Osmansko osvajanje Balkanskog poluostrva

Dok su srpski srednjovekovni vladari stvarali veliku državu, koja je po planu Dušana trebalo da zameni Vizantiju, na Balkansko poluostrvo su došli Turci, kao Kantakuzinovi saveznici protiv cara Jovana. U Bosni je vladao Tvrtko, u drugoj polovini XVI veka, želeo je da stvori državu gde bi Bosna bila središte srpsko-hrvatske države. Turci su već osvojili neke države Balkana, takođe je slomljena Lazareva država.

Osmansko osvajanje Balkanskog poluostrva
Grb Osmanskog carstva
Vreme XIV – XV vek Mesto Balkansko poluostrvo Uzrok želja za nadmoć na Balkanu Ishod pad Vizantije i mnogih balkanskih država pod tursku vlast
Sukobljene strane
Srpska despotovina Država Hrvoja Vukčića Kraljevina Bosna Kraljevina Ugarska	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Knez Lazar Despot Stefan Lazarević Miloš Obilić Hrvoje Vukčić Hrvatinić Tvrtko I Tvrtko II Žigmund Luksemburški	Murat I Mahmud II Bajazit I

Formiranje turske države

Vekovima pre dolaska Turaka na Balkan, oni su formirali zajednicu na tlu Male Azije. Vizantija nije ništa preduzimala protiv obrazovanja turske etničke celine. Naprotiv, to pleme je bilo potrebno Vizantiji, jer su oni davali veliki kontingent vojsci. Za vreme vladavine Saracena Turci su primili islam. Posle toga je došlo do stvaranja veće zajednice, koja je Vizantija u više mahova pokušala da spreči, ali uvek bez uspeha. Paralelno sa razvijanjem srpske srednjovekovne države, razvijala se i turska država u Maloj Aziji. Odlično organizovana, sa dobrom izvežbanom i disciplinovanom vojskom turska država u XIII veku je stalno napredovala i osvajala.

Osvajanje Vizantije

Sultan Murat I

Već vek kasnije je turska država već bila sila prvog reda i pretila je Vizantiji. Veoma oslabljena Vizantija je morala da traži pomoć od Milutina, koji je slao srpsku vojsku u borbu protiv Turaka. Za vreme građanskog rata u Vizantiji, Turci su više puta upadali na Balkansko poluostrvo i pljačkali. Oni su se u par navrata sukobili sa srpskom vojskom. Na zapadu je uočena opasnost od turske države i počele su da se formiraju lige protiv nje. Bili su pregovori da se krene u krstaški rat protiv njih. Na Balkanu se ta opasnost nije uočavala, ali je Dušan tražio saveznika u papi u borbi protiv Turaka. Za vreme vladavine Dušana, Turci su osvojili Galipolj (1354), koji je usled zemljotresa bilo nemoguće odbraniti. Osvajanjem Galipolja oni su osnovali svoju državu u Evropi. Dolaskom Turaka rešeno je pitanje balkanskih naroda. Vizantija nije imala snage da se odbrani od njih. Bugarsku su rastrgle međusobne rasprave i rastrojstvo je preduzimalo maha. Raška je počela da se raspada, a ista je sudbina zadesila i Bosnu. Turci su, za vreme Uroša Nejakog, osvajali Balkan i širili granice na račun Vizantije i Bugarske. 1363. Godine sultan Murat I premešta prestonicu u Jedren. To je pokazatelj da su Turci smatrali da je Evropa njihova.

Marička bitka

Oblast kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića

Turci su iznenada napali Uglješinu državu. Njegov brat, Vukašin i Vukašinov sin su krenuli u pomoć Đurđu Balšiću, a kad su čuli da su Turci napali Uglješu, okrenuli su se i vratili se u pomoć. Na Marici, 26. septembra 1371. je došlo do odlučujuće bitke. Turci su te noći iznenada napali. Kralj Vukašin je poginuo, a Marko je postao turski vazal. Bitka na Marici je jedna od najznačajnijih događaja u istoriji Balkanskog poluostrva; njome je definisana turska vladavina na Balkanskom poluostrvu. Svi pokušaji da se Turci proteraju sa Balkana su bili neuspešni. Posle Maričke bitke, pokrajine jugoistočno od Šar-planine su postale turski vazali, to je značilo da su morale da plaćaju porez i da ratuju na turskoj strani.

Srbija

Uroš Nejaki

Posle smrti Uroša Nejakog krajevi severno su ostali bez zakonitog vladara. Carstvo je bilo podeljeno: Marko je vladao Makedonijom, knez Lazar Kopaonikom, Šarom i Jastrepcem, Vuk Branković u Drenici i na Kosovu, Balšići u Zeti, Nikola Altomanović na Rudniku i Zlatiboru. Geografski je najveći deo pripao knezu Lazaru. Vuk Branković se oženio Lazarevom ćerkom, koji je 1374. god u savezu sa Tvrtkom razbio Nikolu Altomanovića i uzeo deo njegove države. Lazar je srpsku državu širio sve do Prizrena, Hvosna i Budimlja. U to doba su Turci upadali na jugu Balkana, te je Lazar premestio prestonicu u Kruševac. Lazarove vojvode Crep i Vitomir su uspeli da pobede Turke 25. decembra 1380. god. Ali 1385 god, na poziv Karla Topija, Turci napadaju Balšiće i bilo je samo pitanje vremena kada će da napadnu Lazarevu državu. 1386. god Turci su osvojili Niš i češće su počeli da pljačkaju Lazarevu državu. Dve godine kasnije Turci su uspeli da prodru u Bosnu. Kod Bileće je došlo do bitke koju su Turci izgubili, ali ta bitka nije mogla da zaustavi njihov dalji prodor u Bosnu.

Kosovski boj

Boj na Kosovu 15. juna 1389. god.

