Википедија

Parmenid

крајем 6. века и почетком 5. века пре нове ере грчки предсократовски филозоф

Parmenid (grč. Παρμενίδης ὁ Ἐλεάτης), oko 500. p. n. e., iz Eleje u južnoj Italiji, grčki filozof, verovatno je osnivač elejske škole.[4] Prethodnikom ove škole smatra se Ksenofan, za koga se smatra da je bio Parmenidov učitelj, ali sve i ako se nisu lično poznavali, Ksenofanova filozofija je izvršila najočigledniji uticaj na Parmenida.[5][6] Pored Parmenida značajni predstavnici elejske škole su Melis i Zenon. U jednoj Parmenidovoj heksametarskoj didaktičkoj pesmi (O prirodi), od koje je sačuvano nekoliko grupa stihova, prikazuje svet jednog jedinstvenog, nestvorenog, neprolaznog Bića, koje se saznaje razmišljanjem, nasuprot svetu privida, koji se stvara mišljenjem ljudi.[7]

Parmenid
Parmenid[1]
Lični podaci
Puno imeParmenid
Datum rođenjaoko 500. p. n. e.[2]
Mesto rođenjaEleja,
Datum smrti450. p. n. e.
Filozofski rad
EpohaAntička filozofija
Ideje"Misao i postojanje su isto".[3]
Uticaji odHeraklit

Elejska škola, koju je Parmenid osnovao, nastojala je da obe ove oblasti razjasni. Njegovi stihovi su često tvrdi i nespretni, ali Proemijum, sa slikom vožnje kolima u carstvo svetlosti istine, pun je najviše poezije.

U Parmenidovom učenju o jednom biću se ističe i tvrdnja kako kretanje nije moguće. Objašnjenje je sledeće: da bi se biće kretalo, ono mora da pređe u prostor na kome se prethodno nije nalazilo, a ovo povlači da jedinstveno biće ne ispunjava sav prostor. Parmenidovi učenici su razvili niz primera kojima su pokušali da dokažu ove tvrdnje svog učitelja. Najpoznatiji je čuveni primer o kretanju od tačke A ka tački B: Ako se telo kreće iz tačke A ka tački B, ono će prvo da pređe polovinu puta. Zatim će da pređe polovinu polovine puta, pa polovinu te polovine, i tako u beskraj.

Životopis uredi

Parmenid je rođen i živeo u Eleji, bogatom trgovačkom gradu na zapadnoj obali južne Italije, osnovanom posle 540. p. n. e. od strane Grka koji su pod pritiskom Persijanaca bili napustili zavičaj u Maloj Aziji. Kao godine rođenja navode se 540. i 515, a predaja je jednoglasna u opisu porodice iz koje potiče kao bogate i ugledne. Navodi se da je u mlađim godinama bio i politički aktivan, čak da je i napisao ustav građanima Eleje.

Izvanredno je cenjen od starih filozofa. Platon ga smatra velikim i uzvišenim.

Učenje uredi

Danas se smatra da je Parmenid osnivač Elejske škole. Heraklit je sistematski razradio elejsko učenje i sagledao bitne filozofske probleme u protiv-stavu između kretanja i mirovanja, jednog i mnoštva, racionalnog i osetilnog, pojavnog i bitnog.

Parmenid deli svoje učenje u dva dela, koji se zovu „put istine” i put „mišljenja”. Ono što on kaže o putu istine glasi: Ne možeš znati ono što ne postoji – to je nemoguće – niti ga izreći, jer je jedna ista stvar ona koja se može zamisliti i ona koja može postojati. Prema Parmenideu smatrati ništa za nešto istinito je put zablude, po kome lutaju dvoglavi smrtnici koji ništa ne znaju.

Biću pripisuje jedinstvo i nepromenljivost. Postoji samo bitak, on je večan, ne postaje i ne propada, ostajući istovetan, uvek jednak samom sebi. Biće ili Jedno jeste. Ono što nastaje, nastaje ili iz bića ili iz nebića. Ako iz bića onda to nešto već jeste, a iz nebića ništa. Njegova prva tvrdnja je da ono jeste tj. biće ili stvarnost – odnosno postoji. Ono može biti predmet naših misli. Biće nikad nije nastalo, ono naprosto jeste. Biće je nestvoreno, neprolazno, celo, nepokretno, ne može mu se ništa dodati. Biće je Jedno i ne može se deliti, jer bi se moralo delit nečim različitim od sebe. Biće je ograničeno, jer se neograničeno menja. Elejski bitisanje se ne može deliti, jer je njegova celokupnost svuda prisutna. Bitak je dakle, jedan nedeljiv, on je neprekidna celina koju Parmenid upoređuje sa pravilnom, potpuno okruglom, savršenom loptom. Nema mišljenja čijem sadržaju ne pripada bitak (postojeće). Vremenski je beskonačno, jer nema početka, sredine ni kraja, ali je prostorno konačno, sferičnog oblika.

