Википедија

Pavle Marković Adamov

Pavle Marković Adamov (16. oktobar 1855 — 24. januar 1907) bio je srpski književnik, osnivač i urednik književnog lista Brankovo kolo.[1]

Pavle Marković Adamov
Pavle Marković-Adamov
Datum rođenja(1855-11-03)3. novembar 1855.
Mesto rođenjaNovi Karlovci, Austrijsko carstvo
Datum smrti27. januar 1907.(1907-01-27) (51 god.)
Mesto smrtiSremski Karlovci, Austrougarska

Biografija

uredi

Rodio se u Novim Karlovcima (ili Sase) u Sremu, od oca Jovana. Gimnaziju je učio u Karlovcima i Novom Sadu, a prava u Pragu i Gracu, filozofiju u Beču.[1] Godine 1880, sa 26 godina došao je za profesora gimnazije u Karlovcima, a 1895. godine osniva književni časopis Brankovo kolo.[2][3] Od povratka u Sremske Karlovce 1880. godine pa sve do smrti 1907. godine nije se selio.[4]

Uređivao je više godina i Orao: veliki srpski ilustrovani kalendar, koji je izlazio u Velikoj Kikindi.[5] Adamov je koristio kao svoje drugo prezime otkako je tim pseudonimom 1886. godine potpisao zbirku pripovedaka „Na selu i prelu”.[6]

Bio je i bibliotekar gimnazijske biblioteke u Sremskim Karlovcima, gde se stalno brinuo o proširenju fondova i čitanosti knjiga.[4]

Tokom života bio je on predsednik Upravnog odbora društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima (1905). Zatim, potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske, počasni član Srpske književne zadruge u Beogradu, član Srpskog književnog društva u Beogradu.[7]

Najzaslužniji je za organizaciju svečanosti prenošenja posmrtnih ostataka pesnika Branka Radičevića iz Beča, na Stražilovo 1883. godine.[4]

Sahranjen je na groblju na Čeratu u Sremskim Karlovcima.

Prevodi i pesme

uredi

U srpskoj književnosti se javio sedamdesetih godina 19. veka, kada je romantičarski pokret već bio u opadanju i kada se javljaju realistične tendencije među srpskim piscima. Književni rad je započeo kao gimnazista prevodima Šilera, Hajnea i nekih manjih pesnika kao što su Stevan Milov, Anastazijus Grin i Hamerling i originalnim pesmama, u duhu i u obliku srpske romantičarske lirike. I pored primećenosti njegovih Nadanovih pesama (1877), ubrzo je u potpunosti prešao na pisanje pripovedaka. Poeziju je nastavio da piše sve do smrti, ali nije je više objavljivao.

Pripovetke

uredi
 
Naslovna strana drugog dela knjige Na sélu i prélu - slike i prilike iz srpskoga života (1888)

Kao i poeziju, i pripovetke je počeo rano da piše, ali su i one bile slabe književne vrednosti, opterećene romantičnošću, sentimentalnošću i uopšte zastarelim poetskim shvatanjima. Objavio je svoju prvu pripovetku „Sa sela”, u novosadskom Javoru 1874. godine.[8] Prevodeći pripovetke stranih pripovedača nailazi na austrijskog pisca P. K. Rozegera, koji je u svojim pričama slikao život tirolskog seljaka. Adamov počinje da se ugleda na njega i da ga podražava, pa njegove priče po mnogo čemu podsećaju na austrijsku (nemačku) pripovetku.

Ovo otkriće pozitivno je uticalo na prozno stvaralaštvo Pavla Markovića Adamova, jer od tada on malo realnije posmatra život i trudi se da verno naslika život srpskih seljaka u Sremu. Godine 1883. izašle su u Pančevu njegove Slike i prilike iz srpskog života,[9] u kojima pored originalnih pripovedaka, ima i prerada po Rozegeru. Tek nakon objavnjivanja pripovetke „Jole”, Adamov izlazi na glas kao pripovedač. U tom periodu, slikajući sremsko selo, umnogome podseća na Janka Veselinovića, koji slika mačvansko selo. Objavljuje dve sveske pripovedaka Na selu i prelu (Novi Sad, 1886, 1888). Izbor iz tih priča, koji je načinio sam pisac, izdala je pod istim naslovom Srpska književna zadruga 1901.

