio na dugoročnu opsadu,[28] izgradnju utvrđenog logora ispred Handaksa i postavljanje svoje flote u bezbedno sidrište u neposrednoj blizini sa naređenjem da blokira grad i da uništi svaki brod koji bi pokušao da ga napusti.[29] Prema Lavu, Foka je potom poslao Nićifora Pastila, stratega teme Trahesijanaca i istaknutog veterana ratova protiv Arapa na istoku, da preuzme "grupu odabranih ljudi" i preduzme upad u okolini Krita kako bi izvideli situaciju i prikupili potepšine za snabdevanje. Uočavajući da je okolina relativno sigurna, Pastila i njegovi ljudi bezbrižno su se kretali, prepuštajući se hrani i vinu. Muslimani, koji su pažljivo bili skriveni i posmatrali njihov napredak sa jednog uzvišenja, videvši ovo kao izvrsnu priliku postrojili su se za borbu. Lav tvrdi da su se, iako su bili pijani, Vizantinci dobro borili, dok se sam Pastila, nakon što je ranjen od moštvom strela, pao. Tada se disciplina Vizantijaca raspala, a samo nekoliko ljudi uspelo je da preživi nakon čega su uspeli da izveste Foku o ovoj katastrofi.[30]


Opsada Handaksa uredi

Nakon prijema vesti da je odred njegovih vojnika pobijen, Foka je odlučio da se brzo pokrene i uspostavi čvrstu opsadu nad gradom. Osmotrio je gradske zidine i zaključio da su izuzetno snažne. Kao rezultat toga, naredio je svojim ljudima da počnu izgradnju obilaznice od obale do obale koja se protezala ispred kopnene strane gradskih zidina.[31] Međutim, Pastilasova nesreća takođe je pokazala Foki da mora da osigura svoju zaleđinu pre nego što se fokusira na opsadu.[32] Odabrao je malu grupu mlađih vojnika i noću ih izveo iz logora u velikoj tajnosti. Vizantinci su uzeli nekoliko zarobljenika, od kojih su saznali da se pomoćne snage neprijatelja, koje su prema Lavovim navodima brojale oko 40.000 ljudi, sakupljaju na obližnjem brdu i pripremaju za napad na vizantijski logor. Foka je dozvolio svojim ljudima da se odmore tokom celog sutrašnjeg dana, a kada je palo veče ponovo su se spustili, usmeravani od lokalnog stanovništva(verovatno mesnih hrišćana).Brzo i tiho, njegovi ljudi su opkolili arapski vojni logor. Foka je naredio da trube zasviraju i naredio juriš na Arape koji su spavali. Zatečeni ovim iznenađenjem, Arapi nisu ni pokušali da pruže otpor, već su pokušali da pobegnu, usled čega su samo uspeli da nalete na preostale vizantijske trupe.[33]

Arapska vojska je bila uništena, a Foka je uputio svoje ljude da odseku glave palih ratnika i donesu ih sasobom kada se budu vraćali u svoj logor, ponovo se krećući samo tokom noći. Sutradan, on je sa svojim ljudima natakao neke glave na kolje tako da su se one mogle uočiti sa gradskih zidina dok je preostale glave smestio u katapult iz kojih ih je izbacio u sam grad. Ovaj prizor je ostavio jak utisak i žaljenje među stanovnicima, koji su videli svoje mrtve rođake i prijatelje; ali su ostali odlučni u nameri da se odupru, i ubrzo nakon toga uspeli su da odbiju napad koji je predvodio Foka.[34] Foka je angažovao strelce i katapulte protiv branilaca dok je sa jednim delom snaga pokušao da se probije preko zidina koristeći opsadne merdevine. Tvrđava se još uvek držala, međutim, pod stalnim pritiskom koji je bio prouzrokovan neprestanim bombardovanjem, merdevine su se srušile. Foka je nedugo zatim obustavio opsadu grada. Sada je odlučio da grad preko zime blokira, dok su njegovi inženjeri počeli da projektuju i grade još moćnije opsadne sprave.[35]

Shvativši ozbiljnost položaja u kome se našao Emir Krita, Abd el-Aziz, apelovao na mnoge među svojom istovernom braćom koje su činili muslimanski vladari, a naročito na fatimidskog kalifa El-Mu'iza, da mu se pridruže, ali su njegovi zahtevi bili odbijeni.[36]

