Википедија

Papa Grgur IV

поглавар Римокатоличке цркве

Papa Grgur IV (lat. Gregorius IV; oko 795 - 25. januar 844) je bio 101. papa od oktobra 827. godine do svoje smrti[1].

Grgur IV
Papa Sergije II
Lični podaci
Datum rođenjaoko 795.
Mesto rođenjaRim, Papska država
Datum smrti25. januar 844.
Mesto smrtiRim, Papska država
Papa
Pontifikatoktobar 827—25. januar 844.
PrethodnikValentin
NaslednikSergije II

Detinjstvo i mladost uredi

Grgur je bio sin rimskog patricija Jovana[2][3]. U crkvenu službu stupio je tokom pontifikata pape Paskala I. Grgur je bio kardinal Bazilike Svetog Marka u Rimu[4]. Kao i njegov prethodnik, Grgur je izabran od strane plemstva. Jednoglasno je izabran kao najdostojniji da preuzme titulu episkopa Rima. Uprkos protivljenju, Grgur je postavljen za papu u Lateranskoj palati nakon održanih izbora oktobra 827. godine[5]. Osvećenje je, međutim, odloženo do 29. marta 828. godine kada je izbor Grgura za papu potvrđen od strane svetorimskog cara Luja II. Ovo odlaganje je u skladu sa dokumentom poznatim kao Constitutio romana koga je 817. godine doneo Lotar I[6]. U skladu sa ovim dokumentom, katolička crkva stavljena je u podređeni položaj u odnosu na Karolinško carstvo. Izbor pape nije mogao biti punovažan bez prisustva cara.

Pontifikat uredi

 
Grgur prima knjigu od Rabana Maura

Građanski rat u Karolinškom carstvu uredi

Pontifikat pape Grgura poklapa se sa građanskim ratom u Karolinškom carstvu između unuka Karla Velikog (sinova Ludviga Pobožnog), Lotara I, Pipina I Akvitanskog i Ludviga I Nemačkog. Ludvigu se 823. godine rodio sin Karlo Ćelavi kome je 829. godine otac prepisao teritorije Alamaniju, Alzas, Reciju i deo Burgundije[7]. Ove teritorije bile su prepisane starijem Ludvigovom sinu Lotaru. Tako je izbio građanski rat. Grgur je kritikovao Karla Ćelavog zbog te odluke (829. godine)[8]. Sledeće godine je Grgur naložio Luju I da svoju ženu Juditu oslobodi zatočeništva u manastiru[9].

Građanski rat ponovo se rasplamsao na Uskrs 833. godine. Grgur je stao na stranu Lotara tražeči od njega da se izmiri sa ocem. Nameravao je da napusti Rim i lično se pridruži Lotaru nadajući se da će njegovo prisustvo dovesti do sklapanja mira[10]. Neki franački episkopi pobunili su se protiv pape i pretili su njegovim svrgavanjem[11][12]. Vojske Luja i Lotara srele su se u blizini Kolmara 24. juna 833. godine. Grgur je pokušao da pregovara, ali mu to nije uspelo. Luja su napustile njegove pristalice te je on primoran na bezuslovnu predaju[13]. Lotar je proglašen za cara, dok je Luj svrgnut i ponižen. Grgur se nakon ovih događaja vratio u Rim. Luj je povratio presto 834. godine[14]. Grgur je uspeo da ga ubedi da su njegove namere bile časne i da je pokušao da mirno reši sukob između Ludviga Pobožnog i njegovih sinova. Nakon ovog neuspeha, Grgur se do kraja svog pontifikata posvetio unutrašnjim crkvenim pitanjima[15][16]. Nekoliko puta je pokušavao da izmiri Ludvigove sinove sve do 843. godine kada je Verdenskim sporazumom postignut trajan mir.

Građevinski poduhvati i verska pitanja uredi

Grgur je doprineo arhitektonskom razvoju Rima. Godine 833 potpuno je obnovio crkvu Svetog Marka u Rimu ukrasivši zidove mozaicima u vizantijskom stilu[17]. Obnovio je atrijum bazilike Svetog Petra i preneo je u nju telo pape Grgura I Velikog. Iz rimskih katakombi preneo je u novoizgrađene kapele tela Svetog Sevastijana, Tiburtija i Gorgonija[18]. Podigao je oltar u crkvi Svete Marije u Trasteveru i osnovao je manastir u blizini crkve[19]. Popravio je Trajanov akvadukt koji je oštećen tokom pontifikata pape Lava III[20]. Obnovio je delove luke Ostije oštećene prilikom napada Saracena i preimenovao ju je u Gregoriopolis[21][12].

Grgurov pontifikat poklapa se sa krajem Ikonoborstva u Vizantijskom carstvu[22]. Grgur je promovisao proslavu praznika Svih svetih u okviru Karolinškog carstva[23]. Postavio je Ansgara, "Apostola severa", na mesto hamburško-bremenskog arhiepiskopa 832. godine[24]. Poslao je 31. marta 837. godine palijum arhiepiskopu u Salcburgu.

Grgur je umro 25. januara 844. godine[6]. Sahranjen je u Bazilici Svetog Petra. Nasledio ga je papa Sergije II.

Reference uredi

  1. ^ Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  2. ^ Mann 1906, str. 190.
  3. ^ DeCormenin 1857, str. 218.
  4. ^ Mann 1906, str. 189.
  5. ^ Hughes 1948, str. 183.
  6. ^ a b Levillain, str. 644
  7. ^ Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)
  8. ^ Mann 1906, str. 194.
  9. ^ Mann 1906, str. 195–196
  10. ^ Mann 1906, str. 197–198
  11. ^ Mann, str. 199–200.
  12. ^ a b DeCormenin, str. 219.
  13. ^ Mann 1906, str. 202–203
  14. ^ DeCormenin, str. 220
  15. ^ Levillain, str. 644.
  16. ^ Mann, str. 204–205.
  17. ^ Mann 1906, str. 189–190
  18. ^ Goodson 2010, str. 278.
  19. ^ Mann 1906, str. 218.
  20. ^ Mann 1906, str. 217.
  21. ^ Mann, str. 216.
  22. ^ Mann 1906, str. 212–213
  23. ^ Mann 1906, str. 230.
  24. ^ Mann 1906, str. 219–220

Literatura uredi

  • Goodson, Caroline (2010). The Rome of Pope Paschal I. str. 278. 
  • Hughes, Philip (1948). History of the Church. II. str. 183. 
  • Levillain, Philippe, The Papacy: Gaius-Proxies, Routledge (2002)
  • Mann, Horace K. (1906). The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858. 
  • DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857)


Papa
827-844


 
Papa Grgur IV na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_IV&oldid=26969702”