Википедија

Partnerstvo

Partnerstvo je udruživanje sa zajedničkim interesima i ciljem. Partnerski odnosi najčešće obuhvataju preduzimanje nekog zajedničkog poduhvata, participaciju većeg broja ljudi ili ostvarenje jednog ili više zajedničkih ciljeva. Na lokalnom nivou se sve više smatraju važnim partnerstva vladinog, nevladinog i privatnog sektora, čime se omogućavaju bolje usluge i veća participacija korisnika. Pravno se reguliše ugovornim odnosima.

Istorija uredi

Partnerstva imaju dugu istoriju; već su bili u upotrebi u srednjem veku u Evropi i na Bliskom istoku. Prema jednom članku iz 2006. godine, prvo partnerstvo je 1383. godine sproveo Frančesko di Marko Datini, trgovac iz Prata i Firence. Kompanija Kovoni (1336-40) i kompanija Del Buono-Benčivenni (1336-40) takođe se pominju kao rana partnerstva, ali to nisu bila formalna partnerstva.[1]

U Evropi su partnerstva doprinela Trgovačkoj revoluciji koja je započela u 13. veku. U 15. veku gradovi Hanze su se međusobno ojačavali; brod od Hamburga do Gdanjska ne samo da bi prevozio sopstveni teret, već je takođe bio zadužen da prevozi teret za druge članove lige. Ova praksa ne samo da je uštedela vreme i novac, već je predstavljala i prvi korak ka partnerstvu. Ova sposobnost udruživanja snaga u recipročnim uslugama postala je karakteristična karakteristika i dugotrajan faktor uspeha hanzeatskog timskog duha.[2]

Detaljno ispitivanje srednjovekovne trgovine u Evropi pokazuje da brojne značajne kreditne trgovine nisu ubirale kamate. Stoga su pragmatizam i zdrav razum zahtevali pravičnu nadoknadu za rizik pozajmljivanja novca i kompenzaciju za oportunitetni trošak pozajmljivanja novca bez njegovog korišćenja u druge plodonosne svrhe. Da bi se zaobišli zakoni o lihvarstvu koje je nametnula crkva, stvoreni su i drugi oblici nagrade, posebno kroz rasprostranjeni oblik partnerstva pod nazivom komenda, veoma popularnom među italijanskim trgovačkim bankarima.[3] Firentinske trgovačke banke bile su gotovo sigurne da će ostvariti pozitivan povraćaj na svoje kredite, ali to bi bilo pre uzimanja u obzir rizika solventnosti.

Na Bliskom istoku, Kirad i Mudarabas institucije su se razvile kada je trgovina sa Levantom, odnosno Otomanskim carstvom i muslimanskim Bliskim istokom, procvetala i kada su uspostavljene rane trgovačke kompanije, ugovori, menice i međunarodna trgovina na daljinu.[4] Nakon pada Rimskog carstva, trgovina Levanta je oživela u 10. do 11. veku u vizantijskoj Italiji. Istočni i zapadni Mediteran činili su deo jedinstvene komercijalne civilizacije u srednjem veku, a dve regije su bile ekonomski međusobno zavisne kroz trgovinu (u promenljivom stepenu).[5]

Mongoli su usvojili i razvili koncepte odgovornosti u vezi sa investicijama i zajmovima u partnerstvima Mongol-ortok, promovišući trgovinu i investicije kako bi olakšali komercijalnu integraciju Mongolskog carstva. Ugovorne karakteristike mongolsko-ortokskog partnerstva su veoma ličile na kirad i komenda aranžmane, međutim, mongolski investitori su koristili metalne kovanice, papirni novac, zlatne i srebrne poluge i razmenljiva dobra za partnerske investicije i prvenstveno finansirali pozajmljivanje novca i trgovinske aktivnosti.[6] Štaviše, mongolske elite su formirale trgovinska partnerstva sa trgovcima iz centralne i zapadne Azije i Evrope, uključujući porodicu Marka Pola.[7]

Partnerski ugovori uredi

Da bi nastalo, svako partnersko društvo nužno zaključuje partnerski ugovor, čak i ako se to ne radi u pismenoj formi. U jurisdikcijama običajnog prava pisani ugovor o partnerstvu nije zakonski obavezan, ali partneri mogu imati koristi od ugovora o partnerstvu koji artikuliše važne uslove odnosa između njih.

