Petar II Karađorđević

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Petar Karađorđević.

Petar II Karađorđević (Beograd, 6. septembar 1923 — Denver, 3. novembar 1970) bio je treći i poslednji kralj Kraljevine Jugoslavije (1934—29. novembar 1945). Bio je prvi sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije.

Petar II Karađorđević
Kralj Petar II, januar 1944.
Lični podaci
Datum rođenja	(1923-09-06)6. septembar 1923.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina SHS
Datum smrti	3. novembar 1970.(1970-11-03) (47 god.)
Mesto smrti	Denver, SAD
Grob	Manastir Svetog Save u Libertivilu (1970—2013), Crkva Svetog Đorđa na Oplencu
Obrazovanje	Univerzitet u Kembridžu
Porodica
Supružnik	Aleksandra Karađorđević (v. 1944 —  njegova smrt 1970)
Potomstvo	Aleksandar Karađorđević
Roditelji	Aleksandar I Karađorđević Marija Karađorđević
Dinastija	Karađorđevići
Kralj Jugoslavije
Period	9. oktobar 1934 — 29. novembar 1945.
Prethodnik	Aleksandar I Karađorđević
Naslednik	funkcija ukinuta (uspostavljena republika)
Savladar	prvo namesništvo: Pavle Karađorđević, Radenko Stanković, Ivo Perović drugo namesništvo: Srđan Budisavljević, Dušan Sernec, Ante Mandić
Čin	Vojvoda (feldmaršal)
Monogram Petra II, kralja Jugoslavije Standarta kralja Jugoslavije

U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I , na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković. Posle vojnog puča protiv kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček koji su doneli odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, Petar II je proglašen punoletnim. U zemlji je vladao samo 19 dana, pošto je 14. aprila na predlog predsednika vlade armijskog generala Dušana Simovića, odveden u izbeglištvo nakon invazije sila Osovine. Kralj Petar II je podržavao četnike pukovnika (potonjeg armijskog generala) Dragoljuba Mihailovića, a kada su se saveznici preorijentisali na partizanski pokret predvođen komunistima, kralj Petar II je pod pritiskom Britanaca pozvao svoje pristalice da stupe u partizane. Prema sporazumu Šubašić-Tito sa kraja 1944. godine, kralj je marta 1945. preneo svoja ovlašćenja na tročlano namesništvo.

Kralj Petar II je zbačen odlukom nove komunističke Ustavotvorne skupštine FNRJ od 29. novembra 1945. Posle rata se naselio u SAD. Preminuo je 3. novembra 1970. u Denveru od ciroze jetre. Bio je sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertivilu, u saveznoj državi Ilinois, da bi 2013. njegovi ostaci bili preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu.

Detinjstvo

Ožalošćeni prestolonaslednik Petar II, kraljica Marija, knez Pavle (desno), knjeginja Olga i knez Arsen, na sahrani kralja Aleksandra 1934.

Prvorođeni unuk Petra I i sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije, rođen je u Novom dvoru u Beogradu 6. septembra 1923. godine u dva časa i pedeset i pet minuta ujutru. Po kraljevoj želji, rođenje je prvo objavljeno zvonjenjem sa Kraljeve crkve na Oplencu. U Beogradu se za događaj saznalo između 4 i 5 sati istog jutra, po zvonjavi zvona sa crkava i 101-nim topovskim pucnjem sa tvrđave. Dobio je simbolično ime Stefan. Na krštenju 21. oktobra dobio je ime Petar, kum je bio britanski kralj Džordž V, čiji su izaslanici bili njegov sin Albert, vojvoda od Jorka (budući kralj Džordž VI) i vojvodina supruga Elizabet Bouz-Lajon. Za krštenje je od divizija naručena voda iz reka po kojima su nazvane - Jadransko more, Dunav, Sava, Drava, Vardar, Bregalnica itd.

Posle osnovnog obrazovanja koje je stekao na Dvoru, pohađao je Sandroid školu u Engleskoj - u London je prispeo 19. septembra 1934, ali morao se vratiti posle atentata na svog oca - u Beograd je stigao 13. oktobra, dočekan od velikog broja građana. U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I, na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković.

Mladi 15-godišnji prestolonaslednik Petar II na Triglavu, u blizini tromeđe Kraljevine Jugoslavije, Fašističke Italije i Nacističke Nemačke, 12. avgusta 1939. godine, 20 dana kasnije Nemačka je napala Poljsku čime je zvanično započeo Drugi svetski rat.

U Beogradu je potom imao privatne nastavnike, za časove fiskulture nastavnik je smatrao da kralj treba da ima drugove i pozivao je nekoliko njegovih vršnjaka u dvor, među kojima su bili budući lekari Branko Radulović i Ljubomir Kostić.

Politički život u Jugoslaviji za vreme kraljevog maloletstva

Prvi koraci namesništva

Posle atentata 1934. u trenutku projugoslovenskog raspoloženja Aca Stanojević i Anton Korošec su se dogovorili da Radikalnu stranku i Slovensku ljudsku stranku počnu stapati u jednu političku partiju. Istovremeno su se dogovorili da pozovu M. Spaha da i JMO uključi u tu novu partiju.

Standarta Petra II

Knez Pavle je krajem decembra 1934. za predsednika vlade odredio Bogoljuba Jevtića. B. Jevtić je bio ministar koji se u trenutku smrti kralja Aleksandra našao pored njega i koji je postao poznat po izjavi da su poslednje kraljeve reči bile „čuvajte Jugoslaviju”. Jevtić je u januaru 1935. istakao da je njegov cilj čuvanje jedinstva Jugoslavije i „jugoslovenske nacije”. U maju 1935. vladina lista je ostvarila pobedu nad Udruženom opozicijom (SD koalicija, Demokratska stranka i JMO) koju je predvodio V. Maček. Opozicija nije htela da prizna poraz zbog pritisaka i nasilja koje je vlada koristila u toku izbora. Posle izbora nastavilo se sa nasiljima i sukobima. U Savskoj i Primorskoj banovini obračunavali su se hrvatski nacionalisti sa srpskim nacionalistima i četnicima.

Vlada Milana Stojadinovića

U junu 1935. Jevtićeva vlada je podnela ostavku, a novu vladu je oformio dotadašnji ministar finansija, doktor Milan Stojadinović. Stojadinović je bio predsednik vlade do početka 1939.

Kao vladina većina stvorena je Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ) od dela radikala, Slovenske ljudske stranke i JMO. Ona je zamenila JNS. JRZ nije prerasla u jedinstvenu stranku, ostala je savez partija. JRZ je javno nastavila da sledi ideju „troimenog naroda”, ali je nestalo nastojanja da se nasilno primeni integralno jugoslovenstvo. U nacionalnoj politici Stojadinović je napustio „jugoslovenstvo”, ali ne i centralizam. Njegov glavni politički protivnik bili su Maček i HSS. Stojadinović je Mačeku nudio nekoliko ministarskih mesta u vladi (malo rešenje), a Maček je tražio promenu Oktroisanog ustava (veliko rešenje).

Imajući pred očima „uspehe” Hitlera i Musolinija u Nemačkoj i Italiji, M. Stojadinović je nastojao da postane srpski „vođa”. U spoljnoj politici Stojadinovićeva vlada je odlučila da traži bližu saradnju sa Hitlerom i Musolinijem i oslanja se na njih. Ovakvom okretanju je doprinela izjava Hitlera koji je izrekao oktobra 1936. na sastanku u Berghofu sa knezom Pavlom. Hitler je obećao Pavlu celovitost Jugoslavije, ako ona bude neutralna u mogućem ratu u Evropi.

Stojadinović se nadao da će popravljanjem odnosa sa Nemačkom i Italijom prestati njihova podrška iseljenim protivnicima Jugoslavije. Od oktobra 1936. popravljali su se odnosi sa Italijom, a marta 1937. Beograd je posetio italijanski ministar spoljnih poslova Galeaco Ćano. Tada je potpisan ugovor kojim je Italija priznala nepromenjivost granica Jugoslavije i obećala da će zabraniti rad ustaških grupa u Italiji. Istovremeno, Jugoslavija se udaljavala od saveznika Čehoslovačke. Krajem 1937. Mala antanta je prestala da ima realan značaj.

Stojadinović je ohrabrivao članove JRZ da ga nazivju „vođom”. Idejom o srpskom „vođi” izazivao je sumnju kod kneza Pavla, a povezivanjem sa fašistima i nacistima odbijao je veliki deo srpskih političara. To je olakšalo povezivanja srpske opozicije sa HSS. U oktobru 1937. SD koalicija i srpska opozicija (Demokratska stranka, Narodna radikalna stranka i Savez zemljoradnika) su se dogovorile da stvore Blok narodnog sporazuma.

Stojadinović nikako nije uspevao da se sporazume sa HSS i Mačekom. Zato je pomislio da konkordatom sa Vatikanom i preko katoličkog sveštenstva može, zaobilazeći HSS, steći uticaj među Hrvatima. Tako je Stojadinovićeva vlada odlučila da sklopi konkordat sa Vatikanom. Prema konkordatu, potpisanom 1935. u Rimu, Katolička crkva je dobijala povlašteni položaj u Jugoslaviji. Tek kada je Narodno predstavništvo trebalo da ratifikuje konkordat, on je objavljen jugoslovenskoj javnosti. Zato se od početka 1937. u javnosti otvoreno govorilo protiv konkordata. To je vodilo u sukob vlasti sa SPC. Pokušaju policijske zabrane litije na ulicama Beograda u julu 1937. doveo je do sukoba žandarmerije i pravoslavnih vernika koje je predvodio patrijarh Varnava Rosić. Ovaj događaj dobio je naziv Krvava litija.

To nije sprečilo Narodnu skupštinu da potvrdi konkordat. Na nesreću, dok su glasali, umro je patrijarh Varnava Rosić. Pojavile su se sumnje da je otrovan. Protesti pravoslavnog sveštenstva i pravoslavnih vernika su se nastavili. Zato je Stojadinović morao da odustane od zahteva da se konkordat izvrši. Popuštanje Stojadinovića je izazvalo nezadovoljstvo i otpor u vladi. Nosilac otpora je bio ministar unutrašnjih poslova Korošec. Kao što su pravoslavci u konkordatu gledali davanje privilegija Katoličkoj crkvi, tako su katolici u otporu konkordatu videli pravoslavnu netrpeljivost.

