Википедија

Pali kanon

Pali kanon je zbirka spisa teravada budizma, koji su sačuvani na pali jeziku.[1] Kanon na pali jeziku se sastoji od „tri korpe“ (ili „košare“) - zbog čega se naziva Tipitaka (sanskrit: Tripitaka) - a sastoji se od sutri (kazivanja Bude lično), vinaje (discipline) i abidarme (doktrine).[2]

Standardno tajlandsko izdanje Pali kanona

Tipitaka je jedini potpuno sačuvan kanon od svih ranih budističkih škola, te je najbliži izvornom Budinom učenju. Budistički kanon ne čini jedna knjiga, poput Novog zaveta u hrišćanstvu ili Kurana u islamu, već ogroman korpus tekstova u kojima je vekovima posle Budine smrti beleženo njegovo učenje.[3]

Kanon je vekovima prenošen usmeno, da bi kroz seriju budističkih sabora bio standardizovan i zapisan.[4] Prvi štampani delovi Kanona pojavili su se u 19. veku[5], a danas na internetu postoje kompletna elektronska izdanja.[6]

Naziv uredi

Pali kanon se satoji od tri glavna dela, koji se na paliju nazivaju pitaka (piṭaka, korpa). Zbog toga je ovaj kanon tradicionalno poznat kao Tipitaka (Tipiṭaka; Tri korpe).

Razvoj kanona uredi

Glavni članak: Budistički sabori

U Budino vreme religijski tekstovi nisu bili pisani, već su učeni usmeno od učitelja, a učenik je morao da ih zapamti i kasnije prenese svojim učenicima. To je presudno uticalo i na formu u kojoj su Budini govori sačuvani (kao recitacije), jer su morali proći kroz proces redakcije i primene raznih mnemotehničkih sredstava u samom tekstu, kao što je ponavljanje istih, standardnih formula, radi lakšeg memorisanja.[7]

Nekoliko meseci posle Budine smrti, na prvom budističkom saboru okupili su se najistaknutiji učenici da bi po sećanju recitovali učiteljeve govore kojima su prisustvovali i tako odredili šta se smatra autentičnim učenjem. Budinom verni pratilac Ananda je dao najveći doprinos ovom konsolidovanju Kanona, a posebno Suta pitake, zahvaljujući svojoj neverovatnoj moći pamćenja. Recitujući neki govor, kao potvrdu da mu je lično prisustvovao i tako svom kazivanju dao pečat autentičnosti, započinjao ga je upravo rečima: „Ovako sam čuo” (pali: Evaṃ me sutaṃ). Od tada do danas ova rečenica u pali kanonu jeste simbol i najava istinskog Budinog učenja.[8]

Tokom vekova, unutar sange postojali su monasi specijalizovani za pamćenje sutri.[7] Sariputa je bio učeni brahman koji je verovatno bio prvi sistematizator Budinog učenja po tradicionalnoj indijskoj metodi mnemotehničkih šablona.[9] Metoda šablonizacije Budinih govora je dosegla usavršenje u ranoj budističkoj književnosti.[9]

Za vladavine kralja Ašoke, u 3. veku p. n. e, Budino učenje je preneto na Šri Lanku, gde su oko 100. godine p. n. e. dela pali kanona zapisana i pohranjena iz straha pred progonima.[10]

Pali kanon je konačno zapisan četiri veka posle Budine smrti, na saboru u Šri Lanki u 1. veku p. n. e. Prema predanju, bilo je vreme velike gladi, broj monaha se veoma smanjio, te je postojala opasnost da usmeno prenošenje Kanona bude potpuno prekinuto. Legenda kaže da je za svaku nikaju ostao samo po jedan monah koji ju je znao celu napamet. Da bi se izbegao potpuni gubitak Kanona, odlučeno je da se on zapiše na palmovim listovima, a nadalje je prepisivan.[11]

Sadržaj uredi

Tipitaka uključuje tri zbirke:

