Orden Svetog kneza Lazara

Orden Svetog kneza Lazara je vladarska regalija ustanovljena odlukom Kraljevskog namesništvana predlog predsednika ministarskog saveta 8. aprila 1889, u spomen 500 godina Kosovske bitke. Prilikom ustavnoljenja orden je predviđen specijalni u jednom stepenu. Posle Drugog svetskog rata je nestao iz dvorskog kompleksa i nije poznato da li je sačuvan.

Orden Svetog kneza Lazara
Orden Svetog kneza Lazara
Dodeljuje Kraljevina Srbija Kraljevina Jugoslavija
Tip	Kraljevska regalija
Dodeljuje se	Kralju i punoletnom prestolonasledniku
Dodeljuje se za	Pomen na petstotu godišnjicu Kosovske bitke
Status	ne dodeljuje se više
Ustanovljen	8. april 1889.
Zadnje odlikovanje	28. mart 1941.
Ukupno odlikovanih	5+3
Važnosni red odlikovanja
Sledeće (niže)	Orden Miloša Velikog (do 1903 g.) Orden Karađorđeve zvezde (od 1904 do 1945 g.)

Istorija ordena

Sveti knez Lazar, iz porodice Hrebeljanovića, predvodio je srpsku vojsku protiv snaga turskog sultana Murata I. Sultana je ubio srpski vitez Miloš Obilić, a uhvaćenom srpskom knezu Turci su odrubili glavu. Kult svetog Kneza Lazara je bio veoma jak među Srbima, a sam događaj se smatra najznačajnijim u celokupnoj srpskoj istoriji.

Povodom miropomazanja i krunisanja kralja Aleksandra Obrenovića, ministarski savet i njihov predsednik general Sava Grujić, odlučili su da se ustanovi novi vladarsku regaliju u jednom stepenu. Pošto je tadašnji kralj bio maloletan namesništvo je taj orden podnelo na usvajanje Narodnoj skupštini u spomen na petstotu godišnjicu bitke na Kosovu (Vidovdan 28. juna 1389) koja se završila kolapsom srednjovekovne srpske države.

Nacrt insignija za Orden Svetog kneza Lazara izradio je Mihailo Valtrović i po tim nacrtima orden je napravljen u radionici Nikolausa i Dunkera u nemačkom gradu Hanau. Po svojim karakteristikama, orden pripada kategoriji vladarskih regalija. Ovaj orden je bio sačinjen u tri primerka, ali posle 1941. godine nijedan od ta tri primerka nije viđen niti se zna da li su sačuvani.

Orden kao regaliju su nosili jedino kralj Srbije (kasnije Jugoslavije) i njegov punoletni naslednik.

Proslava petstogodišnjice kosovske bitke — ustanovljenje ordena

Glavni članak: Proslava petstogodišnjice kosovske bitke i miropomazanje kralja Aleksandra

Ilustracija proslave 500 godišnjice kosovske bitke iz časopisa „Orao“ objavljenom 1889. godine.

Orden Svetog kneza Lazara je ustanovljen povodom proslave petstogodišnjice kosovske bitke 1889. godine i miropomazanja kralja Aleksandra Obrenovića. Proslava je bila jedna od najznačajnijih jubilarnih proslava u novijoj srpskoj istoriji i istovremeno trenutak kada je grandiozni epski kosovski ciklus kao deo usmene tradicije u doba osmanske vlasti, pred kraj 19. veka, sada u novom okviru srpske države, postao opipljiv i sukcesivno plasiran. Inače sam kosovski mit u poslednjim decenijama 19. veka postaje zvanična državna ideologija Kraljevine Srbije, mesto koje je kroz drugu polovinu ovog veka, kao najzastupljenijem u javnom prostoru, pripadalo kultu takovskog ustanka. Teritoirjalno širenje mlade srpske države kroz čitav 19. vek je, pred kraj ovog veka, na koncu je dovelo do samih granica Kosova, koje se tada još uvek nalazilo unutar Osmanskog carstva. Potreba za širenjem države doprinela je tome da se stari kosovski mit dodatno aktuelizuje.

Proslava jubileja, u zvaničnoj reprezentativnoj kulturi Kneževine i kasnije Kraljevine Srbije, zadobija važnu ulogu u poslednjoj četvrtini 19. veka. Počev sa proslavom pedesetogodišnjice takovskog ustanka 1865. godine na Topčideru, obeležavanje jubileja postaje deo propagandnog delovanja elita, te su predstavnici elitnih slojeva srpskog društva bili i generatori celokupne Vidovdanske proslave 1889. godine. Za proslavu je došlo do promene u zvaničnom državnom kalendaru time što je 15. jun, Vidovdan, ozvaničen kao državni, javni praznik, kao dan sećanja palim za otadžbinu, čime je kosovski kult konačno direktno doveden u vezu sa sećanjem na pale u bitkama kroz čitav 19. vek, počev sa prvim srpskim ustankom. (v. opširnije ispod)

Centralna proslava se održala 14. i 15. juna u Kruševcu i u središtu proslave je bilo osvećenje temelja Spomeniku kosovskim junacima. Proslavom je promenjen i identiet samog Kruševca time što je, na mapi nacionalne geografije, grad simbolički definisan kosovskim kultom, a podizanje spomenika je predstavljalo fokus oko kog je trebalo izgraditi novi, ideološki definisan, centar modernog Kruševca. Nastavak proslave se održao 19. i 20. juna u manastiru Žiči gde je miropomazan (crkveno krunisan) novi kralj, Aleksandar Obrenović. Premda su pripreme za proslavu počele pre abdikacije kralja Milana, promena na srpskom prestolu ali i dolazak nove vlade su za proslavu iskorišćeni i za promociju nove vlasti i jačanje ugleda dinastije Obrenović.

Premda je 1882. godine Srbija proglašena za kraljevinu, a knez Milan I Obrenović za kralja, „prvog kralja posle Kosova”, prilikom proslave proglašenja Kraljevine je, uprkos velikim očekivanjima, izostala krunidbena ceremonija kao i uobličavanje kraljevskih regalija. Ovaj nedostatak je u narednim decenijama angažovao srpsku elitu „u potrazi za [na Kosovu] izgubljenim” srednjovekovnim vladarskim insignijama, tj. elita je ovu potragu videla kao uobličavanje srpske monarhije na modernoj reinterpretaciji srpskog srednjovekovnog nasleđa. Za potrebu miropomazanja mladog kralja Aleksandra, jednog od prvih pokušaja uspostavljanja vladarskog ceremonijala, iskovana je prva srpska kraljevska regalija, Orden Svetog kneza Lazara, a u želji da se utvrdi krhki autoritet mladog vladara, te afirmiše monarhija u narodu i među drugim evropskim suverenima. (v. opširnije ispod)

Orden Svetog kneza Lazara je ustanovljen 8. aprila 1889. godine povodom proslave koja je usledela. Predlog za ustanovljenje ordena je podneo Predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih poslova Sava Grujić kraljevskim namesnicima Jovanu Ristiću, Kosti Protiću i Jovanu Beli-Markoviću u Beogradu, navedenog datuma. Istog dana predlog je usvojen. Odlukom je propisano „da se ustanovi orden Kneza Lazara koji će biti samo jednog reda i koji će moći nositi samo srpski Vladaoci i Njihovi punoletni Prestolonaslednici”.

Izrada idejnih nacrta za orden je poverena akademiku i profesoru Velike škole Mihailu Valtroviću.

Kako ističe istoričar umetnosti Igor Borozan, osnovni motiv proslave je bio sledeći:

„ Izgubljeno carstvo na Kosovu moralo se na osnovu konstrukta devetnaestog veka obnoviti. Nekadašnja kruna i skiptar izgubljeni na Kosovu, kao posledica bitke iz 1389. godine, iako povraćeni proglasom Kraljevine Srbije iz 1882. godine, nisu bili potpuno isti. Integracija lokalnih i etničkih identiteta u unisono telo nacije i povraćaj potpune moći starih državotvornih simbola mogli su se dovršiti tek sa povratkom mitske nacionalne zemlje. Legitimitet i legalitet društva, monarhije, nacije, nisu mogli biti potpuni bez povraćaja izgubljenog lokusa. Integracija naciona bez Kosova bila je nemoguća, telo nacije moralo se spojiti, kako se verovalo, svojim srcem. Grandiozni, epski kosovski ciklus kao deo usmene tradicije u doba osmanske vlasti, konačno je pred kraj 19. veka postajao opipljiv i sukcesivno plasiran. Podatak da nije obeležena četiristopedesetogodišnjica Kosovske bitke ukazuje na činjenicu da je snaga mita rasla naporedo sa ambicijom države i vladajućih elita. Sledeća godišnjica, koja se poklopila sa 500 godina od Kosovske bitke, znači 1889. godine, poprimila je formu jedne od najznačajnijih jubilarnih godina u novijoj srpskoj istoriji. ”

Ilustracija proslave iz „Orla”, 1889. godina.

U svrhu integracionog objedinjenja nacionalnog tela koje se imalo zbiti u Kruševcu 1889. godine upriličena su i mnogobrojna patriotska hodočašća na dan komemoracije vidovdanskim junacima. Jedan od učesnika velikog agitacionog putovanja iz Beograda u Kruševac je bio i istaknuti novosadski knjižar i nacionalni radnik Arsa Pajević, koji je o svemu ostavio dragocen putopis naslovljen „Mala spomenica, S petstogodišnje slave vidovdanske u Kruševcu i Miropomazanja kralja Aleksandra u Žiči”.

Veče pre svetkovine po gradu su bile istaknute crne zastave kao izraz tuge i žalosti za kosovskim herojima, dok je u crkvi Lazarici održana komemorativna liturgija koju je služio mitropolit Mihailo, a kojoj je prisustvovao mladi kralj Aleksandar sa namesnicima Protićem i Belimarkovićem te članovima vlade. Na dan svetkovine tuga koja je definisala grad prethodni dan je prepasla u sreću i nacinalni zanos, a crne zastave su zamenjene raznobojnim, narodnim trobojkama. Kruševac je bio okićen vladarskim slikama, efemernim kulisama i istorističkim trijumfalnim kapijama. 15. jun postao je dan prosvetljenja i preobražaja grada. Izmenjen gradski kolorit označio je i nacionalni trijumf, dan komemoracije postao je prošlost, dan pobede postao je dan koji je usledio, 15. jun 1889. godine. Ujutru je u Lazarici održana svečana liturgija po Srbljaku, kojoj je prisustvovao i kralj i politički vrh zemlje, dok su u crkvenoj porti nakon službe, u korist Društva Svetog Save, prodavane kovane Kosovske spomenice, te kite cveća sa Kosova polja obavijene crnom trakom, a čiji je prilog od prodaje išao u korist podizanja Spomenika kosovskim junacima. Posle podne u pet časova je usledeo vrhunac Vidovdanske svečanosti u Kruševcu — osvećenje kamena temeljca Spomeniku kosovskim junacima. Grandioznost spektakla koji se dogodio je ostao zabeležen u ilustracijama časopisa „Orao” za 1889. godinu,, a njegova svrha da pokaže moć i potencijal srpske države. Spektaklu je prisustvovao veliki broj ljudi i vojske, te kralj i politička elita. Prema navodima Borozana, mesto i funkcija kralja na svetkovini je bila sledeća:

„ Strategije nacionalnih elita bile su jasne. Upisati u maloletnog vladara političke i ideološke kodove kojih se imao i u nastavku vladavine pridržavati. Ilustracije iz „Orla” upravo odišu nesrazmerom između vladara i elite, koja nije izražena samo u fizičkoj disproporciji. Mladi kralj okružen nacionalnim i verskim poglava­rima imao je ulogu medijuma. Mali vladar, dete, i moćni, monumentalni nacionalni prvaci. Želje, očekivanja i nadanja predvodnika naciona valjalo je obistiniti i mali vladar je od početka to morao imati na umu. Kosovski mit kao generator srpskog nacionalizma stavljen je pred oči vladara da bi mu ukazao na strategiju i put kojim se morao kretati. Ispunjenje takvih nadanja donosilo je uspeh, i obratno, njihovo neispunjenje izazvalo bi destabilizaciju trona. Integracija naciona ležala je u srži ispostavljenih zahteva, sa kosovskim mitom kao nukleusom velikog nacionalnog ujedinjenja. Namesnici, reizabrani mitropolit Mihailo i mladi, tada nazivan „radikalni” kralj, simbolično su odslikali stanje na političkoj sceni Srbije u tom periodu, ali i u poslednjoj deceniji veka. Vladar je imao da se povinuje nacionalnoj ideji, monarhija je morala biti nacionalna. ”

Avers Kosovske spomenice iz 1889. godine; Spomenica je rađena po nacrtu arhitekte Mihaila Valtrovića; fotografija primerka iz Narodnog muzeja u Beogradu, 2. februar 2022. godine;

Revers Kosovske spomenice iz 1889. godine;

Kulminacija svečanosti je bio trenutak kada su se u rupu iskopanu za kamen temeljac spomenika, na ceremonijanal način spustili Čedomilj Mijatović i Mihailo Valtrović i u njoj položili plaketu sa tekstom, jednu knjigu kosovskih pesama i jedan komad Kosovske spomenice.

Prema mišljenju istoričara umetnosti Igora Borozana, verovatni dramaturg čitave proslave je bio Mihailo Vlatrović, inače idejni tvorac Ordena Svetog kneza Lazara. Ističući Valtrovićevu ulogu kao vodećeg kulturnog ideologa Srbije u poslednjim decenijama 19. veka u ovoj proslavi, te simbolički kontekst u kom je stvoren Orden Svetog kneza Lazara, Borozan navodi:

„ Kruševac je tako tokom dvodnevnih svečanosti izmenio svoju strukturu. Metamorfoza grada izvršena je planski, a verovatni dramaturg čitave predstave bio je Mihailo Valtrović. Vodeći kulturni ideolog Srbije poslednjih decenija 19. veka bio je duša velikih kruševačkih svečanosti. Tvorac ideje Kosovske spomenice, koja je deljena u porti Lazarice, na kraju je i sam performativnim ulaskom u temelje budućeg Spomenika kosovskim junacima jasno definisao značaj kulturnog nacionalizma u strukturiranju srpske države. On je u skladu s postulatima simbolizma, čiji je bio propagator, uspeo da spoji dva istorijska trenutka u jedan momenat. Dva događaja su premostila jaz od pet stotina godina sjedinivši se u jednom trenutku. Strukturalno spajanje prošlosti i sadašnjosti zbilo se u Kruševcu pod vođstvom Mihaila Valtrovića. Medijski performansi koji su se zbili, i u čijem je konstituisanju nesumnjivo glavnu reč vodio Valtrović, zapečaćeni su kovanjem najdragocenijeg srpskog ordena, u čast kneza Lazara. Skovan u čast Vidovdanskih svečanosti, orden kneza Lazara po nacrtu Mihaila Valtrovića darovan je mladom kralju Aleksandru. Tako je orden kao memorijska jedinica, postao ne samo spomen sećanja već i angažovani agens, koji je vladaru nametao jasan nacionalni cilj, ujedinjenje. ”

Kao napomenuto, nakon kruševačke svečanosti je usledelo miropomazanje kralja Aleksandra Obrenovića u sedmovratnoj Žiči, krunidbenoj crkvi srednjovekovnih vladara. Miropomazanju su prisustvovali državni vrh, predstavnici vojske i crkve, izaslanstva pevačkih društava te izaslanik Ruskog cara. Kralj je orden prvi put poneo oko mesec i po dana kasnije, na njegov rođendan, 2./14. avgusta, kada mu je uručen.

Osnovani orden, izveden u duhu istorističke reminiscencije srednjovekovlja, postao je ključni simbolički beleg svih budućih srpskih/jugoslovenskih monarha i potvrda njihovog prava na presto.

Stilske karakteristike ordena — srpski stil

Glavni članak: Srpsko-vizantijski stil (moderni)

Orden Svetog kneza Lazara je izrađen u srpskom stilu, za koji se kreator ordena Mihailo Vlatrović, snažno zalagao u arhitekturi, slikarstvu i primenjenoj umetnosti.

