Petar Avramovič Tekelija, poznat i kao Petar Popovič Tekelija (1720—1792) je bio ruski feldmaršal srpskog porekla. On se po ruski preziva Avramovič, zato što Rusi u svom kalendaru nisu našli ime "Ranko", pa su napisali "Avram".[1]

Petar Tekelija
Petar Tekelija
Lični podaci
Puno imePetar Popovič Tekelija
Datum rođenja1720.
Mesto rođenjaArad, Habzburška monarhija
Datum smrti1792.
Mesto smrtiNovomirgorod, Ruska Imperija
Vojna karijera
Služba1741–1748, 1748–1790
Vojska Rusija
Rodkonjica
ČinGeneral-anšef
JedinicaSrpski husarski puk
Učešće u ratovimaRat za austrijsko nasleđe, Sedmogodišnji rat, Rusko-turski rat (1768—1774), Rusko-turski rat (1787—1792)
OdlikovanjaOrden Svetog Georgija, Orden Svete Ane, Orden Svetog Aleksandra Nevskog, Orden Svetog Vladimira

Biografija

uredi

Rođen je u Aradu, na Petrovdan, na prostorima tadašnje Vojne Krajine (Habzburška monarhija). Bio je sin aradskog oberkapetana Ranka Tekelije i Alojzije - Alke, kćerke Mojseja Raškovića. Mojsej Rašković je bio ranije ban od Novog Pazara, pa u Austriji pukovnik i vrhovni kapetan Podunavske granice, u Šarengradu. Svadba Ranka Tekelije je i u pesmi opevana, jer je njegov otac sa vojskom kroz tursku teritoriju prošao da bi snaju doveo u Banat. Petar je bio stric, srpskog mecene Save Tekelije.

Po opisu od strane jednog hroničara bio je Petar visok i lep čovek, sa tankim dugim brkovima, pritom odlučnog nastupa i odvažnog držanja. Navodno je samo Tekelija a sa njim i njegov ađutant kapetan Petar Manojlović, imao pravo od oficira u ruskoj vojsci da "nosi nausnice" (brkove).[1] Carica Katarina II je 1788. godine primetila da on vrlo liči na cara Petra Velikog, pa je tada u gradu Hersonu naredila da ga portretišu. Gotov portret je odnela u Petersburg, u svoju carsku galeriju Ermitaž.[2]

Učestvuje u austrijskoj vojsci u Ratu za austrijsko nasleđe (1741—1748), a zatim je dobio čin kapetana. Zamenio je iako vrlo mlad svog bolesnog oca, kao komandant kapetanije. Po povratka iz rata 1748. godine u Aradu se posvađao sa ocem (jer mu nije hteo prepustiti četu) i dom porodični je tada napustio. Prešao je u rusko podanstvo gde je napravio izuzetnu karijeru, krenuvši od kapetanskog čina. Poveo je sa sobom tada dečaka, polubrata Lazara Tekeliju, koji se uz njega pokazao dobrim ruskim oficirom.[3] Lazar je bio 1773. godine ranjen u ratu sa Turcima u Vlaškoj i iskoristio je dopust, da poseti zavičaj i poseti svoje u Aradu. Podpukovnik Lazar je kasnije oslepeo od tog ranjavanja i živeo je na svom posedu u selu Aleksandrovki, gde je i sahranjen 1813. godine. Tamošnju Voznesensku crkvu gradile su Tekelije i Juzbaša.[2]

U borbi sa pruskim dragonima, jedan neprijatelj je Petru rascepio sabljom glavu sredinom lobanje do iznad obrva. Lekari su mu gvozdenim obručem stegli glavu, a on se junački držao dok strašna rana nije zarasla. Za uspešno komandovanje u Sedmogodišnjem ratu (1756—1763) u bici kod Kolina i u Rusko-turskom ratu (1768—1774) pri zauzimanju Braile i opsadi tvrđave Brenderi, dobio je 1770. godine komandu nad Novom Srbijom i čin general majora.

U austrijsko-turskom ratu je sa svojim Srbima husarima, u boju pod gradom Brenderom hrabrost i uspeh pokazao. Carica Katarina II mu je tada Orden Sv. Đorđa sa krstom dala. A za ratne zasluge kod Braile, dobio je Orden Sv. Ane I klase.

Kao general lajtant (od 1774)[4] Petar Tekelija je 4. jula 1775. godine veštim vojničkim manevrom (bez prolivene krvi) uništio tabor zaporoških kozaka Sič.[5] Pohapsio je njihove starešine na čelu sa Kočom i poslao ih u Petersburg. U njegovom korpusu bliski saradnik je tada bio Srbin, pukovnik Maksim Čorba. Za taj uspeh dobio je od carice Katarine II veliko imanje Prebitovka u Vitebskoj guberniji, sa još 25 malih sela.[6] Iskoristio je naklonost ruske carice da 1775. godine izmoli izbavljenje generala Jovana Horvata iz progonstva u Vologdi.[7] Tekeliji je pripao Orden Aleksandra Nevskog sa zvezdom.