U poslovanju, dve ili više kompanija udružuju snage u zajedničkom poduhvatu,[8] odnosu kupac-dobavljač, strateškom savezu ili konzorcijumu da i) rade na projektu (npr. industrijski ili istraživački projekat) koji bi bio pretežak ili previše rizičan za jedan entitet, ii) udružuju snage da bi imali jaču poziciju na tržištu, iii) da poštuju posebne propise (npr. u nekim zemljama u razvoju, stranci mogu ulagati samo u formi partnerstva sa lokalnim preduzetnicima).[9] U ovom slučaju, savez može biti strukturiran u procesu koji se može uporediti sa transakcijom spajanja i akvizicije. Velika literatura o poslovanju i menadžmentu posvetila je pažnju formiranju i upravljanju partnerskim ugovorima.[10] Posebno je prikazana uloga ugovora i mehanizama odnosa za organizovanje poslovnih partnerstava.[11]

Partnerstva stavljaju uključene strane na složene pregovore i posebne izazove koji se moraju postići dogovorom. Sveobuhvatni ciljevi, nivoi davanja i uzimanja, oblasti odgovornosti, linije ovlašćenja i sukcesije, način na koji se uspeh procenjuje i distribuira, a često i niz drugih faktora moraju se ugovoriti. Kada se postigne sporazum, partnerstvo se obično sprovodi po građanskom zakonu, posebno ako je dobro dokumentovano. Partneri koji žele da svoj ugovor učine afirmativno eksplicitnim i primenljivim obično sastavljaju Statute o partnerstvu. Poverenje i pragmatizam su takođe od suštinskog značaja, jer se ne može očekivati da sve može biti zapisano u početnom ugovoru o partnerstvu, stoga su kvalitetno upravljanje[12] i jasna komunikacija kritični faktori uspeha na duži rok. Uobičajeno je da se informacije o formalno partnerskim entitetima objavljuju, na primer, putem saopštenja za javnost, oglasa u novinama ili zakona o javnim evidencijama.

Partnerska kompenzacija uredi

Vlasnički kapital naspram plaćenih partnera uredi

U određenim partnerstvima pojedinaca, posebno u advokatskim kancelarijama i računovodstvenim firmama, vlasnički partneri se razlikuju od plaćenih partnera (ili partnera po ugovoru ili prihodima). Stepen kontrole koju svaka vrsta partnera vrši nad partnerstvom zavisi od relevantnog ugovora o partnerstvu..[13]

  • Vlasnički partner je suvlasnik poslovanja i ima pravo na proporciju distributivnog profita partnerstva.
  • Plaćeni partner kome se isplaćuje plata, ali nema nikakav osnovni vlasnički interes u poslu i neće učestvovati u raspodeli partnerstva (iako je prilično uobičajeno da plaćeni partneri dobiju bonus na osnovu profitabilnosti firme).

U svom najosnovnijem obliku, vlasnički partneri uživaju fiksni udeo u partnerstvu (obično, ali ne uvek jednak udeo sa ostalim partnerima) i, po raspodeli dobiti, dobijaju deo profita ortakluka srazmeran tom udelu. U sofisticiranijim partnerstvima postoje različiti modeli za određivanje vlasničkog interesa, raspodele dobiti ili oboje. Dva uobičajena alternativna pristupa raspodeli profita su kompenzacija po principu „zaključni korak“ i „izvor porekla“ (koja se ponekad naziva, grafički, „jedi ono što ubiješ“).[14]

  • Zaključni korak podrazumeva pridruživanje novih partnera partnerstvu sa određenim brojem „poena“. Kako vreme prolazi, oni prikupljaju dodatne poene, sve dok ne dostignu postavljeni maksimum koji se ponekad naziva plato. Dužina vremena potrebnog da se dostigne maksimum se često koristi za opisivanje firme (tako da bi se, na primer, moglo reći da jedna firma ima „sedmogodišnji zaključni korak“, a druga ima „desetogodišnji“ u zavisnosti od dužina vremena potrebnog da se postigne maksimalni prihod).
  • Izvor nastanka podrazumeva kompenzaciju dobiti po formuli koja uzima u obzir iznos prihoda i profita koji svaki partner generiše, tako da partneri koji ostvare veći prihod dobijaju veći deo raspoređene dobiti ortaštva.