Naime, političke i kulturne prilike u Srbiji u poslednjoj četvrtini 19. veka neposredno su uticale na različita polja umetničkog stvaralaštva. One su u velikoj meri odredile i razvoj nacionalno opredeljene arhitekture i crkvenog slikarstva. Na stilski karakter graditeljstva i crkvenog slikarstva su posebno jak uticaj imale ideologije srpskih vladara u tom periodu, kao i odnosi između državnih i crkvenih institucija. Nakon perioda naglašene evropeizacije srpskog urbanizma i arhitekture u doba kneza Mihaila, koji je građenje u nacionalnom stilu prevashodno podsticao u domenu crkvenog graditeljstva, u vreme kralja Milana Obrenovića, kada tinja sukob crkve i države, zadržana je orijentacija ka vizantijskim uzorima u arhitekturi — reprezentativno, izgradnjom pridvorne kapele u Novom Dvoru, radom arhitekte Aleksandra Bugarskog u vizantijskom stilu, sa posebnim naglaskom na preuzimanje iskustava neovizantijske arhitekture iz Austro-ugraske monarhije. Tada, između ostalog i pod određenim uticajem austrofilske politike kralja Milana, u Ministarstvu građevina dominantan uticaj imaju arhitekti učenici bečkog profesora Teofila Hanzena — Svetozar Ivačković, Jovan Ilkić, Dušan Živanović i Petar Popović — koji kao najugledniji arhitekti u zemlji, projektuju crkvene i profane objekte vizantijskog stila širom Kraljevine, u skladu sa praksom evropske istorističke arhitekture (en) i hanzeatikom.

Crkva Lazarica, Kruševac. Fotografija od 2016. godine;

Abdikacijom kralja Milana i dolaskom na presto kralja Aleksandra dolazi i do promene kursa srpske državne politike. Dolazi do povratka glavnog eksponenta ruskog uticaja u Srbiji, svrgnutog mitropolita Mihaila, na čelo srpske crkve, harmoničnijeg odnosa države i crkve, kao i do zbližavanja Kraljevine sa najmoćnijom pravoslavnom državom — Rusijom. Ova promena se odmah odrazila i na odnos srpskog monarha prema crkvenoj umetnosti — uticala je na procvat nacionalne orijentacije u umetnosti i arhitekturi. Preduzimaju se opsežna istraživanja srpskih srednjovekovnih spomenika, pospešuje izgradnja hramova u „vizantijskom” stilu, te jača nacionalna svest u svim porama društva. Proslava petstogodišnjice kosovske bitke u centar pažnje stavlja crkvu Lazaricu — izvršena je njena popravka, te je naučno obrađena u istoriji arhitekture; naučni tekstovi su je svrstali u grupu spomenika autentičnog srpskog stila — stila trećeg doba. Kako ističe istoričar umetnosti Nenad Makuljević: „potreba da se nova nacionalna i samodržavna pravoslavna politika Srbije izrazi upravo je usmeravala arhitekte ka ovoj arhitekturi. Lazarica tako postaje jedna od najznačajnijih uzora novim crkvenim građevinama. Od perioda Kraljevine Srbije, njen arhitektonski oblik je zastupljen u srpskoj crkvenoj arhitekturi sve do današnjih dana. Izmirenje crkve i države i okrenutost spostvenoj tradiciji jedan je od uslova formiranja osobenog nacionalnog izraza – „srpsko-vizantijskog“ stila u arhitekturi, koji se zasnivao na „stilu trećeg doba“.”

Okolnosti koje su uticale na stvaranje i razvoj celovitog koncepta nacionalne arhitekture i crkvenog slikarstva nisu se stekle uvozom gotovog modela niti samo radom stranih graditelja, nego razvojem srpske nauke. Podstaknuti nacionalnim romantičarskim zanosom koji je od sredine veka zahvatio i arhitekturu, istraživači srpskih starina pokreću sveobuhvatna istraživanja starih srpskih spomenika. Ovi stručnjaci su, kao intelektualna elita svoga doba postajali i teoretičari savremene crkvene umetničke prakse, a njihova znanja i shvatanja su, u vremenu gde se na istorističkim osnovama težilo za jasnim izražavanjem nacionalnog, bila veoma uticajna. Kako ističe Makuljević:

„ Svest o potrebi isticanja nacionalnog razvijala se tokom XIX veka, a doba srednjeg veka se smatralo „zlatnom“ epohom iz koje su se crple pouke. Potreba za izgradnjom nacionalne kulture uslovila je istraživanje i korišćenje starih obrazaca. Na tom zadatku često su se u jednoj ličnosti sticali i istraživač starina i stvaralac. Među prvima tako su delovali Dimitrije Avramović i Andrej Damjanov. Avramović je hteo da ispita stari srpski živopis i u njemu pronađe modele kostima za istorijsko slikarstvo. Ostavio je za sobom književne radove, plod svojih istraživanja. Andreja Damjanov skicirao je Manasiju da bi udovoljio zahtevima građana Smedereva. Tako su istraživači koji su se zalagali za primenu starih, prvenstveno arhitektonskih, načela u umetnosti, postali i najznačajniji teoretičari crkvenog slikarstva i arhitekture u Kraljevini Srbiji, a njihova naučna dela su služila i kao teorijske osnove za savremenu vizuelnu praksu. ”

Mihailo Valtrović oko 1885. godine;

Vodeća ličnost u društvenom životu Kraljevine Srbije, u oblasti istorije umetnosti i arheologije, crkvenog slikarstva i arhitekture, bio je Mihailo Valtrović. Kako ističe istoričar arhitekture Aleksandar Kadijević:

„ Nakon prihvatanja naučno-patriotskog poziva lista „Vila” 1867. g za sakupljanje narodnog blaga u prošlosti i sadašnjosti, osnivanja Društva za arheologiju i etnografiju na balkanskom tropolju, vodeći nacionalni istraživači srednjovekovnog nasleđa D. Milutinović i M. Valtrović sedamdesetih godina proučavaju oblike starih spomenika na bitno durgačijoj osnovi nego što je to po nalogu investitora činio tokom pedesetih i šezdesetih dunđerin A. Damjanov. „Oni ne posmatraju da bi načinili repliku, već posmatraju da bi razumeli.” Oni su u periodu od 1871. do 1884. g. obišli Srbiju, snimivši našu staru crkvenu arhitekturu, kopirajući i freske, sve sa namerom da se konačno prikupi građa za istoriju stare srpske umetnosti. Precizne tehničke snimke struktura građevina ili njihovih dekorativnih detalja predstavili su širokoj kulturnoj javnosti, putem izložbi i publikacija. Ovi istraživači se u svojoj vokaciji nisu zadržali samo na naučnom radu i popularizaciji starog nasleđa, nego su postali ideolozi oživljavanja srpskog srednjovekovnog neimarstva, ističući da su preduzeta proučavanja delom sproveli radi primene njegovih principa „danas”. Tako se krajem osamdesetih godina u arhitektonskoj nastavi u Srbiji zaslugom D. Milutinovića zasniva predmet „Vizantijski stil”, u kome naučna proučavanja starih spomenika postaju osnova za dalje razvijanje srpskog stila u arhitekturi. B. Nestorović smatra da se preporod nacionalne srpske arhitekture u drugoj polovini devetnaestog veka može pratiti od pojave Milutinovića i Valtrovića, koji su najstudioznije pristupili otkrivanju i oživljavanju nacionalnog srednjovekovnog nasleđa. Z. Manević takođe smatra da su „nacionalističku struju” u srpskoj arhitekturi upravo počeli da grade Valtrović i Milutinović: „Ona se javlja tek posle njihovog desetogodišnjeg istraživačkog rada, i ona nema nikakvih ni duhovnih ni fizičkih veza sa prvim romantičarskim pokretom” [ Damjanov, Vekijeti, Makijačini (en), Nevole, Andrejević i dr.]. ”

Dragutin Milutinović je nasledio Valtrovića na mestu profesora arhitekture na Velikoj školi i svoj pedagoški rad je nastavio na način kako ga je započeo Vlatrović, dajući istaknuto mesto crkvenoj arhitekturi. Kao profesori, Milutinović i Valtrović, su usmeravali mlade arhitekte ka primeni modela srednjovekovne arhitekture u savremenoj graditeljskoj praksi i aktivno učestvovali u stvaranju nacionalne škole arhitekture. Neki od Milutinovićevih učenika kao Branko Tanazević, Jelisaveta Načić, Milorad Ruvidić i Pera Popović su postali istaktuti arhitekti srpsko-vizantijskog stila. Kako ističe Makuljević: „Njihovo znanje o staroj umetnosti bilo je od izuzetne važnosti u vremenu kada je srpska država intenzivno oblikovala sopstveni nacionalni i kulturni identitet. Znanja prošlosti korišćena su širom Evrope, a u skladu sa ovim istorističkim duhom, i u izgradnji i ukrašavanju novijih crkvenih objekata Kraljevine Srbije”.

U crkvenom slikarstvu, koje je prema Valtrovićevom sudu bilo u krizi, ovaj istoričar umetnosti se u potpunosti zalagao za simbolističku obnovu crkvenog slikarstva kakvu je na svojim slikama želeo da ostvari slikar Đorđe Krstić; stao je u Krstićevu odbranu povodom ikone „Smrt kneza Lazara”, branio ga je od napada Nikole Markovića, kada je predao ikone za crkvu u Starom Adžibegovcu, te je bio i u komisiji za prijem njegovih ikona za crkvu svetog Marka u Beogradu. Projektovao je ikonostas sa ikonama Krstića za crkvu u Čurugu.

Kao već napomenuto, Valtrović je imao istaknutu ulogu prilikom najvažnijih državnih ceremonija. Izradio je spomen-medalju u spomen miropomazanja novog kralja u Žiči, 1891. godine je izradio nacrt za Hilandarsku zastavu — poklon kralja Aleksandra manasitru Hilandaru. Bio je predsednik odbora za doček i krunisanje kralja Petra u čemu je i učestvovao. Tada je, potpuno u skladu sa svojim istorističkim opredeljenjem, formulisao državne ceremonije i radio je na nacrtu ostatka vladarskih regalija. Bio je član žirija na konkursima za Oplenac, u čijoj su unutrašnjosti Valtrovićeva zalaganja za obnovu srednjovekovnih kamenih oltarnih pregrada, već sprovedena u Čurugu, došla do potpunog izražaja.

Orden Svetog kneza Lazara, čiji su elementi, kao što je krst, koji je, kako ističe istraživač Mila Piletić, oblika koji nema ni jedan dotadašnji srpski a ni strani orden, „oblik kakav je odavna uobičajen u našem narodu i kakav još Studeničani izrađuju od mramora i koji poreklo svoje vodi od vizantijskih obrazaca” kako je prenošeno u tadašnjoj štampi, deo je korpusa umetnosti izrađenih u srpskom stilu na kraju XIX veka, nakon prvog romantičarskog pokreta, a čiji je idejni tvorac Mihailo Valtrović.

• Primeri srpskog stila u arhitekturi, slikarstvu i primenjenoj umetnosti sa kraja XIX i početka XX veka
• 
  Paviljon Kraljevine Srbije na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, rad arhitekte Milana Kapetanovića u srpskom stilu; Fotografija iz časopisa „Orao” za 1902. godinu;
• 
  Crtež paviljona Srbije u Parizu 1900. godine objavljen u časopisu „Nova Iskra” iste godine;
• 
  „Sveti Sava blagosilja Srpčad”, Đorđe Krstić, 1891. godina, Narodni muzej Srbije u Beogradu;
• 
  Ikonostas sa ikonama Đorđa Krstića u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu, rad Mihaila Valtrovića;
• 
  Crkva svetog Đorđa na Oplencu, zadužbina Karađorđevića, arhitekta Kosta J. Jovanović, srpsko-vizantijski stil;
• 
  Ikonostas u Crkvi svetog Đorđa na Oplencu;
• 
  Zgrada stare Telefonske centrale u Beogradu, rađena između 1905 i 1908. godine, projekat arhitekte Branka Tanazevića; zgrada je u stilu mešavine secesije i srpsko-vizantijskog stila;
• 
  Nerealizovani projekat arhitekte Momira Korunovića za Zgradu Pošte br. 1. u Beogradu, nacrt pročelja, 1911. godina;
• 
  Zgrada starog načelstva u Vranju, podignuta 1908. godine, rad arhitekte Petra Popovića; Popovićevo delo je akademizovan primer srpskog stila u profanoj arhitekturi;

Nacrti za orden

U srpskom stilu su nastali Vatrovićevi nacrti za Orden Svetog kneza Lazara koji se čuvaju u Fondu Valtrović–Milutinović u Istorijskom muzeju Srbije i u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, u Beogradu.

Valtrović je izradio dva nacrta za orden. Prvi nacrt, koji prikazuje ordenski znak sa elementima lanca u obliku štita sa krunisanim dvoglavim orlom i ljiljanom, nije usvojen. Drugi nacrt, sa heraldičkim elementima sa srednjovekovnih srpskih spomenika (manastirskih živopisa, pisanih knjiga), za koji je Valtrović predložio da bude izrađen u skupocenoj tehnici emajla, uz upotrebu zlata, srebra, dragog kamenja, u srpskim narodnim bojama, je u potpunosti usvojen.

• Valtrovićevi idejni nacrti za orden
• 
  Fotografija neusvojenog idejnog nacrta Mihaila Valtrovića za Orden Svetog kneza Lazara, Istorijski muzej Srbije u Beogradu;
• 
  Usvojena Valtrovićeva verzija nacrta za orden sa alternativnim predlogom elemenata lanca, Istorijski muzej Srbije;
• 
  Fotografija idejnog nacrta reversa ordenskog znaka za Orden Svetog kneza Lazara od Mihaila Valtrovića, Istorijski muzej Srbije;
• 
  Fotografija usvojenog nacrta za Orden Svetog kneza Lazara sa uputstvima fabrikantu „Nikolaju i Dunkeru” od strane Valtrovića na nemačkom jeziku, Srpska akademija nauka i umetnosti;

Motiv ordena — kult kneza Lazara

Glavni članak: Kosovski mit

Orden Svetog kneza Lazara je bio inspirisan kultom kneza Lazara, koji je, u trenutku osnivanja ordena, doživeo kulminaciju tumačenja u svetlu aktuelne nacionalne ideologije, a istovremeno je, kako ističe istoričar umetnosti Nenad Makuljević, ovim kultom, pod novim kraljom Aleksandrom Obrenovićem, spajanjem proslave petstogodišnjice kosovske bitke sa miropomazanjem, proširen repertoar srpske vladarske ideologije koji se do tada sastojao od državnih kultova svetog kralja — svetog Stefana Prvovenčanog, svetog Simeona i svetog Save.

Kako ističe istoričar umetnosti Miroslav Timotijević komemorativni karakter Vidovdana je prvotno imao dugu i razvijenu hrišćansku tradiciju, koja je počivala na poimanju kneza Lazara kao Hristovog vojnika i predvodnika hrišćanske vojske u bici na Kosovu. No, kako ističe Timotijević, u starim hagiografskim tekstovima gde je knez predstavljen na ovaj način, se nalaze i mesta gde se, u svetlu nove političke teologije, knez mogao shvatiti kao stari primer nacionalnog patriotizma; ovo je posebno podvučeno epitafom na spomeniku knezu Lazaru kog je 1403/1404. godine podigao despot Stefan Lazarević gde se knez, osim kao hrišćanski vojnik mučenik, tumači i kao svetovni heroj koji je pao za „srpsku zemlju”.

