Oto Bihali Merin
Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6]
| Oto Bihali Merin | |
|---|---|
.jpg) Oto Bihali Merin, 1990. godine | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. januar 1904. |
| Mesto rođenja | Zemun, Austrougarska monarhija |
| Datum smrti | 22. decembar 1993. (89 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Jugoslavija |
BiografijaUredi
Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina).
U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku.
U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde.
Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj.
Prezime BihaljiUredi
U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje:
| „ | U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige.
Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. |
” |
PriznanjaUredi
Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“.
Srpska izdanja knjigaUredi
- Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955.
- Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955.
- Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956.
- Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957.
- Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959.
- Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962.
- Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965.
- Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970.
- Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974.
- Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.
ReferenceUredi
- ^ „Muzej naivne i marginalne umetnosti u Jagodini: Oto Bihalji-Merin”. Arhivirano iz originala na datum 01. 12. 2014. Pristupljeno 29. 01. 2015.
- ^ Kako je Oto Bihali postao Bihalji : Društvo : POLITIKA
- ^ Druga smrt Pavla Bihalija | Kultura | Novosti.rs
- ^ a b Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. 1984. str. 60.
- ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 149. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „22. decembar”. balkanekspresrb.rs. Pristupljeno 18. 1. 2022.