Knez Lazar i mnoge istaknute srpske velmože su učestvovale u boju na Kosovu 28. juna 1389. god. U početku je srpsko desno krilo napredovalo. Zbog toga se smatralo da su Srbi pobedili, glasnici su poslati da obaveste Tvrtka, tako su obaveštene neke zemlje i na zapadu. Ali, Bajazit je udario na srpsko desno krilo i razbio ga. Za vreme bitke je ubijen sultan Murat, a knez Lazar je zarobljen i ubijen. U leto 1393. godine sultan Bajazit je osvojio bugarsku prestonicu, Trnovo. Opsada Trnova označava pad bugarske države. Posle pada Bugarske, mnogi su pobegli u Lazarevu državu. Jedan od njih je bio Konstantin Filozof. Pad Bugarske, Tursko prodiranje u Bosnu i Srbiju, naterali su Ugarsku, kralja Žigmunda, da se aktivira protiv Turaka. Pregovarao je sa mnogim državama, koje su mu poslale vojsku, a naročito Francuska. Desila se bitka kod Nikopolja (1396), gde su Ugari izgubili, a Žigmund se jedva spasio. U Zeti je, za vreme ropstva Đurđa Brankovića, počeo građanski rat. U taj rat se upleo kralj Dabiš, a njegov vlastelin je davao podršku Radiču Crnojeviću, koji je hteo da zavlada Zetom. Kad se Đurađ oslobodio ropstva, uspeo je da zavlada Skadrom. I tu oblast je ponudio Mlecima, u nadi da će ako prihvate biti siguran od Turske. Pošto je Mletačka republika htela da zavlada tom oblašću, ona je to rado prihvatila. Siguran da Turci neće napasti, on se okrenuo ka odmetnicima i savladao ih je.

Bosna

Pečat Tvrtka I

I u Bosni nikako nije moglo doći do mira. Hrvoje je u ovaj mah bio najuticajnija ličnost i vladao je u stvari u zemlji. Ali je bilo mnogo njih, koji su želeli i radili da ga sruše. Žigmund se bojao njegove sile, u ovaj mah osobito zbog toga, što je Hrvoje, mada mu se bio pokorio, stajao neprestano u dobrim odnosima sa Mlecima, te se Žigmund s pravom bojao njihove zajedničke akcije. Ugarski i hrvatski velikaši mrzeli su Hrvoja zbog sile i ugleda njegova i zavideli mu. I Bosanci su, kao opozicija tuđinskom režimu, sada bili protiv Hrvoja zbog toga, što se pokorio Žigmundu i priznao njegovu vrhovnu vlast. Jedini je Sandalj bar donekle bio uz njega. Ali je i njega Hrvoje otuđio od sebe, kad je, dok je Sandalj (u maju 1413. god.) pomogao Stevanu u borbi protiv Muse, upao u njegovu državu i opljačkao neke krajeve. Stoga i Sandalj ustane protiv Hrvoja i sa ostalim njegovim neprijateljima, izradi kod Žigmunda, te on Hrvoja proglasi izdajnikom i liši ga svih časti i imanja (u junu 1413. god.). Hrvoje je hteo da se odbrani kod Žigmunda od optužba svojih neprijatelja; kad je video da u tome neće uspeti, tražio je pomoći iz Mletaka, naravno isto tako bez uspeha. Jedino je uspeo da se izmiri sa Ostojom; njih dvojicu su u ovaj mah zajednički interesi upućivali jedno na drugo. Žigmund je u to doba bio zauzet husitskim pitanjem tako, da nije mogao preduzeti nikakvu akciju u Bosni. Zato on pošalje u Bosnu protiv Ostoje i Hrvoja Tvrtka II, usled čega u Bosni plane građanski rat. Ratna sreća se u početku kolebala, ali kad na Hrvoja pođu Jovan Gorjanski i Jovan Morovićki sa velikom vojskom, Hrvoje, videći da im neće moći odoleti, zatraži pomoć od Turaka. Dobivši dosta vojske od Turaka, Hrvoje razbije ugarske vojvode kod Doboja (u julu 1415. god.). Ali se Bosna ni posle ovoga nije smirila. U to doba je poginuo, kao žrtva zavere, vojvoda Pavle Radenović, te je stoga planuo rat između Pavlovih sinova, koji su pozvali u pomoć Turke, i Ostoje, uz koga je bio Sandalj. U toj borbi Turci su osvojili Vrhbosnu i utvrdili se u njoj. Taj uspeh turski primora i Pavloviće i Sandalja da priznaju tursku vrhovnu vlast. U to umre Hrvoje (aprila 1416. god.), a kralj Ostoja uzme njegovu udovicu za ženu, misleći da će mu to pomoći da se utvrdi na prestolu. Ali svi dignu protiv njega. Car Mehmed pokuša da izmiri kralja i vlastelu, ali bez uspeha, jer zbor bosanskih velikaša reši da uhapsi Ostoju. Stoga Ostoja pobegne; iduće godine, istina, ponovo zavlada Humom, ali uskoro posle toga umre (1418. god.). Dok je na taj način u Bosni gotovo uništen uticaj Žigmundov, a turski uticaj sve više prevlađivao, došli su i Mleci u sukob sa Turcima, zbog toga, što su Turci pljačkali mletačke posede, i potukli su u velikoj pomorskoj bici tursku flotu kod Galipolja (29. maja 1416. god.). Vizantijski car Manojlo je radio na tome, da omete tursko-mletačke pregovore, koji su posle toga započeti, i da, pomoću pape, pokrene zapadnu Evropu protiv Turaka. Ali su u taj mah prilike za zajedničku akciju bile vrlo nepovoljne. Zetski gospodar Balša se 1418. god. ponovo digao na Mlečiće i za kratko vreme osvojio je sve mletačke gradove u zetskom primorju, sem Skadra. Odnosi Mletaka sa Žigmundom takođe nisu bili sređeni. Da bi dobila slobodne ruke za akciju u Zeti i protiv Ugarske, Republika je bila primorana da sklopi sa Turcima mir (7. novembar 1419. god.). Ipak je Mletačka republika, i posle toga, bila u teškom položaju. Novi bosanski kralj, Stevan Ostojić (1418-1421. god.), nudio je, istina, Mlecima savez protiv Balše i protiv Žigmunda, ali je Republika želela da sama suzbije i savlada Balšu, u toku rata sa Balšom, Mlečići su, na ponovljenu ponudu Kotorana, zauzeli njihov grad (marta 1420. godine), za kojim su težili i Bosanci i Sandalj, a najviše Balša. Stoga Balša udari na Kotor, ali ga Mlečići odbiju. Balša posle toga, pošto je bio već duže vremena bolestan i osećao da neće dugo živeti, ode despotu Stevanu i umre kod njega (28. aprila 1421. god.), ostavivši u nasleđe despotu Stevanu Zetu i rat sa Mlecima.