Vladislav Titelbah, Knez Lazar, ulje na platnu, oko 1900;

Reinterpretacija žrtve kneza Lazara u svetlosti nacionalnih ideja je započela tokom Prvog srpskog ustanka. U to vreme se, kako ističe Timotijević, pojam vere vezivao za pojam nacije, što je dovelo do stvaranja nacionalne vere, u okviru čijih shvatanja dolazi do težnje da se svetitelji tumače kao nacionalni heroji. Ono se uočava u poštovanju skoro svih srpskih svetitelja, a ponajviše u kultu kneza Lazara koji se ističe kao prvi nacionalni heroj koji je dao život za otadžbinu. Ovime imperativ žrtvovanja za otadžbinu, istican kao najviša vrednost, dobija neophodnu istorijsku sakralnu dimenziju — Vidovdan postaje narodni praznik. Od sredine XIX veka nastaje brojna literatura koja tumači kosovski kult i kult kneza Lazara u svetlu aktualne nacionalne ideologije, koje je kulminiralo proslavom petstogodišnjice kosovske bitke i miropomazanjem kralja Aleksandra 1889. godine. Kako navodi Timotijević, idejna okosnica proslave je počivala na na težnji da se istorijsko iskustvo u povezivanju vojnih i verskih ideja uključi u zvaničnu nacionalnu ideologiju, a počivala je na kultu mrtvih vojnika. Tako je, kao napomenuto, u okviru proslave Vidovdan konačno proglašen za nacionalni praznik posvećen palima u borbi za otadžbinu. Kako ističe ovaj istoričar umetnosti u svojoj studiji iz 2002. godine:

„ Povezivanje opšteg spomen-dana palima u borbi za otadžbinu sa Kosovskom bitkom proizilazilo je iz težnje mlade srpske države da se jedan određeni događaj iz nacionalne istorije izdvoji iz svog istorijskog konteksta i u vidu mita stavi u službu aktuelnog političkog cilja — oslobađanja teritorija izgubljenih bitkom na Kosovu. Kao mit, Kosovska bitka dobija obeležje magične formule: ona obezbeđuje bezpogovornu identifikaciju s postavljenim političkim ciljem i čini od njega opšteprihvaćenu nacionalnu vrednost koja se ne osporava. U kontekstu tako iskonstruisanog mita kosovski junaci se tumače kao prvi nacionalni heroji pali u borbi za otadžbinu. Njihova osveta i povratak izgubljene teritorije postaju svete dužnosti nacije. Nacionalna retorika projektuje prošlost na budućnost i u mitsku matricu vidovdanske žrtve upisuju se svi pali u otadžbinskim ratovima. Vidovdanski mit postaje kapija nacionalnog nebeskog carstva koja se širom otvara za sve pale vojnike prošlih i budućih ratova. Obeležavanje spomen-dana bilo je prepušteno crkvi, pa je organizovano po ugledu na verske komemorativne praznike. Time je još više naglašena forma mitskog sakralnog rituala u kome se posredstvom sadašnjosti povezuju prošlost i budućnost nacije. Pokojnici su „beskrajno brojniji” i „beskrajno moćniji” od živih, pa je njihovo memorijalno uključivanje u telo nacije psihološki znatno doprinosilo njegovom jačanju.
S vremenom se pomen proširuje na sve pale u otadžbinskim ratovima, što je podrazumevalo i civilne, a ne samo vojne žrtve. Godine 1913, u vreme balkanskih ratova, s blagoslovom srpskog mitropolita Dimitrija štampan je „Čin o pomenu pravoslavnih vojnika i svih onih koji su pali za veru i otadžbinu”. Struktura tog bogoslužbenog teksta se velikim delom oslanja na uobičajene molitvene pomene, samo što se u invokaciji ističe: „Gospodu pomolimsja Ot prisnopamjatnih rabeh božijih za veru i otečestvo na brani život svoj položivših.” Čin nije bio namenjen vidovdanskom bogosluženju, nego prigodnim pomenima palima za otadžbinu. Bilo je to vreme kada nastaje veliki broj ratničkih memorijala, što je i dovelo do potrebe za takvim činom. Time je zvanični nacionalni spomen dan palima za otadžbinu konačno dobio svoju završnu razvijenu formu, koja je svestrano primenjivana u Prvom svetskom ratu i neposredno nakon njega. ”

Izgled ordena

Izgled Ordena Svetog kneza Lazara u publikaciji „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie” — izdatoj 1936. godine u Beogradu od Uprave za zaštitu industrijske svojine Ministarstva trgovine i industrije, a sačinjene za potrebu pariške Konvencije za zaštitu industrijske svojine.

Orden, izrađen u srpskom stilu, je bio koncipiran kao ogrlica, a po uzoru na posebne stepene visokih evropskih ordena. Cela ogrlica je bila vrlo skupocena, bogato ukrašena polihromnim emajlom i dragim kamenjem. Orden je bio sastavljen od krsta i lanca o kome krst visi. Nosio se o vratu, a lanac ordena je toliko bio dugačak da je padao na prsa nosioca.

Krst je, kako ističe istraživač Mila Piletić, oblika kakav nema ni jedan srpski a ni strani orden; „oblik kakav je odavna uobičajen u našem narodu i kakav još Studeničani izrađuju od mramora i koji poreklo svoje vodi od vizantijskih obrazaca” kako je navela tadašnja štampa, dok se u zvaničnoj publikaciji Ministarstva trgovine i industrije od 1936. godine navodi da je oblik krsta „staro vizantijsko-srpski”.

Kraci krsta su lepezasti, tj. u centru su utvrđeni u jedan kolut, a prema periferiji se šire. Između krakova krsta, izbijaju, iz kotura zraci, koji su izrađeni od srebra. Površina krakova pokrivena je crvenim, a oivičena plavim emajlom. Na crvenom emajlu je devet dijamanata različitih oblika i dimenzija, a na plavom tri manja dijamanta. Kompozicija krakova svojom bojom odgovara srpskoj trobojci. Po dužini srebrnih zraka koji izbijaju između krakova je poređan niz rubina, kome je, u širem delu zraka, sa strane levo i desno, pridodat po jedan safir, tako da sa nizom rubina čine formu krsta. Svaki krak krsta, na ispupčenju koje je na sredini gornje ivice njegove, nosi po krupno, od zlata rezom šarano zrno, sa malim dijamantom na svome temenu.

Na sredini aversa krsta se nalazi medaljon sa portretom kneza Lazara, oslikan u tehnici slikanja u emajlu, koji je predstavljen u vladalačkoj odeždi (svečanoj odeći sveštenika u bogosluženju), sa vladalačkim insignijama u ruci, „onako kako naše stare vladare viđamo slikane na zidovima manastirskim” kako je u svom opisu istakla savremena štampa. Portret, izveden pod uticajem srpskog srednjovekovnog sakralnog slikarstva, je oslikan na plavo emajliranoj pozadini, dok stoji na zeleno emajliranom tlu. Medaljon je uokviren zeleno emajliranim lovorovim vencem.

Na naličju ordenskog znaka kraci krsta su pokriveni crvenim, a oivičeni plavim emajlom. Između krakova izbijaju srebrni zraci. Na naličju ordenskog znaka nema dragog kamenja. U crveno emajliranom medaljonu u sredini krsta je zlatnom, dekorativnom ćirilicom, ispisan tekst: „Knez Lazar”, uokviren zlatnim lovorovim vencem. Iz medaljona izbijaju na četiri strane zlatni zraci koji do pola pokrivaju crveni emajl na kracima krsta.

Prečnik krsta je bio oko 100 milimetara, i, kako ističe Piletić, i avers i revers krsta su se odlikovali skladnim proporcijama i lepo komponovanim delovima.

Iznad krsta se nalazi tablica ukrašena emajlom u narodnim bojama, u kojoj su upisane jubilarne godine „1389” i „1889”. Tablica je uokvirena zlatnom prugom i ukrašena na uglovima po zrnom bisera.

Iznad tablice su ukršteni vladarski znaci: mač, skiptar i kruna starovizantijskog oblika, koja je ukrašena biserom i plavim, crvenim i zelenim dragim kamenjem.

Za levu i desnu stranu tablice vezani su zlatnim karikama po sedam članova, koji sačinjavaju lanac. Članovi lanca su četvrtasti, emajlirani i nose naizmence, jedni vojne, a drugi heraldičke znake. Vojni znaci su: plastički izrađen oklop za grudi; iznad njega je šlem a iza njega ukršteni mač i helebarda. Ispod oklopa visi buzdovan. Znaci su od zlata i leže na polju od plavog emajla. S leve i desnestrane znakova je po jedan rubin. Heraldički je znak: srpski beli dvoglavi orao od srebra, na crveno emajliranom okruglom štitu, koji opet leži na polju od plavog emajla. Po uglovima toga polja je po zeleni dragi kamen. Članovi lanca su međusobno spojeni zlatnim karikama, od kojih srednja nosi kraljevski znak — zlatni ljiljan pokriven belim emajlom i rubinom po sredini. Krajevi lanca spojeni su osmostranom kopčom koja sadrži dva krsta ukrašena emajlom u srpskim narodnim bojama.

Detalji izrade nisu poznati, kao ni materijal od kog su ogrlice izrađene. Istraživači Pavel Car i Tomislav Muhić pretpostavljaju da je kao osnovni materijal korišćeno pozlaćeno srebro.

Inače u odluci o ustanovljenju ordena nije dat njegov opis i izgled, a statut samog ordena nikada nije objavljen. Opis i izgled ordena su zvanično dati u publikaciji Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije od februara 1936. godine, koja je predstavljala javni registar državnih amblema, zvaničnih znakova i punceva. Publikacija je proizašla iz prava zemalja potpisnica Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine (6. član Konvencije), i haške revizije Konvencije iz 1925. godine, po kojoj su potpisnice odgovarajućim pravnim sredstvima mogle da odbiju ili obesnaže registrovanje i zabrane upotrebu državnih amblema u obliku i formi fabričkih i trgovačkih žigova. Publikacija koju je objavilo Ministarstvo februara 1936. godine je predstavljala javni registar u smislu preuzetih obaveza po Konvenciji.

Idejni uzori ordena

Kao iznad napomenuto, orden kneza Lazara je rađen po ugledu na na posebne stepene visokih evropskih ordena. Kako ističe istraživač Nenad Simić: „bez obzira koliko je bio domišljat, Valtrović je, po svoj prilici, ideju o lancu, kojim se orden nosi, pozajmio sa nekog sličnog rešenja.” Simić kao verovatne uzore, sličnog rešenja lanca, navodi austrijski orden na prsima karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića sa njegovog portreta, Orden zlatnog runa I stepena (en) (osnovao ga Filip III Burgundski 10. januara 1429. godine, i iz prva je bio austrijski, a od 1700. godine i španski orden), zatim pruski Johaniterski orden (en) (kog je 15. oktobra 1852. osnovao Fridrih Vilhelm IV), te kraljevski orden pruskog doma Hoencolern (en) (takođe ga je utemeljio Fridrih Vilhelm IV, 1851. godine). Simić kao verovatne uzore navodi i Orden Franca Jozefa I stepena (en) (kog je 1849. godine utemeljio car Franja Josif), te, delimično, i Orden ogrlice tj. Orden Presvetog Blagoveštenja (ital. Ordine Supremo della Santissima Annunziata) (en) (kog je 1362. godine osnovao savojski vladar Amadeo VI).

• Galerija nekih od idejnih uzora za orden
• 
  Orden zlatnog runa ruskog cara Nikolaja II, Muzej moskovskog Kremlja (en);
• 
  Portret austrougarskog cara Franca Jozefa iz 1869. godine, Austrijska galerija Belvedere u Beču. Na portretu je, između ostalog, naslikan i Orden zlatnog runa.
• 
  Heraldički prikaz Ordena zlatnog runa na malom grbu Austrijskog carstva iz 1815. godine;
• 
  Lanac kraljevskog ordena doma Hoencolern;
• 
  Ordenski znak i lanac Porodičnog ordena doma Hoencolern;
• 
  Portret Ruskog cara Aleksandra III sa ogrlicom Porodičnog ordena doma Hoencolern, 1882. godina, Johan Keler (en);
• 
  Heraldički prikaz Porodičnog ordena doma Hoencolern na Velikom grbu Pruske (de) (treći spolja ka unutra);
• 
  Orden Presvetog Blagoveštenja, Talinski muzej odlikovanja (en), Estonija;
• 
  Portret savojskog vojvode Karla Emanuela I, XVI ili XVII vek. Vojvoda je naslikan sa Ordenom Presvetog Blagoveštenja;
• 
  Grb Kraljevine Italije između 1870. i 1890. godine, sa heraldičkim prikazom ordena Presvetog Blagoveštenja;

Elementi ordena

Autorstvo Mihaila Valtrovića je upravo razlog, kako ističu istraživači Dušan Spasić, Dušan Mrđenović i Aleksandar Palavestra, za pristustvo većeg broja srednjovekovnih heraldičkih elemenata na ordenu.

Kruna — kamelaukion

Kruna u nadvišenju ordenskog znaka, na pektoralnom segmentu ordenskog lanca, je kruna tipa kamelaukiona — inače karakteristična vladarska kruna srpskog srednjeg veka i nemanjićke tradicije —, a njeno uvođenje na promenintnom i upadljivom mestu kao što je Orden kneza Lazara je, prema navodu arhitekte Dragomira Acovića, prva primena ovog motiva u srpskoj insignologiji XIX veka.

Osim na Ordenu kneza Lazara, kamelaukion se, u okviru nacionalnog programa dinastije Obrenović, pojavio i na insignijama Ordena Miloša Velikog. No, ni tada, upotreba kamelaukiona nije postala standard. Do heraldičke standardizacije ovog motiva je došlo pod dinastijom Karađorđevića, kada se on, od 1917. godine pa nadalje, pojavljuje u grbu Kraljevskog doma Karađorđevića, te na štandardi Kralja Jugoslavije do 1937. godine. Kako ističe Acović, heraldički i simoblički značaj ovog tipa krune je vezan za pozivanje na nasleđe srpske srednjovekovne države, tj. na istorijsko i duhovno poreklo od svetorodne loze Nemanjine. Sam Valtrović je dao sledeće objašnjenje krune u ordenskom znaku: „Kruna je starog vizantijskosrpskog oblika, kako se vidi na glavi Dušanovoj u njegovih novaca, na pečatima cara Lazara i inače na već navedenim slikama srpskih kraljeva i careva po našim manastirima. Kruna je iskićena belim, crvenim i plavim i zelenim kamenjem.” Valtrović je, takođe, predstavu srpske srednjovekovne krune koja je pripadala caru Lazaru izradio i na spomen-medalji sačinjenoj u čast proslave iz 1889. godine.

Istraživač Ljubomir Stevović spekuliše da su Valtroviću kao idejni osnov za kamelaukion u ordenu poslužila dva vladarska portreta iz manastira Žiče. Kako ističe: „Iako to ne navodi, očigledno je da je Valtrović krunu rekonstruisao prema portretima Stefana Prvovenčanog i kralja Radoslava na ulazu u Žiču.”

Kad je reč o izgledu krune tipa kamelaukiona ona je, kako je opisuje arhitekta Acović, sledeća: „donju zonu krune čini dijadema ukrašena draguljima i biserom, sa čijeg donjeg oboda vise dve temporalne, jednostruke ili višestruke, niske bisera ili zlatnih lančića (prependulija). Srednja zona, venac, najčešće ne postoji. Gornju zonu čini kalota krune načinjena od krutog tekstila ili od tekstila preko čvrste podloge, ređe od zlata, ukrašena dragim kamenjem i biserom. Preko kalote, u istoj ravni, pružaju se dva luka, frontalni i temporalni, koji se ukrštaju na apeksu kupole nad kojim se uzdiže orfanos. I sami luci mogu biti ukrašeni dragim kamenjem i nizovima bisera.”

