Википедија

Patrijarh srpski Pavle

44. патријарх српски (1990—2009)

Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević; Kućanci, 11. septembar 1914 — Beograd, 15. novembar 2009) bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.

Patrijarh srpski Pavle
Osnovni podaci
Pomesna crkvaSrpska pravoslavna crkva
Činpatrijarh
Titulaarhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski
SedišteBeograd
Posljednja eparhijaArhiepiskopija beogradsko-karlovačka
Godine službeod 1. decembra 1990. do 15. novembra 2009.
Prethodnikpatrijarh srpski German
Naslednikpatrijarh srpski Irinej
Prethodna eparhijaEparhija raško-prizrenska
Godine službe1957—1990.
PrethodnikVladimir Rajić
NaslednikArtemije Radosavljević
Lični podaci
Svetovno imeGojko Stojčević
Datum rođenja(1914-09-11)11. septembar 1914.
Mesto rođenjaKućanci, Austrougarska
Datum smrti15. novembar 2009.(2009-11-15) (95 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
Potpis

Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.

Biografija uredi

Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Detinjstvo i školovanje uredi

Rano je ostao bez roditelja. Prezivao se po majci.[1] Otac Stevan Okrajnov[2][3][4] je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre” kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijom očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka — patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko”, tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika”, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku,[5] uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925—1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Na Bogoslovskom fakultetu Ava Justin Popović predavao mu je Dogmatiku. Vanredno je završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat. Tokom školovanja u Beogradu promenio je više adresa stanovanja.[6]

Rat, monaški život uredi

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.[7][8] Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla. Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.

Episkop raško-prizrenski uredi

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi svetog Đorđa.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada.[9]

Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto, kasnije je eparhija imala jedan vartburg.[10]

Imajući u vidu njegove zasluge na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Patrijarh srpski uredi

Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti na predlog lekarskog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije koje su potvrđene stručnim nalazom.[11] Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus” je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga, po apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Mitropolit Vladislav je bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:

 
Patrijarh Pavle osvećuje kamen temeljac Hrama Sabora srpskih svetitelja u Kanadi, 1994.

Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

 
Patrijarh Pavle u manastiru Voljavča, 2005.

Kasnije je o tom izboru za patrijarha rekao „nisam očekivao, još manje želeo”. U manastiru Pećka patrijaršija ustoličen je 22. maja 1994. godine, u tron pećkih patrijarha.

Iako se otvoreno izjašnjavao protiv svetosavskog nacionalizma koji je u to vreme postao dominantna struja unutar crkve, nije mogao da zaustavi episkope Amfilohija Radovića, Artemija Radosavljevića, Atanasija Jevtića, gornjokarlovačkog Nikanora, Filareta Mićevića, Vasilija Kačavendu i Irineja Bulovića u ratnim vremenima tokom raspada SFRJ. Suočavajući se s tim problemom, apelovao je čuvenim rečima: „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. Međutim, i sam je bio izložen kritikama zbog svoje uloge u jugoslovenskim ratovima. Pavle je u svom pismu 1991. godine tokom rata u Hrvatskoj britanskom lordu Karingtonu izjavio: "Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj".

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma (Novog zaveta), čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme mandata patrijarha Pavla obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.[12]

Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije novogračaničke u Americi koji je trajao više decenija. Putovao je u Ameriku više puta (1996, 1998, 1999 i 2001) i u Australiju (2004).[13] Pohodio je grob Svetoga Jovana Šangajskog 1992. godine tokom svoje prve istorijske posete Sjedinjenim Američkim Državama. Arhiepiskop Jovan Šangajski tada još nije bio kanonizovan, ali se on poklonio njegovim moštima kao Svetome i pojao mu tropar. Ovakvo poklonjenje jednog pravoslavnog patrijarha grobu Arhiepiskopa Jovana presudno je uticalo na konačnu odluku Ruske Zagranične Crkve o njegovoj kanonizaciji.

 
Patrijarh Pavle osvećuje pravoslavnu crkvu u Ljubljani, 2005.

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.[14]

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.[15] Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.[16]

 
Patrijarh Pavle u poseti manastiru Gračanica.

Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karlovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović,[17] školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape” na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu. Šef patrijarhovog kabineta bio je Momir Lečić.[18]

Povremeno se ispovedao svetom Tadeju Vitovničkom.

Među vernim narodom SPC i vernicima drugih Pravoslavnih Crkava bio je izuzetno poštovan.

Patrijarh Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Pavle je godinama odlagao dodeljivanje oreola Nikolaju Velimiroviću i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao.

Dana 8. decembra 2005. primljen je na lečenje u Vojnomedicinsku akademiju zbog povrede kuka prilikom pada u svojim odajama. Ubrzo se oporavio od ove povrede i vratio u Patrijaršiju. Pred Vaskrs 2006. se opekao vrelom vodom prilikom kupanja, pa je ponovo otišao na VMA gde je dočekao ovaj praznik, ubrzo se oporavio i vratio svojim obavezama u Patrijaršiji.[19]

Patrijarh Pavle nije ranije uzimao učešće u glasanju, odnosno nije izlazio na izbore (lokalne, predsedničke i parlamentarne), ali je povodom referenduma o novom ustavu Republike Srbije 2006. televizijskim obraćanjem građane pozvao da (glasanjem) ispune svoju „najsvetiju dužnost“ i sam izašao da glasa.[20]

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća.[21] Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.[22]

Usled visokih godina i sve složenijeg zdravstvenog stanja, patrijarh Pavle je tokom 2008. godine počeo da razmišlja o povlačenju sa patrijaršijskog trona, nakon čega je Sveti Arhijerejski Sinod SPC u saopštenju od 24. oktobra 2008. godine obavestio javnost da je patrijarhova molba za povlačenje iz aktivne službe prosleđena Svetom Arhijerejskom Saboru.[23] Patrijarhova molba je razmatrana na početku jesenjeg zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora SPC, koji je saopštenjem od 12. novembra 2008. godine obavestio javnost da je povodom pomenute molbe doneta odluka kojom se patrijarh Pavle umoljava da i dalje ostane na čelu Srpske pravoslavne crkve.[24]

Smrt i sahrana uredi

Glavni članak: Sahrana Patrijarha srpskog Pavla
 
Grob u manastiru Rakovica.

Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova.[25][26] Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije umro u snu.[21] Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009), a dan sahrane 19. novembar bio je dan žalosti u Beogradu, Republici Srpskoj i u distriktu Brčko. Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra[27], slično je bilo i narednih dana kada se red ispred Saborne crkve prostirao ulicom kralja Petra i knez Mihailovom do palate „Albanija“.[28]

Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica. Datum sahrane bio je četvrtak 19. novembar 2009. godine.[29] Tog dana zaupokojena liturgija bila je u Sabornoj crkvi sa početkom u 7 sati i 30 minuta i služili su je patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Posle toga litija sa patrijarhovim telom je krenula prema hramu Svetog Save gde je održano opelo u 11 sati. Prema proceni policije u litiji i na opelu bilo je prisutno oko 600.000 ljudi.[30] Osim patrijarha Vartolomeja i mitropolita Amfilohija, prisutnima na opelu se obratio i predsednik Srbije Boris Tadić. Bio je prisutan veći broj crkvenih poglavara i delegacija, a od pravoslavnih poglavara osim vaseljenskog patrijarha bili su: rumunski patrijarh Danilo, albanski arhiepiskop Anastasije, češki i slovački Hristifor, umesto ruskog patrijarha Kirila došla je delegacija na čelu sa mitropolitom minskim Filaretom[31], a bio je prisutan i arhiepiskop nepriznate Makedonske pravoslavne crkve — Ohridske arhiepiskopije, Stefan. Posle opela povorka je krenula prema manastiru Rakovica gde je patrijarh sahranjen oko 13.50 časova, u manastirskom dvorištu pored patrijarha Dimitrija.[32] Radio televizija Srbije je četiri i po sata direktno prenosila liturgiju, litiju i opelo na svom prvom programu. Sahrana u manastiru Rakovica bila je bez prisustva kamera pred oko hiljadu ljudi kojima se obratio mitropolit minski Filaret.[33] Patrijarhova želja je bila da se na sahranu ne donose venci, nego da se umesto toga da prilog za izgradnju hrama Svetog Save.[34]

Na opelu je mitropolit Amfilohije citirao njegove reči: Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.


