Opsada planine Hiei
Opsada planine Hiei (engl. Siege of Mount Hiei) bila je pobeda Oda Nobunage protiv budističkih manastira sekte Tendaj na planini Hiei kod Kjota, koji su posle bitke kod Anegave (juna 1570) pružili utočište njegovim neprijateljima iz klanova Azai i Asakura. Sama opsada bila je više masakr nego bitka, pošto je otpor bio veoma slab, a ubijeno je preko 20.000 ljudi, žena i dece.[1]
Pozadina uredi
Manastiri planine Hiei uredi
Planina Hiei, severno od Kjota, bila je sedište više od 20 bogatih budističkih hramova, od kojih je najstariji i najugledniji bio Enrjakudži, koji je smatran prestonicom japanskog budizma i duhovnim zaštitnikom carske porodice. Hramovi planine Hiei, osnovani još u 9. veku, pripadali su sekti Tendaj, koja je bila veoma popularna među aristokratijom, koja je darovala hramovima zemljišne posede i zavetne darove u zamenu za molitve koje su obećavale spasenje posle smrti. Do sredine 16. veka ovi hramovi držali su velike feudalne posede i raspolagali vojskom monaha-ratnika i najamnika za svoju odbranu, a opati i sveštenici bili su iz redova aristokratije i mlađih sinova plemićkih porodica, i otvoreno su odstupali od asketskih pravila monaškog života, uživajući u bogatstvu i ženama.[2]
Budistički manastiri pojavili su se kao nezavisna vojna sila u japanskoj politici oko 970. godine, kada su manastiri počeli da zapošljavaju grupe naoružanih ljudi sa zadatkom da štite njihove zemljišne posede. Ove naoružane bande bile su prave privatne vojske, i samo mali deo njihovih članova pripadao je sveštenstvu. Tako su privatne vojske hramova počele da igraju ulogu u sukobima među različitim budističkim sektama, kao i u građanskim ratovima velikaša, pošto su pojedine velikaške porodice podržavale susedne hramove ili grupe hramova. Borbe za prvenstvo među različitim sektama japanskog budizma (koje su u praksi bili motivisane borbom za uticaj i posede, iako su formalno vođene znog pitanja budističke doktrine) često su eskalirale do pravih oruženih sukoba, pri čemu se pobednici nisu ustručavali op spaljivanja protivničkih hramova. Veći i bogatiji hramovi imali su velike vojske, a time i politički uticaj. Manastiri planine Hiei raspolagali su vojskom od više hiljada naoružanih monaha (sohei), i između 981. i početka Gempejskog rata 1180. više puta su upadali sa vojskom u Kjoto kako bi nametnuli carskom dvoru svoje zahteve. [3]
Sukob sa Oda Nobunagom uredi
Posle pobede u bici kod Anegave nad ujedinjenim vojskama klana Azai iz provincije Omi i klana Asakura iz provincije Ečizen (juna 1570), Oda Nobunaga je bio prinuđen da krene sa vojskom na jug, pošto su u leto 1570. pristalice proteranog klana Mijoši upale sa Kjušua u provinciju Secu (oko 8.000 ronina koje su predvodili Mijoši trijumviri i Saito Tacuoki). Pošto ih je Nobunaga opseo u blizini Osake, 13. septembra 1570. Iko-iki iz Osake su bez objave rata (pošto su tajno sklopili savez sa klanom Azai) napali Nobunaginu vojsku (oko 30.000) sa oko 10-15.000 boraca i 3.000 pušaka i naterali je na povlačenje. U isto vreme, propovednici iz Osake podigli su na oružje vernike u provincijama Secu, Omi, Ize i Ečizen.[2]
U isto vreme u provinciji Omi, 16. septembra Azai Nagamasa i Asakura iz Ečizena sa oko 30.000 ljudi (očigledno ojačani masom Iko-ikija) napali su Nobunagin garnizon u zamku Usajama kod Sakamota: u pokušaju da odbrani grad, Nobunagin kastelan Mori Jošinari izašao je iz zamka sa svega 1.000 ljudi i hrabro napao pobunjenike, ali je izgubio bitku i život (19. septembra). U boju je poginuo i Nobunagin mlađi (vanbračni) brat, Oda Nobuharu. Zamak je uspeo da se odbrani, ali su pobunjenici spalili 4 manja utvrđenja i do 21. septembra približili se Kjotu. U isto vreme, Sasaki Jotei, proterani gospodar južnog Omija, podigao je ustanak uz pomoć lokalnog Iko-ikija. Pošto je primio vesti o napredovanju pobunjenika prema prestonici, Nobunaga je već 23. septembra napustio položaj kod Osake i istog dana stigao u Kjoto. 24. septembra krenuo je na pobunjenike (vojsku Azai-Asakura) koji su držali južni Sakamoto, ali oni su izbegli borbu i povukli se na planinu Hiei.[2]
