Opsada Carigrada (717—718)

Opsada Carigrada (717—718) druga je arapska opsada Carigrada i treća opsada Carigrada u istoriji. Opsada je trajala tačno godinu dana, od 15. avgusta 717. godine do 15. avgusta 718. godine. Arapski napad uspešno je odbijen.

Opsada Carigrada (717—718)
Geografska mapa Maramornog mora i njegovih obala, sa glavnim naseljima iz perioda opsade
Vreme15. jul 717, 15. avgust 717-15. avgust 718
Mesto
Konstantinopolj
Sukobljene strane
Omejadski kalifat Vizantija
Bugarski kanat

Pozadina uredi

Uprkos pravoj katastrofi koji su Arabljani doživeli pod zidinama Carigrada 678. godine, u kalifatu nisu prestali da sanjaju o osvajanju vizantijske prestonice. Tako je, posle četiri decenije, u izmenjenim spoljnopolitičkim uslovima, došlo do druge opsade Carigrada. Za Vizantiju je razdoblje koje je prethodilo ovoj opsadi bilo naročito zamršeno i teško. Reč je o svojevrsnom „smutnom” vremenu kad je carstvo izgubilo ravnotežu i utonulo u pogibeljne građanske ratove. Tako se dogodilo da je od 695. do 717, dakle za dvadeset dve godine, došlo čak do sedam promena na carigradskom tronu. Tek je vojskovođa Lav početkom proleća 717. godine učinio kraj opasnom rasulu u kome se Vizantija našla i osnovao vlastitu Sirijsku dinastiju. Međutim, samo nekoliko meseci kasnije novi vasilevs morao se suočiti s veoma teškim zadatkom. Pred Carigrad je doplovila ogromna arabljanska flota koja je, ako je verovati Teofanu, brojala čak 1800 plovila. Usledila je jedna od najstrašnijih godina u istoriji vizantijske prestonice.

Da bi se razumeli događaji do kojih je došlo, treba naglasiti važnu činjenicu da je u tom trenutku arabljanski kalifat po snazi i vojnim sredstvima daleko prevazilazio moć Vizantije. Muslimanski svet prostirao se od Inda do Atlantskog okeana i, pogotovo posle uspešnog prodora na tle Evrope, na Iberijsko poluostrvo, osećao je neizmerno samopouzdanje i ubeđenost da više ne postoji neprijatelj koji bi mogao da im odoli. Halif Sulejman (715—717) poslao je svog brata Muslemu stavivši pod njegovu komandu najbolju vojsku koju su Arabljani ikada imali.

Uporedo s dolaskom ogromne arabljanske flote, Muslema je preko Helesponta (Dardanela) prebacio kopnenu vojsku u evropske provincije Vizantije, na prostor Trakije. Ova vojska kretala se obalom Mramornog mora i, lako zauzevši neke gradove koji su joj stajali na putu, 15. avgusta 717. godine, pojavila se pred „caricom gradova”. Na taj način počela je opsada Carigrada i s kopna i s mora.

Opsada uredi

Komandant arabljanskih trupa Muslema naredio je da se oko kopnenih zidina grada iskopa rov i da se napravi visok bedem, a iznad njega podigne kamena prepreka. Uoči 1. septembra 717. godine pristigli su veliki arabljanski brodovi čiji je zadatak bio da preseku veze prestonice ne samo s njenim evropskim, nego i maloazijskim oblastima, ali i s Crnim morem. Muslema je potpuno okružio vizantijsku prestonicu jer je verovao da će iznurivanjem i glađu uspeti da pokoleba borbeni moral branitelja i potom osvoji grad Konstantina Velikog.

Opsada Carigrada trajala je punu godinu jer, za razliku od opsade iz 674-678, nije prekidana ni sa nailaskom zime. U pokušaju da se objasni arabljanski neuspeh i nesalomiva volja branilaca, hroničar Teofan saopštava da je tek ustoličeni vasilevs Lav III (717—741) prethodno odneo sjajnu diplomatsku pobedu nad arabljanskim vođama. Nekoliko meseci pre opsade, novi car, koji je odlično znao arapski i bio u pregovorima s kalifom Sulejmanom i njegovim bratom Muslemom, odugovlačio je pregovore u Maloj Aziji. Tako se dogodilo da je od njegovog krunisanja u martu do početka opsade u avgustu 717. godine prošlo pet meseci koje je Lav III na najbolji način iskoristio da pripremi Carigrad za odbranu. Podatak da su islamski ratnici otpočeli opsadu tek sredinom avgusta, što je prilično kasno kada su u pitanju srednjovekovni uslovi ratovanja, govori sam za sebe.