  1. Vinaja pitaka, u kojoj se objašnjavaju pravila ponašanja za monahe i monahinje. Daleko više od liste pravila, Vinaja pitaka opisuje i nastanak svakog pravila, pa tako dobijamo detaljan opis kako je Buda rešavao probleme unutar mnogobrojne i raznorodne duhovne zajednice.
  2. Suta pitaka, zbirka govora (sutta) koje su u raznim prilikama izgovorili Buda i nekolicina njegovih najbližih učenika. Sadrži suštinu učenja teravada budizma.
  3. Abidama pitaka, zbirka tekstova u kojima su razrađeni osnovni doktrinirani principi budističke filozofije, organizovani u konzistentan sistem za istraživanje fenomena uma i materije. Sadrži sedam filozofskih rasprava koje sistematično i uz obilje tehničkih termina razmatraju Budino učenje.

Vinaja pitaka i Suta pitaka su vrlo slične onome što se na osnovu sačuvanih fragmenata može rekonstruisati kao kanoni ostalih ranih budističkih škola. Međutim, Abidama pitaka je očigledno nastajala kasnije i otuda su i razlike znatno veće.[12]

Vinaja pitaka uredi

Glavni članak: Vinaja pitaka
 
Tajlandski rukopis Tipitake.

Vinaja pitaka je daleko više od puke liste pravila. Sadrži takođe priče kojima se opisuje nastanak svakog pravila, pa tako dobijamo detaljan opis na koji način je Buda rešavao problem održavanja harmoničnih odnosa unutar mnogobrojne i raznorodne duhovne zajednice. Sastoji se iz četiri dela:

  1. Suttavibhanga - Ovaj deo sadrži kompletan skup pravila za monašku zajednicu. Pravila su sažeta u Patimokkhu i ima ih 227 za monahe i 311 za monahinje.
  2. Khandhaka (Mahavagga) - Uključuje nekoliko tekstova nalik na sutte, između ostalog Budin opis perioda neposredno posle probuđenja, njegove prve govore grupi od pet monaha i priče o tome kako su se neki od njegovih najpoznatijih učenika priključili monaškoj zajednici i potom i sami dostigli probuđenje.
  3. Khandhaka (Ćulavagga) - Ovaj deo sadrži dalju razradu monaške etikecije i dužnosti, kao i pravila i postupke za razmatranje prekršaja koji se dogode unutar monaške zajednice. Takođe tu je i priča o tome kako je ustanovljen red monahinja i detaljan opis prvog i drugog sabora.
  4. Parivara - Rekapitulacija prethodnih poglavlja, sa sažetkom pravila klasifikovanih i preklasifikovanih za različite svrhe upućivanja u njih.

Suta pitaka uredi

Glavni članak: Suta pitaka
 
Burmanski pali rukopis koji pokazuje tri vrste burmanskog pisma.

Sutta pitaka, drugi deo Tipitake, sastoji se od preko 10.000 sutta ili govora, koje je izgovorio Buda ili neko od njegovih najbližih učenika, tokom 45-godišnjeg širenja učenja. U njoj su takođe sabrani i stihovi drugih članova monaške zajednice.

Sute su grupisane u pet zbirki (nikaua):

  1. Digha nikaja - Zbirka dugih govora
  2. Mađđhima nikaja - Zbirka govora srednje dužine
  3. Samjutta nikaja - Zbirka po temi grupisanih govora
  4. Anguttara nikaja - Zbirka brojčano grupisanih govora
  5. Khuddaka nikaja - Zbirka kratkih knjiga

Prve četiri nikaje imaju svoje pandane u kasnije nastalom kanonu severnog, mahajana budizma (Kina, Mongolija, Koreja, Japan), čiji se delovi nazivaju agama („predaja”). Te zbirke, u formi u kojoj danas postoje, zapravo su sačinjene od delova kanona tri ili četiri rane budističke škole u Indiji (tradicija kaže da ih je bilo ukupno 18), a sačuvane su samo u kineskom prevodu. Mnogo je sličnosti u prve četiri agame s pali kanonom, što potvrđuje da su tekstovi koje danas imamo uglavnom nastali pre podele ranog budizma na različite pravce.[3]