Kralj Stevan Tomaš (1444–1461)

U Bosni je, posle smrti Tvrtka II (novembra 1443. god.), izabran bio za kralja Stevan Tomaš (1444-1461. god.), nezakoniti sin Stevana Ostoje. Pri njegovom dolasku na presto planule su u Bosni opet borbe i međusobni ratovi. Pod utiskom ugarskih pobeda u zimu 1443-4. god., a i stoga što je neka vlastela, koja je držala sa Turcima, bila protiv njega, Tomaš je pristao uz Ugarsku i poslao kralju Vladislavu u pomoć jedno odeljenje vojske. Ali je njegov položaj bio vrlo težak: na njega je ustao jedan deo bosanske vlastele i Stevan Vukčić, a radio je protiv njega i Herman Ciljski, koji je, po ugovoru, trebalo posle smrti kralja Tvrtka II da nasledi bosanski presto. U samoj državi imali su presudni uticaj bogomili, koji su uvek bili protiv svakog kralja i protiv kraljevske vlasti uopšte. U takvim prilikama Tomaš je morao tražiti negde sigurnog oslonca i pomoći. Osloniti se međutim samo na Ugarsku, posebno na Sibinjanina Janke, koji je bio takmac Hermanu Ciljskom, nije bilo dosta. Stoga je Tomaš potražio jačeg oslonca svoje vlasti i svojoj državi. Papska kurija je bila uvek gotova da pomaže u Bosni svakoga, ko je bio voljan da prizna papsku vlast. Stoga se Tomaš obratio na Rim za pomoć protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Posle uspešnog ugarsko-turskog rata, papska kurija je rado prihvatila njegove predloge i počela s njim pregovore radi prelaza u katoličku veru, tim pre što se bogomilska jeres u Bosni u poslednje vreme opet bila osnažila i raširila. Pod utiskom ugarskih pobeda, a u želji da se nasloni na Ugarsku i papsku kuriju, Tomaš je onda priznao papinu vlast. Ali je kralj Tomaš posle bitke kod Varne morao menjati svoje držanje. Bogomili su bili moćni u zemlji, a herceg Stevan, kao turski vazal, mogao mu je biti vrlo opasan. Stoga se on, posle ugarskog poraza, približio hercegu Stevanu i bogomilima; oterao je svoju prvu ženu i uzeo ćer hercega Stevana. Tomaš je istina tražio da ona lično pređe u katoličku veru, ali je, znajući koliko su bogomili snažni i koliko imaju pristalica u zemlji, morao da ih trpi i da im popušta. Zbog takog njegovog držanja prema bogomilima, optužili su ga revnosni katolički misionari papskoj kuriji. Na papskoj su kuriji međutim u taj mah bila veoma uviđavni, i prihvatili su razloge, koje je kralj Tomaš naveo u svoju odbranu. Paša je odobrio njegovo držanje prema bogomilima, zbog teških prilika, u kojima se Bosna u taj mah nalazila. Papska kurija je prema Tomašu ovako postupila osobito stoga, što se Ugarska, energičnim zauzimanjem neumornoga borca protiv Turaka, Sibinjanina Janka, spremala ponovo na rat, pa je svima stalo bilo do toga, da ne oteraju bosanskog kralja u naručje Turcima. U to je doba despot Đurađ, pored rata što ga je u društvu sa hercegom Stevanom, vodio u Zeti protiv Mletaka, počeo je i rat protiv Bosne, zbog Srebrenice, koju su mu Bosanci bili oteli. Đurađ je u ovom dugotrajnom ratu, koji je s obe strane mlitavo vođen, imao uspeha, jer je odmah u početku rata osvojio Srebrenicu, a 1448. god. razbio je jednu bosansku vojsku. Ali je i taj rat, isto kao i zetski, i posle toga, nastavljen mlitavo, bez većih preduzeća i važnijih događaja. Sibinjanin Janko je opet krenuo u akciju protiv Turaka. U jesen 1448. god. krenula je velika ugarska vojska na Kosovo, sa namerom da odatle pođe u Albaniju, gde je Skender-beg već više godina uspešno vojevao sa Turcima. Despot Đurađ našao se ponovo u teškom položaju, kao i pre četiri godine. Uveren da je i ovo preduzeće neozbiljno i da ne može imati uspeha, Đurađ je odbio učešće i u ovom ratu. Stoga je ugarska vojska, prolazeći kroz Đurđevu državu, pljačkala i pustošila po njoj, kao u neprijateljskoj zemlji. I ovog puta se pokazalo da je despot Đurađ pravilno cenio prilike: u velikoj bici na Kosovu (17-19. oktobra 1448. god.) ugarska vojska je razbijena. Kad je Sibinjanin Janko, bežeći sa Kosova, došao u Đurđevu državu, bude on, po naredbi Đurđevoj, uhvaćen i zarobljen. Mada su Turci tražili da im Janko bude predat, Đurađ nije hteo to učiniti, nego ga je pustio, osiguravši svoju državu i lično za sebe neke koristi. Sibinjanin Janko međutim, i posle ovoga poraza, nije napustio misao o borbi protiv Turaka, nego je i dalje neumorno radio na tome, da organizuje koaliciju protiv neprijatelja, koji je bivao sve opasniji ne samo za Ugarsku nego i za celu zapadnu Evropu. Ali su prilike za ozbiljnu akciju protiv Turaka bivale sve gore. Na Balkanu je, zbog ukrštenih interesa, stalno trajala međusobna borba baš onih faktora, koji su u prvom redu bili pozvani da povedu akciju protiv zajedničkog neprijatelja. Bosna, koja je inače bila rastrojena verskim razdorom, ratuje u to doba gotovo neprestano sa despotom Đurđem zbog Srebrenice; Đurađ se bori u Zeti sa Mlecima; herceg Stevan, koji se većinom naslanja na Turke, u gotovo stalnoj zavadi i sa kraljem Tomašem i sa Mlecima; u jedan mah on pokušava da izvede ekonomsku emancipaciju svoje države, dolazi zbog toga u sukob sa Dubrovnikom (1451-1454. god.) i vodi rat, u koji su se zapleli i despot Đurađ i Ugarska i Mleci. Ugarska je takođe jako oslabljena stranačkom borbom i razdorom; Sibinjanin Janko je pravi gospodar u državi; on je međutim gotovo u stalnoj zavadi sa despotom Đurđem. Mletačka republika, koja i u ovo doba gleda naravno pre svega i u prvom redu svoje interese, ratuje u Zeti i Albaniji, i sa despotom Đurđem i sa hercegom Stevanom i sa Skender-begom. Zapadne države i narodi vode među sobom otvoren rat ili potmulu borbu. Zbog ukrštenih interesa antagonizam je uzeo maha i kod onih faktora, koji su najviše bili pozvani da pomognu akciju za oslobođenje Balkanskog poluostrva. Potmula borba između papske kurije i Mletačke republike i između Đenove i Mletaka, razrivala je međusobno poverenje, prvi uslov za za svaku uspešnu akciju. Ostale državice u Italiji bile su gotovo u stalnom međusobnom ratu; isto su tako i car Fridrih III i Ugarska bili neprestano u zavadi. A Turci su stalno napredovali i osvajali. Velika je opasnost nastala za hrišćane osobito kad je na osmanski presto seo Muhamed II (1451. god.). On je odmah želeo da pokori Vizantiju i da osvoji Carigrad. Na zapadu se dobro znalo, da bi pad Carigrada bio težak udar za kulturu i za celo hrišćanstvo.