Kanonizacija uredi

 
Freska patrijarha Pavla u Crkvi Svete Trojice u Zasavici

Upućeni u prilike u SPC procenjuju da će patrijarh Pavle biti proglašen za svetitelja za „vlade” naredne generacije vladika.[35]

Kada bi Srpska pravoslavna crkva napravila anketu sa pitanjem ko bi trebalo da bude njen sledeći svetitelj, jednoglasni odgovor verovatno bi glasio - patrijarh Pavle. Blaženopočivši poglavar SPC još za života stekao je epitet svetog čoveka među vernim narodom koji ga je nazivao svecem koji hoda, ali svetački oreol zvanično još nije dobio.[36]

Suočeni sa učestalim kanonizacijama u Rimokatoličkoj crkvi, sve više vernika SPC postavlja pitanje proglašenja za svetitelje pojedinih ličnosti iz naše crkvene istorije. Na ikonama sa zlatnim oreolom mnogi bi voleli da vide patrijarha srpskog Pavla, oca Tadeja Vitovničkog, oca Gavrila Antonijevića, shiarhimandrita Stefana Svetogorca i mnoge druge.[37]

Svetitelj u duši naroda uredi

Episkop šabački Lavrentije, po hirotoniji najstariji vladika Srpske pravoslavne crkve, sa 52 godine episkopskog staža, kaže za „Politiku” da ima dva duga Gospodu: što nam je u naše vreme dao patrijarha Pavla i što je imao lično sreću da bude u njegovoj blizini i provede uz njega nekoliko godina.

  • Nikad iz njegovih usta niste čuli osudu čoveka ili da kleveće nekoga. Živeo je časno i pošteno, svetim životom kojim je obavezao i sve nas oko njega, da pazimo na svoje ponašanje, na svoje reči i postupke. Gospod mi je dao sreću da budem u neposrednoj blizini patrijarha Pavla i da upijem one plemenitosti, dobrote, ljubavi kojom je zračio. Imao sam sreću da uz njega provedem tri-četiri godine i video sam kakav je on podvižnik bio, koliko se njegov život razlikovao moralnom visinom od života i mene i svih drugih nas episkopa koji smo živeli više o hlebu nego o nebu, dok je on više živeo o nebeskim istinama nego o zemaljskim – kaže episkop Lavrentije.Dodaje da je patrijarh Pavle sve bliži ljudima što nas vreme više udaljava od njegove fizičke smrti.
  • Uselio se u srca i ljubav ljudi i tako će pratiti svoj narod i biti mu sve bliži što smo razdvojeniji vremenom. A proces kanonizacije ide od naroda. Ako narod nekoga ne kanonizuje po Božjem dopuštenju, Crkva neće da nameće. Patrijarh Pavle je u duši naroda već svetitelj. Tako da će to Crkva prihvatiti, a i mi arhijereji o njemu govorimo kao o svetom čoveku – dodaje vladika Lavrentije.[38]

Pravila za kanonizaciju uredi

  • Potrebno je da ga projavi Bog
  • potrebno je da neko iz SPC da predlog Saboru
  • potrebno je da prođe minimum tri godine od smrti
  • potrebno je da osoba koja se kanonizuje bude prihvaćena u narodu i da nema negativnih konotacija u vezi s tom osobom
  • potrebno je da se prikupe određena dokumenta o njegovoj svetosti
  • potrebno je da se na njegovim moštima dešavaju iscelenja.[39]

Nagrade i priznanja uredi

Odlikovanja uredi

 
Poštanska marka sa likom patrijarha srpskog Pavla, izdata 2014. godine, povodom jednog veka od njegovog rođenja

Patrijarh Pavle je dobio brojna odlikovanja.

Nagrade uredi

Nasleđe uredi

Umeo je da se našali i sačuvan je veliki broj anegdota iz njegovog života.[42][43]

Povodom 100 godina od rođenja u Srbiji je 2014. godine objavljena poštanska marka sa njegovim likom,[44] kao i izložba njegove lične biblioteke.[45]

Po njemu je nazvana Gimnazija „Patrijarh Pavle” u Rakovici. Podignut mu je 2018. godine spomenik u Tašmajdanskom parku, 2011. godine bista u Mladenovcu, i 2020. spomenik na Palama.[46]

U Beogradu ima bulevar koji nosi njegovo ime, a ulice imenovane po njemu su u Brodu (ranije Bosanski Brod), Novim Banovcima i mnogim drugim mestima.