Vlada Dragiše Cvetkovića i stvaranje Banovine Hrvatske

Na izborima u decembru 1938. protiv Stojadinovića je bila udružena lista Seljačko-demokratske koalicije i srbijanske opozicije. Nosilac te liste bio je Vlatko Maček. Stojadinovićeve pristalice su koristile pritiske na glasače, čak i falsifikovanja, kako bi pobedili. Mačekove pristalice su takođe primenile zastrašivanje i nasilje prema protivnicima. Pristalice Stojadinovićeve liste i organizatori njihovih skupova napadani su i prebijani od strane Mačekovih pristalica, a napadači nisu pronalaženi i kažnjavani. Lista Milana Stojadinovića je pobedila osvojivši oko 1.644.000 glasova, ostvarivši prednost od oko 279.000 glasova u odnosu na listu Mačeka.

Knez Pavle je postao sumnjičav prema Stojadinoviću. Pored toga bio je naklonjen Engleskoj, a njoj je smetao sve veći ekonomski i politički uticaj Italije i Nemačke na Stojadinovića. Zato su i engleski političari nagovarali kneza Pavla da primora Stojadinovića na ostavku. Pavle se odlučio da ispuni zahteve Engleza i Hrvata. Iskoristio je razlaz u JRZ koji je nastao između Stojadinovića i Korošca. Posle ostavke nekoliko ministara, u februaru 1939. Stojadinović je morao da podnese ostavku cele vlade.

Novu vladu sastavio je radikal Dragiša Cvetković. Osnovni zahtev koji je postavljen novoj vladi bio je da se sporazume sa Ma-čekom, tj. da udovolji zahtevima Hrvata da se razgovara o hrvatskom pitanju. Postojala je mala nada da se ispunjavanjem želja Hrvata može ojačati Jugoslavija, posebno u odnosu na pritiske iz Italije i Nemačke. Sporazumom Cvetković–Maček od 23. avgusta 1939. zvanično je napuštena ideja o jedinstvenom narodu i prihvaćeno da su Srbi, Hrvati i Slovenci posebni narodi. Posle tog sporazuma stvorena je zajednička vlada u kojoj je Maček bio potpresednik. Vladinom uredbom od 26. 8. 1939. stvorena je Banovina Hrvatska. Ona je nastala spajanjem banovina Savske i Primorske, a dodati su im srezovi Ilok, Šid, Brčko, Derventa, Gradačac, Fojnica, Travnik i Dubrovnik.

Banovina Hrvatska dobila je široku autonomiju. Kralj je u njoj upravu morao vršiti preko bana koga je imenovao. Prvi ban je postao Ivan Šubašić, bivši dobrovoljac na Solunskom frontu. Banovinska uprava je upravljala poslovima policije, pravosuđa, trgovine, industrije, poljoprivrede, zdravstva, prosvete i socijalne politike. Predviđeno je stvaranje Hrvatskog sabora koji bi zajedno sa kraljem vršio zakonodavnu vlast. Stvaranjem Banovine Hrvatske napušteno je centralističko uređenje, a država je federalizovana. Istovremeno sa stvaranjem Banovine Hrvatske namesnici su raspustili Narodnu skupštinu.

U novostvorenoj Banovini Hrvatskoj onemogućavan je rad srpskih društava, a počeli su i otvoreni progoni Srba. Od stvaranja Banovine Hrvatske, stotine Srba učitelja i službenika otpušteni su sa posla. Otpuštani su i jugoslovenski opredeljeni Hrvati i svi oni koje je HSS smatrala protivnicima svoje politike. Ipak, hrvatski nacionalisti nisu bili zadovoljni. Pavelićeve pristalice su tvrdile da je, u sporazumu sa Cvetkovićem, Maček dobio malo.

Banovini Hrvatskoj nije bilo dovoljno što je dobila svoju policiju i žandarmeriju. Kao paralelnu vojsku držala je „Gradsku i seljačku stražu” sa polunaoružanim pripadnicima. Nju je od 1937. stvarala HSS po ugledu na stranačke vojske Musolinija u Italiji i Hitlera u Nemačkoj. U njoj su sve veći uticaj imale ustaše i njihove pristalice. Kao odgovor na hrvatske seljačke straže, Srbi u Lici su stvorili srpsku stražu. Učestali su međunacionalni sukobi. Središnja vlast nije mogla da ih zaustavi.

Sporazum nije ojačao jedinstvo države. Srbi su smatrali da time gube svoje pravo da žive u jedinstvenoj državi. Zato je u nekim delovima Banovine Hrvatske gde su Srbi bili većina, traženo je odvajanje od nje. Takav zahtev se pojavio krajem 1939. na području Vukovara. Ono što se posle avgusta 1938. dešavalo u Banovini Hrvatskoj samo je uverilo Srbe da je knez Pavle izdao njihove interese. Zato je od stvaranja Banovine Hrvatske raslo nezadovoljstvo knezom Pavlom među Srbima. To nezadovoljstvo je neizbežno vodilo pobuni koja se dogodila u martu 1941.

Težnje za decentralizacijom su ojačale. Predstavnici JMO su tražili da se, u preuređenju države, kao celina izdvoji Bosna i Hercegovina (BiH), a da joj se vrate delovi predati Banovini Hrvatskoj. U Crnoj Gori dalju federalizaciju tražio Sekula Drljević, vođa Crnogorske federalističke stranke.

Otpor jačanju nacizma i stvaranju Banovine Hrvatske

Nekoliko dana posle stvaranja Banovine Hrvatske, napadom Nemačke na Poljsku počeo je Drugi svetski rat. Rat je služilo Pavlu kao izgovor za odlaganje izbora za novu Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije, kao i za Hrvatski sabor. Nezadovonjstvo Srba knezom Pavlom i vladom Cvetković-Maček raslo je i bilo je jasno da bi njihova politika na glasanju bila kažnjena. Svestan nezadovoljstva koje se stvara ustupkom samo Hrvatima, Dragiša Cvetković je dr. Đorđu Tasiću poverio rad na pripremi uredbe kojom bi se uvela jedinstvena srpska upravna jedinica. Nju je trebalo da čini pet autonomnih pokrajina (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Vojvodina).

Politika kneza Pavla od 1939. je stvorila mu je nepomirljive protivnike među Srbima oficirima i političara, ali i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC). Među protivnicima jačanja uticaja Nemačke našla se i ilegalna KPJ. Uprkos sporazumu o nenapadanju sa Hitlerom, Staljin je 1940. naredio Kominterni da od komunista u Evropi traži da podrže u narodu i vojsci otpor širenju uticaja Nemačke. Pred potpisivanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta 1941. takvu preporuku je poslao Georgi Dimitrov Titu i KPJ.

Univerzitetski profesor Slobodan Jovanović je pokušao i ranije da okupi intelektualce kako bi ostvario kulturno ujedinjenje Srba. Okupljao ih je oko Srpskog kulturnog kluba (SKK), koji je svoja prva pravila dobio u januaru 1937. Posle stvaranje Banovine Hrvatske, SKK je pokušao da uobliči novi srpski nacionalni program. Njihova misao vodilja je bila „Jako srpstvo – jaka Jugo- slavija” a istaknuta je u zaglavlju njihovog lista „Srpski glas”. Ipak, njihov program iz 1940. o stvaranju „srpskih zemalja” unutar Jugoslavije ostao je neostvarena zamisao. U osnivanju svojih odbora SKK je veću aktivnost pokazao u krajevima severno od Save i zapadno od Drine.

Nacističko opkoljavanje Jugoslavije 1940-41.

Dok je bio u zatvoru dvadesetih godina XX veka, Adolf Hitler je napisao „Majn kampf”. U toj knjizi je opisao svoje rasističke zamisli o višim rasama koje, kao državotvornije i inteligentnije, imaju pravo da istrebe ljude nižih rasa ili da zavladaju njima. Iz tih zamisli je nastao nacistički pokret u Nemačkoj. Za višu rasu nemački nacisti su proglasili samo sebe, Nemce (Arijevce), a u niže rase su stavili Jevreje i slovenske narode. Te misli bi ostale samo još jedna u nizu radikalnih ideja na području Evrope da ekonomska kriza 1929-1932. nije dovela milione Nemaca na rub gladi. Očajni narod tražio je spas u vođi. Jedan od onih koji je obećavao da je spasitelj bio je Hitler, na šta su mu je nemački narod odgovorio masovnom podrškom, verujući da će na taj način rešiti svoje probleme. U januaru 1933. Hitler je postao kancelar, a u avgustu 1934. i predsednik Nemačke. Tako je dobio velika sredstva da pokuša da ostvari svoje zamisli.

Hitlerova Nemačka je 1936. istupila iz Društva naroda. Sledeće, 1937. potpisivanjem saveza Nemačke i Italije počelo je stvaranje „Trojnog pakta”. Kada je Hitler u martu 1938. Nemačkoj pripojio Austriju, Jugoslavija je dobila suseda sa opasnim namerama. Predsednik vlade Jugoslavije Milan Stojadinović je tada tvrdio da je to ujedinjavanje Nemaca, a da Hitler garantuje nepo- vredivost granice Jugoslavije. Hitlerove pretnje da će vojno pripojiti Sudete, deo Češke naseljen većinom Nemcima, uticale su da vođe Velike Britanije i Francuske odu na pregovore u Minhen. Krajem septembra 1938. oni su se dogovorili da Hitler Sudete može preuzeti bez rata. Hitleru to nije bilo dovoljno. Po njegovom nagovoru, Slovačka je objavila da se odvaja od Čehoslovačke. Kraljevina Jugoslavija je u martu 1939. gledala kako nestaje njen saveznik Čehoslovačka, a na njenu teritoriju ulazi nemačka vojska. Isto tako je posmatrala kako u prvoj polovini aprila 1939. vojska Italije zauzima Albaniju. Kada je 1. septembra 1939. napadom na Poljsku otpočeo Drugi svetski rat, Jugoslavija je mogla samo da se nada da on neće stići do nje.

