Politička moć
Moć je sposobnost pojedinca ili grupe da ostvaruje svoje interese i zahteve, čak i ako im se drugi protive. To ponekad znači i primenu sile. Pojedinac raspolaže svojom individualnom moći, a da toga nije ni svestan (u porodici, školi, poslu i sl.). U političkom smislu na izborima putem glasanja ili pripadanja nekoj političkoj stranci, grupi za pritisak i drugim.
U ekonomskom smislu moć je raspolaganje određenim kapitalom, znanjem ili imovinom. Raznovrsni su oblici i izvori moći. Njena priroda je u samoj čovekovoj nejednakosti i različitoj sposobnosti i poziciji koju jedinka ima. Moć je socijalne, političke i ekonomske prirode. Moć je društvena kategorija. Društvena moć se pojavljuje i ispoljava u institucionalnom obliku u odnosu prema pojedincima (vlada). Privredno-ekonomska moć uslovljena je elementarnom činjenicom (kako kaže Maks Veber), da raspolaganje materijalnim dobrima, bogatstvom i vlasništvom, na tržištu gde ljudi konkurišu jedni drugima, stvara specifičke životne pogodnosti za sticanje ili gubitak bogatstva, zaposlenja ili vlasništva. Ekonomska moć je neretko uslovljena vremenom i usko vezana sa političkom moći i teško se može utvrditi koji je izvor dominantniji i koji je interes preovlađujući: da li je to zaštita ekonomskih interesa ili ostvarivanje političkih ciljeva?
Politička moć je uvek institucionalizovana moć kojom raspolaže određena grupa, stranka ili sama država. Političke stranke su generatori, ali i nosioci političke moći. One su moderni kolektivni vladari koji svoje postojanje duguju čvrstoj organizaciji vlasti za koju se bore demokratskim sredstvima pridobivajući članstvo i glasače na izborima.
Teorije moći uredi
1.Psihološka teorija: polazi od moći kao ljudskog nagona. Borba za opstanak je ljudska sudbina. Ljudi se međusobno razlikuju po sposobnostima, sklonostima, posebno do duhovnoj i intelektualnoj snazi, karakteru, izdržljivosti.
Tomas Hobs: „Držim da je na prvom mestu žudnja za trajnom i neprestano uvek novom moći, opštim nagonom celog čovečanstva koji završava samo smrću“. On navodi postojanje prirodne potrebe ljudi za potčinjavanjem i poslušnošću opštoj vlasti radi svog dobra. Ali, u principu volja za moći je osnova egzistencije i opstanka.
Fridrih Niče smatra da ono što čovek hoće je višak moći. Adler je pod uticajem Ničea nagon za moći stavio iznad libida. Iza svake neuroze, po Adleru, stoji kompleks niže vrednosti koji se u težnji za moći kompenzira, upravlja zbivanjima u ličnosti da bi osigurao stabilnost osećanja i savladavanje potčinjenosti.
I danas se u objašnjavanju moći i vlasti poseže za psihičkim objašnjenjem strukture ličnosti i njenih nagona za moći. Primeri objašnjavanja su fenomeni fašizma, staljinizma i drugi.
2.Funkcionalna teorija: polazi od stava da je društvo nosilac moći i da ono raspolaže njome kao celinom. Po njima moć nije deljiva na grupe i individue (Parsons-moć je opšte sredstvo i metod u društvu). Moć se nalazi kod svih članova kao celine jer oni njome raspolažu. Moć je uslovljena ljudskim i društvenim nejednakostima. Moć je uticaj kojim pojedinci i grupe raspolažu u ostvarivanju određenog interesa ili ciljeva u jednom sistemu.
Moć se najčešće opravdava i ostvaruje pomoću vlasti i to putem institucionalne strukture i sile kojom ova raspolaže. Odatle je i nastala potreba da se ograniči kako institucionalna tako i pojedinačna moć. Do sada najefikasniji poznati načini ograničavanja su:
- Podela vlasti, određivanje njenih okvira i dosega;
- Provera vlasti, i njenih postupaka pred skupštinom i biračima;
- Putem opozicije, i njene kontrole nosilaca vlasti;
- Putem interesnih grupa, te sredstava informisanja i mogućnosti da se u demokratskih procesima iskažu i suprotna mišljenja i iznesu argumenti.
U istoriji su česti primeri manipulacije i upotrebe prevelike količine moći kojima se pojedinci ili sistemi vlasti koriste kako bi ostvarili interese i ciljeve. Takvim aktivnostima se obično suprostavljaju građani različitim sredstvima. Tako su nastali danas već afirmisani pokreti. Ukoliko su ti otpori veći i češći nastupa stanje konfliktnosti i nestabilnosti sistema. Obično se tada uspostavlja novo stanje i pravila, ne samo poretka moći i vlasti već društva u celini. Promene su imale karakter velikog nasilja kojim se koristila vladajuća moć, ali i otpor građana protiv takvog stanja moći.