Drugi napad na Handaks izveden je u martu 961. Ovog puta Vizantijci su koristili mnogo efikasniju opsadnu mašinu protiv Handaksa, ali i dalje nisu bili u mogućnosti da probiju zaštitne bedeme i uđu u grad. U međuvremenu, muslimani su se držali izvan dometa grčkih strelaca, tako da su i dalje mogli da borave na zidovima, a da pritome nisu mogli biti uništeni bombardovanjem.[35] Foka je ubrzo nakon toga iskoristio opsadnog ovna radi razbijanja zidina, ali je to bio lažni napad. Dok su se muslimani fokusirali na udarnog ovna, rudari su iskopali tunele ispod zidova i postavili eksplozivne i zapaljive materijale ispod slabih tačaka. Ubrzo su uspeli da unište ogroman deo zida, odakle je vizantijska vojska počela da se uliva u grad. Branioci su brzo formirali liniju unutar grada, ali bilo je prekasno. Muslimani su 6. marta bili odbačeni ka gradskim ulicama po kojima su se razbežali.[15] Vojnicima je bilo dopušteno po običaju pravo na tri dana pljačke pre nego što vojska opet krene dalje.[37]

Posledice uredi

Sa osvajanjem Handaksa, ostatak Krita se brzo predao vizantijskoj vojsci, a ostrvo je stavljeno pod vlast Carigrada, dok je Vizantiju čekao dugoročan napor usmeren na ponovnu hristijanizaciju ostrva.[38] Ostrvo je organizovano kao uobičajna tema. Zatim su preduzeti veliki napori na konverziji stanovništva iz islama u pravoslavno hrišćanstvo, koje su predvodilivodili Jovan Ksenos i Nikon "Metanoit".[3][39] Oslonivši se na južni ulaz u Egejsko more, osvajanje Krita posebno je pogodovalo vizantincima zbog svoje strateške pozicije koja je za cilj imala pokretanje napada na obalu severne Afrike, jer je ovo ostrvo često bilo korišćeno od strane muslimana sa Krita, odakle su oni započinjali razarajuće pohode na okolna egejska ostrva u Vizantiji.[40]

Reference uredi

  1. ^ Makrypoulias 2000, str. 347–350.
  2. ^ Canard 1986, str. 1082–1083.
  3. ^ a b v ODB, "Crete" (T. E. Gregory, A. Kazhdan), pp. 545–546.
  4. ^ Makrypoulias 2000, str. 347, 357ff..
  5. ^ Christides 1981, str. 76–111.
  6. ^ Canard 1986, str. 1084.
  7. ^ Treadgold 1997, str. 467.
  8. ^ Makrypoulias 2000, str. 351.
  9. ^ Treadgold 1997, str. 447.
  10. ^ Treadgold 1997, str. 453.
  11. ^ Makrypoulias 2000, str. 352–356.
  12. ^ Treadgold 1997, str. 470, 489.
  13. ^ Makrypoulias 2000, str. 359–361.
  14. ^ a b v Talbot & Sullivan 2005, str. 60.
  15. ^ a b Treadgold 1997, str. 493–495.
  16. ^ Kaldellis 2017, str. 35.
  17. ^ Kaldellis 2017, str. 34.
  18. ^ a b Kaldellis 2015, str. 302–303.
  19. ^ ODB, "Theodosios the Deacon" (A. Kazhdan), p. 2053.
  20. ^ Kaldellis 2015, str. 303.
  21. ^ Krumbacher 1897, str. 267.
  22. ^ Kaldellis 2015, str. 303–304.
  23. ^ Kaldellis 2015, str. 304–308.
  24. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 61.
  25. ^ Christides 1981, str. 177.
  26. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 61–62.
  27. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 64.
  28. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 62 (note 47).
  29. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 62.
  30. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 62–63.
  31. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 64–65.
  32. ^ Romane 2015, str. 4.
  33. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 66–67.
  34. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 67–68.
  35. ^ a b Romane 2015, str. 5.
  36. ^ Kaldellis 2017, str. 36.
  37. ^ Romane 2015, str. 6.
  38. ^ Kaldellis 2017, str. 37.
  39. ^ Treadgold 1997, str. 495.
  40. ^ Romane 2015, str. 1.

Izvori uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Хандакса&oldid=26961008”