Paradigmatičan odnos prema srpskom srednjovekovnom nasleđu i kruni — stemi, kao njegovom nareprezentativnijem segmentu u kontektsu vladarske ideologije u Kraljevini Srbiji, Igor Borozan vidi u malo poznatom portretu kralja Petra I, slikara Paška Vučetića, koji se danas čuva u Galeriji umjetnina (hr) u Splitu u Hrvatskoj. Analizirajući ovo delo kroz epistemologiju o dva vladareva tela (en) istoričara Ernsta Kantorovica (en), ovaj istoričar umetnosti navodi:

„ [...] Snažno telo novog vladara je vizuelnim putem trajno inkorporirano u narativ o dva vladareva tela. Malo poznati portret kralja Petra, rad slikara Paška Vučetića koji se nalazi u Galeriji umjetnina u Splitu, jedan je od najintrigantnijih vladarskih portreta u srpskoj vizuelnoj kulturi. Predstava monarha nastala nakon njegovog povratka na srpski presto 1903. godine morfološki ukazuje na simbolističke i secesijske tokove koji su uticali na slikara. Istovremeno portret simboliše i samu prirodu vlasti, budući da je kralj prikazan u punom krunidbenom ornatu, koji je izrađen po nacrtu Mihaila Valtrovića zvaničnog ideologa javne reprezentativne kulture u Kraljevini Srbiji na početku 20. veka. Vučetić se ipak ne pridržava vernog prikaza vladareve odeće i insignija koje je on nosio na dan krunisanja, budući da je krunu koju je vladar nosio naslikao u uglu kompozicije, dok je imaginarnu krunu srpskih srednjovekovnih vladara predstavio na glavi portretisanog vladara. Tako je aktivirana stara teorija o dve krune, jednoj večnoj izvanvremenskoj koja predstavlja neuništivu ideju monarhije, i drugoj, prolaznoj koja otelotvoruje monarhovu privremenu vlast. Tako je potvrđena teorije Ernsta Kantorovica o dva vladareva tela, jednom, koje je nepropadljivo, i drugom, koje je telesno i propadljivo. Priča o dve krune pretočena je u narativ o dva tela, odredivši i strukturu portreta kralja Petra. Tako postavljen portret kralja Petra ukazuje na šire okvire ideološkog i likovnog izraza u ondašnjoj društvenoj klimi, postavši vizuleni amblem mistične monarhije, kao i ogledalo reprezentativne kulture dinastije Karađorđević.
Tako nevidljiva kruna na portretnoj predstavi zauzima glavno, počasno mesto, koje je čak i u formalnom smislu jasno istaknuto, budući da je vidljiva, zemaljska, propadljiva kruna na zemlji, dok je nevidljiva i nepropadljiva kruna na višem mestu, na kraljevoj glavi. Međutim, one nisu nužno kontrastirane, već se dopunjuju, budući da u mističnom poimanju monarhijske vlasti nužno moraju postojati dva kraljevstva, dva vladareva tela, kao i dve krune, zemaljska i nebeska, koje u sinergiji simbolično konstituišu slojevitu, vertikalnu konstrukciju monarhije i tako dijahronijski u jedinstven mitski hronotop spajaju dva realna događaja, krunisanje u Beogradu i miropomazanje u Žiči, događaje koje zastupaju i predstavljaju dve krune. ”

• 
  Orden Miloša Velikog, ustanovljen 1898. godine za četrdesetogodišnjicu povratka knjaza Miloša Obrenovića na presto. Autor idejnog rešenja nije poznat, ali se pretpostavlja da je Mihailo Valtrović.
• 
  Zvezda ordena Miloša Velikog sa kamelaukionom u nadvišenju ordenskog znaka.
• 
  Povelja ordena Miloša Velikog, dodeljena artiljer. pukovniku, komandantu timočke diviz. oblasti, Nikodiju Stefanoviću, 11. septembra 1900. godine u Beogradu; Zbirka Vojnog muzeja u Boegradu; Prikaz ordena na levoj strani povelje u bogatoj dekoraciji i kamelaukion na ordenskom znaku.
• 
  Kamelaukion na povelji ordena Miloša Velikog. Preko ovog simbola se pozivalo na tradiciju i legitimitet srednjeg veka.
• 
  Orden Miloša Velikog na grudima kralja Milana Obrenovića, portret slikara Đorđa Krstića, sačinjen za spomenik kralju u Spomen-crkvi Svete Petke u Ćurlini kraj Niša.
• 
  Kamelaukion u grbu kraljevskog doma Karađorđevića na zastavi koja ima oblik kraljevske standarte. Autor projekta, čije su dimenzije 23 x 23 centimetra, je Đorđe Čarapić, a čuva se u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Nije poznata svrha ovog projekta, a pretpostavlja se da je bila izrada Kraljevske standarte.
• 
  Kraljeva standarta. Kako je opisana u publikaciji „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije [...]” od 1936. godine: „Kraljeva Standarta pretstavlja državnu zastavu sa bordurom, koju sačinjavaju trouglovi obojeni belo, plavo i crveno. Na zastavi, u sredini, dvoglavi beli orao sa krunom i štitom iz grba Kraljevskog Doma. Koplje, na vrhu, ima krunu.”
• 
  Avers Kosovske spomenice sačinjene za proslavu 1889. godine sa prikazom krune kneza Lazara, autor je Mihailo Valtrović. Poklon Ljube Tešanovića Arhivu SANU, Zbirka odlikovanja Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti.
• 
  Avers i revers Kosovske spomenice od 1889. godine, Zbirka odlikovanja Arhiva SANU.
• 
  Paško Vučetić, „Kralj Petar Karađorđević u krunidbenom ornatu” (oko 1910), Galerija umjetnina u Splitu.

Istorija steme/kamelaukiona u srednjovekovnoj Srbiji

Glavni članak: Stema

Kruna tipa kamelaukiona ili steme je inače, među vladarske insignije i državne simoble srednjovekovne Srbije, uvedena za vreme kralja Uroša I. U Vizantiji ovaj tip krune su nosili vasilevsi, a postoje idicije da je tzv. „kruna Konstantina Velikog” (en) bila po tipu kamelaukion. Za vreme vladavine kralja Uroša I raškim kraljevstvom došlo je do suštinske promene u izgledu i simbolici spoljnih obeležja suverenove moći — novim vladarskim znacima je prvi put istaknuta težnja srpskih vladara da svoje insignije izgledom približe carskim znacima Vizantije. Kako navodi istoričarka Smilja Marjanović Dušanić: „Strogi hijerarhijski poredak poštovan je u Raškoj Uroševih prethodnika. Tako se Stefan Prvovenčani, iako je osvojio kraljevsku krunu, slika na mileševskoj fresci sa sevastokratorskim vencem. Njegov najmlađi sin načinio je preokret, ističući svoj kraljevski položaj pre svega, slikanjem oreola oko glave i uvođenjem novog tipa krune—steme. Novi tip vladaraske insignije, s izvesnim izmenama u proporcijama i ukrasu, zadržaće i Uroševi naslednici na srpskom prestolu”.

• Primeri steme/kamelaukiona na srednjovekovnim srpskim vladarskim portretima
• 
  Kralj Uroš I na ktitorskoj kompoziciji poznatoj kao „horizontalno genealoško stablo”, manastir Sopoćani. Kralj drži model Sopoćana, a na glavi nosi zatvorenu kupolastu krunu — stemu i svečani divitision sa lorosom.
• 
  Portreti kralja Uroša I i prestolonaslednika Dragutina, na porodičnoj slici pred Bogorodicom, na istočnom zidu sopoćanske priprate. Kralj odeven u purpurni divitision sa stemom na glavi, rukom položenom na prestolonaslednika. Prestolonaslednik Dragutin je takođe naslikan sa stemom na glavi.
• 
  Portret kralja Dragutina u manastiru u Arilju, njegovoj zadužbini, naslikan oko 1296. godine, portret je deo šire kompozicije. Vladar nosi svečani tamnocrveni divitision sa manijakom, lorosom, peribrahionima i narukvicama, obema rukama pridržava model crkve. Nosi stemu na glavi.
• 
  Portret kralja Milutina na kitotrskom portretu Milutina i Simonide u Kraljevoj crkvi u manastiru Studenici, nastao oko 1314. godine. Portret kralja, realističan u maniru monumentalnog slikarstva ranog XIV veka kako ističe Marjanović Dušanić, prikazuje ostarelog vladara sa bogato ukrašenom stemom s orfanosom i prependulijama.
• 
  Idealna rekonstrukcija krune kralja Milutina, izrada filigraniste Gorana Ristovića Pokimice, Istorijski muzej Srbije. Kruna je rekonstruisana na osnovu Milutinovog portreta u Kraljevoj crkvi u Studenici. Izrađena je 2022. godine.
• 
  Dvojni ktitorski portret kralja Stefana Dečanskog i Dušana, manastir Visoki Dečani, zadužbina ovog kralja. Dečanski je odeven u vizantijsku carsku odeždu, na glavi nosi stemu i zajedno sa sinom pridržava model crkve. Kako ističe Marjanović Dušanić, „ovaj portret u paru Dečanskog i Dušana, ikonografskim jezikom govori o zajedničkom ktitorstvu nad hramom i nebeskom blagoslovu koji obezbeđuje legitimnost njihove zemaljske vlasti, kao i njeno višnje poreklo”.
• 
  Portret cara Stefana Dušana u Manastiru Lesnovo, Severna Makedonija, zadužbini carevog visokog vlastelina despota Jovana Olivera. Dušan je odeven u sakos sa ukrštenim lorosom, na glavi nosi zatvorenu krunu, čiji se luk proteže od jedne do druge slepoočnice preko vrha krune, gde se pod pravim uglom (formirajući tako znak krsta) seče sa čeonim lukom, čime se kupolasti deo steme lukovima deli na dva dela. Kako ističe Marjanović Dušanić, ova freska iz Lesnova, pripada tipu trijumfalnih slika kojom se slavi pobednik i božansko poreklo njegove vlasti.
• 
  Rekonstrukcija krune cara Dušana, izrada Goran Ristović Pokimica, Istorijski muzej Srbije u Beogradu. Kruna je rekonstruisana na osnovu portreta cara Dušana u manastiru Lesnovo. Izrađena je 2022. godine.
• 
  Car Stefan Uroš V na fresci iz manastirske crkve u Psači, Severna Makedonija.
• 
  „Loza Nemanjića” u manastiru Visoki Dečani, od 1350. godine. Na kompoziciji, Stefan Prvovenčani (donji red, levo od Simeona Nemanje, koji je u sredini), kralj Uroš, kralj Milutin (srednji red, Uroš je u sredini, a Milutin levo od njega u crnom svečanom sakosu), te car Dušan (u gornjem redu u sredini), su prikazani sa stemama na glavama. Stema cara Dušana, koji je sam u „kruni“ loze, je sa orfanosom, a anđeli mu je donose zajedno sa lorosom.

Elementi lanca

Dvostruki krin kao vezni element lanca ordena kneza Lazara, nacrt Mihaila Valtrovića iz 1889. godine sa uputstvima za fabrikanta „Nikolasa i Dunkera” iz Hanaua, Istorijski muzej Srbije.

Krinovi u lancu Ordena kneza Lazara, uz krinove u nacrtu za krunu i porfiru Kraljevine Srbije, a koje su načinjene za krunisanje kralja Petra I Karađorđevića 1904. godine u Boegradu, su radovi Mihaila Valtrovića za koje ima osnova da se, prema navodima Acovića, povežu sa zakasnelom renesansom heraldičkog krina kod Srba, a nakon zaborava koji je usledeo padom srednjovekovne Srbije i Bosne. Prema navodu ovog istraživača:

„ Motiv krina je u Srbiji i Bosni, posle pada srednjovekovne države, postepeno padao u zaborav. Pre heraldičkog oživljavanja posredstvom „ilirskih grbovnika”, nalazimo krin samo kao povremen i ornamentalni motiv, kao senku sećanja. Nije nam poznato odakle je autor izvornog „ilirskog grbovnika” preuzeo dva zlatna krina kao deo carskog grba Dušanovog, odnosno kao grba Nemanjića, ali je pojava krinova na grbu Imperium ẚ Nemanide institutum u kapitalnom delu Paula Ritera-Vitezovića označila povratak ovog motiva, prvo diskretno, potom — s pojavom srpskog izdanja dela — znatno energičnije, ali još uvek bez pune svesti ili saznanja o njegovoj važnosti ili istorijskom i heraldičkom značenju. Ima osnova da se zakasnela renesansa heraldičkog krina kod nas poveže sa radom i delom Mihaila Valtrovića. To naročito dolazi do izražaja u dva njegova velika projekta: insignijama Ordena sv. kneza Lazara, osnovanog povodom 500-te godišnjice Kosovske bitke i miropomazanja kralja Aleksandra I Obrenovića u Žiči, i nacrtu za krunu i porfiru kraljevine Srbije, načinjenim za krunisanje kralja Petra I, u Beogradu, 1904. godine. Valtrović se u ovom poduhvatu mogao osloniti na grb Kraljevine Srbije iz 1882. godine, kada je obnovljena verzija grba Imperium ẚ Nemanide institutum sa parom zlatnih krinova, onako kako su ga nekada davno preneli i od zaborava sačuvali ilirski grbovnici, Paul Riter i Hristifor Žefarović, i spojena sa grbom nacije. ”

No kako navodi Acović, ova obnova je bila kratkog daha, jer je već 1919. godine doneta odluka, čiji motiv i razlog i dalje nije poznat, po kojoj su krinovi izostavljeni iz novog državnog grba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

• 
  Nacrti Mihaila Valtrovića za krunu kralja Petra, Istorijski muzej Srbije. Levi nacrt prikazuje stilizovane krinove. Desni narct je kasnije usvojeni nacrt za krunu Kralja Srbije.
• 
  Valtrovićeva stilizacija heraldičkog krina plave boje u stefanosu krune kralja Petra Prvog. Istraživač Ljiljana Mišković-Prelević navodi da je Valtrović izradi insignija pristupio sa idejom da na kraljevskim znacima treba zastupati boje Srbije — crvenu, belu i plavu i dvoglavog orla, simbol srpskih srednjovekovnih vladara, koji su ukomponovani u floralnu ornamentiku, na kojoj dominira motiv krina kao neizbežan atribut kraljevske vlasti uopšte. Kruna se čuva u Istorijskom muzeju Srbije.
• 
  Skica plašta koju je načinio Mihailo Valtrović, a za krunisanje Kralja Petra I, Istorijski muzej Srbije u Beogradu.
• 
  Krunidbeni plašt/porfira kralja Srbije, Istorijski muzej Srbije. Osnovni deokrativni motivi na plaštu su krinovi i medaljoni sa dvoglavim orlovima. Plašt je izrađen u bečkoj firmi Ernst Krikl i Švajger (etim. Ernest Kirckl & Schweiger).
• 
  Krunisanje Nj. Vel. Kralja Petra I, Saborna crkva, Beograd.
• 
  Stilizovani ljiljani sa srpskim tetagramomu u uglovima prednje strane Zastave Kraljeve garde od 1904. godine. Elementi su vezeni svilenim koncem. U sredini zastave je Sv. Dimitrije Solunski. Vojni muzej u Beogradu
• 
  Isti motiv na zadnjoj strani Zastave Kraljeve garde od 1904. godine, sa grbom Kraljevine Srbije u sredini.
• 
  Grb Nemanjića u grbovniku Korenić-Neorić, koji je nastao posle 1595. godine. Grbovnik je skladišten u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu.
• 
  Grb Nemanjića u Beogradskom grbovniku II. Grbovnik se čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.
• 
  Grb Nemanjića u štitu grba cara Dušana, Beogradski grbovnik II. Ovaj grbovnik spada među najlepše i najstarije ilirske grbovnike. Papir u grbovniku je, prema vodenim znakovima na njemu, proizvođen u Pragu ili Gracu od 1574. do 1603. godine.
• 
  Grb Nemanjića s krunisanim dvoglavim orlom i ljiljanima u centru štita grba cara Uroša, u Beogradskom grbovniku II.
• 
  Grb „Nemanjićkog carstva” u „Stematografiji” Pavla Ritera-Vitezovića od 1701. godine. Riter-Vitezović je grb smestio na počasno, drugo mesto, odmah iza grba Ilirije.
• 
  Grb „carstva od Nemanje ostavljenog” u „Stematografiji” Hristifora Žefarovića od 1741. godine.
• 
  Grb Kraljevine Srbije iz 1882. godine, crtež Ernsta Krala.