Grb Kraljevine Bosne

U poslednjem trenutku tu su opasnost osobito uvideli Mleci i papska kurija, pa su, pokraj svih svojih domaćih neprilika, počeli energično raditi da pomognu Carigradu. Ali sve je to već bilo dockan: pre nego što je pomoć sa zapada stigla, osvojili su Turci prestonicu Vizantije (29. maja 1453. god.). Utisak ovog velikog događaja bio je silan. Na zapadu su sada svi osetili, da je opasnost od Turaka za celu Evropu vrlo velika, a da je propast država na Balkanu samo još pitanje vremena. Đurđeva država je prva došla na red. Odmah iduće godine posle pada Carigrada (jula 1454. god.), napali su Turci na Đurđeve pokrajine. Đurađ dobija pomoć i Ugarske, zatim ugarsko-srpska vojska nadvladava Turke kod Kruševca (3. oktobra), ali već iduće godine Turci ponovo udare na Đurđevu državu. Tom prilikom napadne i bosanski kralj Tomaš na Srebrenicu, a i Mleci upotrebe priliku, te udare na Đurđeve zemlje u Zeti, gde odnosi još nikako nisu bili sređeni. Napadnut sa više strana od neprijatelja, Đurađ je bio primoran da se miri sa Turcima. On je istina ovom prilikom još jednom uspeo da spase svoju državu, ali su uslovi, pod kojima je dobio mir, bili vrlo teški: ustupio je Turcima sve zemlje južno od Morave, obavezao se na plaćanje danka i pristao da turska vojska, kad ratuje sa Ugarskom, može prelaziti preko njegove granice. Nisu u boljem položaju bili ni drugi srpski krajevi. U Bosni se vodila borba o hrvatskoj banovini između Tomaša, hercega Stevana i Mletaka; 1458. god., baš kada je Muhamed sa velikom vojskom udario na Beograd, borili su se tako među sobom kralj Tomaš i Herman Ciljski, koji je jednako težio za bosanskom krunom. Velika pobeda Sibinjanina Janka nad Turcima pod Beogradom ¬(22. jula 1456. god.) digla je za trenutak pouzdanje hrišćana. Kralj Tomaš je posle te pobede otkazao Turcima danak i spremao se da zarati protiv njih. Ali je on sam bio i suviše slab da se nosi sa Turcima, a pomoć nije bio ni od kuda. U Ugarskoj je, posle smrti Sibinjanina Janka, (11. avgusta), započela između njegove porodice i porodice grofova, kojom je nekoliko godina bila paralisana sva državna snaga. U Đurđevoj državi su posle njegove smrti ¬(24. decembra 1456. god.) nastale takođe rasprave i borbe u vladalačkoj porodici, koje su despotovinu u poslednjim danima njenoga života još više oslabile. Kralj Tomaš se obratio za pomoć zapadu, nadajući se, da će mu odande moći i hteti bar nešto učiniti, Papa je istina hteo učiniti nešto za Bosnu i objavio je Krstaški rat protiv Turaka, ali su države i narodi na zapadu u taj mah bili zauzeti svojim poslovima i svojim brigama. Svi su uviđali potrebu da se nešto učini za hrišćane na Balkanu, ali su njihovi ukršteni interesi i njihova nesloga sprečavali svaku akciju. Tako je Bosna u borbi sa Turcima, koju je kralj Tomaš izazvao, ostala usamljena. Uviđajući, da na taj način ne može računati u borbi na uspeh, Tomaš je, posle kratkog otpora, učinio, pod vrlo teškim uslovima, s Turcima mir (1458. god.).

