Papa Grgur XI

Papa Grgur XI (lat. Gregorius XI, 1331, zamak Momon — 27. mart 1378, Sarcano), rođen kao Pjer Rože de Bofor (franc. Pierre Roger de Beaufort), bio je osmi i poslednji avinjonski papa (30. decembra 1370 — 27. marta 1378), kao i sin Vilijama II Ruđera, brata pape Klimenta VI. 1377. je vratio sedište katoličke crkve iz Avinjona u Rim uprkos otporu Francuza.

Grgur XI
Papa Grgur XI
Lični podaci
Puno ime	Pjer Ruđer de Bofort
Datum rođenja	14. vek
Mesto rođenja	Zamak Momon u Limožu, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti	27. mart 1378.(1378-03-27) (46/47 god.)
Mesto smrti	Sarcano, Kraljevstvo Francuska
Narodnost	Francuz
Papa
Redosled	201.
Pontifikat	30. decembar 1370. — 27. mart 1378.
Prethodnik	Papa Urban V
Naslednik	Papa Martin V
detalji

Mladost

Postao je kardinal vrlo mlad, još 1348. godine. Na tom položaju je bio na univerzitetu u Peruđi, gde je postao vešt kanonista i teolog. Stekao je poštovanje svih zbog svoje poniznosti i čistosti, pa je 30. decembra 1370. godine, posle smrti pape Urbana V, jednoglasno izabran za papu. Pjer Ruđer je uzeo ime Grgur XI. Rukopoložen je za sveštenika 4. januara 1371. godine, a narednog dana je krunisan.

Pontifikat

Početak pontifikata

Na samom početku pontifikata je pokušao da pomiri kraljeve Francuske i Engleske između kojih se vodio Stogodišnji rat, ali doživeo je neuspeh. Godine 1374. Grgur je u tome uspeo i sazvao je englesko-francuski kongres u Brižu, koji je trebalo da odredi granice između ovih dveju zemalja i mir je nastupio 1377. godine, ali rat se već iduće godine nastavio. Posredovao je i za mirove između Krune Aragona, Krune Kastilje, Kraljevine Navare, Kraljevine Sicilije i Napulja. Planirao je da ujedini Pravoslavnu i Rimokatoličku crkvu, pa da tu ujedinjenu crkvu reformiše i sazove novi krstaški pohod, ali su ga sprečili problemi u Italiji, gde se preterano osilio vladar Milana i okoreli neprijatelj papstva, Bernabo Viskonti, koji je 1371. godine osvojio Ređo Emiliju i još neka mesta koja su bila papski vazali. Gospodari italijanskih gradova su pokušali da ga pokore, ali ih je on porazio. Posle toga papa ga je ekskomunicirao. Bernabo je pojeo bulu o ekskomunikaciji i posle toga vređao papu i legata, koji mu je doneo bulu. Papa je posle toga 1372. godine objavio rat Bernabu.

Rat sa Bernabom Viskontijem

Bernabo je na početku imao uspeha, ali kada je papi pružio podršku car Svetog rimskog carstva, Karlo IV Luksemburški, kraljica Napulja, Jovana I Napuljska, ugarski kralj Lajoš I Anžujski i engleski kondotjer Džon Havkvud, Bernabo je tražio pregovore sa papom. Podmitio je neke kardinale pa je 6. juna 1374. godine sklopljen po njega povoljan mir.