Abidama pitaka uredi

Glavni članak: Abidama pitaka

Abidama pitaka (Abhidhamma piṭaka) ili Košara sistematske razrade učenja, je deo kanona u kojem se detaljno i uz pomoć specifičnih tehničkih termina analizira Budino učenje. Ova zbirka tekstova svoj oblik je dobijala u vekovima posle Bude, otprilike tri veka posle njegove smrti je uključena u Pāli kanon. [13]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Gombrich, Theravada Buddhism, 2nd edn, Routledge, London, 2006. pp. 3
  2. ^ Elijade 1996, str. 40–59.
  3. ^ a b Kovačević 2014, str. 16.
  4. ^ Harvey 1990, str. 3 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFHarvey1990 (help)
  5. ^ Bechert & Gombrich, The World of Buddhism. . Thames & Hudson. 1984. pp. 293. 
  6. ^ CSCD Tipitaka (Roman)
  7. ^ а б Kovačević 2014, стр. 18.
  8. ^ Kovačević 2014, стр. 31.
  9. ^ а б Čedomil Veljačić, Pitaja o nosiocu tereta moralne odgovornosti
  10. ^ Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
  11. ^ Kovačević 2014, стр. 19.
  12. ^ "Buddhism." Encyclopædia Britannica. Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia Britannica, 2008.
  13. ^ Kovačević 2014, стр. 17.