Pošto je lako uništio Poljsku, Hitler je u aprilu i maju 1940. godine izvršio napade na Dansku, Norvešku, Belgiju, Holandiju i Francusku. Poraz Poljske nije bio iznenađenje, ali je iznenađenjeizazvao brz poraz koji je nemačka vojska od maja do juna 1940. nanela Francuskoj. Nemačka armija (Vermaht) je delovala nezaustavljivo. Hitler je bio ubeđen da je na kraju istorije, tj. početku „hiljadugodišnjeg” nemačkog carstva. U poraženim zemljama našli su se i oni koji su bili spremni da prihvate poraz i sarađuju sa nacistima. U Norveškoj je vođa saradnika nacista bio Vidkun Kvinsling, a njegovo prezime je postalo simbol za izdajnika.

Jugoslavija je u svom susedstvu imala dva vrlo moćna političara koja su želela da joj nametnu svoju volju, pri čemu je njena politička elita nije imala iluzija da li će, već kako i kada će to učiniti. U septembru 1940. u Berlinu je formalno stvoren Trojni pakt, koji su činile Nemačka, Italija i Japan. Članice su se obavezale na uzajamnu pomoć u stvaranju „novog poretka” u svetu. Krajem oktobra 1940. Italija je napala Grčku, ali su Italijani doživeli poraz. U novembru 1940. Mađarska je pristupila Trojnom paktu. U decembru 1940. Jugoslavija je sa Mađarskom sklopila ugovor o „večnom prijateljstvu”. Ubrzo se pokazalo da ta „večnost” u politici može da znači i samo nekoliko meseci. Rumunija, u kojoj je početkom septembra 1940. predsednik vlade postao general Jon Antonesku, takođe se priključila Trojnom paktu u novembru 1940.

Nemačka je od Bugarske zatražila da preko njene teritorije pređe nemačka vojska koja će napasti Grčku. Tako je i ona 1. marta 1941. pristupila Trojnom paktu, a nemačka vojska je ušla na njenu teritoriju. Osim Grčke, u martu 1941. godine na Balkanskom poluostrvu izvan Trojnog pakta je bila samo Jugoslavija. Nemačka je vršila pritisak na rukovodstvo Jugoslavije da i ona pristupi Trojnom paktu. Sa druge strane, Velika Britanija je pozivala Jugoslaviju da uđe u rat na njenoj strani.

Vođa Zbora Dimitrije Ljotić (1891—1945), bivši ministar pravde u vladi P. Živkovića, stavljen je u kućni pritvor krajem 1940. Ljotić je smatrao da nije Hitler krivac za rat u Evropi, nego da su krivci Jevreji. Mislio je da Jevreji u savezu sa komunistima pokušavaju da unište hrišćanske i nacionalne države. Njegov Zbor je predstavljao jedinu pravu fašističku organizaciju kod Srba. Nastao je 1935. spajanjem nekoliko manjih organizacija. Značajniju podršku za Nemačku predstavljalo je oko pola miliona pripadnika nemačke manjine u Jugoslaviji. Oni su bili okupljeni u udruženju „Kulturbund”. U njemu je bilo i nemačkih obaveštajaca.

Potpisivanje Trojnog pakta i puč od 27. marta 1941. godine

U martu 1941. u Jugoslaviji je postojala podela na pristalice popuštanja pred Hitlerovim zahtevima i protivnike toga. Protivnike Nemačke i Trojnog pakta ohrabrivali su Britanci, tj. njihovi političari i obaveštajna služba. Nekim protivnicima Trojnog pakta Britanija je slala i novac da podrže njenu stranu, ali to nije bilo odlučujuće u opredeljivanju Srba za martovski puč 1941. godine.

Britanci su u leto 1940. u sukobima avijacije pokazali da Hitlerova vojska nije nezadrživa. Ona je doživela poraz u pokušaju da osvoji Veliku Britaniju. Srbi, protivnici Trojnog pakta su zato tražili saveznika upravo u Velikoj Britaniji. Uprkos danas uvreženom mišljenju da je Velika Britanija stajala iza puča 27. marta, ne može se reći da ono odgovara istini. Pre bi se moglo reći da je ona više bila njegov pomagač, nego pokretač. Zaverenici koji su se kao Borivoje Mirković dogovarali sa Britancima, ili čak primali i materijalnu pomoć od nje, bili su većinom saveznici koji rade na zajedničkom cilju. Srpske vojne i političke vođe, kao i narod, su od avgusta 1939. u knezu Pavlu videli rušitelja jedinstva Jugoslavije i želeli su njegov pad. Najkasnije sredinom 1940. neki Srbi su, poput Jovana Đonovića, tražili podršku britanskih obaveštajaca u Beogradu za zbacivanje sa vlasti kneza Pavla. Većina Srba učesnika u prevratu 1941. se borila za svoja ubeđenja i svoje interese. Izvor otpora Trojnom paktu ležao je pre svega u ubeđenju dela srpskog naroda da su Hitler i Nemci koji ga slede, „najveće zlo”. Pučisti su smatrali da popuštanje pred Hitlerom znači uništenje bez otpora, kao i da je otpor Nemcima ipak pružao makar i slabu nadu u povoljan ishod rata.

Velika Britanija i njen predsednik vlade Vinston Čerčil, odvraćali su kneza Pavla od pristupanja Trojnom paktu, ali nisu mogli da obećaju stvarnu vojnu pomoć. U razgovoru sa knezom Pavlom protiv pristupanja Trojnom paktu, u ime SPC, govorio je i patrijarh Gavrilo Dožić. Među protivnicima pakta se našla i Narodna odbrana. Ipak, pritisak iz Nemačke bio je preveliki za kneza Pavla. Posle susreta sa Hitlerom u Berghofu 4. marta 1941. on je zaključio da je jedini način da se Jugoslavija spase vojnog poraza i okupacije da pristupi Trojnom paktu. U to je ubedio Krunski savet i vladu. U Beču 25. marta 1941. predsednik vlade D. Cvetković i ministar Aleksandar Cincar Marković potpisali su pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu.

Vest o potpisivanju Trojnog pakta je do vrhunca dovela nezadovoljstvo Srba knezom Pavlom i vladom Dragiše Cvetkovića. 25. marta 1941. počela su protestna okupljanja u Beogradu. Demonstranti su nosili parole sa natpisom „Dole izdajnici” i tome slično. Konačnu odluku o izvršenju puča doneo je general ratnog vazduhoplovstva Dušan Simović. On je i ranije bio protivnik popuštanja Nemcima. Njegov glavni pomoćnik u izvršenju prevrata bio je general Borivoje Mirković. Vojni zaverenici su posle ponoći 26-27. marta 1941. nasilno preuzeli vlast u prestonici. Ministri su bili pohapšeni. Namesništvu je oduzeta vlast, a kralj Petar II je proglašen za punoletnog, šest meseci pre vremena. Narod je i 27. marta 1941. u Beogradu izašao izašao na ulice da podrži puč. Na radiju je i patrijarh Gavrilo održao govor podrške Simoviću i pučistima.

Za razliku od Beograda, Splita i više drugih gradova, u Zagrebu nije bilo masovnog oduševljenja prevratom. Maček i veći-na Hrvata su slutili da zbacivanje kneza Pavla i D. Cvetkovića pokazuje nezadovoljstvo stvaranjem Banovine Hrvatske koliko i Trojnim paktom. Knez Pavle Karađorđević je morao da napusti Jugoslaviju. Britanska vlada mu je odredila boravak u Keniji. Komandant ratnog vazduhoplovstva Dušan Simović je postao predsednik vlade. Za potpredsednike vlade imenovani su Slobodan Jovanović i Vlatko Maček.

Kada je saznao za puč, Hitler je naredio da se pripremi napad na Jugoslaviju. U Zagrebu su, u ime Nemačke, Hitlerovi predstavnici ponudili Mačeku da proglasi secesiju i tako pruži izgovor Nemačkoj za vojni napad. Maček je nekoliko dana oklevao da li da prihvati ponudu Hitlera ili Simovića. Odlučio se da prihvati postavljenje u vladu Simovića i otišao je u Beograd 4. 4. 1941. Pri stvaranju vlade Simović je pokušao da ona okupi predstavnike svih važnijih političkih, etničkih i verskih grupa. U njoj su bili Milan Grol (Demokratska stranka), Sava Kosanović (Samostalna demokratska stranka), Marko Daković iz Crne Gore. Preko ministara Mihe Kreka i Franca Kulovca bili su predstavljeni Slovenci, a preko Džafera Kulenovića (JMO) muslimani iz BiH.

Njegova vlada je pokušala da umanji opasnost od nemačkog napada. Nije se usudila da traži raskidanje Trojnog pakta, ali to nije uticalo na Hitlerovu odluku. On je za napad lako obezbedio podršku Italije, Mađarske i Bugarske. Simovićeva vlada je pokušala da pronađe nove saveznike, ali za to više nije bilo vremena. Istoga dana kada je Jugoslavija napadnuta, završeni su pregovori sa SSSR-om o sklapanju ugovora o nenapadanju.

Iako se opasnost od rata približavala Jugoslaviji, ona ga je dočekala nespremna. Državni budžet za 1939-40. iznosio je 12,95 miliona dinara, a za vojno ministarstvo odvojeno je samo 2,93 miliona dinara.

Drugi svetski rat

Nemačka i italijanska agresija na Kraljevinu Jugoslavije

Dan preuzimanja krune 28. marta 1941. Kralj Petar II u uniformi armijskog generala vazduhoplovstva.

Jugoslovenska vojska bila je potpuno nespremna da se odupre invaziji nacističke Nemačke i fašističke Italije koja je usledila, i Jugoslavija je za jedanaest dana bila okupirana.

Predsednik vlade Dušan Simović, kralj Petar II i Radoje Knežević u Londonu 1941.

Kralj Petar II bio je primoran da sa nikšićkog aerodroma, zajedno sa Vladom, emigrira, prvo u Grčku između 14. i 16. aprila, a zatim u Jerusalim i Egipat. Kralj i glavni ministri vlade su doputovali u London 21. juna 1941, gde su dočekani kao heroji. Za vreme svog izbeglištva kralj Petar II je dovršio školovanje u Kembridžu, a potom se pridružio snagama britanskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva.