Uz to, i kopneni i morski bedemi bili su u veoma dobrom stanju, dok je vizantijska mornarica imala zaštićeno pristanište u Zlatnom rogu. Nikako ne bi trebalo zaboraviti ni čuveni lanac težak nekoliko tona koji je, kada bi se zategao, zaprečavao ulazak neprijateljskih brodova u zaliv, najosetljiviju tačku odbrane Carigrada. Neophodne namirnice na vreme su bile sakupljene i uskladištene, a carigradska vlada imala je i sporazum s Bugarima koji su obećali da će napadima uznemiravati muslimanske odrede. Vizantinci su po brojnosti snaga znatno zaostajali za Arabljanima, ali su imali dragocenu prednost u veštini i tehnici.

Sudbina Carigrada trebalo je da bude rešena u sučeljavanju dveju flota. Lav III najpre je strpljivo sačekao povoljne vetrove i morske struje u tesnacu Bosfora, pa je svoje velike ratne brodove, snabdevene zalihama grčke vatre, usmerio na neprijateljsko brodovlje. Na nemilosrdno delotvorno i zastrašujuće vizantijsko oružje Arabljani nisu imali odgovor. Jedan deo njihove flote potonuo je u more, drugi je, zahvaćen plamenom, potisnut prema gradskim zidinama, dok je treći odbačen prema Oksiji i Platiji, ostrvima koja su od Carigrada udaljena tridesetak kilometara. Međutim, ni to nije pokolebalo zanos arabljanskih vođa i njihovih vojnika. Oni su odmah uzvratili tako što su na brodove ukrcali elitne jedinice pod punom ratnom spremom i usmerili ih na prestoničke bedeme okrenute moru. Carigradski garnizon je upotrebom grčke vatre, koju je sa zidina bacao na napadače, osujetio ovaj junačni pokušaj muslimanskih ratnika. Štaviše, Lav III je naredio da se u kritičnom trenutku spusti lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni rog, ali se Arabljani, u strahu da je reč o zamci, nisu usudili da brodovima uplove u zaliv. Umesto toga, povukli su svoje brodovlje i na taj način priznali poraz u ovoj fazi sukoba.

Priličnu pometnju u redove Arabljana unela je i vest da je 8. oktobra 717. godine preminuo njihov kalifa Sulejman koji je u ovom pohodu nastupao krajnje energično i samopouzdano. Ipak, ni zimsko vreme nije dovelo do prekida opsade, ali su napadači posle poraza flote mogli da se uzdaju jedino u kopnene trupe. U izvorima nije zabeležena nijedna veća bitka sve do duboko u jesen. Treba dodati da su u inženjerskoj veštini i u odbrambenim građevinama Vizantinci stolećima nadmašivali sve srednjovekovne narode što im je donosilo značajnu prednost u sukobima na suvom.

Međutim, glavna nevolja za Arabljane bili su klimatski uslovi na koje oni jednostavno nisu navikli. Zima 717/718. godine ostala je upamćena kao jedna od najhladnijih u vizantijskoj istoriji. Carigrad je oko sto dana bio okovan snegom i ledom, tako da je u logoru napadača veliki broj kamila i konja uginuo od gladi. Muslimanski vojnici, sviknuti na toplu i suvu klimu u svojoj otadžbini, veoma su teško podnosili nadaleko čuvene studene zime u Trakiji. Upravo tu je ležao jedan od najvažnijih razloga njihovog neuspeha pod Carigradom. Već krajem 717. godine moglo se naslutiti da će osvajanje „carice gradova” ostati nedostižan san Arabljana. Nailazak proleća 718. godine umesto izvesnog olakšanja doneo je samo nove nevolje i poduhvat koji je počeo s toliko velikim nadanjima pretvorio je u potpunu propast.

U prvim mesecima 718. godine napadačima je stiglo veliko pojačanje - jedna flota, koju je činilo 400 brodova, doplovila je iz Aleksandrije i usidrila se u Bosforu, a druga, sastavljena od 360 plovila i snabdevena vojnim materijalom i namirnicama, iz Afrike. Međutim, obe flote su se zbog straha od grčke vatre zaustavile malo podalje od Carigrada, a to je i umanjilo njihovu delotvornost u pomaganju iscrpljenim i uveliko obeshrabrenim sunarodnicima.