Postoji duodrama „Patrijarh Pavle – biti čovek među ljudima i neljudima” po tekstu Jovana Janjića.[47]

Reference uredi

  1. ^ Jovica Krtinić: Ekskluzivno otkriće Porekla: Patrijarh Pavle je nosio majčino prezime Stojčević. Njegov otac se prezivao Okrajnov (Poreklo, 9. novembar 2020)
  2. ^ Jovica Krtinić: Ekskluzivno otkriće Porekla: Patrijarh Pavle je nosio majčino prezime Stojčević. Njegov otac se prezivao Okrajnov (Poreklo, 9. novembar 2020)
  3. ^ „EKSKLUZIVNO SAZNANJE Evo ko je bio otac patrijarha Pavla i zašto je Gojko Stojčević nosio PREZIME SVOJE MAJKE”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-25. 
  4. ^ Sremac, Radovan (17. 2. 2023). „O poreklu blaženopočivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla”. Poreklo. Pristupljeno 17. 2. 2023. 
  5. ^ Svetigora, br. 196., decembar, Životopis: Patrijarh srpski G. Pavle. Cetinje: Svetigora. 2009. str. 3. 
  6. ^ Beogradske podstanarske adrese studenta Gojka Stojčevića, potonjeg patrijarha srpskog Pavla (Poreklo, 30. jun 2020)
  7. ^ „Vujanski krst patrijarha Pavla („Pravoslavlje“ broj 901)”. Pravoslavlje.spc.rs. Arhivirano iz originala 17. 05. 2014. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  8. ^ Trtović, Vesna (15. 10. 2009). „Tuga u srpskoj Svetoj gori („Pres“, 16. novembar 2009)”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 11. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  9. ^ D. Z. - M. M. „Kosovske godine posute trnjem („Večernje novosti“, 18. novembar 2009)”. Novosti.rs. Arhivirano iz originala 20. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  10. ^ „Nemojte nam odmoći, time ćete pomoći („Večernje novosti“, 17. novembar 2009)”. Novosti.rs. Arhivirano iz originala 23. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  11. ^ Izabran novi Patrijarh, Pristupljeno 4. 5. 2014.
  12. ^ „Istorijat Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu | Srpska Pravoslavna crkva [Zvanični sajt]”. Spc.rs. Arhivirano iz originala 07. 05. 2010. g. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  13. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 06. 05. 2017. g. Pristupljeno 20. 11. 2009. 
  14. ^ „Asketski život svetog čoveka („Pres“, 16. novembar 2009)”. Pressonline.rs. 26. 03. 2012. Arhivirano iz originala 11. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  15. ^ „Pouke patrijarha Pavla Srbima i svim ljudima („Pres”, 16. novembar 2009)”. Pressonline.rs. 26. 03. 2012. Arhivirano iz originala 12. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  16. ^ „Patrijarh Pavle”. Eparhija pakračko-slavonska (na jeziku: hrvatski). 2015-04-08. Pristupljeno 2021-01-27. 
  17. ^ On je ispovedao patrijarha („Kurir”, 17. novembar 2009)
  18. ^ „Dnevni list Danas | Društvo | Bog intervenisao prilikom patrijarhovog izbora”. Danas.rs. 18. 11. 2009. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  19. ^ „Životom svedočio jevanđelje („Politika“, 16. novembar 2009)”. Politika.rs. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  20. ^ Između crkve i politike („Pres“, 16. novembar 2009) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. novembar 2009), Pristupljeno 14. 4. 2013.
  21. ^ a b Isailović, D. (15. 10. 2009). „Preminuo u snu („Pres“, 16. novembar 2009)”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 12. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  22. ^ D. Davidov-Kesar (17. 11. 2009). „Kako je patrijarh proveo dve godine na VMA („Politika“, 17. novembar 2009)”. Politika.rs. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  23. ^ „SPC (2008): Saopštenje Svetog Arhijerejskog Sinoda”. Arhivirano iz originala 14. 02. 2018. g. Pristupljeno 13. 02. 2018. 
