Пињол
Pinjol (lat. Pinus pinea) je zimzeleni četinar iz roda borova (Pinus). Ime je vrsta dobila po nazivu za njeno jestivo seme.[1] Druga imena ove vrste su pinija ili pinj.[2]
| Pinjol, pinija | |
|---|---|
_(7797051652).jpg)
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Potporodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | P. pinea
|
| Binomno ime | |
| Pinus pinea | |
| |
| Prirodni areal pinjola | |
Rasprostranjenost uredi
Pinjol je izrazito mediteranska vrsta. Od prirode raste u oblastima oko Sredozemnog mora, od Portugalije do Turske i Libana. Izuzetno se penje u planine, do oko 1000 m n.v. u zapadnom Sredozemlju, severnoj Africi i na Kanarskim ostrvima.[2][3]
Pinjol u Srbiji uredi
Nasuprot opšte uvreženom mišljenju da pinjol raste isključivo u oblastima sa izrazito mediteranskom klimom, u Smederevskoj Palanci konstatovano je postojanje tri stabla ovog izuzetnog bora. Stabla rastu u jednom privatnom dvorištu. Jedno je staro 22, a druga dva 30 godina i kao mladice su doneta iz Pule, koja se takođe nalazi van njihovog prirodnog areala. Manjih su dimenzija u odnosu na tipične predstavnike, ali vitalna i bez oboljenja. Plodonošenje je zabeleženo kod dva starija stabla, što je u granicama normale, obzirom da pinjol počinje da plodonosi oko 20-e godine. Položaj im je takav da su sa severne i istične strane zaklonjena objektima, dok su sa južne i zapadne strane izložena suncu. Posle ispitivanja stručnjaci sa Šumarskog fakulteta u Beogradu došli su do zaključka da bi šire gajenje pinjola u Srbiji bilo sasvim moguće, prvenstveno u dekorativne svrhe.[4]
Izgled uredi
Pinjol raste do 25 m visine, sa prečnikom debla do 1,5 m. Korenov sistem je dubok, veoma razgranat, bez žile srčanice. Krošnja je kišobranasta, donje grane su horizontalno otklonjene, dok su gornje nešto uspravljene. Kora starijih stabala crvenkastosmeđa ili sivosmeđa, duboko uzdužno ispucala, 2–10 cm debela. Ljuspa se u velikim, tankim ljuspama. Izbojci tanki, tamno sivozeleni do žutosmeđi, goli.
Pupoljci su ušiljeni, jajasti, 6–12 mm dugi, bez smole. Četine po 2 u rukavcu (dvoigličasti borovi), 10–15 cm duge, 1,5–2 mm široke, krute, odstojeće, svetlozelene, na mladim biljkama plavičastozelene, smolni kanali do epidermisa. Rukavac dug 10–12 mm. Četine otpadaju posle 2-3 godine.
Pinjol je jednodoma vrsta. Cveta od aprila do juna. Ženski cvetovi - šišarke se javljaju na vrhovima izbojaka. U 1. godini narastu do veličine oraha, u 2. godini do veličine jajeta, a u 3. sazrevaju. Zrele šišarke su okruglasto jajastog oblika, 8–15 cm duge, do 10 cm široke. Na grani sedeće, bez peteljki, stoje uspravno, simetručne. Fertilne ljuske debele, s donje strane crnosmeđe. Apofiza velika i iz njenih uglova idu rebra do tupe grbice. Zrele šišarke otvaraju se u proleće druge godine po zrenju i ostaju na granama 2-3 godine.[2][3]
Seme - pinjol je krupno, dugo 1,5–2 cm, debelo do 1 cm, smeđe, jestivo. Krioce 3–20 mm dugo. Kotiledoni su do 6 cm dugi, a ima ih najčešće 12.[2] Razmnožava se semenom. U početku raste brzo, ali kasnije gubi brzinu u porastu.[3] Može doživeti starost do 250 godina.[1]
-
Kora -
Mladi izbojci -
Četine, mlade i zrele -
Muški cvetovi -
Zelena šišarka -
Zrela, zatvorena šišarka -
Otvorena šišarka sa semenom -
Seme
.JPG)
Stanište uredi
Pinjol je anemofilna, heliofilna i kserofilna vrsta, vrlo osetljiva na niske temperature. Ne podnosi temperature niže od -10 °C koje traju duži vremenski period, jer tada stradaju mlade četine i pupoljci.[1] Najbolje uspeva na silikatno-peskovitom tlu, ali podnosi i zemljišta sa krečnjačkom podlogom - smeđa primorska zemljišta i crvenice.[5] Može uspevati tamo gde uspeva i alepski bor (Pinus halepensis), ali je osetljiv na posolicu. Raste pojedinačno ili u manjim sastojinama.[2]
Upotreba uredi
Zbog skromnih zahtva prema zemljištu i sposobnosti stvaranja bogatog humusnog sloja, zatim jakog korena i široke krošnje koji štite tlo od erozije, pinjol je meliorativna vrsta eumediteranske i stenomediteranske zone. Uz to, visoko podignuta krošnja smanjuje opasnost od požara krošnje i kombinovanih požara, koji su čest uzrok propadanja šuma na Mediteranu, pa se preporučuje za pošumljavanje, u kombinaciji s alepskim borom i običnim čempresom.