Ostala dela

uredi

Od većih radova najvredniji je roman Duh vremena sad je taki. U novosadskom pozorištu jedno vreme igran je njegov komad Pop Dobroslav, koji problematizuje pojavu nazarenstva među Srbima.

Opšte karakteristike

uredi

Iako se, pod uticajem novih literarnih tendencija, Pavle Marković Adamov trudio da ublaži svoje romatičarsko shvatanje književnosti i da što vernije i prirodnije naslika društvo i ljude svog vremena, on je ostao romantičar u duši. Njegovo shvatanje ostalo je da „pisac romana mora biti pesnik”. On i u pripovetkama, kao i u poeziji, najviše voli sentimentalne motive, seosku ljubavnu idilu, nagrađivanje vrline i kažnjavanje poroka. Kao konzervativac u književnosti, on se i u poznim godinama čudi kako Hercegovac Aleksa Šantić prevodi Hajneov Lirski intermeco.

Pored tih slabosti, pokazivao je u svojim delima i iskrenu osećajnost, realne slike iz seoskog života i pokazivao interes za folklor.

Poslednjih godina života u potpunosti se posvetio uredničkom poslu u Brankovom kolu.

Nasleđe[10]

uredi
 
Bista Pavla Markovića Adamova u Novim Karlovcima. Rad Đorđa Lazića Ćapše.

U Sremskim Karlovcima od 1988. dodeljuje se Nagrada „Pavle Marković Adamov” čiji je inicijator Žarko Dimić. Plaketa Pavla Markovića Adamova rad je Đorđa Lazića Ćapše.

U Novom Sadu, u Banatiću, postoji Ulica Paje Markovića Adamova.

Pavle Ni­ko­lić, iz Srem­skih Kar­lo­va­ca, pro­na­šao je i svo­jim nov­cem ob­no­vio ne­bri­gom za­pu­šten i zu­bom vre­me­na na­gri­zen spo­me­nik Pa­vla Mar­ko­vi­ća Ada­mo­va na srem­sko­kar­lo­vač­kom gro­blju.[11]

Na rodnoj kući Pavla Markovića Adamova u Novim Karlovcima postavljena je spomen ploča 2005. godine, rad akademskog vajara Nikole Koševića. Postojala je ideja da se kuća pretvori u Zavičajni muzej „Pavle Marković Adamov”.[12] Kuća je srušena krajem 2021.[11]

Predrag Banjeglav osnovao je 2005. u Novim Karlovcima Književni klub „Pavle Marković Adamov”, koji okuplja mlade pesnike. Njihovi radovi objavljuju se u zborniku Plamičak[mrtva veza], koji uređuje Predrag Banjeglav.

Bista Pavla Markovića Adamova, rad Đorđa Lazića Ćapše, koja je trebalo da bude postavljena u Sremskim Karlovcima 2012, postavljena je u Osnovnoj školi u Novim Karlovcima.

Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slavica Marković, pod mentorstvom prof. dr Zorice Hadžić, odbranila je 2019. godine doktorsku disertaciju pod naslovom Književno delo Pavla Markovića Adamova[mrtva veza].

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b „MARKOVIĆ-ADAMOV Pavle-Paja”. snp.org.rs. Pristupljeno 4. 2. 2022. 
  2. ^ „Srđ”, Dubrovnik 28. februar 1907.
  3. ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 465. 
  4. ^ a b v „PAVLE MARKOVIĆ ADAMOV”. brankovokolo.org. Pristupljeno 4. 2. 2022. 
  5. ^ „Školski list", Sombor 1898.
  6. ^ „Branik”, Novi Sad 1904.
  7. ^ „Srpski sion”, Sremski Karlovci 14. januar 1907.
  8. ^ „Delo”, Beograd 1. oktobar 1904.
  9. ^ „Srpsko kolo”, Zagreb 1905.
  10. ^ Vujkov, Danica (2012). Dobitnici Nagrade Pavle Marković Adamov: (1988-2010). Sremski Karlovci: Karlovačka umetnička radionica. str. 14—15. ISBN 978-86-84647-76-6. 
  11. ^ a b Dejan Panković, Fotografije rodne kuće Pavla Markovića Adamova.
  12. ^ Mirković, Z. R. (27. 6. 2005). „Povratak iz zaborava”. Novosti. Pristupljeno 9. 3. 2022. 

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Марковић_Адамов&oldid=27825935”