Poređenje sa drugim pektoralima iz srpske istorije

Orden Svetog kneza Lazara je, kako ističe Dragomir Acović, uveden 1889. godine kao neka vrsta supstituta za srednjovekovni vladarski pektoral. Kako ističe ovaj istraživač, institucija pektorala kao regalije, ne mora i verovatno ni nema, nikakve veze sa njegovom pojavom u poznoj srpskoj heraldici, dok na nivou simbola između njih, kako ističe, nema nikakve suštinske razlike. Kako ističe Acović:

„ Pektoral kao deo regalija pripada preheraldičkoj epohi srpske tradicije, pa je otuda njegovo učešće u parafernalijama grbova kod Srba relativno kasna pojava. Pektoral se u srpskoj heraldici pojavljuje u dva različita vida: kao ordenski znak o lancu ili ogrlici, i kao insignija klirika. U prvom slučaju radi se o pokušaju presađivanja zapadne prakse prikazivanja insignija viteških ordena kao heraldičke dekoracije, a prvi takav pokušaj pripada velikom projektu Ilirskih grbovnika, gde se apokrifni grbovi cara Dušana i cara Uroša, u nekim od sačuvanih prepisa, vide okruženi lancem viteškog Ordena sv. Stefana, koji je – ako je verovati Lukariju – prvi srpski car osnovao u slavu svog krunisanja u Skoplju. Taj se lanac prikazuje kao niz zlatnih ocila, dok je pektoral zlatni ovalni ili kružni medaljon sa izobraženjem sv. Prvomučenika i arhiđakona Stefana. Daleki naslednik tog pektorala sa likom sv. Stefana bio bi Orden sv. kneza Lazara, osnovan povodom proslave 500. godišnjice Kosovske bitke, i namenjen samo srpskom Kralju i njegovom punoletnom Nasledniku prestola. Ovaj orden u srpsku heraldiku ulazi sa prethodno pomenutim nacrtom Mihaila Valtrovića za Hilandarsku zastavu [v. opširnije ispod] i sa interpretacijom dvorskog grba na njoj, da bi se u stabilnijoj verziji pojavio tek sa novom stilizacijom dinastičkog grba Karađorđevića 1917. godine.
U drugom slučaju radi se o korišćenju privilegovanih crkvenih znamenja u cilju postizanja precizne heraldičke identifikacije titulara. Tako se na mestu koje u zapadnoj tradiciji pripada insignijama viteškog ordena, tj. oko i ispod štita, u grbovima srpskih klirika pojavljuje arhijerejski enkolpion/ panagija, odnosno kod prezvitera krst (sa brojanicama ili bez njih). Međutim, iako je panagija oznaka funkcije i dostojanstva episkopa kao takvog, kao formu pektorala mogli bi posmatrati samo jednu specifičnu panagiju – takozvanu Panagiju Svetog Save! Ovu izuzetnu insigniju sa karakterom regalije može nositi samo srpski patrijarh, i ona u grbu Srpske pravoslavne crkve identifikuje njen identitet i nasleđe, kao i dostojanstvo među drugim pomesnim crkvama. Ni u prvom ni u drugom slučaju institucija pektorala kao regalije ne mora imati (i verovatno nema) bilo kakve direktne veze sa pojavom pektorala u poznoj srpskoj heraldici, ali na nivou simbola između ovih institucija nema suštinske razlike. Ono što im daje karakter regalija je upravo njihova ekskluzivnost i činjenica da ih može posedovati samo poglavar, bilo države, bilo Crkve. ”

Inače, među srpskim srednjovekovnim insignijama, naprsni krst/pektoral je, kako ističe Smilja Marjanović Dušanić, spadao u grupu simbola najviše vlasti, drugog reda. U insignije prvog reda u ovoj grupi spadaju — presto, kruna i skiptar, dok su pored njih, ali po značaju posle njih, spadali naprsni krst, šar i akakija. Pisani izvori spominju, prominentno, naprsni krst Stefana Nemanje, a numizmatički podaci potvrđuju da su nemanjićki kraljevi nosili pektoralne krstove.

Sam spomenuti Orden svetog Stefana se, obavijen oko grbova cara Dušana i cara Uroša, pojavljuje u pojedinim ilirskim grbovnicima kao i u „Rodoslovu iz Sutjeske” Pedra Ohmučevića, i kako ističe istraživač Aleksandar Palavestra, najverovatnije je deo fiktivnog repertoara ilirske heraldike. Beočuzi ordenskog lanca su sastavljeni od ocila, a na ogrlici je medaljon sa likom sv. Stefana. Kako navode Acović i Palavestra, oslanjajući se na navode dubrovačkog istoričara Jakova Lukarevića iz XVII veka, te na pojedine srednjovekovne spomenike, postoje indicije da je u srednjovekovnoj Srbiji postojao viteški red sa imenom svetog Stefana.

Panagija svetog Save je izrađena za ustoličenje prvog patrijarha srpskog, Dimitrija, u Peći 28. avgusta 1924. godine, a nakon što su se 1920. godine različite crkve ujedinile u jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu. Panagija je bila dar patrijarhu od kralja Aleksandra I Karađorđevića i predsednika vlade Nikole Pašića i od tada će je svaki srpski patrijarh primiti na dan svog ustoličenja. Nacrt znamenja je uradio arhitekta Petar Popović, a slike u medaljonima poznati slikar Uroš Predić. Urađena je pretežno u zlatu, te ukrašena dragim kamenjem. Na verzijama grba SPC panagija se pojavljuje od 1932. godine. Čuva se u riznici Srpske patrijaršije u Beogradu. Kako ističe Acović, „panagija svetog Save nije odlikovanje, ali je — slično Ordenu Svetog kneza Lazara — jedinstvena insignija ranga i dostojanstva.”

• 
  Grb cara Dušana iz grbovnika Korenića- Neorića.
• 
  „Grb kralja Uroša” obavijen ordenom sv. Stefana, grbovnik Korenić-Neorić.
• 
  „Grb cara Dušana” sa prikazom ordena svetog Stefana na njemu u Berlinskom grbovniku. Grbovnik se nalazi u Nemačkoj državnoj biblioteci (en) u Berlinu.
• 
  Fotografija „Rodoslovlja gospode srpske i bosanske” iz franjevačkog samostana u Kraljevoj Sutjesci, danas pohranjen u Štrosmajerovoj galeriji slika (sh) u Zagrebu. Kolajna ordena sv. Stefana obavija grb prikazan na Rodoslovlju.
• 
  Sv. Stefan (desno) i kralj Stefan Dragutin sa pektoralom na prsima (levo) na srednjovekovnom novcu.
• 
  Novac tipa „robertina” kralja Milutina, avers: kralj sedi na prestolu, na prsima nosi pektoralni krst.
• 
  Grb dinastije Karađorđević, sa Ordenom kneza Lazara oko štita, u ilustrovanom albumu multinacionalne kompanije „Kaffee Handelsgesellschaft AG (Kaffee HAG/KAVA HAG)” iz Bremena, 1932. godina. Autori ovog izdanja koje je posvećeno Jugoslaviji su bili Emilij Lašovski (hr) — upravnik Državnog arhiva u Zagrebu, istoričar Rudolf Horvat (hr) i slikarka Vjera Bojničić Zamola.
• 
  Patrijarh srpski Gavrilo (Dožić) sa panagijom sv. Save na prsima.
• 
  Patrijarh srpski Porfirije sa panagijom svetog Save na prsima, fotografija od 2021. godine.
• 
  Današnji grb Srpske pravoslavne crkve sa prikazanom panagijom svetog Save, prema Centru za istraživanje pravoslavnog monarhizma.

Izrada i čuvanje

Izrada Ordena kneza Lazara je bila poverena radionici „Nikolaja i Dunkera” (etim. Nicholaus & Duckner), fabrikanata zlatnih stvari iz hesenskog grada Hanaua — tj. najboljim majstorima ove radionice, kako ističe istraživač Mila Piletić. Nako navodi Piletić: „Hesenski majstori poznati po svojim izvanrednim zlatarskim proizvodima i vrhunskoj juvelirskoj tehnici (glačanje dijamanata i drugog dragog kamenja, rezanje u dragom kamenju, emajliranje, graviranje), prilikom izrade Ordena kneza Lazara pokazali su prefinjeni ukus i vrhunski tehnički kvalitet.” Sami detalji izrade, kao već napomenuto, nisu poznati.

Istraživači Pavel Car i Tomislav Muhić navode da je izbor hesenske radionice pomalo neobičan, imajući u vidu da je sve narudžbine ove vrste, u ovom periodu, iz Kraljevine Srbije, realizovala radionica „Rote i Nefe” (etim. Rothe & Neffe) (de) iz Beča.

Orden kneza Lazara je bio isporučen i smešten u posebno izrađen kovčeg od crne kadife, spolja pokriven crvenom kadifom, na kome se nalazila srebrna pločica sa zlatnim natpisom: „ORDEN KNEZA LAZARA 1389—1889.”

Istorija upotrebe

Nacrt Đorđa Čarapića za Orden Svetog kneza Lazara, nastao posle 1915. godine. Nacrt je u privatnom vlasništvu.

Kao napomenuto, odlukom o ustanovljenju ordena je bilo propisano da orden mogu nositi samo kralj i njegov punoletni naslednik. Tokom veka upotrebe ordena poznato je da su izrađena ukupno tri primerka ove skupocene insignije, a svima trima se do danas gubi trag.

Originalni primerak, izrađen u radionici „Nikolaj i Dunker”, je izgubljen za vreme Prvog svetskog rata, kada je brod koji je prevozio ordenje torpedovan, pri evakuaciji Srpske vojske na ostrvo Krf. Nakon Velikog rata je došlo do izrade kopija izgubljenog ordena, u dva primerka. Nacrt, nužan za izradu kopija, je uradio inženjer i umetnik Đorđe Čarapić Fusek — inače jedan od prvih nacrta ordena koji je u svojoj umetničkoj karijeri izradio. Čarapićeva skica po kojoj su napravljene dve kopije ordena je sama bila kopija narcta ordena kneza Lazara.

Inače, ovaj Čarapićev nacrt po kome su napravljene kopije, nije bio poznat do 1989. godine, kada ga je na koricama svoje monografije o vajaru Petru Ubavkiću, objavio Nenad Simić. Prema Simićevom navodu, Čarapićev akvarel je bio u vlasništvu inž. Stevana Kovačevića, koji mu je on ustupio radi publikovanja.

Oba primerka ordena su na početku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji 1941. godine i bega vlade i kralja u inostranstvo, ostavljena u Beogradu, i od tad im se gubi svaki trag.

U nedostatku ordena, spomenuti Čarapićev precizni nacrt je, uz vladarske reprezentacije na kojima je istican, danas glavni izvor spoznaje kako je orden izgledao.

Na vladarskim reprezentacijama

Orden Svetog kneza Lazara je, kao već napomenuto, od svog osnivanja pa do kraja monarhije, bio ključni simbolički beleg svih srpskih i jugoslovenskih monarha iz obeju dinastija i potvrda njihovog prava na presto. Tako su vladari ovaj orden nosili prilikom poziranja za reprezentativne portrete u mediju slikarstva i fotografije. U nedostatku ordena danas, ove vladarske reprezentacije su jedan od glavnih izvora za poznavanje kako je ova insignija izgledala.

Kralj Aleksandar Obrenović I

Prvi srpski monarh portretisan sa Ordenom Svetog kneza Lazara je bio njegov prvi nosilac — kralj Aleksandar Obrenović. Portretisanje se dogodilo u kontekstu nakon stupanja maloletnog kralja na presto i namesničke vlasti koja je išla uz promenu vladara, tj. relativna stabilizacija sistema dvojne vlasti je omogućila začetak konstituisanja lika novog vladara. Zalog dinastije Obrenovića je ležao u vladarevom medijskom oprisustvovljenju i prijemčivosti njegovog lika u sve širim krugovima javnosti.

Dvorski propagandni sistem je u mediju fotografije pronašao moćnog saveznika, te je tako u toku 1889. godine više autora fotografisalo kralja Aleksandra — i to u uniformi pukovnika sa Ordenom kneza Lazara. Jedan od autora koji je ovekovečio vladara je bio Lazar Lecter, autor dopojasne kraljeve fotografije, prve od stupanja kralja na presto. Iza Lecterovog originala su nastale i dve kopije — prva, koju potpisuje Petar Aranđelović i na kojoj je kralj prikazan u punoj figuri, te fotografija nepoznatog autora na kojoj se vidi poprsje Aleksandra u ovalu — obe u fundusu Istorijskog muzeja Srbije. Ističući važnost vladarske insignije prilikom prvog portretisanja novog vladara, Igor Borozan navodi: „Kralj se pred Lecterom pojavio u punom ornatu, sa lentom i najdragocenijim Ordenom kneza Lazara, koji je po nacrtu Mihaila Valtrovića izveden za potrebe kraljevog miropomazanja 1889. godine. Dakle, kralj se pred fotografom pojavio sa insignijom moći i tako nedvosmisleno sugerisao da je njegov dolazak na presto zapravo oživljavanje mitskog doba srednjovekovne države, kao i da je novi kralj inkarnacija svetog kneza Lazara.”

• 
  Lazar Lecter, „Kralj Aleksandar Obrenović u uniformi pukovnika s Ordenom kneza Lazara”, 1889., kolekcija Brzak.
• 
  Petar Aranđelović, „Kralj Aleksandar Obrenović” (1889), Istorijski muzej Srbije.
• 
  Nepoznati autor, „Portret kralja Aleksandra Obrenovića u uniformi pukovnika sa Ordenom kneza Lazara”, 1889. godina, Istorijski muzej Srbije.

Aprila meseca 1893. godine, kralj Aleksandar Obrenović je izvršio državni udar, zbacio namesnike sa vlasti i započeo samostalnu vladavinu, te svoje samostalno medijsko predstavljanje. Manifestacija sile i nova politička realnost su uobličene ubrzo nakon državnog udara. Tako na poznatom plakatu — „Proglas srpskom narodu” — kralj se, na granici patetičnosti, obraća prvenstveno narodu kao nosiocu suvereniteta, minimizirajući reprezentativnu političku i kulturnu javnost i pretvarajući je u jedinstven korpus naroda, da bi dalje, u populistički inoniranoj noti delimično izneo novi politički program, zasnovan na staroj apsolutističkoj praksi Obrenovića o jedinstvu dinastije i naroda, potvrđenom „sjajnom zvezdom Obrenovića” kao garantom da „proviđenje“ i dalje čuva vladarski dom. Proglas je nadvišen reprezentacijom mladog vladara kojom je trebalo da pruži autoritet političkom činu — slika kralja Aleksandra u vojnoj uniformi, sa ordenom kneza Lazara, ukovirenog lovorovim vencem — je, kako ističe Borozan, manifestovala snagu mladog monarha i uveravala narod u odlučnost novog režima.

U mediju fotografije je izrađen novi portret vladara, čijim umnožavanjem je trebalo da se učvrsti vladarev režim i njegova medijska popularnost nakon kontroverznog političkog čina. Autor portreta je bio iskusni Milan Jovanović, koji je fotografisao vladara, opet sa lentom Ordena kneza Lazara. Borozan, u svojoj kritici ovog Jovanovićevog portreta ističe:

„ [...] Slika vladara izgubila je psihološki okvir i postala je slika bezlične, autoritativne vlasti, koju vizeulizuje kraljevo odelo. Uniforma, kao insignija državne moći, postalo je polje načičkano ordenjem. Moćni odevni oklop ukinuo je vladarevo prolazno telo i postao slika dinastičke supremacije. Da je takav epilog i bio, potvrđuje činjenica da su fotografije sa ovim tipskim profilnim vladarevim likom bile masovno umnožavane. [...] ”

Primer patosa moći i raskoša znamenite Jovanovićeve fotografije kralja sa Ordenom kneza Lazara je njeno uramljivanje skupocenim ramom, tj. upotreba dekorativnog rama u funkciji slavljenja reprezentacije vladarske moći, što je učinjeno znamenitim primerom iz Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu. Lik mladog kralja je popularisan i na delima „upotrebne” vrednosti, a posebno na predmetima iz primenjene umetnosti u Srbiji, koji nisu bili samo utilitarni artefakti, nego reprezentativni simboli namenjeni prikazivanju moći moći predstavljenog lika, ali i vlasnika dotičnog predmeta. Jovanovićeva fotografija vladara je tako predstavljena i na bokalu izloženom u Zavičajnom muzeju u Jagodini, na koji je prenesena iz medija fotografije, kao i na medaljonu skladištenom u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Lik vladara sa ordenom se pojvaljuje i na utilitarnim upotrebnim predmetima, kao na pakovanju duvanskog papira valjevske fabrike ovog prozivoda „Popović i Radovanović”, ili na kartama francuskih fabrika čokolade „Chocolat Guérin-Boutron” i „Ph. Suchard”.