Despotovina

Srpske države posle kosovskog boja

Stevan je primio nasleđe Balšino i nastavio rat protiv Mlečića, koji su, u vreme Balšine smrti, vrlo uspešno vojevali u Zeti i, pre nego što je despot Stevan preduzeo protiv njih akciju, osvojili bili gotovo sve zetske gradove. Rat između Mletaka i despota Stevana vođen je posle toga više godina dosta mlitavo i sa promenljivom srećom, dok nije Stevanova vojska pod Skadrom bila razbijena (decembra 1422. god.). Posle tog poraza Stevan je morao popuštati; 12. avgusta 1423. god. sklopljen je između Stevana i Republike mir, po kome su Mlecima priznati Skadar, Ulcinj i Kotor, a Stevanu Drivast, Bar i Budva. Ali je, i posle ovog mira, ostalo dosta nerešenih pitanja, koja su uvek mogla izazvati sukob. Stevan je do pred kraj svog života radio na tome, da dobije natrag zetsko primorje, nadajući se da će doći do sukoba između Ugarske i Mletaka, i da će on taj sukob moći upotrebiti da ostvari svoje težnje. Kad je video da mu se ta nada i želja neće ispuniti, on je sklopi sa Republikom definitivan mir, kojim su uklonjene sve nesuglasice (u julu i novembru 1426. god.). Međutim Mleci su se, već i za vreme rata sa Balšom i sa Stevanom, a osobito posle prvog sklopljenog mira sa despotom Stevanom, sve više utvrđivali u Dalmaciji. Jedan po jedan grad padao je u njihove ruke. U isto doba dobili su oni od Vizantinaca i Solun (14. septembra 1423. god.). U Dalmaciji im je sada jedini protivnik bio knez Nelipić: on je radio na tome da suzbije mletački uticaj i da spreči njihovo napredovanje. Stoga je Republika 1423. god. ponudila Tvrtku II savez protiv Nelipića. Tvrtko II je 1421. god. bio suzbio Stevana Ostojića i ponovo zauzeo bosanski presto, najviše pomoću Sandaljevom, koji je u taj mah bio najvažnija ličnost u Bosni. Ali kad su Tvrtko i Sandalj, u dogovoru sa Mlecima, hteli napasti na Nelipića, prodre Radivoj, sin Stevana Ostojića, sa Turcima u Bosnu (u maju 1424. god.). Turski uticaj u Bosni bio je oslabio poslednjih godina. Stoga su Turci jedva dočekali priliku da se opet upletu u unutrašnja bosanska pitanja. Turska vojska bude istina odbijena, ali se Tvrtko sa razlogom bojao, da se, usamljen kako je bio, neće moći stalno održati protiv Radivoja i Turaka. Stoga se on, odmah posle toga, izmiri sa Žigmundom i sklopi, uz velike žrtve, s njim savez za odbranu od Turaka (u julu 1425. god.). Po tom ugovoru Tvrtko je morao ne samo priznati vrhovnu vlast ugarsku, nego i imenovati za svoga naslednika u Bosni ugarskog velikaša Hermana Ciljskog. Ali nada Tvrtkova, da će na taj način lakše voditi borbu protiv Turaka, nije se ispunila. Kad mu je zapretila opasnost od Turaka, Tvrtko je opet ostao usamljen, jer je Žigmund u taj mah bio zauzet husitskim ratom, pa mu nije mogao pomoći. Tvrtko je stoga bio primoran da se opet pogađa s Turcima i da im popušta. Ali mada je bio u neobično teškim prilikama, Tvrtko ipak nije hteo svoje lične interese potčiniti opštim interesima. Kada je naime despot Stevan, koji se (u oktobru 1412. god.) bio izmirio sa Đurđem Vukovićem, video, da mu bolest dosađuje i da može skoro umreti, proglasi ga on, sa pristankom Žigmundovim, na saboru u Srebrnici (u julu 1426. god.) za svog naslednika. Zbog toga Murat II udari na Stevanovu državu, tvrdeći da on treba da nasledi Stevana, a Tvrtko upotrebi nezgodu, u kojoj se Stevan tada nalazio, i napadne na Srebrnicu. Turci se međutim uskoro, zbog bune u Maloj Aziji, povuku, a i Tvrtko bude odbijen od Srebrnice. Kada iduće godine umre despot Stevan (19. jula 1427. god.), udare Turci na despota Đurđa, a Žigmund, koji je, i pored stalnih rasprava sa Mlecima, neprestano radio na obrazovanju koalicije protiv Turaka, i koji je poslednjih godina više puta preduzimao pohode protiv njih, zauzme, radi bolje odbrane svojih granica, a verovatno po ugovoru sa despotom Stevanom, Mačvu s Beogradom (u septembru). Golubac, koji je takođe trebalo da zauzme Žigmund, preda vojvoda Jeremija Turcima, koji, u miru, koji su odmah zatim, posle kratkog rata, zaključili sa Đurđem, zadrže i Kruševac. Kad je umro Đurđev naslednik, despot Lazar (20. januara 1458. god.), nastala je u despotovini ogorčena borba između stranke, koja je htela da se pomoću Ugarske vodi i dalje borba s Turcima, - na čelu te stranke stajali su Lazareva žena Jelena i stariji brat, slepi Stevan, - i turkofilske stranke, koja je dokazivala, da je svaka borba protiv Turaka besmislena, jer ne može imati nikakva izgleda na uspeh, i da se prema tome svakako treba pogoditi s Turcima. Vođa te stranke bio je vojvoda Mihailo Anđelović. Za vreme borbe oko tog pitanja u poslednjim danima državnog života u despotovini, Bosanci su opet napali na Srebrenicu i zauzeli je. Tako je unutrašnja borba u despotovini i rat između dve srpske države, kraljevine i despotovine, u oči same njihove propasti, još više oslabio snagu i otpor srpskog naroda u borbi s Turcima. U Smederevu je pobedila stranka, koja je bila za borbu s Turcima (u martu 1458. god.). Oni, koji su sada uzeli državne poslove u despotovini u svoje ruke, znali su da državi preti neposredna opasnost. Stoga su se rešili na korak, koji je neobičan, jer se javio u doba potpunog političkog rastrojstva, kada nije bilo svesti o zajedničkim interesima, kada je bilo izgubljeno merilo za moral u politici, kada su lični i lokalni interesi bili preči i od najbitnijih i najvažnijih interesa narodnih i državnih. Srpski dvorovi sporazumeli su se da obe srpske države, despotovinu i kraljevinu, spoje u jednu državu. Taj plan je trebalo da bude ostvaren na taj način, što će bosanski prestolonaslednik, Stevan Tomašević, uzeti za ženu Maru, jedinicu pokojnoga despota Lazara i despotice Jelene; u miraz je Stevan imao dobiti despotovinu. Tako je trebalo da posle smrti kralja Tomaša srpska kraljevina i srpska despotovina budu spojene u jednu državu. Ugarski kralj Matija (1458-1490. god.), sin Sibinjanina Janka, odobrio je ovu kombinaciju.