Advokatske firme uredi

Poreklo izvora kompenzacije se retko vidi van advokatskih firmi. Princip je jednostavno da svaki partner dobija udeo u dobiti partnerstva do određenog iznosa, s tim da se svaki dodatni profit raspoređuje na partnera koji je bio odgovoran za „nastanak“ posla koji je generisao profit.[14]

Britanske advokatske firme imaju tendenciju da koriste princip zaključnog koraka, dok su američke firme više preferiraju izvor porekla. Kada se britanska firma Kliford Čans spojila sa američkom firmom Rogers & Vels, mnoge poteškoće povezane sa tim spajanjem bile su uzrokovane poteškoćama spajanja kulture dve kulture raspodele prihoda.[15]

Reference uredi

  1. ^ Padgett, John F.; McLean, Paul D. (2006). „Organizational Invention and Elite Transformation: The Birth of Partnership Systems in Renaissance Florence”. American Journal of Sociology. 111 (5): 1463—1568. S2CID 144729381. doi:10.1086/498470. 
  2. ^ Beerbühl, Margrit Schulte (13. 1. 2012). „Networks of the Hanseatic League”. EGO European History Online. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  3. ^ Jean Favier, Gold & Spices: the rise of commerce in the middle ages, Holmes & Meier Pub; 1st US edition, July 1998
  4. ^ Jairus Banaji (2007), "Islam, the Mediterranean and the rise of capitalism", Historical Materialism . 15 (1): 47—74.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), Brill Publishers.
  5. ^ Laiou, Angeliki E. (2008). The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0884023326. 
  6. ^ Enkhbold, Enerelt (2019). „The role of the ortoq in the Mongol Empire in forming business partnerships”. Central Asian Survey. 38 (4): 531—547. S2CID 203044817. doi:10.1080/02634937.2019.1652799. 
  7. ^ Enkhbold op cit pp. 537
  8. ^ Bamford, James; Ernst, David; Fubini, David G. (3. 2. 2004). „Launching a World-Class Joint Venture”. Harvard Business Review. 82 (2): 90—100, 124. PMID 14971273. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  9. ^ Coispeau, Olivier (19. 5. 2015). Mergers & Acquisitions and Partnerships in China. World Scientific Publishing Co. str. 311. ISBN 978-9814641029. doi:10.1142/9789814641036_fmatter. 
  10. ^ Holloway, Samuel S.; Parmigiani, Anne (2016). „Friends and Profits Don't Mix: The Performance Implications of Repeated Partnerships”. Academy of Management Journal. 59 (2): 460—478. ISSN 0001-4273. S2CID 168091169. doi:10.5465/amj.2013.0581. 
  11. ^ Poppo, Laura; Zenger, Todd (2002). „Do formal contracts and relational governance function as substitutes or complements?”. Strategic Management Journal (na jeziku: engleski). 23 (8): 707—725. ISSN 0143-2095. doi:10.1002/smj.249. 
  12. ^ Zadek, Simon; Radovich, Sacha (april 2006). „Governing collaborative governance” (PDF). John F. Kennedy School of Government. Pristupljeno 22. 9. 2017. [mrtva veza]
  13. ^ Serrill-Robins, Mira (15. 3. 2010). „Equity vs. Non-Equity Partnerships”. LexisNexis Legal Newsroom. Relx Group. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  14. ^ a b Clark, Norman (30. 9. 2016). „Better carrots for partner compensation strategies”. Lexology. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  15. ^ Becker, Amanda (5. 7. 2010). „Law firm merger activity picks up”. Washington Post. Pristupljeno 22. 9. 2017. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Партнерство&oldid=27552046”