Delovanje u izgnanstvu

Teško oštećen kraljevski Dvor u Beogradu tokom nemačke i italijanske invazije na Jugoslaviju u aprilu 1941. Jedan od glavnih ciljeva tokom Luftvafen bombardovanja Beograda, 6. april 1941. bili su kraljevski dvorovi.

Uprkos slomu jugoslovenske vojske u zemlji su oformljena dva suparnička pokreta otpora. Prvi je bio Jugoslovenska vojska u otadžbini, poznata i kao Četnički i Ravnogorski pokret, na čelu sa pukovnikom, kasnije generalom Dragoljubom (Dražom) Mihailovićem, Ministrom odbrane Vlade u izgnanstvu. Drugi je bio partizanski pokret, koji su predvodili komunisti na čelu sa Josipom Brozom — kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat.

Bernard Montgomeri, 17-godišnji Petar II i Vinston Čerčil 4. jula 1941.

Oktroisani ustav iz 1931, po kom vlada je vlada odgovarala kralju, a ne Narodnoj skupštini, je stavio mladog i neiskusnog kralja u centar političkih afera. Mladi kralj nije bio dorastao ozbiljnosti situacije i lako je potpadao pod uticaj članova vlade i Britanaca. To je prvo došlo do izražaja usled Kairske afere i Simovićeve smene, posle koje će mladi kralj doći pod uticaj svog ministra dvora Radoja Kneževića. Milan Knežević i njegov rođeni brat Živan Knežević, kao predstavnici Lige majora, će u narednom periodu imati jak uticaj na mladog kralja Petra II, i bili su siva eminencija koja je stajala iza vlade ostarelog Slobodana Jovanovića. Pored toga, kraljevi ađutanti majori Svetislav Vohoska i Vlastimir Rožđalovski su takođe bili članovi Lige majora.

Promena britanske politike

Kada se kralj Petar II odlučio da se oženi grčkom princezom Aleksandrom za vreme trajanja rata, izbila je kriza u njegovim odnosima sa svojim ministrima i sa Vinstonom Čerčilom. Predsednici izbegličke vlade Slobodan Jovanović i Miloš Trifunović i svi drugi srpski političari su smatrali da je neprikladno venčavati se u ratno vreme. Protiv svadbe je bila i kraljica Marija, i to je dovelo do konačnog prekida njihovih odnosa. Vinston Čerčil, mada je podržavao brak predstavnika jugoslovenske i grčke kraljevske dinastije, takođe se protivio kraljevim namerama. Nesrpski ministri Juraj Krnjević, Juraj Šutej i Miha Krek su bili mišljenja da je kraljeva ženidba njegova privatna stvar i držali su se neutralno. Sa druge strane, Dragoljub Mihailović je čvrsto podržavao kraljevu namere i juna i jula 1943. je organizovao prikupljanje potpisa jugoslovenskih građana koji su se slagali sa kraljevom odlukom.

Kralj Petar II u razgovoru sa novim predsednikom vlade Ivom Šubašićem, nakon prvog sastanka sa Josipom Brozom u Bariju, u slobodnoj Italiji, 21. jun 1944.

Po povratku u London iz Kaira, kralj se odlučio na ženidbu i ona je održana 20. marta 1944. u jugoslovenskoj ambasadi. Među zvanicama bilo je samo 19 Jugoslovena, a među njima Trifunovićev naslednik Božidar Purić i Mihailovićev izaslanik major Vojislav Lukačević, kome je kralj dodelio zvanje svog ađutanta. Kraljev kum bio je britanski kralj Džordž VI. Od britanske diplomatije prisustvovao je samo ministar spoljnih poslova Entoni Idn, dok Čerčil nije došao iako je bio pozvan. Kraljevo venčanje je rđavo odjeknulo u jugoslovenskoj i svetskoj javnosti.

Čerčil je 13. aprila 1944. informisao kralja Petra da će, ukoliko ne ukloni Mihailovića iz emigrantske vlade, Velika Britanija početi da tretira jugoslovenskog kralja i njegovu vladu kao saradnike Osovine. Kralj Petar je 29. avgusta 1944. godine doneo ukaz O. Br. 881 kojim se general Dragoljub Mihailović razrešava dužnosti načelnika Štaba Vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji i stavlja na raspolaganje ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva.

Pod pritiskom Britanaca, u jeku bitke za Srbiju, kralj Petar je 12. septembra 1944. pozvao četnike pod komandom generala Mihailovića da se stave pod komandu komunističkih odreda Josipa Broza Tita, a one koji to odbiju osudio kao izdajnike koji „zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune" radi pravdanja saradnje sa neprijateljem. Godine 1944. Beograd je oslobođen od strane jedinica NOVJ i Crvene armije. Postavilo se pitanje legitimiteta kraljevske vlasti. Dogovorom „Tito-Šubašić“ i pristankom kralja Petra II rešen je taj problem formiranjem prelazne vlade na čelu sa dr Šubašićem. Ukazom kralja Petra II smenjen je general Mihailović sa mesta ministra vojske i mornarice i na njegovo mesto postavljen Josip Broz Tito.

Gubitak prestola i ukidanje monarhije

U pregovorima između predsednika kraljevske vlade Ivana Šubašića i predsednika NKOJ-a Josipa Broza Šubašić se sastao sa Titom u Beogradu i 1. novembra parafirao novi sporazum. Prema tom sporazumu, kralj ne bi smeo da se vrati u zemlju do održavanja plebiscita o očuvanju monarhiju i preneo je svoja ovlašćenja na tročlano Namesništvo koji bi bili imenovani u sporazumu sa Titom. Postignut je sporazum da se imenuje tročlano namesničko veće (jedan Srbin - Srđan Budisavljević, jedan Hrvat - Ante Mandić i jedan Slovenac - Dušan Sernec) koje će zastupati kralja Petra II za njegove odsutnosti iz zemlje, tj. do odluka o unutrašnjem uređenju države koje će doneti Ustavotvorna skupština.

Ni kralj ni emigrantski političari nisu hteli da prihvate sporazum Tito-Šubašić. Oslanjajući se na američku podršku, kralj Petar nije hteo da potvrdi sporazum i smenio je Šubašića januara 1945. Sa druge strane, Sovjetski Savez je bio zainteresovan da se usvoji Beogradski sporazum. Iako je smatrala da sporazum Tito-Šubašić ne ide u korist emigrantskoj vladi, Velika Britanije je bila zainteresovana za ostvarenje tog sporazuma, jer je shvatila da ako Beogradski sporazum ne bude realizovan, da će SSSR moći jednostrano da da zvanično priznanje NKOJ-u, čime bi propali svi britanski napori da u posleratnoj Jugoslaviji zadrži nekakav uticaj. Stoga je Čerčil prisilio kralja Petra da prihvati sporazum, mada je shvatio da iz njega može proisteći malo šta u korist emigrantske vlade. Na Krimskoj konferenciji je donesena odluka da se podrži zajednička vlada, posle čega je kralj Petar popustio i stvorena je. Nakon dugotrajnog pritiska od stranke Britanaca i Amerikanaca da prihvati svršeni čin ili će sve odlučiti i bez njega, Petar je 2. mart 1945. imenovao namesničko veće i preneo sva politička ovlašćenja na njih. Privremena vlada DFJ je obrazovana 7. marta na čelu sa Titom i Šubašićem kao ministrom inostranih poslova i dobila je međunarodno priznanje.

Pošto je 7. avgusta 1945. godine u Beogradu otpočelo Treće zasedanje AVNOJ-a, kralj Petar II je odlučio da proglasom od 8. avgusta opozove svu trojicu kraljevskih namesnika. Međutim, namesnici se nisu povinovali opozivu, a Privremena vlada je zaključkom od 10. avgusta i formalno anulirala kraljevu odluku.

Monarhija je ukinuta odlukom Ustavotvorne skupštine od 29. novembra 1945. godine, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala jednopartijska država pod vlašću Komunističke partije. Odluka o odricanju od svojih ingerencija i prenosu istih na namesništvo i vladu od strane jednog broja istoričara se smatra abdikacijom, dok drugi smatraju da nije nikada abdicirao. U izgnanstvu je prvo živeo u Londonu sa svojom suprugom (oženio se grčkom princezom Aleksandrom, 20. marta 1944) i sinom Aleksandrom, rođenim 1945. Politički je bio aktivan do smrti, tesno je sarađivao sa srpskom emigracijom. Poslednje godine života proveo je u Americi. Bio je na čelu redu Svetog Jovana Jerusalimskog.

Finansijska situacija nakon gubitka prestola

Prve godine

Prvih godina nakon gubitka krune, kralj se još uvek nadao da će u zemlji uskoro doći do promena i restauracije monarhije. Poslednja finansijska sredstva koja je dobio od svoje vlade iznosila su 40 000 funti, kao i 30 000 funti od svoje ušteđevine, nemilice je trošio. Živeo je, shodno svom položaju, u najboljim hotelima sa raskošnim nameštajem, imao je na raspolaganju dva automobila i šofere, odmor i praznike provodio je u Monte Karlu ili Sent Moricu. Deo troškova išao je na izdržavanje kraljeve pratnje i obezbeđenja- jednog generala, jednog savetnika i njihove porodice, zatim na skupe prijeme i zabave u luksuznim hotelima. Drugi deo sredstava trošio je na svoje agente improvizovane tajne službe i za finansijsku pomoć ilegalnim aktivnostima. Kada su finansijska sredstva bila iscrpljena, kralj je počeo da prodaje porodične dragocenosti, koje je uspeo da iznese iz zemlje- dragulje, drago kamenje, smaragde, ogrlice, ukrašene dijademe koje je njegov otac otkupio od jedne ruske grofice još 1920. godine. Neki od smaragda bili su veličine kokošijeg jajeta, ali ih je on prodao jednom juveliru po ceni znatno nižoj od njihove stvarne vrednosti.