Smederevska tvrđava, ulaz u Mali grad opasan šancem

U proleće 1459. god. venčali su se kraljević Stevan i despotovica Mara; onda je ugarska vojska ušla u Smederevo i proglasila Stevana za despota. Ali kada je, uskoro posle toga, sultan Muhamed pošao na despotovinu, u Smederevu je nadvladala turkofilska stranka i Turcima je predat grad (20. juna 1459. god.). Ni jedan događaj, posle pada Carigrada, nije tako uzbudio zapadnu Evropu, kao zauzeće Smedereva. Na zapadu se sada opet osetilo, kako je velika opasnost, koja od Turaka preti celom hrišćanstvu i kako ta opasnost biva sve veća. Svi su uviđali koliki je veliki udar za hrišćane pad Smedereva i propast despotovine. Pozvani faktori u Ugarskoj i na papskoj kuriji krivili su za pad despotovine bosanskog kralja, što je zbog mlitave odbrane Smedereva omogućio brzu i laku pobedu Turcima. Ali se za odbranu srpskih zemalja nije u ovaj mah moglo ništa učiniti. Zapadne države bile su zauzete svojim brigama, papska kurija isto tako. Mlečići su bili već davno, na čisto s tim, da u borbi protiv Turaka može biti uspeha samo ako se organizuje velika zajednička akcija svih zainteresovanih faktora, i na zapadu i na Balkanskom poluostrvu, pa nisu hteli ni ulaziti u manje kombinacije, a kralj Matija, koji je za borbu protiv Turaka bio najviše zainteresovan, vodio je u taj mah rat sa carem Fridrihom III. U takvim prilikama, Turci su, posle pada despotovine, bile slobodne ruke. Oni su sad u prvom redu obratili pažnju na Bosnu. Videći opasnost koja mu preti, kralj Tomaš je morao popuštati i ispuniti sve što su Turci tražili. Tako je Tomaš odmah iduće (1460) godine bio primoran da načini s Turcima ugovor, po kome je turskoj vojsci bio dopušten prolaz kroz Bosnu. U isto doba su Turci napali i na hercega Stevana. Stevan je sada imao prilike da se uveri, da turkofilska politika, koju je celog svog veka vodio, često protiv ličnih i državnih i narodnih interesa, nije donela ni njemu ni njegovoj državi, trajne ni sigurne koristi. Svejedno je bilo u ono doba kakvu će politiku voditi srpske dinastije; svaka je dovodila do istih rezultata: Turci su osvojili i one pokrajine, čiji su se vladaoci držali s njima, kao i one, čiji su vladaoci vojevali protiv njih. Razlika je samo mogla biti u vremenu, kada će se to dogoditi, prema uspehu Turaka ili njihovih protivnika. Kralj Tomaš je, u opasnosti od Turaka, opet ponudio svoju državu Mletačkoj republici, da je ona zauzme i brani. Republika je naravno i ovog puta odbila tu ponudu. Kada je, uskoro posle toga, kralj Tomaš umro (10. jula 1461. god.), i kada je na presto seo kralj Stevan Tomašević, bili su bosanskoj kraljevini dani već izbrojani. U isti mah su onda hteli da napadnu na Bosnu i Turci i kralj Matija. Uz to je još i u samoj državi vladao razdor i međusobna borba. Kralj Stevan je video, da mu je država na pragu propasti. On je u taj mah imao nadu, da će ga papska kurija još moći spasiti. Stoga se obratio papi sa molbom za pomoć. U toj svojoj molbi, kralj Stevan Tomašević ističe, kako je Bosna u velikoj opasnosti i naglašuje osobito, kako su Turci raznim obećanjima zadobili za sebe seljake, te ovi naginju Turcima i pristaju uz njih, a ostavljaju svoje gospodare. Pred velikom opasnošću, koju je jasno video, kralj Stevan je bio voljan da se miri sa svima, sa kojima je bio u zavadi, u prvom redu sa hercegom Stevanom, da bi mogao organizovati otpor Turcima. I herceg Stevan je u ovaj mah bio rešen da menja politiku, koju je do tada vodio, jer su ga Turci potiskivali sa svih strana. Tako su se kralj Stevan i herceg izmirili i počeli spremati protiv Turaka. Papa je na kraljevu molbu, poslao u Bosnu svog legata, koji je krunisao Stevana za kralja (u novembru 1461. god.). Ugarski kralj Matija protestovao je zbog Stevanovog krunisanja, dokazujući, da Bosna pripada Ugarskoj, ali je papi pošlo za rukom da izmiri Matiju i Stevana. Rat sa Turcima postao je neizbežan. Bosanski emigranti, u prvom redu bogomilska vlastela, radili su na turskom dvoru da izazovu sultana na rat protiv Bosne, jer su se nadali da će, ako Turci osvoje Bosnu, doći do svojih imanja, koja su im bila oduzeta. Pod uticajem toga rada i iz težnje za osvajanjem, Turci su se počeli spremati na Bosnu. Kralj Stevan je mislio, da novac što ga daje Turcima, može sada korisnije upotrebiti na odbranu svoje države, kad već do rata mora doći, pa je otkazao danak, što ga je plaćao Turskoj. Znajući šta ga sada čeka, Stevan je počeo da se ozbiljno sprema za rat, i tražio je pomoć sa zapada, ali naravno nije dobio. U takvim prilikama sudbina bosanske kraljevine bila je rešena. U proleće 1463. god. krenula je velika turska vojska na Bosnu. Kralj Stevan bio je prepušten sam sebi. Gotovo bez otpora zauzimali su Turci bosanske gradove jedan za drugim. Kralj se u Ključu predao; po njegovoj iznuđenoj naredbi predaju se Turcima i ostali gradovi, a on je posle toga bio pogubljen. U isto doba udare Turci i na Hercegovinu, da pokore i svog nekadašnjeg štićenika. Ali se Hercegovina branila, tako da je ovaj pohod ostao bez uspeha. Posle dve godine (1465. god.) Turci ponovo udare na hercega. Oni su istina i ovog puta bili odbijeni, ali je herceg Stevan na smrti (22. maja 1466. god.) video, da je njegova politika, i ako je vođena u protivnom pravcu, donela iste rezultate, kao i politika državnika u despotovini i u kraljevini; on je video da i njegova država neće dugo preživeti ove dve srpske države, protiv kojih je on često radio, pomažući Turke, iz uverenja da time čini dobro svojoj državi i svojoj dinastiji. Turci su, posle toga, 1474. god., udarili na mletačke gradove u Zeti, kojima je pritekao u pomoć zetski gospodar Ivan Crnojević ¬(1476. god.). Zauzeti posle toga borbom u Vlaškoj (1474-1476. god.) i prodiranjem ugarske vojske u Bosnu i u moravsku dolinu (1476. god.), Turci su 1447. god. ponovo napali na Zetu, i uspeli su da dobiju Skadar (mirom od 23. januara 1479. god.) i da pokore Zetu. Ivan Crnojević je posle toga pobegao u Italiju. Posle dve godine, kada su, posle smrti cara Muhameda II (3. maja 1481. god.), nastale u Turskoj borbe oko prestola, Ivan se vratio iz Italije, digao ustanak u Zeti i zavladao ponovo svojom državom. Ali je on video, da se ne može nadati pomoći sa zapada i da se borbom protiv Turaka neće moći održati, pa je uskoro priznao tursku vrhovnu vlast (1482. god.). U to doba Turci su zauzeli i Hercegovinu. Ubrzo posle toga Ivan je došao u sukob sa Mlecima. Oslanjajući se na Turke, prema kojima je uvek bio lojalan, on je hteo da se osveti svojim starim zaštitnicima, što su mu, pri povratku na presto, odrekli na pomoć i predali ga na milost i nemilost Turcima, i što su Zetu ekonomski suviše eksploatisali. Posle Ivanove smrti (1490. god.) njegov sin Đurađ došao je u sukob sa svojim bratom Stevanom (1495. god.), možda zbog učešća u akciji, što je francuski kralj Karlo VIII, osvojio 1495. god. napuljsku kraljevinu, hteo da krene protiv Turaka. Kompromitovan u toj stvari, Đurađ je morao napustiti Zetu, koju je posle toga dobio na upravu Stevan (1496. god.). Ali je i on ubrzo pao u nemilost kod Turaka. Kada je 1499. god. došlo do sukoba između Turske i Mletaka, Đurađ je posle mnogih avantura otišao u Carigrad gde je bio dobro primljen, potom se poturčio i dobio je imanje u Anadolu. Zeta je onda spojena sa skadarskim sandžakom. Time su Turci osvojili i poslednju srpsku državu. Tako su Turci krajem XV veka zavladali svim srpskim zemljama. Mletačka republika držala je samo još nešto srpskih zemalja u primorju, a Ugarska neke krajeve oko Beograda i u severnoj Bosni.