• 
  Kralj Aleksandar Obrenović — Proglas srpskom narodu (1893), fundus Muzeja u Smederevu.
• 
  Milan Jovanović, Kralj Aleksandar Obrenović u generalskoj uniformi (1893),Istorijski muzej Srbije u Beogradu.
• 
  Jovanovićeva fotografija kralja Aleksandra u skupocenom ramu, Istorijski muzej Srbije.
• 
  Krigla za pivo sa likom kralja Aleksandra Obrenovića, psolednja decenija 19. veka, Zavičajni muzej u Jagodini.
• 
  Medaljon sa likom kralja Aleksandra Obrenovića, početak devete decenije 19. veka, Narodni muzej u Kragujevcu.
• 
  Reprodukcija fotografije Milana Jovanovića kralja Aleksandra iz zaostavštine kraljice Natalije Obrenović. Zaostavština se nalazila u kolekciji Branka Stojanovića, a od 2014. godine se nalazi u Istorijskom muzeju Srbije.
• 
  Kralj Aleksandar na papiru za duvan fabrike „Popović i Radovanović” iz Valjeva, kolekcija Brzak.
• 
  Karikatura izlaganja vladarske slike kralja Aleksnadra sa Ordenom kneza Lazara u državnim ustanovama. Na slici „Gedža”, kao čovek iz naroda, je nepravedno osuđen pred kasacionim sudom. U pozadini slika vladara u sudnici deluje kao da kralj podržava nemoralnu presudu.

Lik kralja Aleksandra sa ordenom je prisutan i u stranoj ilustrovanoj štampi, koja je za vreme vladavine ovog monarha, kao i za vreme Obrenovića pre njega, nastavila vizualizaciju vladara i događaja iz njihove dinastičke istorije.

• 
  Karikatura kralja Aleksandra Obrenovića I u francuskoj reviji „Le Tribule” (Le Triboulet), od 30. aprila 1893. godine. Kako ilustraciju opisuje istraživač Gordana Krstić-Faj: „Kralj u paradnoj uniformi, u stojećem stavu, u enterijeru, ispred trona, levom rukom iznad glave drži krunu a ispruženim kažiprstom desne ruke energično pokazuje pravac, u kom se već kreću pognute glave, sudeći po odeći jedan ministar i jedan general, prikazani u donjem desnom uglu karikature, ispred vladara. Ispod zavese, u pozadini, viri dvorska luda, posmatra scenu i osmehuje se”.
• 
  H. Berson, H. Ričard, fotografija Eug. Piru, Ilustracija kralja Aleksandra Obrenovića iz časopisa „La revue parlementaire” (Parlamentarne revije), Nacionalna biblioteka Francuske. Dopojasni portret kralja u poluprofilu, u paradnoj uniformi, sa raskošnim krstom oko vrata, lentom i raskošnim lancem sa krstom preko grudi.
• 
  Gravira kralja Aleksandra iz francuske štampe, autora H. Dochy.
• 
  Tekst sa ilustracijom kralja Aleksandra sa Ordenom kneza Lazara u nemačkom časopisu „Die Gartenlaube”, iz 1893. godine, koji je izlazio u Lajpcigu.
• 
  Portret kralja u italijanskom listu „L’illustrazione popolare” iz 1893. godine, koji je izlazio u Milanu.
• 
  Holandska politička karikatura na kojoj ruski car Aleksandar III miri kralja Milana i kraljicu Nataliju. Desno kralj Aleksandar I poklanja buket svojoj majci. 1893. godina, Rajksmuzeum u Amsterdamu.

Početak samostalne vladavine kralja Aleksandra je obeležen pokušajima da se stvori njegov zvanični portret u mediju slikarstva. Tako slikar Herman Vasmut 1894. godine slika kralja u tročetvrtinskom stavu, iskićenog ordenima, što je trebalo da potvrdi njegov legitimitet i status. Kako ističe Borozan u svojoj kritici ovog portreta:

„ Psihološki intoniran portret vladara, čiji se lik nežno pomalja iz neutralne, tamne pozadine, kao da je nedovoljno sterilan da bi mogao biti zvanični vladarev portret. Istovremeno on poseduje odlike vladarskog portreta, na šta ukazuje autoreferentna vladareva pojava, koja ne stupa u direktni kontakt sa posmatračem. Izlovani majestetični vladar ipak ostaje kontaktno vezan sa adresatom, koji njega posmatra odozdo, čime se ističe subordinacija savršenog objekta i podređenog recipijenta. ”

Drugi pokušaj izrade vladarskog portreta je načinio slikar Marko Murat 1895. godine. Kako ističe Borozan i ovaj Muratov portret, kao ni Vasmutov, nisu na posletku izabrani kao zvanični vladarski portreti, izabrani za masovno umnpžavanje i u drugim medijima. Kao razlog odbijanja Muratovog portreta kao zvaničnog, istoričar umetnosti navodi, kao i u slučaju Vasmutovog portreta, naglašavanje glamuroznog enterijera koji je na slici postao sam po sebi samodovoljan, frivolni subjekat — zanemarujući tako suštinu vladarske reprezentacije koja je pretpostavljala suvi vladarski portret sa akcentom na ikoničnosti vladarevog lika.

Muratov portret kralja Aleksandra je bio poslednji vladarski portret za vreme njegove vladavine na kojima je kralj u mediju slikarstva prikazan sa Ordenom Svetog kneza Lazara.

Uporedo sa Muratovim radom na portretu kralja, vajar Petar Ubavkić je izradio biste vladara sa Ordenom kneza Lazara. Prva bista je bila izložena u Građanskoj kasini, u kojoj se u to doba odvijao bogat i raznovrsan kulturni program. Ostale tri biste, izlivene u bronzi, su otkupljene od strane Narodne skupštine, te ministrarstava finansija, vojske i prosvete, sa namerom da sve glavne ustanove moći u zmelji butu markirane kraljevom bistom. Dva od spomenuta četiri primerka se danas nalaze u fundusu Narodnog muzeja Srbije. Biste su urađene u stilu idealističkog realizma, a Ubavkić se potrudio da pažljivo obradi sve pojedinosti na bisti — posebno Orden Svetog kneza Lazara, koji je naročito uspelo urađen na čitavoj kompoziciji.

• 
  Herman Vasmut, Kralj Aleksandar Obrenović, 1894. godina.
• 
  Marko Murat, Kralj Aleksandar Obrenović, 1895. godina.
• 
  Petar Ubavkić, bista kralja Aleksandra Obrenovića, 1895. godina, bronza, Narodni muzej u Beogradu. Bistu je muzeju poklonila Narodna skupština 1905. godine.

Položaj u važnosnom redu odlikovanja

Glavni članci: Važnosni red odlikovanja Kneževine i Kraljevine Srbije i Važnosni red odlikovanja Kraljevine Jugoslavije

Nosioci ordena

Od nastanka orden su nosili:

• Kralj Aleksandar Obrenović (1889—1903)
• Kralj Petar I Karađorđević (1903—1921)
• Princ Đorđe Karađorđević (kao prestolonaslednik 1903-1909)
• Kralj Aleksandar I Karađorđević (kao prestolonaslednik 1909-1921 i kralj 1921-1934)
• Kralj Petar II Karađorđević (kao prestolonaslednik 1923-1934, kralj 1934-1945 i pretendent 1945-1970)

Titularni nosioci

• Princ prestolonaslednik Aleksandar P. Karađorđević (kao prestolonaslednik 1963-1970 i pretendent 1970-)
• Princ naslednik Petar A. Karađorđević (kao princ naslednik 1998-2022)
• Princ naslednik Filip Karađorđević (kao princ naslednik 2022-)

Galerija

Nosioci ordena

• 
  Kralj Petar I Karađorđević
• 
  Prestolonaslednik Đorđe Karađorđević
• 
  Kralj Aleksandar I Karađorđević
• 
  Kralj Petar II Karađorđević
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
  Spomen-bista Aleksandru I Obrenoviću u Beogradu
• 
• 

Titulari

• 
  Prestolonaslednik Aleksandar P. Karađorđević
• 
  Princ Petar A. Karađorđević
• 
  Princ Filip Karađorđević