Dogodilo se i to da su arabljanski mornari, koji su bili regrutovani među egipatskim hrišćanima, uvidevši da će se uspeh teško postići, ne samo prebegli na stranu Vizantinaca, nego su i vasilevsu Lavu III dostavili podatke o rasporedu neprijateljskog brodovlja. Bez bilo kakvog oklevanja, car je zapovedio da vizantijski brodovi naoružani grčkom vatrom odmah isplove iz carigradske luke i krenu na napadače. Uspeh ovog poduhvata bio je potpun: deo arabljanskih brodova stradao je od vatre, deo se nasukao, a deo je bio zarobljen. Vizantinci su uzeli plen i namirnice, završava opis ovog događaja hroničar Teofan, i s radošću su se vratili.

Suvozemne trupe Arabljana svojski su se trudile da se nekako održe u Trakiji, ali su trpeli strašnu oskudicu namirnica i stočne hrane. Njihovi pokušaji da slanjem pojedinih četa dobave osnovne potrepštine presecani su na povratku. Upravo na tom planu značajnu ulogu odigrali su odredi bugarskog vladara Tervela (701—718) koji su strpljivo i neprestano ugrožavali Arabljane i posekli čak 22.000 njihovih vojnika.

U logoru islamskih ratnika zavladala je glad čiji su pratioci bile razne bolesti, što je dovelo do pravog pomora. Kako saopštava hroničar Teofan, oni su pojeli sve uginule životinje - konje, magarce i kamile - a neki pričaju da su jeli i preminule ljude i njihov izmet koji su najpre gnječili u sudovima, a potom jeli. Ovakve pojave rečito govore o očajnom stanju u kome se našla arabljanska vojska. U Teofanovoj hronici stoji zapisano da su napadači shvatili kako Bog i prečista Bogorodica čuvaju Carigrad i hrišćansko carstvo.

Koliko su ove nevolje desetkovale Arabljane i vidno slabile njihov moral, toliko su obodrile branioce prestonice na Bosforu i učinile ih hrabrijim i nasrtljivijim, pa su preduzimali napade na neprijatelje. Da bi poraz bio potpun, vizantijski odredi su iz zasede presreli i porazili čete Arabljana koji su hitali u pomoć napadačima. Pošto je shvatio da je poduhvat propao, komandant arabljanske vojske prekinuo je opsadu i započeo povlačenje. Na drugoj strani, u Carigradu, 15. avgusta 718. godine, zavladala je velika radost jer je smrtna opasnost koja je tačno godinu dana lebdela nad Bosforom bila otklonjena.

Posledice uredi

Kao i prilikom povratka iz opsade 678. godine, i ovoga puta većini arabljanskih brodova nije bilo suđeno da se dokopaju spasonosnih luka na obalama istočnog Sredozemlja. Posle niza uzastopnih nevolja i gubitaka, na obale Sirije prispelo je samo pet od 1800 brodova koji su učestvovali u opsadi. Ništa bolje nisu prošle ni kopnene trupe koje su se posle iskrcavanja na maloazijskoj obali Mramornog mora suvozemnim putem vratile u domovinu. Ako je verovati sačuvanim izvorima koji, doduše, donose vrlo oskudne podatke, Arabljani su pod Carigradom izgubili više od 100.000 vojnika. Izneseni podaci, kao i posledice ovog čuvenog događaja, opsadu vizantijske prestonice svrstavaju među najvažnija zbivanja srednjovekovne istorije.

Spiridon Lambros (1851—1919), jedan od pionira moderne grčke vizantologije, uporedio je opsadu Carigrada iz 717/718. godine sa grčko-persijskim ratom i vasilevsa Lava III nazvao Miltijadom srednjovekovnog helenizma. Miltijad je, podsetimo se, atinski vojskovođa koji je 490. godine pre naše ere u čuvenoj bici na Maratonskom polju odneo veliku pobedu nad višestruko brojnijom vojskom Persijanaca.

Tri su događaja od svetskog istorijskog značaja kojima je bila zaustavljena najezda Arabljana na evropski kontinent. Prvi, i najvažniji, bila je opsada Carigrada od 674. do 678. godine, drugi, takođe veoma značajan, bila je opsada vizantijske prestonice iz 717/718. godine, a treći se zbio na tlu zapadne Evrope. Arabljanima je, istina, pošlo da rukom da se učvrste na tlu Španije, ali je njihov pokušaj da se preko Pirineja spuste u današnju južnu Francusku završio teškim porazom: zaustavio ih je franački vojskovođa Karlo Martel u čuvenoj bici kod Poatjea 732. godine.

Spoljašnje veze uredi