Kralj je opravdavao svoje trošenje novca činjenicom da u njegovom obrazovanju nije bilo lekcija koje bi ga naučile kako se ekonomiše- uvek je dobijao i trošio koliko mu je bilo potrebno. Gorko se kajao što nije kupio kuću kada je imao dovoljno novca. Bio je potpuno slomljen saznanjem da se nalazi na ivici siromaštva, bez dovoljno sredstava za izdržavanje porodice. Pokušavajući da nađe izlaz iz situacije u kojoj se našao, 1951. godine preselio se u SAD. U Njujorku, na Menhetnu, iznajmio je dva trosobna stana, jedan za sebe i kraljicu, drugi, nešto komforniji, za princa Aleksandra i njegovu dadilju. Usled finansijske situacije u kojoj su se našli, više nisu mogli da plaćaju šofera, kuvaricu i sluškinju, te je sav teret pao na kraljicu Aleksandru, koja se, nenaviknuta na poslove u vezi sa održavanjem domaćinstva, stalno osećala umorno. Kraljica je retko izlazila iz stana i odbijala je da ide u posete prijateljima jer nije imala novca da se obuče onako kako bi želela.

Za to vreme kralj je obilazio izbleglice i prognane Jugoslovene u Americi i Kanadi, apelujući na nacionalne organizacije da se tim ljudima ukaže pomoć u smeštaju i prilikom zapošljavanja. Pri obilasku logora bivših ratnih zarobljenika u Nemačkoj, sreo sa tridesetak generale bivše Kraljevske vojske, koji su živeli u krajnjoj bedi. Za zbrinjavanje Jugoslovena u Americi, Australiji, Zapadnoj Nemačkoj i Francuskoj, značajnu finansijsku pomoć dobijao je od kneza Monaka, princa Renijea.

Kraljeva imovina u Jugoslaviji i njena konfiskacija

Zaostavština kralja Aleksandra Karađorđevića

Nakon ubistva kralja Aleksandra, knez Pavle je, u svojstvu prvog namesnika i staratelja njegove troje maloletne dece, raspolagao njihovom imovinom. Veljko Petrović, bivši kraljev advokat, je već u januaru 1935. godine izvršio popis imovine kralja Aleksandra i blagovremeno ga dostavio knezu Pavlu. U pogledu zadužbinskog imanja na Oplencu, Petrović je ukazao na činjenicu da je manjim delom ostalo od kralja Petra I, u nasleđe, kao zasebna ustanova pod imenom Zadužbine kralja Petra, ali da je drugi, veći deo tog imanja kupio kralj Aleksandar. Po želji kralja Aleksandra, tapije kupljenog imanja glasile su na ime Zadužbine Sv. Đorđa na Oplencu, ali to nije isključivalo mogućnost da njegovi naslednici, možda, zadrže za sebe dvorac i vinograd kao privatnu imovinu.

Knez Pavle je raspodelu imovine kralja Aleksandra odlagao do poslednjeg trenutka. Tek u oktobru 1938. godine započeta je ostavinska rasprava, koja je završena u maju 1940. godine. Na osnovu uvida u zaostavštinu kralja Aleksandra, Sreski sud za grad Beograd je 27. oktobra 1938. godine doneo odgovarajuća rešenja, od kojih su najvažnija sledeća:

1.     Oglašava za naslednike celokupne privatne nepokretne i pokretne imovine kralja Aleksandra: njegove sinove kralja Petra II, kraljevića Tomislava i kraljevića Andreju na ravne delove, s tim da se pokloni koje su dobili za života kralja Aleksandra, imaju računati u nasledne delove.

2.     Kraljici Mariji, na ime udovičkog uživanja, pripada suma od 6 000 000 dinara godišnje, kao i stan snabdeven stvarima, posuđem i prevoznim sredstvima, kako dolikuje kraljici Jugoslavije. Davanje ovog uživanja pada na teret kralja Petra, kao naslednika krune.

3.     Kralju Petru II pripada pravo uživanja, sa ostalim članovima Kraljevskog doma, po kraljevoj dozvoli, zadužbinskog imanja na Oplencu, pri čemu se on, kao vladajući kralj iz dinastije Karađorđevića, ima uvek starati i upravljati tom Zadužbinom.

Od pokretne imovine, Sud se najviše bavio onom koja je bila u trezorima i kasama Morgan banke i Komp. u Parizu, a koja se sastojala od vrednosnih papira- akcija obligacija i obveznica raznih preduzeća. Nakon utvrđivanja vrednosti kraljeve ostavštine, Sreski sud za grad Beograd je 8. maja 1940. godine doneo rešenje po kome sva ta imovina pripada kralju Petru II, kraljeviću Tomislavu i kraljeviću Andreju na ravne delove. Kako su sva tri naslednika bili maloletni, celokupnom pokretnom i nepokretnom imovinom i dalje je raspolagao knez Pavle u svojstvu namesnika.

Za dvadeset godina svoje vladavine, kralj Aleksandar je stekao i ostavio nasledicima veliki imetak. Njegovo bogatstvo nije poticalo od primanja koja je, putem civilne liste, dobijao od države, već pre svega preduzetničkim poslovima. Kralj Aleksandar je imao osećaj za privatnost i želeo je da sam nešto stvori. Ova sklonost je posebno izražena kod Karađorđevića i zbog toga što su godinama živeli u emigraciji bez ikakve imovine. Kupovinom zemljišta na Topčideru i u Rakovici  1924. godine osnovano je Dvorsko poljoprivredno dobro. Počelo se od proizvodnje zimskog povrća i cveća u staklenicima na prostoru od 8 hektara i 75 ari u Dvorskoj bašti u Rakovici, a nastavilo se osnivanjem Dvorske ekonomije u Topčideru, sa ergelom za konje, štalom za krave i živinarnikom. Zadužbinsko imanje na Oplencu stalno je uvećavao, otkupljujući godinama placeve od seljaka. Vremenom ono je zauzimalo površinu od 143 hektara i 68 ari, a sastojalo se od šume i parkova, vinograda, voćnjaka, oranica i livada. Baveći se ponajviše gajenjem vinove loze, kralj je podigao sopstveni podrum, iz koga su izlazila poznata vina Oplenka, belo, i Trijumf, crno, koje je izvoženo i na strana tržišta. Kad se posao malo razvio i prihodi uvećali, kupljeno je zemljište u Demir Kapiji, takođe namenjeno za sadnju vinograda, kao i imanje u Sokobanji, koje je pretvoreno u Kraljeve livade, sa kojeg je sakupljano seno za potrebe Dvorske ekonomije u Topčideru. Takođe, kralj Aleksandar je ostvarivao i velike prihode investiranjem u eksploataciju rudnika Železnik, Neresnica i Brodica, duž puta Kučevo-Majdanpek, u kojima su otkrivena nalazišta zlatne rude. Izvađena ruda je prerađivana u fabrici Blagojev kamen, koja je bila u vlasništvu francusko-italijanskog društva.

Stanje kraljeve imovine tokom Drugog svetskog rata i njena konfiskacija

Rat, okupacija i posleratna vladavina komunista proizveli su teške posledice za zemlju, a na udaru je bila i imovina, ostavština kralja Aleksandra, dodeljena naslednicima, njegovim sinovima, Kao što je već rečeno, znatno ranije pre agresije na Jugoslaviju, vlada je najveći deo državnog novca, u zlatu i stranoj valuti iznela iz zemlje i deponovala u bankama Velike Britanije, Amerike, Brazila i Turske. Brzina kojom su se odvijale operacije nemačke vojske, onemogićili su da se iz zamlje iznese preostali deo državnog novca, i posebno onih vrednosti koji su poticali iz Dvora. Pred odlazak Simovićeve vlade iz zemlje, činjeni su poslednji napori da se od svega toga nešto sačuva.

Odmah pri odlasku kralja Petra iz Ostroga, u taj manastir je pristigla iz Nikšića kolona dvorskih automobila, sa prtljagom, koji je evakuisan iz Beograda. On je sadržao deo državnog novca: 10 sanduka zlata i 15 vreća novčanica (u hiljadarkama u vrednosti od 375 000 000 dinara) i deo „dvorskih stvari: 10 koleta, koje sanduka, koje kofera, među njima i 1 gvozdena kasica i 71 umetnička slika na platnu od Rafasla, uvijena u rolnu.“ Svi sanduci i koferi bili su zaključani i starešina manastira, kome su predate na čuvanje, mogao je samo da prepostavlja da je u njima bilo „zlatnih predmeta“.

Kada je objavljena kapitulacija jugoslovenske vojske, starešina manastira, arhimandrit Leontije Mitrović, odlučio je da sakrije bar nešto od pomenutog blaga, kako neprijatelju ne bi palo sve u ruke. Iz magacina manastira, gde su čuvani, izvukao je 6 sanduka državnog zlata i 2 kožna kofera i metalnu kasicu „dvorskih stvari“ i zakopao ih u zemlju (pri zakopavanju je bio prisutan i profesor Sarajevske bogoslovije Andrija Koprivica, koji se u tom trenutku zatekao u manastiru). Već 25. aprila u manastir su upali Nemci, predvođeni agentima Gestapoa, te su izvršili pretres i svih prostorija i iz magacina izvukli: 4 sanduka državnog zlata, 15 vreća sa novčanicama, 11 sanduka dvorskih stvari sa slikom Rafaela i sve to natovarili na svoje kamione. Zaplenili su i 3 zaostala dvorska automobila i poveli su sa sobom i srpskog patrijarha Gavrila. U toku rata je, u potrazi za preostalim blagom, došlo do još jednog upada u manastir Ostrog. 2. avgusta 1944. godine, dok su četnici vodili borbe s partizanima, njihov vojvoda Pavle Đurišić izvršio je upad u manastir i tražio od starešine manastira, pod pretnjom smrću, da mu preda sanduk sa zlatnim novcem. Pod takvim okolnostima, on im je pokazao mesto gde je zakopan jedan sanduk; četnici su ga otkopali i odneli sa sobom.

