Википедија

Petar Lubarda

српски сликар

Petar Lubarda (Ljubotinj, kod Cetinja, 27. jul 1907 — Beograd, 13. februar 1974) bio je srpski slikar i akademik.[1] Lubarda je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i spoljni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.[2]

Petar Lubarda
Portret Petra Lubarde
Lični podaci
Datum rođenja(1907-07-27)27. jul 1907.
Mesto rođenjaLjubotinj, kod Cetinja, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti13. februar 1974.(1974-02-13) (66 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Potpis

Biografija uredi

 
Autobiografski dokument koje je Lubarda sastavio pred kraj života. Izričito je tražio da navedeni podaci budu dio svih biografskih navoda o njemu. Na slici: po nacionalnosti Srbin.
 
Bista u Herceg Novom

Lubarde potiču iz Herceg Novog odakle se sele tokom 18. veka.[3] Osnovnu školu je pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Splitu, Sinju i Nikšiću gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo 1925. godine u Umetničkoj školi u Beogradu, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd. U Parizu drugi put boravi od 1938. do 1940.

Prvu samostalnu izložbu imao je 1925. u Nikšiću a potom 1927. i 1929. u Parizu i Rimu.[4] Od 1927. godine učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ od 1938, Grupe „Samostalni“ od 1951, kao i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a.

Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji. Njegovog oca koji je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, streljali su partizani. Lubarda je izvesno vreme, kao ideološki nepodoban, imao problema u umetničkoj karijeri.

Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Godine 1946. odlazi na Cetinje gde učestvuje u formiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvara se Umjetnička škola na Cetinju u koji je bio predavač i direktor. Škola se 1947—1948. premešta u Herceg Novi. U Beograd se vraća 1950. godine gde ostaje do kraja života.

Dopisni član SANU postaje 1959, a redovni 1961. godine. U SANU je ostavio pismo u kojem zahteva da se pri svakom izlaganju njegovih dela obavezno naglasi da je po narodnosti Srbin.[1]

Slikarsku zaostavštinu poklonio je Beogradu 1973. godine. Bio je oženjen Verom (umrla 2008. godine).[5] Njihova kuća je pretvorena u legat (Legat Atelje Petra Lubarde) i obnovljena 2012. godine,[6] nakon više godina propadanja.[7] Za publiku je otvorena 2014. godine.[8][9]

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Godine 1997. ustanovljeno je najveće priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori. Povodom 115 godina od rođenja objavljena je poštanska marka u Srbiji.[10][11]

Slikarstvo uredi

 
Slika Petra Lubarde posvećena Branku Pešiću, deo kolekcije Adligata
 
Petar Lubarda, Kosovski boj, 1953

Slikarski put Petra Lubarde započinje tamo gde je rođen - u crnogorskom kršu i brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju. Praktično, u svemu što je slikao, kao plastična matrica može se identifikovati taj prvi vizuelni pejzaž koji ga je od rođenja okruživao.[12] Kao da se u svakom od kasnijih znamenitih ciklusa vraćao linijama, oblicima i koloritu krajolika koji je poneo i nosio ma kuda da se kretao Crnom Gorom, Srbijom, Evropom i svetom. Počeo je da slika na svojevrsni realistički način koji je već poprimio svetlo-tamne valerske odnose svetla koji su tragali za naglašenim govorom slikarske materije. Dramatika slikarskog prizora podignuta je na prelazu tridesetih u četrdesete godine, a simbolično je vidljiva u Zaklanom jagnjetu (1940).

Za ovu sliku su mnogi kritičari istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Posle rata, Lubarda se upustio u dotad nepoznatu avanturu u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu otvarajući potpuno slobodne puteve kreativnosti, najpre u manirizmu kolorističkog ekspresionizma, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu koja je definitivno obeležila ne samo njegov opus već i celokupno naše slikarstvo druge polovine 20. veka. Tokom trajanja rata i nekoliko godina potom, Lubarda nije stvarao njemu tipična dela visokog intenziteta i biografi smatraju da u tom periodu nije stvorio velika dela te da je bio u depresiji, što se ogledalo na njegovo stvaralaštvo.[12]

Od istorijskog je značaja bila njegova izložba održana 1951. godine u Galeriji ULUS-a u Beogradu koja je pokazala ceo plastički program obnove našeg slikarstva posle epohe socijalističkog realizma i otkrila taj tanani prelaz iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Neka od najpoznatijih dela iz tog perioda su: Bitka na Vučjem dolu (1950), Guslar (1952), Konji (1953), Kosovski boj (1953).