  24. ^ „SPC (2008): Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve o povlačenju Patrijarha srpskog iz aktivne službe”. Arhivirano iz originala 31. 10. 2012. g. Pristupljeno 13. 02. 2018. 
  25. ^ „Preminuo patrijarh Pavle („Politika“)”. Politika.rs. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  26. ^ V. N. „Preminuo patrijarh Pavle („Večernje novosti“, 15. novembar 2009)”. Novosti.rs. Pristupljeno 27. 04. 2012. [mrtva veza]
  27. ^ (J. D. - Lj. R.) (16. 10. 2009). „Srbi žale patrijarha („Pres“, 16. novembar 2009)”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 12. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  28. ^ Ekipa "Novosti". „Mali smo pred tobom („Večernje novosti“, 18. novembar 2009)”. Novosti.rs. Arhivirano iz originala 20. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  29. ^ Tanjug. „Sahrana patrijarha u četvrtak u 13 časova („Politika“, 16. novembar 2009)”. Politika.rs. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  30. ^ „Sahranjen patrijarh Pavle („Politika“, 20. novembar 2009)”. Politika.rs. 20. 11. 2009. Arhivirano iz originala 21. 01. 2012. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  31. ^ Ekipa „NOVOSTI”. „Patrijarh Pavle sahranjen („Večernje novosti“, 19. novembar 2009)”. Novosti.rs. Arhivirano iz originala 21. 11. 2009. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  32. ^ „Večna kuća pod čempresom („Politika, 17. novembar 2009“)”. Politika.rs. 17. 11. 2009. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  33. ^ Luković, D. (19. 10. 2009). „Sahranjen patrijarh Pavle („Pres“, 20. novembar 2009)”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 12. 01. 2010. g. Pristupljeno 27. 04. 2012. 
  34. ^ online, Novosti. „Ispraćaj u četvrtak („Večernje novosti“, 16. novembar 2009)”. Novosti.rs. Pristupljeno 27. 04. 2012. [mrtva veza]
  35. ^ „Kanonizovanje svetitelja”. www.pravoslavlje.net. 
  36. ^ „Kanonizacija Svetih”. www.pravoslavni-odgovor.com. 
  37. ^ „Patrijarh Irinej o mogućnosti kanonizacije Patrijarha Pavla”. IN4S (na jeziku: srpski). 6. 2. 2019. 
  38. ^ „Kanonizacija patrijarha Pavla biće samo formalnost”. VOSTOK vesti (na jeziku: srpski). 
  39. ^ Lazarević, Marija (6. 5. 2018). „KAKO SE POSTAJE SVETAC Čak i "obični" ljudi mogu biti kanonizovani, evo pod kojim uslovima”. Top Press (na jeziku: srpski). 
  40. ^ Proslavljena slava Karađorđevića Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. avgust 2014), Pristupljeno 14. 12. 2007.
  41. ^ Preminuo patrijarh Pavle. B92, 15. novembar 2009, Pristupljeno 15. 11. 2009.
  42. ^ Veliki šaljivdžija („Pres“, 16. novembar 2009) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2009), Pristupljeno 14. 4. 2013.
  43. ^ Tihi odlazak duhovnog vođe („Blic“, 16. novembar 2009), Pristupljeno 14. 4. 2013.
  44. ^ „Poštanska marka povodom 100-godišnjice Patrijarha Pavla (SPC, 15. avgust 2014)”. Arhivirano iz originala 19. 08. 2014. g. Pristupljeno 18. 08. 2014. 
  45. ^ Izložba lične biblioteke patrijarha Pavla (B92, 8. septembar 2014)
  46. ^ SPOMENIK PATRIJARHU PAVLU: Srbi ne zaboravljaju svog verskog vođu („Večernje novosti”, 19. oktobar 2020)
  47. ^ J., I. (8. 9. 2022). „Duodrama o patrijarhu Pavlu u Budimpešti”. Politika. Pristupljeno 11. 9. 2022. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi


episkop raško-prizrenski
1957—1990
patrijarh srpski
1990 — 2009.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патријарх_српски_Павле&oldid=27548215”