Poslednju pljačku preostalog državnog novca i kraljevih dragocenosti izvršile su komunističke vlasti. Indiskrecijom Andreje Koprivice, tada već bivšeg profesora Bogoslovije i pomoćnika ministra prosvete na Cetinju, OZNA je doznala gde se krije zakopano blago. Načelnik OZNE, Savo Brković 22. aprila 1945. godine došao je u manastir Ostrog i sa vojnicima pristupio otkopavanju preostalih 5 sanduka državnog novca, 2 kofera zlatnih stvari i metalnu kasicu, koji su pripadali Dvoru. Posle svega toga, starešina manastira arhimandrit Leontije, mogao je samo da konstatuje kako „ništa nije moglo biti sačuvano“, mada je učinio sve, izlažući čak i svoj život, da se spase bar nešto.

Dalji potstupak sa zaplenjenim blagom vodile su komunističke vlasti, s tim da nikako ne padne u ruke privremenom upravniku Kraljevih dobara. Načelnik OZNE sa Cetinja izvestio je da je komisijski utvrđeno šta je sve pronađeno u otkopanim sanducima (zlatni novac, zlatne šipke, zlatno posuđe i kaseta). Sve je to ponovo upakovano u 10 drvenih sanduka i poslato u Beograd Ministarstvu odbrane. Ovo Ministarstvo je na dalju nadležnost to uputilo ministru finansija Sretenu Žujoviću, a ovaj o tome izvestio potpredsednika vlade Kardelja, koji se složio sa njegovom sugestijom da se „opomene Uprava Kraljevih dobara. da nema prave tražiti državne stvari i Kraljeve bez zvanične komisije.

O pitanju imovine kralja Petra II, zapisano je u anesksu Sporazuma Tito – Šubašić od 7. depembra 1944. ovo:

1. „Kralj Petar II može za vrijeme svoje odsutiosti raspolagati svojim imetkom i dobrima u zemlji. Uprava Kraljsvih dobara stoji kroz to vrijeme pod nadzorom Kraljevskog Namesništva.”
2. „Omogućiće se i garantovati potrebne redovne veze i općenje između Nj. V. Kralja i Kraljevskog Namjesištva.“

Iako je i ovaj aneks svojeručno potpisao, Tito je bio unaped rešen da ga ne sprovede, kao što nije bio spreman da ispoštuje ni potpisani Sporazum u celini. Uzalud je kralj Petar, pozivajući se na aneks tog Sporazuma, u nekoliko navrata tražio od svojih namesnika da ga izveste o stanju njegove imovine, interesujući se posebno da li je sačuvana arhiva Dvora, iz Beograda nije dobijao nikakav odgovor. Sve što su činili komunističke vlasti u zemlji bilo je da faktički odmah preuzmu tu kraljevu imovinu u svoje ruke, a da se još neko vreme, iz obzira prema međunarodnoj javnosti, formalno drže potpisanog dogovora.

Iz tih razloga, 25. maja 1945. godine obrazovana je „Uprava Kraljevih dobara“, a za upravnika je postavljen artiljerijski brigadni general u penziji, Jovan Pavlović, koji je tu dužnost vršio i u vreme Kraljevine Jugoslavije. Međutim, na dan obrazovanja „Uprave Kraljevih dobara“, njen upravnik, general Pavlović „rukovao“ je samo kraljevim kućama u Beogradu, u ulici Krunskoj br. 7 i Sarajevskoj ulici br. 37. Sva ostala Kraljeva dobra preuzela su pod svoju upravu i koristile državne vlasti Demokratske federativne Jugoslavije, odnosno pojedinih republika, na čijoj su se teritoriji ta dobra nalazila, Vojne vlasti u Beogradu zaposele su odmah Dvor na Dedinju, Beli Dvor sa svim objektima i pokretnim inventarom, obe vile u Tolstojevoj ulici br. 2, kuću u ulici kralja Aleksandra, takođe, sa zatečenim inventarom.

U Belom dvoru smeštena je službena kancelarija maršala Tita. Dvor na Dedinju, u vreme rata znatno oštećen, a zatim opljačkan, posle popravke, dodeljen je na privremeno korišćenje Kancelariji Kraljevskih namesnika. Zadužbinsko imanje na Oplencu, Ekonomiju u Topčideru i Baštu u Rakovici uzelo je pod svoju upravu Ministarstvo poljoprivrede Srbije. Crkva na Oplencu je, prilikom borbe za oslobođenje, pogođena sa 8 artiljerijskih granata: krov-kube probijeni su, većina prozora je razbijena, pa je postojala i opasnost oštećenja mozaika u unutrašnjosti crkve, usled kiše i vlage. Zbog nemarnosti, izgoreo je krov u Podrumu vina i on je postao neupotrebljiv. Zadužbinski dom (hotel), oštećen je, a sva pokretna imovina je odneta. Jedino je očuvan vinograd i u prvoj posleratnoj godini očekivala se berba oko 200 000 kilograma grožđa.

,,Uprava Kraljevih dobara” u nekoliko navrata pokretala je pitanje i urgirala da joj se vrate sva dobra, koja su pripadala kralju Petru i članovima Kraljevoskog doma. Naivno. verujući da će do toga ipak, doći, upravnik, general Pavlović, izradio je i opšti plan za upravljanje dobrima. On je obuhvatao: prikupljanje i stavljanje pod njegovu Upravu svih dobara, održavanje poseda i objekata na njima, podizanje i racionalno eksploatisanje svih onih dobara, koji, po svojoj prirodi mogu da daju prihode. Podnoseći ovakav izveštaj Namesništvu general Pavlović je zamolio da se on dostavi na uviđaj kralju Petru, kako bi on mogao dati „svoje primedbe, saglasnost i eventualno, naloge za budući rad. Naravno, to nije učinjeno i kralj Petar nikad nije dobio ni ovaj, ni bilo koji drugi izveštaj. Umesto toga, postavljen je državni organ, direktor Kancelarije Namesništva, koji je kontrolisao i rad Namesništva i poslovanje Uprave kraljevih dobara, tako da ta Uprava „ne može samostalno uraditi ništa, već samo po njegovim instrukcijama“. Zadatak direktora Kancelarije Kraljevskog namesništva bio je da se stvori privid, naročito u međunarodnoj javnosti, kako se stvari oko kraljeve imovine odvijaju u okviru postojećih dogovora i zakona. U tom pogledu, on je izdavao ovakve instrukcije: „Što se tiče pronošenja glasova od strane reakcionara i neprijateljskih elemenata, da su Kraljeva imanja opljačkana i da ih raznosi ko stigne, to će se u danom momentu objaviti da je to laž.“

Pripremajući se da potpuno „legalizuje već prisvojenu Kraljevu imovinu, komunističkim vlastima je zasmetao i upravnik Kraljevih dobara, general Jovan Pavlović, koji je stalno urgirao da se oduzeta dobra vrate pod njegovu upravu. Rešenjem Saveznog ministarstva industrije od 6. februara 1946. godine, ukinuta je dotadašnja uprava i imenovana „Prinudna uprava Kraljevih dobara”. Primajući dužnost, novi prinudni upravnik, general major Nikica Knežević dobio je zadatak da prikupi i evidentira svu imovinu članova Kraljevskog doma. Zatečeno stanje opisao je ovako: ceo inventar Dvora dinastije Karađorđevića, koji se nalazio u Dobrinjskoj ulici br. 13 bio je u potpunom neredu: arhiva, biblioteka, nameštaj, sve je nabacano bez ikakvog reda i bez ikakve zaštite od vlage i oštećenja. Pristupilo se najpre sređivanju i inventarisanju arhiva i biblioteka, da bi zatim, sve to bilo ustupljeno Državnom arhivu, odnosno Narodnoj biblioteci na čuvanje i dalje sređivanje. Na osnovu podataka iz arhiva utvrđeno je postojanje jednog sanduka, koji je nosio broj 23 u kome su smeštene razne dragocenosti, koje su pripadale kralju Petru. Ovaj sanduk je dat na čuvanje Narodnoj banci još u vreme okupacije i za sve to vreme nije otvaran. Prinudna uprava je, zatim, pristupila evidentiranju vrednosnih papira članova Kraljevskog doma, koji su se čuvali u trezorima Narodne banke i procenila njihovu ukupnu vrednost. Na kraju, idući po pojedinim republikama, izvršen je popis celokupne nepokretne imovine, koja se vodila na kralja Aleksandra Karađorđevića, odnosno na njegove naslednike: kralja Petra, kraljevića Tomislava i kraljevića Andreje, kao i imovine kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge Karađorđević.

,,Legalizacija“ već oduzete kraljeve imovine nije se moglla izvršiti redovnim putem, donošenjem odgovarajućeg zakona. Išlo se, stoga, zaobilaznim putem, prosto izdavanjem ukaza. Pozivajuće se na neke članove zakona o držaljanstvu i nekog zakona „o vrstama kazni“ iz 1946. godine, Predsedništvo Prezidijuma Narodne Skupštine FNRJ izdalo je 8. marta 1947. godine „ukaz“, kojim se odlučuje: „Oduzima se državljanstvo Federativne Narodne Republike Jugoslavije i konfiskuje celokupna imovina: Petru Aleksandra Karađorđevića, Aleksandru Petra Karađorđevića, Tomislavu Aleksandra Karađorđevića, Andreju Aleksandra Karađorđevića, Mariji Aleksandra Karađorđevića, Pavlu Arsena Karađorđevića, Olgi Pavla Karađorđevića, Aleksandru Pavla Karađorđevića, Nikoli Pavla Karađorđevića i Jelisaveti Pavla Karađorđevića, sada svi u inostranstvu. Sprovođenje ove odluke poverava se Vladi Federativne Narodne Republike Jugoslavije.”

Pozivajući se na ovaj ukaz Prezidijuma savezne Narodne skupštine od 8. marta 1947. godine, Titova vlada je izdala „Naredbu“ u kojoj se traži da nadležni sreski sudovi sprovedu konfiskaciju kraljeve imovine na svom području. Ovom konfiskacijom nije poljoprivredno dobro Oplenac zajedno sa svim zgradama i inventarom, koje je dato na upravu Predsedništvu vlade Republike Srbije.