Drvo pinjola ima svetlu žutocrvenkastu beljiku, žutocrvenkastu srž i grube je strukture. Srednje je teško i upotrebljava se u građevinarstvu, stolarstvu i sl.
Smola se koristi u industriji boja i lakova, masti, kao i u farmaceutskoj industriji. Terpentin dobijen iz smole dobar je diuretik, antiseptik, rubifacijent (poboljšava cirkulaciju) i antiparazitik za unutrašnje parazite. U obliku parne i vodene kupke koristan je lek kod reume, bolesti bubrega, krvi, respiratornih organa, kao i kod oštećenja kože i sluzokože, gde se primenjuje u obliku flastera, krema, inahalatora i td.
Četine se mogu koristiti za malčiranje u parkovima i vrtovima, a bogate su i eteričnim uljima. Jedno od svojstava je i herbicidno delovanje na korov.
Šišarke se koriste kao bio gorivo, a zbog zanimljivog izgleda u Turskoj se koriste u tradicionalnoj umetnosti i starim zanatima.[5]
Pinjol u kulinarstvu i medicini uredi
Zbog višestruke koristi pinjol je vrlo cenjena vrsta na području celog Mediterana, a u nekim zemljama ubraja se među glavne privredne vrste, prvenstveno zbog proizvodnje semena koje se koristi u gastronomiji kao začin, ali i u medicini jer ima i lekovita svojstva. Bogato je hranjivim materijama, antioksidansima (mineralima) i vlaknima. Najviše su zasupljene masti - 48%, visok je udeo proteina - 34%, dok najmanje ima ugljenih hidrata. Od minerala u pinjoli sadrže kalijum, fosfor i magnezijum, a u manjim količinama ima i kalcijuma, gvožđa, mangana, cinka i bakra.[5] Ukus semena je prijatan, sa blagim, smolastim mirisom na terpentin. Na povišenim temperaturama ovaj miris se gubi. Seme pinjola može se jesti sirovo, poput drugog koštunjavog voća. Kao začin se dodaje jelima od mesa, posebno divljači, kao i različitim slatkišima. Iz semena se dobija i jestivo ulje bogato linoleinskom kiselinom, pa se smatra da povoljno deluje kod ateroskleroze. U medicini se koristi i kod regulacije krvnog pritiska, čira na želucu i kontrole telesne težine.[6]
Seme (pinjoli ili pinjuli) se prikuplja od novembra. U trgovine dolazi obično već oljušteno.[6] Španija, kao najveći proizvođač, godišnje proizvede 6.250 t semena pinjola, što predstavlja 40-60% ukupne svetske proizvodnje. Seme pinjola je veoma cenjeno i njegova cena tako visoka da se uzgaja i u drugim delovima sveta. Zahvaljujući klimi vrlo sličnoj mediteranskoj, ova vrsta dobro uspeva, na primer, na Novom Zelandu. Osim semena lekoviti su i drugi delovi biljke.[5]
Kao i kod nekih drugih borova i kod pinjola su jestivi i mladi pupoljci i muške šišarke, ali je zbog visine do njih teško dopreti.[6]
Značaj u ozelenjavanju uredi
Pinjol je veličanstveno drvo. Zbog svog lepog izgleda često se sadi na zelenim površinama urbanih zona kao dekorativna vrsta, naročito u mediteranskom području. Uspeva i kao bonsai.[2][5] Ne sme se presađivati ogoljenog korenja.[1]
Kultivari uredi
Pinjol je vrlo stabilna vrsta koja se teško ukršta sa ostalim borovima. U hortikulturi se najčešće primjenjuju kultivari P. pinea ’Correvoniana’ - patuljasti oblik i P. pinea ’Fragilis’ - kultivisani oblik koji ima tanku semenu ljusku.[2]
Reference uredi
- ^ a b v g Lanzara & Pizzetti 1984, str. 82
- ^ a b v g d đ e „Pinus pinea L. (Pinaceae) - pinija, pinj”. Šumarski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Pristupljeno 15. 2. 2016.
- ^ a b v Vukićević 1982, str. 110-111
- ^ Perović, Marko (2002). „Pinjol (Pinus pinea L.) u Smederevskoj Palanci - nova vrsta za alohtonu dendrofloru Srbije” (PDF). 7th Symposium on Flora of Southeastern Serbia and Neighbouring Regions. Dimitrovgrad: 177—179. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 8. 2017. g. Pristupljeno 15. 8. 2017.
- ^ a b v g d đ Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala 15. 8. 2017. g. Pristupljeno 17. 2. 2016.
- ^ a b v Grlić 1986, str. 39
Literatura uredi
- Emilija, Vukićević (1982). Dekorativna dendrologija (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 110—111.
- Lanzara, Paola; Pizzetti, Mariella (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga. str. 82.
- Ljubiša, Grlić (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 39.
Vidi još uredi
Spoljašnje veze uredi
- Nikolić, Helena. „Na boru raste zdravlje – pinjoli!”. Lifepress magazin. Pristupljeno 15. 8. 2017.
- „Pinjoli”. Coolinarka. Pristupljeno 15. 8. 2017.
- „Šta su pinjoli, gde ih kupiti i kolika im je cena – Recept za pesto sos”. Dijeta Plus. Pristupljeno 15. 8. 2017.
- „Pinjoli”. Bio špajz. Pristupljeno 15. 8. 2017.