Литература uredi

  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd. 
  • Harvey, Peter (1990). Introduction to Buddhism. Cambridge University Press. стр. 3. 
  • Allon, Mark (1997), „An Assessment of the Dhammakaya CD-ROM: Palitext Version 1.0”, Buddhist Studies (Bukkyō Kenkyū), 26: 109—29 
  • Bechert, Heinz; Gombrich, Richard F. (1984), The world of buddhism: buddhist monks and nuns in society and culture, London: Thames and Hudson 
  • Brown, E K; Anderson, Anne (2006), Encyclopedia of language &linguistics, Boston: Elsevier 
  • Buswell, Robert E (2004), Encyclopedia of Buddhism, USA: Macmillan Reference 
  • Cone, Margaret (2001), Dictionary of Pali, vol. I, Oxford: Pali Text Society 
  • Cousins, L. S. (1984), In Richard Gombrich and K. R. Norman (ed.): Dhammapala, Buddhist studies in honour of Hammalava Saddhatissa, Nugegoda, Sri Lanka: University of Sri Jayawardenapura, стр. 56 
  • Cousins, L. S. (1982), Pali oral literature. In Denwood and Piatigorski, eds.: Buddhist Studies, ancient and modern, London: Curzon Press, стр. 1—11 
  • Davidson, Ronald M. (2003), Indian Esoteric Buddhism, New York: Indian Esoteric BuddhismColumbia University Press, ISBN 0-231-12618-2 
  • De Jong, J.W. (1993), „The Beginnings of Buddhism”, The Eastern Buddhist, 26 (2): 25 
  • Encyclopædia Britannica (2008), „Buddhism”, Encyclopædia Britannica 
  • Gethin, Rupert (1998), Foundations of Buddhism, Oxford ; New York: Oxford University Press 
  • Gethin, Rupert (1992), The Buddha's Path to Awakening, Leiden: E. J. Brill 
  • Gombrich, Richard F (2006), Theravada Buddhism (2nd изд.), London: Routledge 
  • Griffiths, Paul J. (1981), „Buddhist Hybrid English: Some Notes on Philology and Hermeneutics for Buddhologists”, Journal of the International Association of Buddhist Studies, 4 (2): 17—32 
  • Grönbold, Günter (1984), Der buddhistische Kanon: eine Bibliographie, Wiesbaden: Otto Harrassowitz 
  • Hamm (1973), In: Cultural Department of the German Embassy in India, ed., Varanasi: Chowkhamba Sanskrit Series Office, German Scholars on India, volume I 
  • Harvey, Peter (1995), The Selfless Mind, Surrey: Curzon Press 
  • Harvey, Peter (1990), Introduction to Buddhism, New York: Cambridge University Press 
  • Jones, Lindsay (2005), Councils, Buddhist. In: Encyclopedia of religion, Detroit: Macmillan Reference 
  • Maguire, Jack (2001), Essential Buddhism: A Complete Guide to Beliefs and Practices, Simon and Schuster, ISBN 978-0-671-04188-5 
  • Manné, Joy (1990), „Categories of sutta in the Pali Nikayas” (PDF), Journal of the Pali Text Society, XV: 29—88, Архивирано из оригинала (PDF) 1. 9. 2014. г. 
  • McDaniel, Justin T. (2005), „The art of reading and teaching Dhammapadas: reform, texts, contexts in Thai Buddhist history”, Journal of the International Association of Buddhist Studies, 28 (2): 299—336 
  • Mendelson, E. Michael (1975), Sangha and State in Burma, Ithaca, New York: Cornell University Press 
  • Morgan, Kenneth W. (1956), Path of the Buddha, New York: Ronald Press 
  • Nakamura, Hajime (1999), Indian Buddhism: A Survey with Bibliographical Notes, Delhi: Motilal Banarsidass 
  • Ñāṇamoli, Bhikkhu; Warder, Anthony Kennedy (1982), Introduction to Path of Discrimination, London: Pali Text Society: Distributed by Routledge and Kegan Paul 
  • Norman, K.R. (1983), Pali Literature, Wiesbaden: Otto Harrassowitz 
  • Norman, K.R. (1996), Collected Papers, volume VI, Bristol: Pali Text Society 
  • Norman, K.R. (2005). Buddhist Forum Volume V: Philological Approach to Buddhism. Routledge. стр. 75—76. ISBN 978-1-135-75154-8. 
  • Pali Canon Online Database, Bodhgaya News, Архивирано из оригинала 13. 02. 2021. г., Приступљено 14. 10. 2012 
  • Samuel, Geoffrey (2012), Introducing Tibetan Buddhism, New York: Routledge 
  • Schopen, Gregory (1997), Bones, Stones, and Buddhist Monks, Honolulu: University of Hawai'i Press 
  • Skilling, P., ур. (1997). Mahasutras, volume I, Parts I & II. Oxford: Pali Text Society. 
  • Sri Lankan Pāḷi Texts, Архивирано из оригинала 24. 11. 2012. г., Приступљено 15. 1. 2013 
  • „The Pali Tipitaka”, Tipitaka.org, Приступљено 14. 10. 2012 
  • „Vipassana Research Institute”, Vri.dhamma.org, VRI Publications, Архивирано из оригинала 14. 10. 2012. г., Приступљено 14. 10. 2012 
  • von Hinüber, Oskar (2000), A Handbook of Pāli Literature, Berlin; New York: Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-016738-2 
  • Warder, A. K. (1963), Introduction to Pali, London: Published for the Pali Text Society by Luzac 
  • Warder, A.K. (2000), Indian Buddhism, Buddhism Series (3rd изд.), Delhi: Motilal Banarsidass, ISBN 978-81-208-1741-8, Приступљено 29. 5. 2021 
  • Wynne, Alexander (2003), How old is the Suttapiṭaka? The relative value of textual and epigraphical sources for the study of early Indian Buddhism (PDF), St John's College, Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2015. г. 
  • Wynne, Alexander (2004). „The Oral Transmission of the Early Buddhist Literature”. Journal of the International Association of Buddhist Studies. 27 (1): 97—128. 
  • Wynne, Alexander (2007), The origin of Buddhist meditation, New York: Routledge 
  • Hinüber, Oskar von (2000). A Handbook of Pāli Literature. Berlin. A Handbook of Pāli Literature. Walter de Gruyter. 2000. ISBN 3-11-016738-7. 
  • B. C. Law, History of Pali Literature, volume I, Trubner, London 1931
  • Russell Webb (ed.), Analysis of the Pali Canon, The Wheel Publication No 217, Buddhist Publication Society, Kandy, Sri Lanka, 3rd ed. 2008.
  • Ko Lay, U. (2003), Guide to Tipiṭaka, Selangor, Malaysia: Burma Piṭaka Association. Editorial Committee, Архивирано из оригинала 24. 7. 2008. г. 

Спољашње везе uredi

 
Пали канон на Викимедијиној остави.

Pali kanon onlajn uredi

Pali rečnik uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пали_канон&oldid=27554501”