Napori kralja Petra II za povraćaj imovine

Kralj Petar je ulagao dosta napora za povraćaj svoje imovine, ne samo zbog svojih finansijskih teškoća i nemaštine, koje je teško podnosio, već i da bi pomogao svome narodu u emigraciji, koji je živeo u krajnjoj bedi. Oko sto hiljada Jugoslovena, koji su potkraj rata napustili svoju zemlju, ili su, kao ratni zarobljenici, ostali u tuđini i izganstvu, ne želeći da žive pod komunističkim režimom, pratile su najveće nedaće u sabirnim logorima, ili na prinudnom radu u rudnicima. Samo jedan manji deo njih bio je politički organizovan i kroz svoje organizacije vodio borbu za uspostavljanje demokratskog poretka i sloboda u svojoj zemlji.

Opredeljujući se da sam potraži pravdu na sudu, kralj Petar je krajem 1947. godine angažovao advokata Đorđa Radina i upoznao ga sa delom nepokretne i pokretne imovine, kojom raspolaže u zemlji na osnovu presude Prvostepenog suda u Beogradu o raspodeli zaostavštine njegovog oca kralja Aleksandra. Procenio je da vrednost celokupne njegove imovine u Jugoslaviji iznosi oko 60 miliona ondašnjih "američkih dolara. Zamolio je takođe advokata da ispita mogućnost odštete za jugoslovenske ratne zarobljenike, čija konfiskovana imanja vrede nekoliko miliona američkih dolara. „Stalo mi je da Vas uverim“ – pisao je advokatu Radinu — da Ja ovde ne težim toliko da dobijem odštetu za ono što su mi Titovi razbojnici oteli, nego hoću da spasem naše zlato i da pomognem hiljadama naših bolesnih izbeglica, koji mi se svakodnevno obraćaju za pomoć. Izmeću ostalih dokaza za Moja potraživanja, možete korstiti i dodatak sporazumu Tito – Šubašić, u kome je Tito svojim potpisom garantovao da neće dirati u Moju privatnu imovinu, pa ipak mi je sve pokrao... Ponavljam da treba raditi vrlo hitno i energično, da bi se zlato spaslo i Naša jadna emigracija pomogla”.

Alvokat Radin koncentrisao je svoje napore da se zamrzne zlato Kraljevine Jugoslavije, deponovano u američke banke i da se iz tih "zlatnih rezervi, sventaulno isplati, bar delimično, odšteta za kraljeva potraživanja. U ispitivanju takvih mogućnosti u Vašingtonu, naišao je na teškoće, zbog imuniteta, koji štiti Jugoslaviju, kao stranu državu. Alvokat je onda pokušao da ubeli američke sudove la svoj lotalanići stav izmene i usvoje praksu tivajparskih sudova. koji prave razliku između privatnih, olosio građanskih potraživanja od stranih država i javnih potraživanja. Pošto su se američki sudovi i dalje slepo držali svojih propisa, alvokat Radin je obavesti kralja o tom svom prvom neuspehu „Praktično naša dogovaranja izglelala su ovako: Ako podnesemo tužbu sulu, sa kojom bi odmah tražili da se imovina Jugoslavije zapleni dok se stvar ne reši, kome ta imovina pripada, advokati današnjeg diktatorskog režima u Jugoslaviji, zatražili bi od Stejt Departmenta certifikat da Jugoslavija. kao priznata država uživa imunitet kod ovdašnjih sudova.“ Advokat je još video mogućnost za realizaciju kraljevih potraživanja, ako se insistira da je Amerika i materijalno odgovorna za neizvršavanje Sporazuma Tito-Šubašić potvrđen na međunarodnoj konferenciji na Jalti. Pitao je i kralja da li može dokazati „la izvestan deo zlata ili druge imovine Jugoslavije u Americi jeste neposredna imovina Vašega Veličanstva“.

Kralj je potvrdio da je Amerika „materijalno odgovorna“ za neiz- vršenje Sporazuma Tito-Šubašić, jer je na Jalti javno prihvatila da će se starati o njegovom izvršenju. On takođe smatra da je bio aktivni učesnik u američkoj vojsci, kao vrhovni komandant svih onih jugoslovenskih vazduhoplovnih jedinica, koji su aktivno učestvovali u operacijama američkih oružanih snaga i da prema tome on ima pravo da traži od vlade Sjedinjenih Američkih Država „da uzima u zaštitu i moje interase, kao što uzima u zaštitu i interese onih svojih državljana, koji su to postali posle rata, a na osnovu stečenih zasluga u ratu“.

Da izvestan deo zlata, koji se nalazi u Americi jeste deo njegove privatis imovine, kralj dokazuje sledećim činjenicama: On je jedan od većih akcionara Narodne Banke Kraljevine Jugoslavije, koja je pravni sopstvenik zlata, a poznapo je da je Banka to zlato, koje se sada nalazi u trezorima u Americi, kupila novcem, koji su joj akcionari dali. Osim toga, uoči samog rata, dat je na čunanje ovoj Banci jedan deo njegovog zlata, koje je vađeno u kraljevom privatnom rudiku Neres- nica. Naneo je i podatatak da je Uprava Dvora prodavala Narodnoj Banci oko 500 kilograma zlata, dok je približno istu količinu osta- vljala u oančine trezore na čuvanje, pošto u Dvoru nije bilo dovoljno sigurnih sefova. Jedan deo njegovih ličnih i porodičnih dragocenosti bio je takođe predrat na čuvanje u trezore Banke. „Čim je “Narodna Bana Kraljevine Jugoslavije primila na čuvanje viki deo Moje lične imovine“ – obrazlaže kralj– „ona je samim tim primila i odgovornost za istu. Ja nalazim da i po pravnoj, a i po logičnoj nauci i praksi, imam pravo da tražim od zaostavštine Narodne Banke Kraljevine Jugoslavije da mi isplati što je od mene primila/.../ Narodna Banka Kraljevine Jugoslavije nije bila državna ustanova, nego samo privilegovani smisioni zavod, potpuno privatna ustanova, koja je bila samo pod državnom kontrolom, kao i sve ostale privatne banke.“ Ukazujući na ove nove momente, kralj je tražio od svoga advokata da nastoji po svaku cenu da spase ovo zlato, kako ga komunisti ne bi upotrebili za kupovinu topova, dok on samo želi da pomogne „našoj nacionalnoj emigraciji, kad su je naši veliki prijatelji i saveznici zaboravili i ostavili da gladuje i umire, jer nema čime da se leči.

Posle svih ovih dokaza, advokat je bio optimista, obaveštavajući kralja da se može uspeti, jer treba očekivati pomoć od Stejt Departmenta gde postoji „definitivno mišljenje da su advokati kralja Petra ljudi visokog moralnog nivoa i predani slučaju". Sve to može da pokvari – dodao je još advokat — jedino „visoka politika“, koja je u sklopu Sovjetsko-američkih odnosa.

A upravo se to dogodilo. Dok su pregovori o kraljevim potraživanjima tekli, a oni uvek duže potraju, nastao je nagli obrt u odnosima zapadnih zemalja prema Jugoslaviji. Posle raskida sa Staljinom, Tito je, odjednom postao miljenik Zapada. Vlade Velike Britanije, Francuske i Amerike utrkivaleo su se ko će mu pružiti veću političku i materijalnu pomoć. Te 1948. godine kralj Patar je lično intervenisao i kod predsedinka Trumana, ali je američka administracija uvek nalazila izgovore da njegove zahteve ne uzme u razmatranje. Tražilo se da iza toga zahteva stoji jedan odbor, sastavljen od predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca, a to je bilo teško ostvariti.

Uopšte uѕev, kralj Petar nije imao sreće da dođe makar do jednog dela svoje imovine. Jednom prilikom je otkrio da u nekoj švajcarskoj banci postoji tajni račun na koji je njegov otac, kralj Aleksandar, ulagao dosta novca.. Međutim, nije znao šifru računa i bez toga banka nije mogla ništa da mu isplati, Kada je 1960. godine umrla njegova majka, kraljica Marija, koja je inače, nasledila i od svoje majke, rumunske kraljice Marije, pozamašnu svotu novca, nije mu ostavila ništa. Testamentom, koji je objavila sva engleska štampa, svoj imetak i sav novac ostavila je mlađim sinovima Tomislavu i Aidreju, dok je najstariji sin kralj Petar, prema njenom zaveštanju, „na drugi način osiguran“.

Poslednje godine

Grob kralja Petra II u Libertivilu, Ilinois, SAD gde je počivao od 1970. do 2013.

Posle neuspele transplantacije jetre, jer je bolovao od ciroze jetre, umro je u denverskoj bolnici 3. novembra 1970. godine, u koju je primljen pod pseudonimom Petar Petrović. Sahranjen je u Crkvi Svetog Save u Libertivilu (SAD). Prema pisanju Nedeljnika, zvanični izveštaj bolnice u Denveru o njegovoj smrti je glasio:

• Ime: Petar
• Prezime: Petrović
• Pol: muški
• Datum smrti: 3. novembar 1970.
• Rasa: bela
• Datum rođenja: 6. septembar 1923.
• Mesto smrti: Denver
• Država rođenja: Jugoslavija
• Državljanstvo: jugoslovensko
• Bračno stanje: neoženjen
• Udovica: nema
• Socijalno osiguranje: nema
• Zanimanje: nepoznato
• Vrsta posla: nepoznata
• Ime oca: Aleksandar Petrović
• Ime osobe koja prijavljuje: Mici Lou
• Veza sa umrlim: prijatelj

Po njegovoj želji je posle smrti trebao biti prebačen u Los Anđeles, odakle bi se javilo da je preminuo tamo, a ne u Denveru. Dva dana kasnije, 5. novembra 1970. godine, Njujork tajms je preneo vest o Petrovoj smrti, a kao mesto smrti i jeste bila navedena bolnica u Los Anđelesu. U toj vesti uzrok smrti nije bio spomenut.

Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 17. januara 2013. godine sa ciljem da budu preneti u zadužbinsku Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu (kod Topole). Po dolasku u otadžbinu njegovi posmrtni ostaci su počivali u dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u sklopu Dvora na Dedinju. Državna sahrana četiri člana porodice Karađorđević obavljena je 26. maja 2013. na Oplencu. Na njegovoj sahrani 1970. kao i 2013. opelo je služio isti sveštenik Marko Todorović.

Rehabilitovan je rešenjem Višeg suda u Beogradu od 10. jula 2015.