U Rusko-turskom ratu (1787—1791) istakao se kao komandant trupa (84.000 ljudi) na frontu od Crnog do Kaspijskog mora koje su potukle Turke. Dobio je 22. septembra 1786. godine čin generala kavaljerije ili generala šefa.

Odlikovan je najvišim ruskim odlikovanjima, pored navedenih i ordena Svetog Vladimira. Nakon teške povrede nastale padom sa konja (1788), Tekelija je počeo slabiti. Do 1790. godine uspešno je obavio ratnu misiju u Aziji, protiv Turaka i kavkaskih Tatara. Zatražio je penzionisanje i trajno se vratio u Novu Srbiju.[8]

U Novomirgorodu

uredi

Umro je nakon penzionisanja u Novomirgorodu, na svom imanju 1792. godine; nije se nikad ženio. Ali je iz vanbračne veze sa jednom "milosnicom" imao dvoje nezakonite dece, sina i kćerku. Oni će ga ipak većim delom naslediti i ubrzo posle njegove smrti imanje sasvim upropastiti - izgubiti. Sinovac Sava Tekelija je otpao kao glavni naslednik; ostalo je na tome što mu je slao novac i na kraju dao veći iznos rubalja, pri poslednjem viđenju. Sahranjen je Tekelija u tamošnjoj sabornoj pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole, čijoj je izgradnji znatno doprineo. Taj hram je srušen 1930. godine, ali je njegov spomenik sačuvan i prenet u gradski muzej u Kirovgradu.

General Tekelija je imao imanje sa dvorom u južnom delu Novomirgoroda, na bregu.[9] Sinovac Sava Tekelija je tu proveo pola godine 1787-1788. godine i podrobno opisao sjaj Tekelijin. Do njegovog doma građenog od hrastovine vodio je glavni drum, uz koji su bile nanizane kuće (70) Crnogoraca. U velikom dvorištu bila je u sredini ogromna kuća sa preko 20 prostorija. Kuća je imala parket na podu, a nameštaj, posuđe i umetničke slike i tapiserije su svedočile o luksuzu. Tu je general priređivao velike proslave i zabave sa muzičkom pratnjom i bogatom zakuskom. Na istočnoj strani dvorišta bilo je 16 koliba u kojima su živele njegove sluge za rad u kući i velikoj bašti. U prostranom dvorištu je pažnju privlačila velika štala za 70 konja. Na pola sata hoda van grada nalazio njegov veliki pčelinjak, a blizu i šuma sa oranicama površine 2000 "desetina". Takođe na obali reke Bug postojalo je veliko selo Mihej ili Mikhevo, od 300 kuća sa "turskom" vodenicom od 12 kamenova. Sve je to bilo Tekelijino. Sava je po nalogu stričevom pre rat 1787. godine išao u Moskvu da kupi crkveno odelo vredno 1000 rubalja za njegovu pravoslavnu crkvu u selu Miheju. Bio je Petar Tekelija 1782. godine ktitor gradske pravoslavne drvene crkve, posvećene Sv. Apostolima Petru i Pavlu. Ali ta bogomolja namenjena Crnogorcima je postradala 1820. godine.[10]

Reference

uredi
  1. ^ a b "Serbski letopisi", Budim 1833.
  2. ^ a b "Letopis Matice srpske", Novi Sad 1876.
  3. ^ Aleksandar Forišković: "Tekelije, vojničko plemstvo 18. veka", Novi Sad 1985.
  4. ^ Spisok generalьskih činov rossiйskoй imperatorskoй armii i flota
  5. ^ Istorije Novoj-Seci ili poslednago Kosa Zaporozskago. (Geschichte des neuen Sjec oder des letzten Kos der zaporogischen Kosaken. 2. verb. u. verm. Ausg.) Skalikovskij, Apollon Odessa: 1846.
  6. ^ Mita Kostić: "Srpska naselja u Rusiji", Beograd 1923.
  7. ^ Ljubivoje Cerović: "Jovan Horvat - vođ prve seobe Srba u carstvo Rusko",
  8. ^ „Petar Tekelija - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. www.istorijskabiblioteka.com. Pristupljeno 2023-01-31. 
  9. ^ Nil Aleksandrovič Popov: "Savva Tekeli v Rossii",
  10. ^ Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848.

Literatura

uredi