Reference

Literatura

Knjige, zbornici i katalozi

• Acović, Dragomir (2006). „Insignije — znaci vladarske vlasti”. u Insignije dinastije Karađorđević : katalog izložbe / [autori izložbe i kataloga] Drago Njegovan, Slavica Ilin, Dragomir Acović ; [fotografije Milan Đakov]. Novi Sad: Muzej grada Novog Sada, (Novi Sad : Alfa-graf NS). str. 21—60. ISBN 86-7637-020-6.  COBISS.SR 215804423
• Acović, Dragomir (2007). „Regalije”. u Krunisanje srpskih vladara / [autori tekstova Nebojša Damnjanović, Dragomir Acović ; autori izložbe Andrej Vujnović, Nebojša Damnjanović, Dragan Drašković ; fotografija Srđan Vulović, Rastko Šurdić]. Beograd: Istorijski muzej Srbije ; Kraljevo : Narodni muzej, (Vrnjačka Banja : Interklima grafika). str. 45—70. ISBN 978-86-85179-17-4.  COBISS.SR 143927308
• Acović, Dragomir M. (2008). Heraldika i Srbi. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-15093-6.  COBISS.SR 152135692 COBISS.RS 152135692
• Acović, Dragomir (2013). Slava i čast - Odlikovanja među Srbima: Srbi među odlikovanjima. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-1750-2.  COBISS.SR 200069388
• Acović, Dragomir (2019). Šest vekova odlikovanja među Srbima. Beograd: Politika, (Beograd : Politika). ISBN 978-86-7607-149-4.  COBISS.SR 279618316
• Barać, Sava (1897). Vladalac i narod : krunisanje i miropomazanje vladaoca, dužnosti njegove i narodne. Beograd: Štampano u štampariji kraljevine Srbije. Arhivirano iz originala 17. 02. 2023. g. Pristupljeno 17. 02. 2023.  COBISS.SR 85176839
• Beogradski grbovnik II = The Belgrade Armorial II : Fototipsko izd. / [priređivači Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Veljko Topalović] = Facsimile ed. / [editors Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Veljko Topalović] (na jeziku: srpski i engleski). Beograd: Muzej primenjene umetnosti ; = Belgrade : Museum of Applied Art, (Beograd : Cicero). 2006. ISBN 86-7415-103-5.  COBISS.SR 129943820
• Bogdanović, Sonja (1978). „Mihailo Valtrović i Dragutin Milutinović kao istraživači srpskih starina”. u Izlozi Srpskog učenog društva : istraživanja srpske srednjovekovne umetnosti : 1871-1884 / [izložbu je pripremila Ljiljana Mišković-Prelević ; prevod na francuski Matilda Stanojević ; fotografije Miodrag Đorđević]. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, (Beograd : "Slobodan Jović"). str. 5—90.  COBISS.SR 50331911
• Boj na Kosovu - starija i novija saznanja / redaktor Rade Mihaljčić. Beograd: Književne novine, (Beograd : "Slobodan Jović"). 1992.  COBISS.SR 4394508
• Bojić, Dušica; Damnjanović, Nebojša (2018). Kraj Velikog rata : 1917-1918 (PDF) (na jeziku: srpski i engleski). Beograd: Istorijski muzej Srbije ; = Belgrade : Historical Museum of Serbia, (Beograd : Tipografik plus). ISBN 978-86-82925-94-1.  COBISS.SR 270026508
• Borozan, Igor (2013v). Slika i moć : predstava vladara u srpskoj vizuelnoj kulturi 19. i početkom 20. veka : doktorska disertacija. Beograd: [I. Borozan].  COBISS.SR 45045007
• Borozan, Igor (2013a). „Kruševac kao ideološki topos i konstruisanje kosovskog mita u 19. veku”. u Muzeologija, nova muzeologija, nauka o baštini : tematski zbornik / [urednica Angelina Milosavljević]. Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta ; Kruševac : Narodni muzej, (Kruševac : Sigraf). стр. 261—285. ISBN 978-86-88803-52-6.  COBISS.SR 527943831 COBISS.SR 203917068
• Borozan, Igor (2013b). „Dve krune i portret kralja Petra I Karađorđevića”. u Zbornik radova / IV međunarodna naučna konferencija Očuvanje i zaštita kulturno-istorijskog nasleđa Srbije u inostranstvu, Beograd, 18-19. oktobar 2012. ; [urednici Vidoje Golubović, Petar Petković] (PDF). Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, (Beograd : Institut za međunarodnu politiku i privredu). str. 336—353. ISBN 978-86-7067-192-8.  COBISS.SR 523518103 COBISS.SR 202305292
• Borozan, Igor (2014). Spomenik u hramu : memoria kralja Milana Obrenovića u Ćurlini. Beograd: Filozofski fakultet, (Beograd : Službeni glasnik). ISBN 978-86-88803-81-6.  COBISS.SR 209962252
• Borozan, Igor (2016). „Između dokaza i imaginacije: uobličavanje tradicije i umetnosti u službi srpske monarhije XIX veka”. u Zamišljanje prošlosti i recepcija srednjeg veka u srpskoj umetnosti XVIII-XXI veka / urednici Lidija Merenik, Vladimir Simić, Igor Borozan ; [karte Nebojša Šuletić] ; Vizantijsko nasleđe i srpska umetnost : I-III ; 3. Beograd: Srpski komitet za vizantologiju : Službeni glasnik : Vizantološki institut SANU, (Beograd : Službeni glasnik). str. 71—85. ISBN 978-86-519-2011-3.  COBISS.SR 224965900
• Borozan, Igor (2021b). Slika i moć : predstave vladara u srpskoj vizuelnoj kulturi XIX i početkom XX veka. Knj. 1. Novi Sad: Galerija Matice srpske : Matica srpska, (Novi Sad : Sajnos). ISBN 978-86-80706-51-1.  COBISS.SR 49895945
• Borozan, Igor (2021a). Slika i moć : predstave vladara u srpskoj vizuelnoj kulturi XIX i početkom XX veka. Knj. 2. Novi Sad: Galerija Matice srpske : Matica srpska, (Novi Sad : Sajnos). ISBN 978-86-80706-52-8.  COBISS.SR 49896713
• Vojvodić, Mihailo (1992). „Srpsko-turski odnosi i proslava petstogodišnjice kosovske bitke”. u Boj na Kosovu - starija i novija saznanja / redaktor Rade Mihaljčić. Beograd: Književne novine, (Beograd : "Slobodan Jović"). str. 483—505.  COBISS.SR 13846284 COBISS.SR 4394508
• Gaj-Popović, Dobrila; Subotić, Irina (1981). Medalje i plakete : Medalje i plakete iz zbirke Narodnog muzeja i dela savremenih skulptora. Beograd: Narodni muzej : Srpsko numizmatičko društvo, ([Beograd] : "Slobodan Jović").  COBISS.SR 3151879 COBISS.RS 3151879
• Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije ; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie (PDF). Beograd: Ministarstvo trgovine i industrije — Uprava za zaštitu industrijske svojine. 1936.  COBISS.SR 1024031914
• Grbovi Jugoslavije / [priredio Emilij Laszowski] (PDF). Zagreb: Kava Hag D.D. 1932. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 3. 2017. g. Pristupljeno 21. 3. 2017.  COBISS.SR 116506375
• Grujić, Vera B. (2017). Zbirka jugoslovenske skulpture Narodnog muzeja u Beogradu. Beograd: Narodni muzej, (Beograd : Publikum). ISBN 978-86-7269-164-1.  COBISS.SR 252865548 COBISS.RS 252865548
• Grujić, Radoslav (1925). „Grbovi” (PDF). u Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 1, A-Z / St. Stanojević (PDF). Zagreb: Bibliografski zavod, (Zagreb : Zaklada Tiskare Narodnih novina). str. 513—517.  COBISS.SR 50676487
• Damnjanović, Nebojša; Acović, Dragomir; Vujnović, Andrej; Drašković, Dragan (2007). Krunisanje srpskih vladara. Beograd: Istorijski muzej Srbije ; Kraljevo : Narodni muzej, (Vrnjačka Banja : Interklima grafika). ISBN 978-86-85179-17-4.  COBISS.SR 143927308
• Žefarović, Hristofor (1741). Stematografїa... [ili] Izõbraženїe orúžїі Illйríčeskih° (na jeziku: crkvenoslovenski). V' Vѣnnѣ : Ţõma Messmer° Sečec°.  COBISS.SR 96633863
• Zakoni i uredbe o ordenima i medaljama : sa svima izmenama i dopunama od 1883-1935. g. / prikupio i sredio Dragoljub V. Jeremić. Beograd: Kancelarija kraljevskih ordena, (Beograd : "Đura Jakšić"). 1935.  COBISS.SR 87903495
• Zamišljanje prošlosti i recepcija srednjeg veka u srpskoj umetnosti XVIII-XXI veka / urednici Lidija Merenik, Vladimir Simić, Igor Borozan ; [karte Nebojša Šuletić] ; Vizantijsko nasleđe i srpska umetnost : I-III ; 3. Beograd: Srpski komitet za vizantologiju : Službeni glasnik : Vizantološki institut SANU, (Beograd : Službeni glasnik). 2016. ISBN 978-86-519-2011-3.  COBISS.SR 224965900
• Zbornik radova / IV međunarodna naučna konferencija Očuvanje i zaštita kulturno-istorijskog nasleđa Srbije u inostranstvu, Beograd, 18-19. oktobar 2012. ; [urednici Vidoje Golubović, Petar Petković] (PDF). Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, (Beograd : Institut za međunarodnu politiku i privredu). 2013. ISBN 978-86-7067-192-8.  COBISS.SR 202305292
• Izlozi Srpskog učenog društva : istraživanja srpske srednjovekovne umetnosti : 1871-1884. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, (Beograd : "Slobodan Jović"). 1978.  COBISS.SR 50331911
• Ilin, Slavica (2006). „Značenje insignija”. u Insignije dinastije Karađorđević : katalog izložbe / [autori izložbe i kataloga] Drago Njegovan, Slavica Ilin, Dragomir Acović ; [fotografije Milan Đakov]. Novi Sad: Muzej grada Novog Sada, (Novi Sad : Alfa-graf NS). str. 61—124. ISBN 86-7637-020-6.  COBISS.SR 215804423
• Janković, Zorica (2015). Natalija Obrenović u fondu Branka Stojanovića : katalog izložbe = Nathalie Obrenović within the fund collected by Branko Stojanović : catalogue of the exhibition / [autorka Zorica Janković ; prevod na engleski jezik Marija Lazović] (PDF) (na jeziku: srpski i engleski). Beograd: Istorijski muzej Srbije = Historical Museum of Serbia, (Beograd : Tipografik plus). ISBN 978-86-82925-70-5.  COBISS.SR 215120396
• Jovanović Češka, Tijana (2018). Đorđe J. Čarapić - Georg J. Fusek : život i delo : 1876-1941. Beograd: Istorijski muzej Srbije, (Beograd : Tipografik plus). ISBN 978-86-82925-95-8.  COBISS.SR 272312588
• Kadijević, Aleksandar (1997). Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi : (sredina XIX - sredina XX veka). Beograd: Građevinska knjiga, (Bor : Bakar). ISBN 86-395-0339-7.  COBISS.SR 128605959
• Kadijević, Aleksandar (2007). Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi : (sredina XIX - sredina XX veka). Beograd: Građevinska knjiga, (Novi Sad : AMB grafika). ISBN 978-86-395-0497-7.  COBISS.SR 134572812
• Kos Vujović, Ana [prir.] (2015). Mihailo Valtrović : 1839-1915 : u fondovima i zbirkama Arhiva Srbije. Beograd: Arhiv Srbije, (Beograd : Retro print). ISBN 978-86-81511-79-4.  COBISS.SR 219651340
• Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice : međunarodni simpozijum, Himelstir 1989 / odgovorni urednik Nikola Tasić ; urednik Veselin Đuretić. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, (Beograd : BIGZ). 1991.  COBISS.SR 2022412 COBISS.SR 1536888553
• Kraljačić, Tomislav (1991). „Petstogodišnjica Kosovske bitke u Bosni i Hercegovini”. u Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice : međunarodni simpozijum, Himelstir 1989 / odgovorni urednik Nikola Tasić ; urednik Veselin Đuretić. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, (Beograd : BIGZ). str. 133—139.  COBISS.SR 27169538 COBISS.SR 2022412
• Lazarević, Petar (1928). „Orden kneza Lazara” (PDF). u Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 3, N-R / St. [Stanoje] Stanojević (PDF). Zagreb: Bibliografski zavod, (Zagreb : Zaklada tiskare Narodnih novina). str. 212.  COBISS.SR 48376839
• Ljubić, Šime (1875). Opis jugoslavenskih novaca : sa 20 u mjedu urezanih tabla i dvi slike na drvorezu. U Zagrebu: Artističko-tipografički zavod Dragutina Albrechta.  COBISS.SR 37649927
• Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku : sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, (Novi Sad : Budućnost). ISBN 86-17-13563-8.  COBISS.SR 132448524
• Makuljević, Nenad (2007). Crkvena umetnost u Kraljevini Srbiji : (1882-1914) (PDF). Beograd: Filozofski fakultet, Katedra za istoriju umetnosti novog veka, (Beograd : Colografx). ISBN 978-86-86563-44-6.  COBISS.SR 145539340
• Maričić, Dušanka (2019). Diplome i povelje XIX i XX veka : iz zbirke Vojnog muzeja. Beograd: Medija centar Odbrana, (Beograd : Vojna štamparija). ISBN 978-86-335-0670-0.  COBISS.SR 277796876
• Marjanović-Dušanić, Smilja (1994). Vladarske insignije i državna simbolika u Srbiji od XIII do XV veka. Beograd: SANU ; [Novi Sad] : Dobra vest, (Veternik : Dobra vest). ISBN 86-7025-183-3.  COBISS.SR 224007
• Medaković, Dejan (1975). „Kult kneza Lazara u srpskom baroku”. u O knezu Lazaru : naučni skup u Kruševcu, 1971. / [urednici Ivan Božić, Vojislav J. Đurić]. Beograd: Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju umetnosti ; Kruševac : Narodni muzej Kruševac, (Beograd : Naučno delo). str. 321—336.  COBISS.SR 93517063 COBISS.SR 162777351
• Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga ; Novi Sad : Matica srpska ; Priština : Jedinstvo, (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod). ISBN 86-379-0198-0.  COBISS.SR 943628
• Muzeologija, nova muzeologija, nauka o baštini : tematski zbornik / [urednica Angelina Milosavljević]. Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta ; Kruševac : Narodni muzej, (Kruševac : Sigraf). 2013. ISBN 978-86-88803-52-6.  COBISS.SR 203917068
• Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 1, A-Z / St. Stanojević (PDF). Zagreb: Bibliografski zavod, (Zagreb : Zaklada Tiskare Narodnih novina). 1925.  COBISS.SR 50676487
• Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 3, N-R / St. [Stanoje] Stanojević (PDF). Zagreb: Bibliografski zavod, (Zagreb : Zaklada tiskare Narodnih novina). 1928.  COBISS.SR 48376839
• Nikolić, Desanka (1971). Naša odlikovanja do 1941 : iz kolekcije Vojnog muzeja u Beogradu. Beograd: Vojni muzej, (Beograd : Prosveta).  COBISS.SR 108440839
• Njegovan, Drago; Ilin, Slavica; Acović, Dragomir (2006). Insignije dinastije Karađorđević : katalog izložbe. Novi Sad: Muzej grada Novog Sada, (Novi Sad : Alfa-graf NS). ISBN 86-7637-020-6.  COBISS.SR 215804423
• Obradović, Mirjana (2015). Odlikovanja iz legata istorijskog arhiva Beograda : katalog izložbe / [autor izložbe Mirjana Obradović ; fotografije odlikovanja Dragan Tanasijević, Zorica Netaj] (PDF). Beograd: Istorijski arhiv, (Beograd : Zlamen). ISBN 978-86-80481-35-7.  COBISS.SR 217623564
• O knezu Lazaru : naučni skup u Kruševcu, 1971. / [urednici Ivan Božić, Vojislav J. Đurić]. Beograd: Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju umetnosti ; Kruševac : Narodni muzej Kruševac, (Beograd : Naučno delo). 1975.  COBISS.SR 162777351
• Pajević, Arsa (1889). Sa petstogodišnje slave vidovdanske u Kruševcu i miropomazanja kralja Aleksandra u Žiči : mala spomenica : (sa više slika). U Novome Sadu: A. Pajević.  COBISS.SR 6558983
• Pajević, Arsa (2019). Priviđenje pred duhovnim očima : mala spomenica sa petstogodišnje slave Vidovdanske u Kruševcu i miropomazanja kralja Aleksandra u Žiči : putopisi. Zrenjanin: Novi Sad : Agora ; Kruševac : Narodna biblioteka Kruševac, (Novi Sad : Sajnos). ISBN 978-86-6053-258-1.  COBISS.SR 329519623
• Palavestra, Aleksandar (2010). Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi. Beograd: Zavod za udžbenike : Dosije studio, (Beograd : Dosije studio). ISBN 978-86-17-17266-2.  COBISS.SR 178966796
• Pejin, Jovan (1991). „Obeležavanje petstogodišnjice Kosovskog boja u Ugarskoj i širenje kosovske legende”. u Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice : međunarodni simpozijum, Himelstir 1989 / odgovorni urednik Nikola Tasić ; urednik Veselin Đuretić. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, (Beograd : BIGZ). str. 141—165.  COBISS.SR 27169794 COBISS.SR 2022412
• Peković, Ratko (1988). Kosovska bitka : mit, legenda i stvarnost / [izbor tekstova Ratko Peković ; fotografije Vasilije Latinkić]. Beograd: Litera, (Beograd : Kosmos).  COBISS.SR 186742279
• Piletić, Milana (1987). Odlikovanja jugoslovenskih naroda XIX i prve polovine XX veka (do 1941) iz zbirke Vojnog muzeja u Beogradu. Beograd: Vojni muzej, (Beograd : BIGZ).  COBISS.SR 61075724
• Prister, Boris (1984). Odlikovanja, Katalog muzejskih zbirki XXI. Zagreb: Povijesni muzej Hrvatske.  COBISS.SR 2397536
• Prister, Boris (2000). Odlikovanja iz zbirke dr. Veljka Malinara: Odlikovanja Crne Gore, Srbije, Kraljevine SHS (Kraljevine Jugoslavije) i Socijalističke Jugoslavije. Dio 3. Zagreb: Hrvatski povijesni muzej. ISBN 9536046202. 
• Radmanović, Štefica (2009). Fotografije dinastije Obrenović : katalog zbirke Istorijskog muzeja Srbije. Beograd: Istorijski muzej Srbije, (Beograd : Tipografik plus). ISBN 978-86-82925-41-5.  COBISS.SR 172265228
• Radojčić, Svetozar (1996). Portreti srpskih vladara u srednjem veku. Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, (Novi Sad : Forum). ISBN 86-80879-07-X.  COBISS.SR 112675847
• Ritter Vitezović, Pavao (1701). Stemmatographia sive Armorum Illyricorum delineatio, descriptio et restitutio. [Viennae?] : [s. n.] 
• Romanoff, Dimitri (1996). The Orders, Medals and History of the Kingdoms of Serbia and Yugoslavia (na jeziku: engleski). Balkan Heritage. ISBN 8798126733. 
• Samardžić, Dragana (1983). Vojne zastave Srba do 1918. Beograd: Vojni muzej, (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod).  COBISS.SR 39980807
• Sveznanje : opšti enciklopediski leksikon : u dve knjige. Knj. 2 / pod uredništvom P. M. Petrovića. Beograd: Narodno delo, (Zagreb : Tipografija). 1937.  COBISS.SR 1544823786
• Simić, Nenad (1989). Petar Ubavkić : (1850-1910) : život i rad prvog skulptora obnovljene Srbije. Beograd: Biblioteka grada, (Bor : Bakar). ISBN 86-7191-007-5.  COBISS.SR 263436
• Solovjev, Aleksandar (2000). Istorija srpskog grba i drugi heraldički radovi / Aleksandar Solovjev ; priredio [i komentare napisao] Aleksandar Palavestra ; [prevod Marina Adamović-Kulenović]. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta : Dosije : BMG, ([Beograd] : BMG). ISBN 86-80763-90-X.  COBISS.SR 166454791
• Spasić, Dušan; Palavestra, Aleksandar; Mrđenović, Dušan (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Beograd: Bata, (Pančevo : 6. oktobar). ISBN 86-7685-007-0.  COBISS.SR 26718215
• Srpska arhitektura : 1900-1970 : Muzej savremene umetnosti, Beograd, mart - april 1972. Beograd: Muzej savremene umetnosti, (Beograd : Novi dani). 1972.  COBISS.SR 101162759
• Stevanović, Mileva (2005). Kraljevske insignije dinastije Karađorđević. Topola: Zadužbina Kralja Petra I, (Novi Sad : Stojkov). ISBN 86-80647-14-4.  COBISS.SR 205014023
• Stolica, Radomir (2002). „Predgovor”. u Odlikovanja Republike Srpske / [Bogdan Subotić]. Banja Luka: Služba Predsjednika Republike Srpske. str. 7—13. ISBN 99938-692-0-1.  COBISS.SR 190290183 COBISS.RS 190290183
• Subotić, Bogdan (2002). Odlikovanja Republike Srpske. Banja Luka: Služba Predsjednika Republike Srpske, (Banja Luka : Grafid). ISBN 99938-692-0-1.  COBISS.SR 190290183 COBISS.RS 190290183
• Car, Pavel; Muhić, Tomislav (2008). Katalog odlikovanja i znakovlja Srbije i Jugoslavije 1858.-1941. = Preiskatalog für Serbische und Jugoslawische Orden, Medaillen und Abzeichen 1858-1941 = Decorations and badges of Serbia and Yugoslavia 1858-1941 : price guide 2008. Ljubljana: Signum Laudis, (Ljubljana : Arruba). ISBN 978-961-92497-0-3.  COBISS.SR 241127680
• Car, Pavel; Muhić, Tomislav (2009). Odlikovanja Srbije i Jugoslavije : od 1859. do 1941. Wien: Militaria. ISBN 978-3-902526-28-1.  COBISS.SR 430956
• Šematizam odlikovanih lica našim i stranim ordenima u Kraljevini Srbiji : od 1895 do kraja 1899. god. Knj. 2. Beograd: Kancelarija Kraljevskih ordena, (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije). 1900.  COBISS.SR 190000140

Edicija „Obrenovići”