Po njemu se zovu OŠ „Kralj Petar II Karađorđević” Beograd i OŠ „Kralja Petra Drugog“ Užice.

Porodično stablo

16. Karađorđe Petrović

8. Aleksandar Karađorđević

17. Jelena Jovanović

4. Petar I Karađorđević

18. Jevrem Nenadović

9. Persida Nenadović

19. Jovanka Milovanović

2. Aleksandar I Karađorđević

20. Mirko Petrović Njegoš

10. Nikola I Petrović Njegoš

21. Anastasija Martinović

5. Zorka Petrović Njegoš

22. Petar Vukotić

11. Milena Vukotić

23. Jelena Vojvodić

1. Petar II Karađorđević

24. Karl-Anton Hoencolern-Sigmaringen

12. Leopold Hoencolern-Sigmaringen

25. Žozefina Frederika Luiza

6. Ferdinand Hoencolern

26. Fernando II Portugalski

13. Antonija Portugalska

27. Marija II Portugalska

3. Marija Hoencolern

28. Albert od Saks-Koburg i Gota

14. Alfred, vojvoda od Edinburga

29. Viktorija Hanoverska

7. Marija od Edinburga

30. Aleksandar II Romanov

15. Marija Romanov

31. Marija od Hesena i Rajne

Porodica

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Kraljica Aleksandra		25. mart 1921.	30. januar 1993.

Deca

ime	slika	datum rođenja	supružnik
Princ Aleksandar		17. jul 1945.	Princeza Marija; Katarina Karađorđević

Galerija

• 
  Standarta Kralja Jugoslavije
• 
  1939.
• 
  1942.
• 
  1943.
• 
  Kralj Petar II 1955. godine.
• 
  Manastir Sv. Save u Liberitvilu, Ilinois, SAD, u kome je bio sahranjen kralj Petar II od 1970. do 2013. godine.

Zanimljivosti

• Bio je prvi Karađorđević koji je rođen na teritoriji Srbije posle rađanja Đorđa, mlađeg brata kralja Petra I. Između njih je prošlo oko 66 godina. Veći razmak je bio samo između Tomislava i Stefana, i iznosi 90 godina.
• Prvi je Karađorđević koji je rođen u 20. veku kao bračno dete.
• Uoči nove 1973. godine Tatomir Budisavljević bio je gost na Brionima, na poziv Jovanke Budisavljević Broz. Tito je tada ispričao da je u toku rata zamalo sreo na Krfu kneza Pavla, koji je isto tada bio na Krfu. Tito je rekao za Pavla da su mogli biti i prijatelji, imali su isti cilj da sačuvaju Jugoslaviju, samo to nije Pavlu pošlo za rukom, a njemu, Titu, jeste. Pozitivno se izrazio i o starom kralju Petru i rekao kako je to bio jedan fini čovek, pravi, istinski demokrata. Preskočio je kralja Aleksandra, pa je nastavio da priča o Petru Drugom, rekavši da je to strašno šta su Englezi s tim mladim čovekom učinili. To je bio privatni razgovor gde Broz govori kao čovek, a ne kao političar koji mora da gleda partijsku ideologiju.
• Bio je nešto niži od 1,75 m.
• Jedini je vladar iz dinastije Karađorđević koji je kao najstariji sin svog oca nasledio presto. Knez Aleksandar, Petar I i Aleksandar I su svi bili mlađi sinovi.
• I on i njegov otac su imali strica koji se zvao Đorđe.
• Njegov rođendan (6. septembar) je bio 2 dana pre rođendana njegovog strica Đorđa.
• Sa 16 godina je bio član jedne ekipe koja se 1939. popela na najviši vrh Kraljevine Jugoslavije Triglav.
• Prvi je jugoslovenski i novovekovni srpski kralj koji tokom cele vladavine nije imao brkove. Sledeći šef države Jugoslavije koji je imao brkove je bio Zoran Lilić kada je postao predsednik SRJ 1993. godine.
• Jedini je sin kralja Aleksandra koji se samo jednom ženio, i koji je imao samo jedno dete.
• Otac, tast, i sin su mu se zvali Aleksandar, a supruga Aleksandra. Pored toga, ima i jednog unuka koji se zove Aleksandar.
• Njegov otac i tast su se bar jednom sreli 1918, ali nijedan nije doživeo da im se deca venčaju.

Vidi još

• Mihaj Rumunski

Napomene

Napomena: Sadržaj ove stranice je napisan prema zvaničnoj biografiji na navedenom sajtu http://www.royalfamily.org Fotografije su takođe sa tog sajta, dozvolu za korišćenje ovog materijala možete pogledati ovde.

Literatura

• Gligorijević, Branislav (2011). Kralj Petar II Karađorđević (1923—1970). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 320. ISBN 978-86-17-17214-3. 
• Gligorijević, Branislav (2005). Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu britanske politike. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 263. ISBN 978-8167128959. 
• Nikolić, Kosta (2008). Vlade Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 275. ISBN 978-86-7403-120-9. 
• Priredio: Križman, Bogdan (1981). Jugoslovenske vlade u izbeglištvu 1941-1943. - Dokumenti, Knj. 1. Beograd: Arhiv Jugoslavije; Zagreb: Globus. str. 529. 
• Priredio: Petranović, Branko (1981). Jugoslovenske vlade u izbeglištvu 1943-1945. - Dokumenti, Knj. 2. Beograd: Arhiv Jugoslavije; Zagreb: Globus. str. 447. 
• Stanišić, Mihailo (1999). Ekspanzionizam Hrvata i rastrojstvo Srba (1918-1945). Službeni list SRJ. str. 369. ISBN 86-355-0429-1. 
• Đuretić, Veselin (1992). Saveznici i Jugoslovenska ratna drama: između nacionalnih i ideoloških izazova, Knj. 1. Beograd: Politika. str. 545. 
• Đuretić, Veselin (1992). Saveznici i Jugoslovenska ratna drama: prestrojavanje u znaku kompromisa, Knj. 2. Beograd: Politika. str. 560. 
• Stanković, Nikola (2022). Jugoslovenska vojska van otadžbine 1941-1948. Novi Sad: Prometej. str. 297. ISBN 978-86-515-1915-7. 
• Terzić, Milan (2022). Borba za informacije: Radio-depeše Jugoslovenske kraljevske vlade i Draže Mihailovića. Beograd: Službeni glasnik. str. 444. ISBN 978-86-519-2817-1. 
• Karađorđević, Kralj Petar (2013). Moj život: Memoari. Eurobook. str. 281. ISBN 978-86-505-2347-6. 
• Nikolić, Kosta (2018). Saveznici, četnici i partizani u Drugom svetskom ratu. Beograd: Catena Mundi. str. 374. ISBN 978-86-6343-098-3. 
• Timotijević, Miloš (2019). Zlato četnika i partizana - dekonstrukcija jednog mita: Finansije i otpor okupatoru u Srbiji i Jugoslaviji (2. izdanje). Beograd: Službeni glasnik. str. 316. ISBN 978-86-519-2233-9. 
• Cvetković, Srđan (2019). Između srpa i čekića: likvidacija "narodnih neprijatelja" - 1944-1953 (2. izdanje). Beograd: Službeni glasnik. str. 601. ISBN 978-86-519-1923-0. 
• Nikolić, Kosta (2022). Mač revolucije: OZNA u Jugoslaviji 1944-1946. (4. izdanje). Beograd: Službeni glasnik. str. 230. ISBN 978-86-519-1696-3. 
• Priređivači: Cvetković, Srđan i Dević, Nemanja (2019). OZNA: Represija komunističkog režima u Srbiji 1944-1946. - Dokumenti. Beograd: Catena Mundi. str. 600. ISBN 978-86-6343-117-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Pavlović, Momčilo (2019). Za Tita ili za kralja: Izbori za Ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945. (2. izdanje). Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 432. ISBN 978-86-7403-228-2. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 1. Novi Sad: Prometej. str. 722. ISBN 978-86-515-2015-3. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 2. Novi Sad: Prometej. str. 698. ISBN 978-86-515-2017-7. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Petranović, Branko (1964). Političke i pravne prilike za vreme privremene vlade DFJ. Beograd: Institut društvenih nauka. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 2. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 

Spoljašnje veze

• Kralj Petar II Karađorđević - 1. deo (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični jutjub kanal)
• Kralj Petar II Karađorđević - 2. deo (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični jutjub kanal
• Sahrana kralja Aleksandra od Jugoslavije (1934), Britanski kino arhiv na jutjubu - Zvanični kanal
• Dolazak maloletnog kralja Petra vozom u stanicu „Beograd" (1935), Britanski kino arhiv na jutjubu - Zvanični kanal
• Dolazak maloletnog kralja Petra i kneza namesnika na sajam u Beogradu (1939), Britanski kino arhiv - Zvanični kanal
• Božić na kraljevskom dvoru 1940., Jugoslovenska kinoteka - Zvanični kanal
• Saveznički vladari u Londonu (1941), Britanski kino arhiv - Zvanični kanal
• Kralj Petar obilazi jugoslovenske i francuske vojnike na Bliskom istoku (6. septembar 1941), Britanski kino arhiv - Zvanični kanal
• Kralj Petar u poseti Ruzveltu (1942), Američki kino arhiv - Zvanični kanal
• Venčanje kralja Petra u ratu (1944), Britanski kino arhiv - Zvanični kanal
• Tito okončao kraljevsku vladavinu u Jugoslaviji (1945), Britanski kino arhiv - Zvanični kanal
• Zvanična prezentacija njegovog sina Aleksandra
• Informacija o njegovom grobu u Americi
• Petar II Karađorđević - kralj bez prestola („Večernje novosti“, feljton, septembar 2011) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2011)
• Povratak Karađorđevića („Večernje novosti“, 2012-2013)
• kralj Petar II Karađorđević - moj život u izgnanstvu („Večernje novosti“, feljton, mart 2013) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. mart 2013)
• Memoari Petra II Karađorđevića
• Tajna blaga kralja Petra II („Politika”, 6. februar 2017)
• Zlato između četnika i partizana (Politika, Dragoljub Stevanović, 13. jul 2018)
• Dokumenti kraljevog sekretara o kralju Petru Drugom („Politika”, 11. oktobar 2019)