Rat osam svetaca

Grgur je postavljao Francuze na visoki položaj u Papskoj državi zbog čega je izazvao mržnju severnoitalijanskih državica, pa su se Firentinci plašili da će izgubiti svoj prestiž i sklopili su savez sa Bernabom, Bolonjom, Peruđom, Republikom Đenovom i Republikom Pizom u julu 1375. godine o nepriznavanju pape, a cilj tog saveza bio je da se izazove pobuna na teritoriji papske države. Taj sukob je nazvan ratom osam svetaca, i dobio je ime po osam firentinskih većnika, koji su upravljali sukobom. U tom ratu su saveznici bili toliko uspešni da je cela Papska država ustala protiv papinih legata. Pobuna je na kraju ipak bila ugušena i papa je pobunjenike surovo kaznio. Firenca biva ekskomunicirana i Republika Firenca je od strane pape proglašena za nepostojeću. Zbog te pobune Firenca je izgubila mnogo novca, ali je za mir između pape i Firentanaca 1376. godine posredovala je Katarina Sjenska, koja je i zagovarala povratak papstva u Rim i prvobitno nije uspela da nagovori papu i ubrzo je došlo do nastavka rata, ali joj je papa na kraju popustio i uprkos protestima francuskog kralja Šarla V Valoe i većine kardinala, papa je sklopio mir sa Firencom i odlučio je da se vrati u Rim.

Prelazak u Rim

Posle odluke da se vrati u Rim, Grgur je 13. septembra 1376. godine napustio Avinjon i krenuo ka Marseju iz koga je 2. oktobra isplovio brodom do Kornetoa, u koji je stigao 6. decembra, gde je napravio aranžmane za buduću vladu i 13. januara je napustio grad i sutradan stigao u luku Ostiju. Posle toga je otišao u manastir Svetog Pavla, gde je ostao nekoliko dana i 17. januara je svečano ušao u Rim, ali se mržnja prema papi još više uvećala.

Čezenska krvava kupka

Ubrzo posle papinog dolaska u Rim izbila je pobuna, ali nju je surovo ugušio Robert, kardinal Ženeve, pobivši oko 3 000 hiljade civila taj zločin nazvan je Čezenska krvava kupka, a Robert je nazvan Čezenskim mesarom. To je još više podstaklo stanovnike papske države da se bune. Papa je lično krajem maja ugušio pobunu u Anguju, kao i još neke pobune i vratio se u Rim 7. novembra.

Pokret Džona Viklifa

Engleski teolog Džon Viklif je kritikovao oproštaj grehova i tvrdio je da kralj ima veću vlast nego papa. Grgur je zbog toga 22. maja 1377. godine izdao protiv njega pet bula. Pored toga Džon je smatrao da papstvo treba da bude siromašno. Kada je 21. juna 1377. godine umro engleski kralj Edvard III Plantagenet, novi kralj Ričard II Plantagenet je imao samo deset godina, pa je de facto kralj postao Ričardov stric Džon od Genta, koji je podržavao Viklifa. Zbog te Džonove podrške Viklifu, Englezi od oktobra iste godine nisu priznavali Grgura, koji je tek u decembru izdao svoje bule. Po papinom nalogu vicekancelar u Oksfordu je zatvorio Viklifa, koga su oslobodili razjareni sledbenici.

Smrt i posledice

Grgur je 27. mart 1378. godine umro na evropskom kongresu u Sarcanu. On je bio poslednji papa, koji je bio Francuz. Bio je pobožan, ali se bavio i nepotizmom. Po nalogu španskih pustunjaka 1374. godine Jeronima Stridonskog proglasio za sveca. Grgur je bio zgrožen uslovima u Rimu da ga je samo smrt sprečila da se vrati u Avinjon.

Posle Grgurove smrti stanovnici Rima su se bojali da Francusz ne bude izabran za papu, jer su zaslugom Grgura, većina kardinala bili Francuzi, pa su pod pritiskom razjarene rulje za papu izabrali Italijana Bartolomea Prignana. Ovaj rimski papa se zamera sa kardinalima pa oni u Fondu biraju za avinjonskog antipapu, 20. septembra iste godine, istog onog kardinala nazvanog Čezenski mesar. Taj period dvojstva papa naziva se Zapadna šizma i ona se završila tek 1417. godine izborom pape Martina V.

Vidi još

• Zapadna šizma
• Avinjonsko papstvo
• Šarl V Mudri
• Džon Viklif
• Džon od Genta