Parnasizam
Parnasizam (od grč. „Parnas" - brdo u centralnoj Grčkoj, koje je po grčkoj mitologiji bilo sedište Apolona, zaštitnika umetnosti i muza, njegovih pratilja) je pesnička škola nastala u Francuskoj u toku druge polovine 19. veka, otprilike od 1865. do kraja 19. veka. Najznačajniji predstavnici ove škole su Teofil Gotje, Lekont de Lil, Žoze Marija de Heredija, Teodor de Banvil, Fransoa Kope i Sili Pridom. Značajan trenutak za grupu je objavljivanje prve zajedničke antologije, „Savremeni Parnas“ (Le Parnasse contemporain), čiji je prvi broj izašao 1866. U tom broju izašle su i pesme kasnijih simbolista, Stefana Malarmea i Pola Verlena. Antologija je izdata u još dva broja, 1871. i 1876. godine, nakon čega njihova zajednička aktivnost slabi.
Odlike uredi
Škola predstavlja reakciju protiv romantičarskog sentimentalizma i realističke utilitarnosti. Parnasovci su sledili doktrinu larpurlartizma, koju su promovisali Šarl Bodler i Teofil Gotje. Izraz ove poezije je depersonalizovan i hladan, neguje se kult forme (nasuprot sadržini), teži se ka odvajanju umetnosti od socijalnih problema i politike. Jedini cilj umetnosti je negovanje lepog. Teofil Gotje u svojoj programskoj pesmi „Umetnost“ (1857) lepo u pesmi shvata kao savršenstvo forme. Stoga se kao prvi cilj stavlja usavršavanje pesničkog zanata po ugledu na likovne umetnosti, posebno vajarstvo. Parnasovci biraju teške pesničke žanrove kao što je sonet, i neguju savršenstvo stiha. Teme nalaze u istoriji i mitologiji, pri čemu se odlučuju za manje poznate priče.
Predstavnici van Francuske uredi
Parnasizam svoje najznačajnije predstavnike ima u Francuskoj, ali je izvršio uticaj i van nje. U Engleskoj se kao predstavnici javljaju Ostin Dobson, Endru Lang i Edmund Gros. U Brazilu javlja se Olavo Bilak, u Poljskoj Antoni Lange, u Rumuniji Aleksandru Makedonski. Odlučujući uticaj izvršio je na latinoamerički književni pokret modernizmo, čiji je glavni predstavnik bio nikaragvanski pesnik Ruben Dario. Za srpsku književnost uticaj parnasizma je posebno značajan, jer je doprineo podizanju njenog tehničkog nivoa, pomalo zanemarenog u doba romantizma, koji je veću pažnju poklanjao inspiraciji. Najbliži ovoj školi bio je Vojislav Ilić, iako nema naznaka da je Ilić poznavao poeziju francuskih parnasovaca. Uticaj ove škole posebno je bio jak na Jovana Dučića, zatim na Aleksu Šantića, Milana Rakića i druge.
Literatura uredi
- dr Dragiša Živković: „Teorija književnosti sa teorijom pismenosti“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.
- Tanja Popović: „Rečnik književnih termina“, Logos art, Beograd 2007.