Kolekciju od 54 svoje slike poklonio je Skoplju posle zeljmotresa 1963. godine. Ciklus od 26 slika poklonio je 1968. gradu Kragujevcu u znak sećanja na Kragujevački oktobar 1941.[13]

Kritika uredi

Isidora Sekulić je smatrala da u Lubardinim slikama predela nema nikakvog uslađenja prirode, već su prikazani predeli jednostavno i jasno.[12] Pavle Vasić Lubardin stil opisuje kao „prožet snažnom originalnošću”.[12] Pisac i kritičar Stanislav Vinaver Lubardu naziva „velikim slikarom” i piše da je odlazio da posmatra Lubardine slike svaki dan čitavih mesec dana koliko je trajala izložba u ULUSu.[12]Kritičar i istoričar umetnosti Milan Kašanin pisao je da je Lubarda „uravnotežen, zdrav i snažan” i „tipičan predstavnik vitalnih i umetničkih sposobnosti našeg čoveka”.[12] Miša Bašičević piše da je Lubarda spojio dva izraza „nadrealistički” i „apstraktni”.[12] Zoran Markuš naziva Lubardu „pesnikom epske dramatike” i piše da bi on sa svoja dva remek dela „Bitka na Kosovu” i „Put u Kosmos” mogao da uđe u svaku antologiju savremene svetske umetnosti.[12] Mića Popović je za njega rekao da je „zaista genijalan slikar” i da je „ostavio delo za snove i za antologiju, za obimne ispire i usamljene šetače”. Dragoš Kalajić za ulogu Lubarde na domaćoj slikarskoj sceni piše „...pojavljuje se jedan autohtoni, izuzetni izraz svetskog značaja, čije je značenje imalo isključivo nacionalni karakter obuhvatajući geološku i istorijsku, folklornu i kulturnu osnovu zajednice”.[12] Kalajić takođe primećuje da su Lubardine slike izražavale kolektivno nesvesno, kao i da je jedno od retkih dela koja mogu da vaspitavaju ljude.[12][14]

Samostalne izložbe (izbor) uredi

  • 1925. Gimnazija, Nikšić
  • 1929. Casa dell' Arte Moderna Bragaglio, Roma
  • 1933. Francuski klub (Ratnički dom), Beograd
  • 1934. Umetnički paviljon, Beograd
  • 1951. Umetnička galerija ULUS, Beograd
  • 1952. Galerie Yougoslavie, Paris
  • 1954. Galerie Michel Warren, Paris
  • 1955. Leicester Galleries, London
  • 1958. Umjetnički paviljon, Titograd
  • 1959. Mala galerija, Ljubljana
  • 1961. Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd
  • 1962. Galleria Penelope, Roma, Galerija Doma JNA, Beograd
  • 1963. Rabotnički univerzitet, slike poklonjene Skoplju posle zemljotresa, Skoplje
  • 1964. Galerija Doma JNA, Beograd
  • 1967. Muzej savremene umetnosti, retrospektiva, Beograd, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje, Galerija „Josip-Bepo Benković“, Herceg Novi
  • 1968. Umjetnički paviljon, Titograd, Umjetnički muzej SR Crne Gore, Cetinje, Narodni muzej, Kragujevac, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd
  • 1969. Galerija SANU, Beograd, Izložbena galerija slika „Petra Lubarde“, Kragujevac, Dom kulture „Olga Petrov“, Opovo
  • 1970. Gradski muzej, Sombor, Likovna galerija Doma kulture, Vrbas
  • 1971. Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd

Posthumne

  • 1974. Narodni muzej, spomen-izložba, Beograd, Izložben salon na Domom na JNA, komemorativna izložba, Skoplje, Atelje Petra Lubarde, momerijalna izložba, Beograd
  • 1978. Collegium artisticum, retrospektiva, Sarajevo, Moderna galerija, Budva, Moderna galerija, retrospektiva, Ljubljana
  • 1984. Muzej savremene umetnosti, Beograd
  • 1985. Galerija umjetnosti nesvrstanih zemalja „Josip Broz Tito“, Titograd, Moderna galerija, Budva
  • 1986. Galerija „Forum“, Nikšić
  • 1989. Galerija „Josip-Bepo Benković“, Herceg Novi
  • 1994. Biljarda, Cetinje
  • 1998. Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje
  • 2000. Galerija „Nikola I“, Nikšić, Izložbeni prostor Zavičajnog muzeja - „Dvorac kralja Nikole“, Bar
  • 2004. Galeria Lorber, Shenkar College of Engineering and Desine, Ramat-Gan, (Israel)
  • 2007. Galerija RTS, Beograd
  • 2007. Prodajna galerija „Beograd“, Beograd
  • 2014. Kuća legata, Legat Petra Lubarde, Beograd
  • 2021/22. Galerija Doma Vojske Srbije, Beograd[15]
  • 2022. PTT Muzej, Beograd[16]
  • 2022. Narodni muzej, Šabac[17]