Stvar koja se može misliti jeste: kada mislite, mislite o nečemu, kada upotrebite ime to mora da bude ime nečega. Zato i misao i jezik zahtevaju objekte van njih samih. A pošto možete misliti o nekom objektu ili govoriti o njemu u jednom, a isto tako i u drugom trenutku, sve ono o čemu se može misliti ili govoriti mora stalno postojati u vremenu. Iz toga sledi da ne može biti promene, jer se promena sastoji iz stvari koje postaju ili prestaju da postoje. Ovo je u filozofiji prvi primer jednog argumenta iz domena misli i jezika primenjenog na svet uopšte. On se, naravno, ne može prihvatiti kao valjan, ali vredi videti koliki je elemenat istine koji u sebi sadrži.

Očigledno je da, u većini slučajeva, mi ne govorimo o rečima, već o onom što te reči znače. A to nas vraća na Parmenidov argument da, ako se neka reč može koristiti sa značenjem, onda ona mora da znači nešto, a ne ništa, iz čega proizilazi da ono što ta reč znači mora u izvesnom smislu postojati. Parmenid pretpostavlja da reči imaju stalno značenje: to je ustvari osnova njegovog argumenta koga on smatra neosporavanim.

Parmenid drži da, jer možemo ovog časa znati ono što se obično smatra prošlošću, to ne može stvarno biti prošlost, nego mora da, u izvesnom smislu, postoji i u ovom času. Stoga on zaključuje, da nema takve stvari kao što je promena. Moglo bi se reći da mi u izvesnom smislu nemamo saznanje o prošlosti. Kada se nečeg setite, to sećanje se događa ovog časa i nije identično sa događajem koga se sečate. Ali sečanje pruža opis prošlog događaja i zbog, niza praktičnih razloga, nema potrebe da se pravi razlika između opisa i onog što on opisuje.

Prazan prostor ne postoji te je stoga nemoguće mnoštvo stvari i njihove menjane. Čulna nas spoznaja vara: ona nam govori o kretanju i menjanju. Samo nas, dakle, umna spoznaja može dovesti do toga da gledamo na ono čega nema pred očima kao na ono što jest. On je smatrao da su čula varljiva i odbaciovao je mnošto opažljivih stvari kao običnu iluziju. Jedino istinsko biće je „Jedno” koje je beskonačno i nedeljivo. To nije kao kod Herakleitosa jedinstvo suprotnosti, jer suprotnosti ne postoje. Očito da je on mislio da, npr. „hladno” znači samo „ne vruće”, a „tamno” znači samo „ne svjtlo”.

Parmenidovo filozofiranje nosi etičko obelježje: ono je upravljeno na moralnu obnovu, koja treba da se ostvari pravilnim mišljenjem i utvrđivanjem pravih vrednosti.

O naravi uredi

Njegovo delo „O naravi” je preostalo samo u fragmentima i sastavljeno je od dva dela i predgovora (proemijuma). Proemijum je verovatno sadržavao tek petinu celokupnog teksta. Značajno je da je delo napisano u tada zastarelim heksametrima, jer je već jonska filozofija uzela prozni način izraza kao filozofijski prikladniji. To dovodi do zaključka da način pisanja kao i sadržaj proemijuma, u kojem se opisuje filozofov put do boginje, koja mu govori o lepo zokruženoj Istini i smrtniku mnjenja, imaju dublju važnost. U delu knjige Put istine on govori o tome šta je realnost, a u Varljivom putu što je iluzija. Govorio je da je kretanje nemoguće, jer ono zahteva premeštanje u prazninu, a prazninu je definisao kao ništavilo, što prema definiciji ne može postojati. Za njega sve što je mnogostruko, što je isprekidano ne postoji, to je privid - nebiće.

Reference uredi

  1. ^ Sheila Dillon (2006). Ancient Greek Portrait Sculpture: Contexts, Subjects, and Styles. Cambridge University Press. ISBN 9780521854986. 
  2. ^ Curd, Patricia (2011). A Presocratics Reader. Selected Fragments and Testimonia (2nd izd.). Indianapolis/Cambridge: Hackett Publishing. str. 53—63. ISBN 978-1603843058. 
  3. ^ DK fragment B 6: "χρὴ τὸ λέγειν τε νοεῖν τ᾿ ἐὸν ἔμμεναι"; cf. DK B 3 "τὸ γὰρ αὐτὸ νοεῖν ἐστίν τε καὶ εἶναι [It is the same thing that can be thought and that can be]."
  4. ^ Freeman, Kathleen (1946). The Pre-Socratic Philosophers. Great Britain in the City Of Oxford at the Alden Press: Oxford Basil Blackwell. str. 140. 
  5. ^ Aristotle, Metaphysics, i. 5; Sextus Empiricus, adv. Math. vii. 111; Clement of Alexandria, Stromata, i. 301; Diogenes Laërtius, ix. 21
  6. ^ cf. Simplicius, Physics, 22.26-23.20; Hippolytus, i. 14
  7. ^ Милан Узелац. „Историја филозофије, I”. стр. 29-30. Приступљено 8. 1. 2021. 