• Bojković, Slađana (2013). „Zaostavština Obrenovića u Istorijskom muzeju Srbije”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 1 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Zemun : Biro Graf). str. 11—187. ISBN 978-86-82877-53-0.  COBISS.SR 205803788 COBISS.SR 203171596
• Bojović, Radivoje (2014). „Vladarski dom Obrenovića u zbirkama Narodnog muzeja u Čačku”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 2 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Cicero). str. 207—249. ISBN 978-86-82877-56-1.  COBISS.SR 212125964 COBISS.SR 15991561
• Grujić, Vera B. (2015). „Vajani portreti članova porodice Obrenović iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). str. 129—140. ISBN 978-86-82877-65-3.  COBISS.SR 220541708
• Dautović, Vuk (2017). „Dinastička ktitorija i lična pobožnost Obrenovića: darivanje crkava bogoslužbenim predmetima i utvarima”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 4 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Gornji Milanovac : Lenex). str. 143—196. ISBN 978-86-82877-68-4.  COBISS.SR 528588183 COBISS.SR 230622220
• d’Epere-Vujić, Sigolen Franš (2015). „Dinastija Obrenović u kolekciji Sigolen Franš d’Epere-Vujić”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). str. 301—367. ISBN 978-86-82877-65-3.  COBISS.SR 220541708
• Drašković, Mirjana; Savić (2013). „Obrenovići u Istorijskoj zbirci Narodnog muzeja Kraljevo”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 1 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Zemun : Biro Graf). str. 285—310. ISBN 978-86-82877-53-0.  COBISS.SR 205803788 COBISS.SR 203171596
• Krstić-Faj, Gordana (2015). „Obrenovići u javnim zbirkama Francuske”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). str. 271—299. ISBN 978-86-82877-65-3.  COBISS.SR 220541708
• Makarić, Mara (2017). „Reprezentativni portreti vladara dinastije Obrenović iz Zbirke istorije umetnosti Narodnog muzeja u Nišu”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 4 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Gornji Milanovac : Lenex). str. 133—142. ISBN 978-86-82877-68-4.  COBISS.SR 230622220
• Maričić, Dušanka (2014). „Dinastija Obrenović u zbirkama Vojnog Muzeja”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 2 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Cicero). str. 9—26. ISBN 978-86-82877-56-1.  COBISS.SR 212125964 COBISS.SR 15991561
• Marušić, Aleksandar; Bolović, Ana [ur.] (2013). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 1 (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Zemun : Biro Graf). ISBN 978-86-82877-53-0. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) COBISS.SR 205803788 COBISS.SR 203171596
• Marušić, Aleksandar; Bolović, Ana [ur.] (2014). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 2 (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Cicero). ISBN 978-86-82877-56-1. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) COBISS.SR 212125964 COBISS.SR 15991561
• Marušić, Aleksandar; Bolović, Ana [ur.] (2015). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). ISBN 978-86-82877-65-3. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) COBISS.SR 220541708
• Marušić, Aleksandar; Bolović, Ana [ur.] (2017). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 4 (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Gornji Milanovac : Lenex). ISBN 978-86-82877-68-4. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) COBISS.SR 230622220
• Marušić, Aleksandar; Ranković, Ana [ur.] (2020). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 6 (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Gornji Milanovac : Codex print). ISBN 978-86-82877-85-1. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) COBISS.SR 283433740
• Milovanović, Suzana (2013). „Zbirka fotografija članova dinastije Obrenović u fondu Muzeja Vojvodine”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 1 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Zemun : Biro Graf). str. 311—321. ISBN 978-86-82877-53-0.  COBISS.SR 205803788 COBISS.SR 203171596
• Milosavljević, Goran; Karamijalković, Nenad; Stepanović, Slavko (2015). „Obrenovići u zbirkama Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). str. 75—106. ISBN 978-86-82877-65-3.  COBISS.SR 220541708
• Plavšić, Nikola; Stamenković, Vesna; Milošević, Slađana (2015). „Obrenovići u zbirkama Muzeja Krajine u Negotinu”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 3 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Službeni glasnik). str. 219—251. ISBN 978-86-82877-65-3.  COBISS.SR 220541708
• Ranković, Ana; Crvenković, Biljana; Marušić, Aleksandar; Brzak, Stojan (2020). „Dinastija Obrenović u kolekciji Brzak”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope. 6 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Ranković] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Gornji Milanovac : Codex print). str. 307—368. ISBN 978-86-82877-85-1.  COBISS.SR 283433740
• Topalović, Bojana; Banović, Miroslav (2014). „Zaostavština Obrenovića u Narodnom muzeju Kragujevac”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 2 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Beograd : Cicero). str. 47—132. ISBN 978-86-82877-56-1.  COBISS.SR 212125964 COBISS.SR 15991561
• Trajkov, Jasmina; Grbović, Duško (2013). „Dinastija Obrenović u zbirkama Zavičajnog muzeja u Jagodini”. u Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije. 1 / [urednici Aleksandar Marušić, Ana Bolović] (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja, (Zemun : Biro Graf). str. 267—284. ISBN 978-86-82877-53-0.  COBISS.SR 205803788 COBISS.SR 203171596

Časopisi

• Bogdanović, Sonja (1977). „Mihailo Valtrović (1839—1915)”. Sveske. Beograd: Društvo istoričara umetnosti SR Srbije, (Beograd : "Radiša Timotić"). I (1): 3—6. ISSN 0350-3348.  COBISS.SR 7779330
• Bogdanović, Sonja (1977a). „Dragutin S. Milutinović (1840—1900)”. Sveske. Beograd: Društvo istoričara umetnosti SR Srbije, (Beograd : "Radiša Timotić"). I (2): 5—8. ISSN 0350-3348.  COBISS.SR 7779330
• Borozan, Igor (2019). „Dinastija Obrenović i Kosovski zavet u verbalnoj i vizuelnoj kulturi druge polovine 19. veka”. Kosovsko-metohijski zbornik. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. 8: 139—155. ISSN 0354-284X.  COBISS.SR 38979337
• Dragojević, Andreja (2010). „Konzervatorsko-restauratorski radovi na rodoslovlju obitelji Ohmučević”. Portal : godišnjak Hrvatskoga restauratorskog zavoda. Zagreb: Hrvatski restauratorski zavod (1): 109—116. ISSN 1848-6681. 
• Durković-Jakšić, Ljubomir (1989). „Proslava petstogodišnjice kosovske bitke u Kraljevu i u Žiči”. Naša prošlost : Zbornik radova Narodnog muzeja i Istorijskog arhiva. Kraljevo: Narodni muzej i Istorijski arhiv, Kraljevo (4): 19—26. ISSN 0550-4317.  COBISS.SR 7212546 COBISS.SR 7210498
• Knežević, Kosta Đ. (2004). „Đorđe J. Čarapić, sekretar Kancelarije kraljevskih ordena, 1908—1935”. Orden : faleristički časopis Srpskog numizmatičkog društva Beograd. Beograd: [Srpsko numizmatičko društvo], (Beograd : Pangraf) (4): 37—40.  COBISS.SR 112253196
• Mandić, Ranko; Gerić, Lazar (2003). „Rusko-srpska faleristika II” (PDF). Dinar : numizmatički časopis. Beograd: Srpsko numizmatičko društvo (20): 45—47. ISSN 1450-5185.  COBISS.SR 66160140 COBISS.RS 66160140
• Marjanović-Dušanić, Smilja (1991). „Nemanjin naprsni krst : iz naše stare insignologije”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Serija B, Društvene nauke = Recueil de travaux de la Faculte de philosophie. Série B, Les Sciences sociales et humaines. Beograd: Filozofski fakultet (17): 203—215. ISSN 0352-5597.  COBISS.SR 527840407 COBISS.SR 5923084 COBISS.SR 16485378
• Milikić, Ratomir (2017). „Dodele odlikovanja Kraljevine Jugoslavije u emigraciji 1941-1945.” (PDF). Istorija 20. veka : časopis Instituta za savremenu istoriju. Beograd: Institut za savremenu istoriju. XXXV (2): 85—99. ISSN 0352-3160.  COBISS.SR 240444428 COBISS.SR 11831554
• Mišković-Prelević, Ljiljana (1980/1981). „Valtrovićevi nacrti za krunidbene predmete Petra I Karađorđevića”. Zbornik / Muzej primenjene umetnosti. Beograd: Muzej primenjene umetnosti (24—25): 119—126. ISSN 0522-8328.  COBISS.SR 16567042
• „NAŠI JUBILARI : Jovan Živanović : Otac racijonalnoga pčelarstva u Srba i Hrvata”. Orao : veliki ilustrovani kalendar : za godinu : 1902. Sr. Karlovci: Izdanje Srpske manastirske štamparije, Sr. Karlovci. 28: 131—134. 1889. ISSN 1451-4567.  COBISS.SR 47055367 COBISS.SR 111883276
• Pajević, A. (1889). „NARODNE SVETKOVINE : I. Proslava 500 godišnjice kosovske o' Vidovu dnu 1889. u Kruševcu”. Orao : veliki ilustrovani kalendar : za godinu : 1890. U Novom Sadu: Izdanje i štampa A. Pajevića: 19—28. ISSN 1451-4567.  COBISS.SR 47055367
• Pajević, A. (1889). „2. Miropomazanje kralja Aleksandra u manastiru Žiči.”. Orao : veliki ilustrovani kalendar : za godinu : 1890. U Novom Sadu: Izdanje i štampa A. Pajevića: 29—44. ISSN 1451-4567.  COBISS.SR 47055367
• Pantelić, Dragana (2020). „Dva konjanička vladarska portreta i sedam oleografija Đorđa Čarapića iz Grafičke zbirke Posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije” (PDF). Glasnik Narodne biblioteke Srbije. Beograd: Narodna biblioteka Srbije. 19 (22): 161—183. ISSN 1450-8915.  COBISS.SR 21443081 COBISS.SR 159850503
• Pejin, Jovan (1990). „Obeležavanje petstogodišnjice Kosovske bitke 1889”. Arhivski pregled : Organ Saveza društava arhivskih radnika i Zajednice arhiva SR Srbije. Beograd: Društvo arhivskih radnika i Zajednica arhiva SR Srbije (1—2): 42—61. ISSN 0004-1297.  COBISS.SR 14791170 COBISS.SR 6320898
• Popović, Bojana (2005). „Bibliografija Zbornika Muzeja primenjene umetnosti (1955-1987)”. Zbornik / Muzej primenjene umetnosti. Beograd: Muzej primenjene umetnosti (1): 155—195. ISSN 0522-8328.  COBISS.SR 130834956 COBISS.SR 16567042
• „Pregled opšteg i međusobnog ranga kraljevskih ordena, medalja i spomenica : tabela od 1. januara 1931. godine”. Arhiv : časopis Arhiva Jugoslavije. Beograd: Arhiv Jugoslavije, (Beograd : Janus). 3 (3): 153—155. 2002. ISSN 1450-9733. Arhivirano iz originala 20. 08. 2022. g. Pristupljeno 14. 11. 2021.  COBISS.SR 1024587149 COBISS.SR 167385863
• Preradović, Dubravka M. (2014). „Ikonografski predlošci za predstavu Žiče na Vidovdanskoj spomenici i spomen medalji miropomazanja Aleksandra Obrenovića” (PDF). Numizmatičar. Beograd: Narodni muzej : Srpsko numizmatičko društvo (32): 177—191. ISSN 0350-9397.  COBISS.SR 212016140 COBISS.SR 15954690
• Ranković, Živojin (1939). „Jugoslovenska odlikovanja”. Beogradske opštinske novine : časopis za komunalno-socijalni, privredni i kulturni život Beograda. Beograd: [Opština Beogradska]. LVII (6—7 : Juni — Juli 1939 godine): 329—338. ISSN 2334-7740.  COBISS.SR 22061324
• „Sa Pariske Izložbe : Paviljon Kraljevine Srbije”. Nova Iskra : ilustrovani list. Beograd: R. J. Odavić, (Beograd : "Miloš Veliki" Štamparija Bojovića i Mićića). II (2): 141. 1900.  COBISS.SR 87045639
• Stanojević, Ljiljana (1998). „Sinopsis izložbe: Dinastija Obrenovića - iz zaostavštine” (PDF). Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. Beograd: Istorijski muzej Srbije, (Beograd : Pangraf) (29—30 (1995—96)): 299—384. ISSN 0354-3153.  COBISS.SR 131607815
• Stevović, Ljubomir (2002). „Srpski grb i himna u XX veku? (1)” (PDF). Drama : časopis za pozorišnu umetnost, dramu, kulturu, nauku. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije, (Beograd : Srboštampa) (1). ISSN 1451-3609.  COBISS.SR 109893644
• Stevović, Ljubomir S. (2003). „Stogodišnjica Medalje za uspomenu na izbor Petra I za kralja Srbije” (PDF). Dinar : numizmatički časopis. Beograd: Srpsko numizmatičko društvo (20): 41—42. ISSN 1450-5185.  COBISS.SR 66160140 COBISS.RS 66160140
• Stolica, Radomir (1985). „Bečki medaljeri i njihove radionice u realizaciji idejnih nacrta za srpska i crnogorska odlikovanja XIX i početka XX veka”. Sveske. Beograd: Društvo istoričara umetnosti SR Srbije, (Beograd : "Radiša Timotić"). VIII (16): 32—38. ISSN 0350-3348.  COBISS.SR 36025100 COBISS.SR 7779330
• Timotijević, Miroslav (2002). „O proizvođenju jednog nacionalnog praznika: spomen dan palima u borbi za otadžbinu” (PDF). Godišnjak za društvenu istoriju. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju. IX (1—3): 69—77. ISSN 0354-5318.  COBISS.SR 113803020 COBISS.SR 102349831
• Timotijević, Miroslav (2008). „Jubilej kao kolektivna reprezentacija: Proslava 50-godišnjice Takovskog ustanka u Topčideru 1865. godine” (PDF). Nasleđe. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda (IX): 9—49. ISSN 1450-605X.  COBISS.SR 170930700 COBISS.SR 162095623
• Todorović, Nada (1989). „Spomen medalje sa motivima Vidovdanskog kulta — Kosovske spomenice”. Numizmatičar. Beograd: Narodni muzej : Srpsko numizmatičko društvo. XII (12): 69—74. ISSN 0350-9397.  COBISS.SR 9399564 COBISS.SR 15954690
• „Hilandarska zastava”. Brankovo kolo : za zabavu, pouku i književnost. Sremski Karlovci: Paja Marković Adamov, (Sremski Karlovci : Srpska manastirska štamparija) (6): 191—192. 1900. ISSN 1450-5754.  COBISS.SR 52826887
• „Hilandarska zastava : Dar njegova veličanstva Kralja Aleksandra I srpskoj carskoj lavri u Hilandaru”. Nova Iskra : ilustrovani list. Beograd: R. J. Odavić, (Beograd : "Miloš Veliki" Štamparija Bojovića i Mićića). II (2): 35—38. 1900.  COBISS.SR 87045639

Novine

• „ALEXANDRE DE SERBIE”. Le Triboulet. Paris: [s.n.] 30. avril 1893. str. 13. ISSN 2612-9485. Pristupljeno 15. 02. 2024. 
• „„Gedža” u opštoj sednici kasacionog suda”. Gedža : list za šalu i satiru. II (38). Beograd: [Naum Dimitrijević - Skolomerija], (Beograd : Parna radikalna štamparija). 31. oktobra 1893. str. 1. ISSN 3009-2191. Pristupljeno 06. 02. 2023.  COBISS.SR 28430348
• „Službeni deo”. Srpske novine. LVI (79). U Beogradu: Kraljevsko srpska državna štamparija. U nedelju 9. aprila 1889. str. 359. ISSN 2683-5045. Arhivirano iz originala 06. 02. 2023. g. Pristupljeno 06. 02. 2023.  COBISS.SR 49119239
• „Neslužbeni deo”. Srpske novine. LVI (171). U Beogradu: Kraljevsko srpska državna štamparija. U petak 4. avgusta 1889. str. 801—802. ISSN 2683-5045. Arhivirano iz originala 06. 02. 2023. g. Pristupljeno 06. 02. 2023.  COBISS.SR 49119239

Napomena

Napomena: Sadržaj ove stranice je napisan prema zvaničnoj biografiji na navedenom sajtu http://www.royalfamily.org Fotografije su takođe sa tog sajta, dozvolu za korišćenje ovog materijala možete pogledati ovde.

Spoljašnje veze

• Orden svetog kneza Lazara