Bibliografija uredi

Monografije

Enciklopedije

  • 1959. Enciklopedija leksikografskog zavoda, knj. 4. str. 651, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb
  • 1964. Enciklopedija leksikografskog zavoda, knj. 3. str. 343–344, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb
  • 1978. Mala enciklopedija Prosveta: Opšta enciklopedija, knj. 2. str. 429, Prosveta, Beograd
  • 1984. Likovna enciklopedija Jugoslavije, knj. 2. str. 209, Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb
  • 2001. Leksikon crnogorskih umjetnika 1946— (2001). str. 132–136, ULUCG, Podgorica

Knjige i druge publikacije (izbor)

Predgovori kataloga samostalnih izložbi (izbor)

Nagrade i priznanja uredi

 
Propratno pismo o nagradi iz Indije dodeljena Petru Lubardi
 
Lubardin grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju
  • 1937. Grand Prix na svetskoj izložbi, Pariz
  • 1939. I nagrada na Međunarodnoj izložbi, Hag
  • 1948. I savezna nagrada FNRJ, Beograd
  • 1948. I republička nagrada NR Crne Gore, Cetinje
  • 1949. I republička nagrada NR Crne Gore, Cetinje
  • 1953. Internacionalna otkupna nagrada, Bijenale, Sao Paolo[18]
  • 1955. Nagrada Bijenala, Tokio
  • 1955. oktobarska nagrada grada Beograda, Beograd
  • 1956. Nacionalna nagrada Gugenhajm, Njujork
  • 1964. Sedmojulska nagrada RS Srbije, Beograd
  • 1965. Orden bratstva i jedinstva, Beograd
  • 1965. Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem, Beograd
  • 1966. Nagrada AVNOJ, Beograd
  • 1967. I nagrada cetinjskog Likovnog salona „13. novembar“, Cetinje
  • 1969. Spomen-plaketa grada Beograd, Beograd
  • 1970. Umetnička povelja „Rabindranat Tagora“, Kalkuta
  • 1973. Herderova međunarodna nagrada, Beč
  • Počasni građanin Slovenj Gradca
  • Počasni građanin Kragujevca

Reference uredi

  1. ^ a b Crnogorski slikar Petar Lubarda o sebi
  2. ^ „Petar Lubarda "Kragujevac 1941"”. spomenpark.rs. Pristupljeno 3. 2. 2022. 
  3. ^ „Bratstva plemena Ljubotinj - Poreklo”. www.poreklo.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-09-11. 
  4. ^ „Šta je sve pomirio Petar Lubarda”. Politika Online. Pristupljeno 2021-03-18. 
  5. ^ Vera Lubarda umrla kao beskućnik
  6. ^ Obnovljenom legatu sačuvali dušu („Večernje novosti“, 26. decembar 2012)
  7. ^ „RASKLAPAO BREGOVE, UZBURKAO MORE: Pola veka od smrti Petra Lubarde, umetnika internacionalnog značaja, "NJegoša u slikarstvu"”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-15. 
  8. ^ Velikan u punom sjaju („Večernje novosti“, 18. avgust 2014)
  9. ^ Legat Petra Lubarde otvara vrata posle trideset godina („Politika“, 16. decembar 2014)
  10. ^ „Petar Lubarda – 115 godina od rođenja”. Politika. 18. 4. 2022. Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  11. ^ „Arte - Petar Lubarda - Biografija”. www.arte.rs. Pristupljeno 2024-01-29. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 14. 
  13. ^ Vujnović, Vitka (13. 2. 2023). „SEĆANjE NA PETRA LUBARDU Novinar mu postavio pitanje: "…a šta biste Vi, gospodine Lubarda, uradili za naše lepo Skoplje?" On dao jasan odgovor”. Večernje novosti. Pristupljeno 14. 2. 2023. 
  14. ^ „PETAR LUBARDA - Kulturni centar Novog Sada - Kulturni centar Novog Sada”. www.kcns.org.rs (na jeziku: srpski). 2022-12-30. Pristupljeno 2024-01-29. 
  15. ^ Dimitrijević, Milica (9. 12. 2021). „Lubarda – jedna priča”. Politika. Pristupljeno 25. 12. 2021. 
  16. ^ „„Neviđeni Lubarda” u PTT Muzeju”. Politika. 1. 3. 2022. Pristupljeno 13. 3. 2022. 
  17. ^ D., M. (7. 12. 2022). „Dela Petra Lubarde u Šapcu”. Politika. Pristupljeno 8. 12. 2022. 
  18. ^ „Fantastična zver” vratila se u Beograd („Politika”, 27. februar 2017)

Literatura uredi

  • Protić, Miodrag B. (1970). Srpsko slikarstvo XX veka, Tom 1. - Biblioteka Sinteze (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Nolit. 
  • Trifunović, Lazar (1973). Srpsko slikarstvo 1900—1950. - Biblioteka Sinteze (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Nolit. str. 533strane. 
  • Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd
  • Arhiv SANU, Beograd
  • Perović, Olga (2004). Lubarda. Beograd: Galerija Tiodorović. ISBN 9788690597505. 
  • Lompar, Milo (2018). Knjiga o Lubardi. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Лубарда&oldid=27689181”