Литература uredi

  • Austin, Scott (1986). Parmenides: Being, Bounds and Logic. Yale University Press. ISBN 0-300-03559-4. 
  • Austin, Scott (2007), Parmenides and the History of Dialectic: Three Essays, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-19-3
  • Bakalis Nikolaos (2005), Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments, Trafford Publishing, ISBN 1-4120-4843-5
  • Barnes, Jonathan (1978). The Presocratic Philosophers (Two Volumes). Routledge and Kegan Paul. 
  • Burnet J. (2003), Early Greek Philosophy, Kessinger Publishing (first edition 1908).
  • Čapek, Milič (1991), The New Aspects of Time, Kluwer
  • Cassin, Barbra (1998), Parménide Sur l'Etant ou Sur la nature de l'Etant, Greek text and French Translation with commentary, Editions Du Seuil.
  • Cordero, Nestor-Luis (2004), By Being, It Is: The Thesis of Parmenides. Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-03-2
  • Cordero Néstor-Luis (ed.), Parmenides, Venerable and Awesome (Plato, Theaetetus 183e) Las Vegas: Parmenides Publishing 2011. Proceedings of the International Symposium (Buenos Aires, 2007), ISBN 978-1-930972-33-9
  • Coxon A. H. (2009), The Fragments of Parmenides: A Critical Text With Introduction and Translation, the Ancient Testimonia and a Commentary. Las Vegas, Parmenides Publishing (new edition of Coxon 1986), ISBN 978-1-930972-67-4
  • Curd, Patricia (2011), A Presocratics Reader: Selected Fragments and Testimonia, Hackett Publishing, ISBN 978-1603843058 (Second edition Indianapolis/Cambridge 2011)
  • Curd, Patricia (2004), The Legacy of Parmenides: Eleatic Monism and Later Presocratic Thought, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-15-5 (First edition Princeton University Press 1998)
  • Gallop David. (1991), Parmenides of Elea – Fragments, University of Toronto Press.
  • Guthrie W. K. C. (1979), A History of Greek Philosophy – The Presocratic tradition from Parmenides to Democritus, Cambridge University Press.
  • Heidegger, Martin, Parmenides (trans. André Schuwer and Richard Rojcewicz, Indiana University Press, 1992)
  • Hermann, Arnold (2005), The Illustrated To Think Like God: Pythagoras and Parmenides-The Origins of Philosophy, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-17-9
  • Hermann, Arnold (2005), To Think Like God: Pythagoras and Parmenides-The Origins of Philosophy, Fully Annotated Edition, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-00-1
  • Hermann, Arnold (2010), Plato's Parmenides: Text, Translation & Introductory Essay, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-71-1
  • Hyman, Anthony (2007), The Selfseeker, Teignvalley Press. Explores the Parmenidean dialectic and its application to modern science.
  • Kingsley, Peter (2001). In the Dark Places of Wisdom. Duckworth and Co. 
  • Kingsley, Peter (2003), Reality. California: Golden Sufi Center. ISBN 9781890350093.
  • Kirk G. S., Raven J. E. and Schofield M. (1983) The Presocratic Philosophers, Cambridge University Press, Second edition.
  •   Laërtius, Diogenes (1925). „Others: Parmenides”. Lives of the Eminent Philosophers. 2:9. Prevod: Hicks, Robert Drew (Two volume izd.). Loeb Classical Library. 
  • Luchte, James (2011). Early Greek Thought: Before the Dawn. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0567353313. 
  • Lünstroth, Margarete: Teilhaben und Erleiden in Platons Parmenides. Untersuchungen zum Gebrauch von μετέχειν und πάσχειν. Vertumnus vol. 6. Edition Ruprecht: Göttingen 2006, ISBN 978-3-7675-3080-5
  • Melchert, Norman (2002). The Great Conversation: A Historical Introduction to Philosophy . McGraw Hill. ISBN 0-19-517510-7. 
  • Mourelatos, Alexander P. D. (2008). The Route of Parmenides: A Study of Word, Image, and Argument in the Fragments. Las Vegas: Parmenides Publishing. ISBN 978-1-930972-11-7 (First edition Yale University Press 1970)
  • Nietzsche, Friedrich, Philosophy in the Tragic Age of the Greeks, Regnery Gateway ISBN 0-89526-944-9
  • Owen. G. E. L. (1960). "Eleatic Questions." Classical Quarterly 10: 84-102.
  • Palmer, John. (2009). Parmenides and Presocratic Philosophy. Oxford: Oxford University Press.
  • Popper, Karl R. (1998). The World of Parmenides. Routledge. ISBN 0-415-17301-9. 
  • Gilbert Ryle: Plato's Parmenides, in: Mind 48, 1939, pp. 129–51, 303–25.
  • Martin Suhr: Platons Kritik an den Eleaten. Vorschläge zur Interpretation des platonischen Dialogs ‚Parmenides‘, Hamburg 1969
  • Hans Günter Zekl: Der Parmenides, N. G. Elwert Verlag, Marburg/Lahn 1971.
  • Extensive bibliography (up to 2004) by Nestor Luis Cordero; and annotated bibliography by Raul Corazzon

Spoljašnje veze uredi

 
Parmenid na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Парменид&oldid=27549414”