Dubrovnik

Dubrovnik

U to doba su Dubrovčani završili pogodbe sa bosanskom vlastelom radi kupovine Konavala. Kupovinom te oblasti dovršeno je širenje dubrovačke teritorije i utvrđene su stalne granice dubrovačke, koje se posle toga nisu menjale sve do propasti Republike. Posle gubitka Beograda, Golupca, Niša i Kruševca despotu Đorđu nije ostao ni jedan znatniji grad; stoga on, za odbranu zemlje i za svoju odbranu, sazida 1430. god., na izlazu moravske doline u Dunav, grad Smederevo. Smederevo je bilo vrlo važna strateška tačka u borbi protiv prodiranja turskog na sever. U to doba osvojili su Turci (13. marta 1430. god.) od Mletaka Solun, i zbog toga je despot Đurađ sa još većim naporom počeo spremati svoju državu za borbu protiv Turaka. U Bosni je međutim i dalje vladala anarhija. Kralj Tvrtko je zaratio bio opet na Nelipića (u avgustu 1430. god.), ali je morao ubrzo poći na jug, gde je vojvoda Radoslav Pavlović bio udario na Dubrovnik. Dubrovniku je međutim pošlo za rukom da zadobije u savez protiv Radoslava Sandalja i kralja Tvrtka, jer je njima obojici išlo u račun da Radoslav što više oslabi. Tvrtko, međutim, uskoro istupi iz saveza, ali njegovim posredovanjem dođe do mira između Radoslava i Dubrovnika (25. oktobra 1432. god.).

Mir u Segedinu

U velikoj krizi, u kojoj se srpski narod u to doba nalazio, srpski državnici izgubili su bili svaki osećaj za opšte interese. Srpski dinasti bili su u to doba stalno i bez razmišljanja gotovi da i najvažnije opšte interese žrtvuju ličnim, lokalnim i trenutnim interesima. U to doba silnog turskog napretka u svima pravcima, kada je trebalo pokrenuti veliku, ozbiljnu akciju protiv njih, u zapadnoj Evropi vladalo je svuda rastrojstvo, u Italiji su se bile i krivile i države i varoši među sobom, u katoličkoj crkvi borba između pape i liberalnih elemenata sve je više uzimala maha, kod Srba su se pojedine države i dinaste krivile među sobom, i srpske su se zemlje bile stalno poprište borbe, i međusobne i sa neprijateljem. Svako merilo bilo je izgubljeno; Đurđeva država i Bosna ratovale su gotovo neprestano među sobom zbog Srebrnice, pretendent na bosanski presto, Radivoj, upao je sa Turcima u Bosnu, da protera Tvrtka, a potpunu su političku nezrelost pokazali despot Đurađ i Sandalj Hranić, kad su kupili od sultana Bosnu, pa udarili na Tvrtka i proterali ga iz zemlje (1433. god.) da je među sobom podele. U Bosni je zbog svega toga počeo građanski rat i ovladala je potpuna anarhija. Haotične prilike u srpskim zemljama išle su naravno na ruku Turcima. Posle smrti Sandaljeve i Nelipićeve (1435. god.) Turci prodru u Bosnu i utvrde se opet u Vrhbosni, a u isto doba napadnu preko Vlaške na Erdelj (1436. god.). Ugarska vojska pređe na Dunav i prodre do Kruševca, i pri povratku razbije kod Smedereva jednu tursku vojsku, koja je bila pošla da joj odseče odstupnicu. Ali je sve to hrišćanima donelo malo koristi. Kad je umro kralj Žigmund (9. decembar 1437. god.), u Ugarskoj nastaju borbe, a antagonizam između Nemaca i Mađara tako uzme maha, da su te međusobne borbe i razne unutrašnje krize paralisale svu državnu snagu, te Žigmundov naslednik Albert (1437-1439 god.) nije, pokraj sve dobre volje i napora, bio u stanju pokrenuti akciju protiv Turaka.

