Википедија

Papa Evgenije III

поглавар Римокатоличке цркве

Papa Eugen III (lat. Eugenius III; preminuo 8. jula 1153. godine), rođen kao Bernardo da Piza, bio je na čelu Katoličke crkve od 15. februara 1145. godine sve do smrti 1153. godine. On je bio prvi cistercit koji je postao papa.

Eugen III
Eugen III
Lični podaci
Puno imeBernad da Piza
Datum rođenjakasnih 1080-tih
Mesto rođenjaPiza, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti8. jul 1153.
Mesto smrtiTivoli, Papska država, Sveto rimsko carstvo
NarodnostItalijan
Papa
Pontifikat15. februar 1145 — 8. jul 1153.
PrethodnikPapa Lucije II
NaslednikPapa Anastazije IV

Grb Eugena III

Detinjstvo i mladost uredi

Bernardo je rođen u Pizi, ali malo toga se zna o njegovom poreklu i porodici, osim da je bio sin nekog Godija.[1] Od 16. veka pominje se kao član porodice Paganeli di Montemanjo, koji je pripadao pizanskog aristokratiji, ali to nije dokazano i protivreči ranijim iskazima koji sugerišu da je bio čovek prilično skromnog porekla.[2] Godine 1106. je bio kanon katedrale u Pizi, a 1115. godine postaje ipođakon.[3] Od 1133-1138. godine vršio je dužnost vicedominus arhiepiskopije u Pizi.[4] U periodu od maja 1134. godine do februara 1137. godine je bio rukopoložen u sveštenika od strane pape Inoćentija II, koji je u to vreme živeo u Pizi.[5] Pod uticajem Bernarda od Klervoa stupa u cistercitski red u manastiru Klervoa 1138. godine. Nakon godinu dana vraća se u Italiju kao vođa cistercitske zajednice u Skandrilji. U jesen 1140. godine, papa Inoćentije II imenuje ga igumanom manastira Sveti Anastasiji od Tri Fontane u blizini Rima.[6] Neke hronike ukazuju da je primljen u kardinalski kolegijum,[7] ali ovi iskazi verovatno su rezultat konfuzije jer se Bernardo nigde potrvrđeno ne navodi kao kardinal i iz pisma Bernarda od Klervoa upućeno kardinalima ubrzo nakon njegovog izbora jasno proizilazi da on nije bio kardinal.[8]

Izbor za papu uredi

Bernardo je izabran papu februara 1145. godine pri čemu je uzeo ime Evgenije III. On duguje svoj izbor delom zbog činjenice da niko nije bio željan da prihvati ovu dužnosti jer su one u to vreme bile veoma teške i opasne, ali uglavnom jer je bio prijatelj i učenik Bernarda od Klervoa, najuticajnijeg crkvenjaka Zapadne crkve i jak branilac papine ovozemaljske vlasti. Izbor, međutim, nije imao Bernardovo odobrenje, koji se protivio izboru zbog „nevinosti i jednostavnosti“ Evgenija III. Pošto je izbor završen, on je iskoristio kvalitete Evgenija III na koje je dao primedbe, kako bi praktično vladao u njegovo ime.

Pontifikat uredi

Tokom gotovo celog pontifikata, Evgenije III nije mogao da boravi u Rimu. Ubrzo pošto je napustio grad kako bi bio osvešen u manastiru Farfa (oko 40 km severno od Rima), kada su građani, pod uticajem Arnolda od Breše, velikog protivnia papine ovozemaljske vlasti, uspostavili stari rimski ustav, vraćajući rimsku komunu i birajući Đordana Pjerleonija za patricija. Evgenije III apeluje za pomoć Tivoliju, drugim gradovima potčinjenim Rimu, i kralju Ruđeru II Sicilijanskom (koji šalje svog generala Roberta od Selbija), i uz njihovu pomoć uspeva da uspostavi uslove sa rimskim građanima, koji su mu omogućili da jedno vreme održi privid autoriteta u svom gradu. Ali, kako on nije pristao na podmukli ugovor protiv Tivolija, biva primoran da napusti grad u martu 1146. godine. Ostao je neko vreme u Viterbu, a zatim u Sijeni, ali je na kraju odlazi u Francusku.

Na saslušanju zbog pada Edese Turcima, on je, u decembru 1145. godine, objavio bulu Quantum praedecessores upućenu Luju VII, pozivajući ga da učestvuje u drugom krstaškom pohodu. Na velikoj skupštini održanoj u Špajeru 1146. godine, nemački kralj Konrad III i mnogi njegovi plemići su takođe podsticani da se posvete krstaškom pohodu pod uticajem Bernardove elokventnosti.

Evgenije održava sabore po severnoj Evropi u Parizu, Remsu, i Triru 1147. godine i 1149. godine koji su posvećeni reformi klerikalnog života. On takođe razmatra i odobrava radove Hildegarde Bingenske. Evgenije III se vraća u Italiju gde uspostavlja rezidenciju u Viterbu 1149. godine. Beži u tvrđavu kneza Ptolomeja u Tuskul 8. aprila i ostaje tamo, gde upoznaje krstaša u povratku kralja Luja VII i njegovu suprugu Eleonoru od Akvitanije. Ostaje tamo do 7. novembra. Uz pomoć kralja Sicilije 1150. godine, on je ponovo bio u stanju da uđe u Rim, ali surevnjivost republikanaca uskoro ga primorava da se povuče.

Car Fridrih Barbarosa obećava pomoć protiv njegovih revoltiranih podanika, ali smrt Evgenija III u Tivoli, 8. jula 1153. godine, sprečava ispunjenje ugovora. Iako su građani Rima bili podozrivi prema Evgeniju III koji je imao nameru da potvrdi svoju zemaljsku vlast, oni su uvek bili spremni da ga priznaju kao svog duhovnog gospodara. Osim toga, oni su duboko cenili njegov lični karakter. Prema tome on je sahranjen u Vatikanu sa svim počastima, a njegov grob ubrzo stiče izuzetnu slavu zbog čudotvornih izlečenja.

Reference uredi

  1. ^ Horn 1992, str. 31.
  2. ^ J. M. Brixius, Die Mitglieder des Kardinalkollegiums von 1130–1181, Berlin 1912, st. 86; Eugenio III Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2015). Horn. pp. 33–34, odbacuje pripisivanje ovih poznatih denominacija Evgenija III kao potpuno neosnovane.
  3. ^ Horn 1992, str. 34–35.
  4. ^ Horn 1992, str. 34.
  5. ^ Horn 1992, str. 35–36.
  6. ^ Horn 1992, str. 36–40.
  7. ^ Povodom toga Briksijus na st. 41, navodi ga među kardinalima koje je imenovao Inoćentije II.
  8. ^ Horn 1992, str. 42–45..

Literatura uredi


 
Papa Evgenije III na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Евгеније_III&oldid=26969715”