Ne želeći da povredi svetost plnine Hiei, koja je bila čuvena u celom Japanu, Nobunaga je ponudio savez starešinama hrama, obećavši da im povrati sve ranije posede i privilegije (oslobađanje od poreza) u provincijama pod svojom kontrolom, zaklinjući se svojim mačem.[a] Takođe im je ponudio da ostanu neutralni u sukobu i proteraju pobunjenike sa svoje planine. U suprotnom, zapretio im je da će spaliti sve hramove na planini. Međutim, starešine hrama Enrjakudži bile su kivne na Nobunagu zbog zaplene nekih manastirskih imanja u Omiju (1569), tako da su pružile utočište i pomoć pobunjenicima, a njegovo pismo ostavile bez odgovora. Tako je Nobunaga opseo podnožje planine Hiei (25. septembra-13. decembra 1570) i uznemiravao protivnike noćnim prepadima. 20. oktobra poslao je glasnike Asakuri, izazivajući ga na otvorenu bitku, ali je umesto toga dobio ponude za pregovore, koje je odbio. [2]
Pošto su monasi sa planine Hiei odbili Nobunagin ultimatum da predaju pobunjenike, opsada planine Hiei je trajala sve do zime, kada je uz posredovanje šoguna Ašikaga Jošiakija sklopljen mir (13. decembra). Za to vreme Iko-iki iz Nagašime u provinciji Ize upali su u Ovari i spalili pogranične zamkove (tom prilikom je ubijen Nobunagin mlađi brat, Oda Nobuoki, 21. novembra 1570).[1]
Opsada uredi
Pošto je prvi napad na uporište Iko-ikija u Nagašimi u proleće 1571. odbijen, Oda Nobunaga odlučio je da se okrene najslabijem od svojih neprijatelja, koji je bio u neposrednoj blizini prestonice i potpuno nespreman za napad: 29. septembra 1571. Nobunagina vojska od 30.000 ratnika opkolila je planinu Hiei i spalila grad Sakamoto u podnožju, ali je većina stanovnika izbegla u planinu. Nobunagine trupe zatim su sa svih strana krenule uzbrdo, paleći hramove i ubijajući monahe, ljude, žene i decu. Do večeri glavni hram Enrjakudži i još 22 hrama sekte Tendaj, u to vreme najbogatije u Japanu, bili su opljačkani i spaljeni, a za dva dana ubijeno je preko 20.000 ljudi, žena i dece. Uhvaćeni na prepad, i uvereni da se Nobunaga neće usuditi da napadne hramove pod zaštitom carske porodice, monasi-ratnici (sohei) koji su vekovima smatrani zaštitnicima prestonice i samog cara, nisu pružili nikakav otpor.[1]
Posledice uredi
Spaljivanje budističkih manastira čuvenih u celoj zemlji i masakr sveštenika i civila bez razlike izazvao je zgražanje u celoj zemlji i brojni do tada neutralni budisti ustali su protiv Oda Nobunage, koga su neprijatelji prozvali Kralj Demona. Iako je eliminisao Nobunagine neprijatelje u prestonici, ovaj masakr dugoročno je pogoršao Nobunagin položaj, jer je okrenuo protiv njega mnoge pravoverne budiste, od seljaka u provincijama koji su pohrlili u redove njegovih neprijatelja i Iko-ikija do feudalnih gospodara, među kojima su najmoćniji bili Takeda Šingen i Uesugi Kenšin, gospodari istočnog Japana. Protiv Nobunage se okrenuo i šogun Ašikaga Jošiaki, kao i veći broj gospodara iz Domaćih provincija oko Kjota, koji su do tada podržavali Nobunagin režim (Mijoši Nagajoši i Macunaga Hisahide). Tako je uništenje planine Hiei, kao i bitka kod Anegave, bila Nobunagina Pirova pobeda, pošto se posle nje broj Nobunaginih neprijatelja povećao.
Napomene uredi
- ^ Zakletve ratnika praćene udarcem mača o čelik smatrane su posebno svečanim.
Reference uredi
- ^ a b v Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 138—152. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.
- ^ a b v g Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 149—160. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ Bryant, Anthony J. (1991). Early Samurai : 200-1500 AD. Angus McBride. London: Osprey. str. 13. ISBN 1-85532-131-9. OCLC 877235154.