Despot Đurađ Branković

Videći rastrojstvo i slabost kod onih, koji bi mogli da mu se odupru, sultan Murat II, za koga je Đurađ bio udao svoju mlađu kćer Maru (1435. god.), zatraži da mu se preda Smederevo (1438. god.). Đurađ naravno nije mogao ispuniti ovaj zahtev, te Turci sa velikom vojskom udare na Đurđevu državu. Ugarska mu nije mogla pomoći, jer je tamo vladao haos, a Đurađ je sâm bio suviše slab, da se sa uspehom bori protiv Turaka. Južni delovi despotovine su istina uspešno odbijali napade turske vojske, ali to nije ništa pomoglo : Smederevo je brzo bilo primorano na predaju (18. avgusta 1439. god.). Despot Đurađ je sa svojom porodicom, već pre toga, bio pobegao u Ugarsku, da traži tamo pomoć protiv Turaka. Ali su u Ugarskoj prilike za akciju bile vrlo nepovoljne, jer je posle smrti Alberta (27. oktobra 1439. god.) nastala borba za presto između njegove udovice Jelisavete, koja je htela da sačuva krunu svom sinu Vladislavu Posmrčetu, i Vladislava, kralja poljskog, koga je jedan deo ugarskih velikaša bio izabrao za kralja. Kad je video da zbog borbe oko prestola, koja je zauzela svu pažnju, nema od Ugarske šta da očekuje, Đurađ ode u zetsko primorje (u julu 1440. god.), da odande brani ostatke svoje države na jugu. Ali je položaj i tih krajeva bio vrlo težak; posle junačke odbrane palo je Novo Brdo (27. juna 1441. god.), a zatim i ostali gradovi, tako da se još samo Zeta držala. U isto doba udarili su Turci i na Bosnu. Kralj Tvrtko, koji je pokazivao volju da se otrgne od turskog uticaja, bio je u tako očajnom položaju, da je svoju državu ponudio Mletačkoj republici, da je ona zauzme i brani od Turaka (januara 1441. god.). Turci su u to doba napadali i prodirali prema Ugarskoj u dva pravca, preko pokorene Đurđeve države i preko Vlaške u Erdelj. U Ugarskoj se, zbog sve težeg položaja u koji je država dolazila, sve više osećala potreba jedne velike, ozbiljne akcije protiv Turaka; tu ideju je pomagala i papska kurija. Ali je izvođenje tog plana išlo vrlo teško i sporo, jer su se interesi najvažnijih faktora u Evropi često sukobljavali, ali gotovo svaki od njih imao je i na domu dosta briga i neprilika. Posle nekoliko pobeda nad Turcima, što ih je, osobito 1442. god., izvojevao u Erdelju Sibinjanin Janko, osećalo se da i u Ugarskoj i u Evropi ima dosta volje za rat protiv Turaka. Ipak je pripremanje akcije išlo sporo i sa nategom. Naporima Sibinjanina Janka i despota Đurđa jedva je, posle velikih teškoća, pošlo za rukom, da savladaju smetnje i da spreme veliki pohod na Turke. Kako je sultan u taj mah bio zauzet savlađivanjem ustanka u Maloj Aziji, ugarska vojska prodre čak do Sofije (početkom decembra 1443. god.), potukavši nekoliko puta tursku vojsku. Kad je došla zima, hrišćanska vojska se povuče, u nameri da na proleće nastavi rat.

Katedrala u Segedinu

Sultan ponudi međutim kralju Vladislavu vrlo povoljan mir. Posredovanjem despota Đurđa, bude onda u Segedinu zaključen mir između Turske i Ugarske na deset godina (krajem jula 1444. god.). Tim mirom dobio je despot Đurađ natrag svoju državu. Javno mnjenje u Ugarskoj i narodi na zapadu, a osobito papska kurija, bili su vrlo nezadovoljni, što je ovaj i ovakav mir zaključen. Svi su se, posle velikih pobeda hrišćanske vojske, ne poznavajući prilike u Turskoj i na Balkanskom poluostrvu, zanosili fantastičnom idejom o proterivanju Turaka iz Evrope, uvereni da će se to lako moći ostvariti, te su navaljivali da se rat nastavi. Ljudi, koji su bolje poznavali prilike, uzalud su dokazivali, da ne treba kršiti zaključen mir, i da je za uspešnu borbu protiv Turaka i njihovo proterivanje iz Evrope potrebna veća i ozbiljnija akcija. Vest, da je hrišćanska flota stigla u Galipolj, koja će sprečiti Turcima prelaz u Evropu, i energična akcija papskog nuncija Cezarinija, koji je vrlo živo radio i na organizaciji prošlogodišnje ekspedicije i koji se u Segedinu energično zauzimao, da se ne zaključuje mir sa Turcima, učinili su, da je u Ugarskoj nadvladala stranka, koja je bila za raskidanje zaključenog ugovora i za nastavak rata (u proleće 1444. god.). Cezarini je onda razbio i poslednju sumnju kralja Vladislava, razrešivši ga, u ime papino, zakletve, koju je bio položio pri zaključku segedinskog mira. Despot Đurađ, koji je odmah posle zaključka mira otišao da primi svoju državu, našao se sada u vrlo nezgodnom položaju. On je verovatno već i inače znao, a u prošlom pohodu je jasno video, da Ugarska neće ni moći ni hteti povesti protiv Turaka ozbiljnu akciju i u velikom stilu, koja bi mogla računati na trajni uspeh. Despot Đurađ je u ostalom bio uveren, da je Ugarska sama, i pokraj najbolje volje, i suviše slaba za takvu akciju. Poslednjih godina, kad je kao izgnanik živeo van svoje države, Đurađ je dobro upoznao prilike, i u Ugarskoj i na zapadu. On je video, da je zapad tako pocepan posebnim ukrštenim interesima, da će do zajedničke akcije protiv Turaka teško doći, a jedino bi zajednička akcija mogla izvesti ono, za čim se težilo, jedino bi se tako moglo doći do stvorenih i trajnih rezultata. Stoga je despot Đurađ svom snagom radio na tome, da se na saboru u Segedinu prime ponuđeni uslovi za mir, jer je bio uveren da se primanjem tih uslova dobija najviše od onoga, što se uopšte može dobiti. Iz istih razloga on je bio i protiv kršenja već utvrđenog mira. Kad je ugovor ipak bio raskinut i pogažen, on je imao da se reši, ili da pođe sa Ugarskom protiv Turaka ili da ostane neutralan. Uveren, da je postupak ugarskih državnika lakomislen i da celo ovo poduzeće ne može imati uspeha, a zamoren izgnanstvom i istrošen spremanjem za poslednji rat, - Đurađ se rešio za ovo poslednje. Događaji su pokazali da je despot Đurađ imao pravo što je tako postupio: u bici kod Varne ugarska vojska bila je satrvena (10. novembra 1444. god.). Kada je, posle segedinskog mira, dobio natrag svoju državu, despot Đurađ je, odmah po svom povratku, pregao da uredi sve što je bilo potrebno i da vrati svojoj državi sve što joj je oteto u doba, kada su je Turci osvajali i držali. On se izmirio sa Stevanom Vukčićem, ali je došao, zbog Zete, u sukob sa Mletačkom republikom. Mlečići su, posle ugarskog poraza na Varni, radili na tome, da se izmire sa Turcima, a kad su došli u sukob sa Đurđem, izmirili su se sa hercegom Stevanom, sa kojim su već duže vreme bili u ratu (1445. god.). Mir je međutim i hercegu Stevanu sada bio potreban, jer je opet bio zauzet prilikama u Bosni.

Literatura

• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. str. 780. 
• Stanojević, Stanoje. Istorija srpskoga naroda. Beograd: Domaći. str. 431. 
• Ćorović, Vladimir. Ilustrovana istorija Srba. str. 100. 
• Antić, Čedomir. The History of Serbia. 
• Deretić, Jovan. Kulturna istorija Srba. 
• Andrić, Aleksandar. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Historija Bosne.