Pol Gogen

Pol Gogen
Pol Gogen
	Pol Gogen
Lični podaci
Puno ime	Ežen Anri Pol Gogen
Datum rođenja	7. jun 1848.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	8. maj 1903. (54 god.)
Mesto smrti	Atuona, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija
Umetnički rad
Uticaji od	Kacušika Hokusaj, Ežen Delakroa, Pol Sezan, Klod Mone, Kamij Pisaro, Edgar Dega

Ežen Anri Pol Gogen (franc. Eugène Henri Paul Gauguin; Pariz, 7. jun 1848 — Atuona, 8. maj 1903)^[1] bio je francuski slikar. Gogen je jedan je od tri slikara postimpresionizma. On je imao svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma.^[2]^[3] Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegova dela su Devojke sa Tahitija nose cveće, Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo (D'où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?)...

Na Tahiti odlazi prvi put 1891, a 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, gde je umro u patnjama i gorčini. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije. Svoje doživljaje i ispovijesti objavio je u knjigama „Noa Noa“ i „Pre i posle“. Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.

Gogenova umetnost je postala popularna nakon njegove smrti, posebno zahvaljujući naporima trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara, koji je organizovao izložbe njegovih radova tokom poznog dela njegove karijere, i pomagao u organizovanju dve posthumne izložbe u Parizu.^[4]^[5]

Biografija uredi

Rođen u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, Francuska, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870, zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijem Pisaroom 1875.

Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Polom Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Do 1884. Gogen se sa porodicom preselio u Kopenhagen, gde je bezuspešno pokušao da se bavi biznisom. Primoran da se bavi slikarstvom da bi preživeo, vraća se u Pariz 1885, i ostavlja porodicu u Danskoj. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece.

Godine 1886. Gogen je prvi put boravio u Pont-Avenu u Bretanji, gde se upoznao sa Emilom Bernarom, osnivačem kloazonizma. Novembra iste godine je u Parizu sreo Van Goga. Naredne godine boravi u Panami, zatim na Martiniku, gde ga za slikanje inspirišu boje i sunce tropskih pejzaža. Najzad oboleva od malarije i vraća se u Pariz, pa početkom 1888. ponovo u Pont-Aven gde se priključuje slikarskoj školi mlađih kolega. Tu u jednom pismu opisuje svoju ideju o umetnosti:

Savet je, ne kopirajte mnogo prirodu, umetnost je apstrakcija, izvucite je iz prirode i sanjajte pred njom, razmišljajte više o stvaranju nego o rezultatu. Jedini način da se uzdignemo do boga, je da činimo ono što i naš božanski gospodar, da stvaramo.

„Kafe u Arlu” (Café de Nuit, Arles) iz 1888, Puškinov muzej u Moskvi

Zahvaljujući Van Gogu i njegovom bratu Teu, krajem 1888. odlazi u Arl, gde razvija sa Vinsentom lično i kreativno prijateljstvo. Kao i Vinsent, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage. U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnost drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje na izložbi 1889 . koju su organizovali Dvadesetorica.

Pol Gogen: Žuti Hristos (Le Christ jaune)
1889, ulje na platnu. Umetnička galerija Olbrajt-Noks, Bafalo, država Njujork, SAD

Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta. U Žutom Hristosu iz 1889, koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje—na taj način oslobodivši se dna najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu „sintetizma“ gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.

Pol Gogen: Ia Orana Maria, (1891), ulje na platnu, 113,7 x 87,6 cm, Muzej Metropoliten u Njujorku

Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i „svega što je veštačko i konvencionalno“. (Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da 'živi na ribi i voću' i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu). Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je Fatata te Miti (Pored mora), La Orana Maria (Zdravo Marijo) i druge prikaze tahićanskog života. Preselio se u Punauju 1897, gde je naslikao svoje remek-delo „Odakle dolazimo“ i ostatak života proveo u Atuoni na Ostrvima Markiz, samo jednom posetivši Francusku. Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu „Pre i posle“ (Avant et Après), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu.

Umro je 1903. godine i sahranjen na groblju Kalvarija u Atuoni na ostrvu Hiva Oa, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija.

Galerija uredi

Akt−studija
Autoportret
Pejzaž iz Arla
Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

Vidi još uredi

Reference uredi

^ „Pol Gogen”. biografija.org. 13. 5. 2019. Pristupljeno 27. 1. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ „Prints by Paul Gauguin”. The Australian National University. ArtServe. Pristupljeno 1. 5. 2018.
^ „Woodcut and Wood Engraving”. TheFreeDictionary.com. Pristupljeno 1. 5. 2018.
^ Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. str. 69. LCCN 2011228502.
^ Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. str. 191. LCCN 43031163.

Literatura uredi

Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. str. 191. LCCN 43031163.
Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. str. 69. LCCN 2011228502.
Bowness, Alan (5. 8. 1971). Gauguin. Phaidon Press Limited. str. 16. ISBN 978-0-7148-1481-0.
Blackburn, Henry (1880). Breton Folk: An Artistic Tour in Brittany. Illustrated by Randolph Caldecott. London: Sampson Low, Marston, Searle & Rivington.
Cachin, Françoise (1992). Gauguin: The Quest for Paradise. 'New Horizons' series. Prevod: Paris, I. Mark. Thames & Hudson. str. 195. ISBN 978-0-500-30007-7.
C. Childs, Elizabeth; Figura, Starr; Foster, Hal; Mosier, Erika (2014). Gauguin: Metamorphosis. Museum of Modern Art. ISBN 978 0 87070 905 0.
Childs, Elizabeth C. (6. 10. 2011). „Chapter 6: Remixing Paradise – Gauguin and the Marquesas Islands”. Ur.: Greub, Suzanne. Gauguin and Polynesia. Hirmer Verlag. str. 306—321. ISBN 978-3-7774-4261-7.
Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. New York: Doubleday. str. 336.
Danielsson, Bengt (1969). The Exotic Sources of Gauguin's Art. str. 29.
Eisenman, Stephen F., Gauguin's Skirt. London. . Thames and Hudson. 1999. ISBN 978-0-500-28038-6. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
Eisenman, Stephen F. (2008). Paul Gauguin: Artist of Myth and Dream. Milan: Skira. ISBN 978-88-6130-458-1.
Field, Richard S. (1973). Paul Gauguin: Monotypes. Philadelphia Museum of Art (Lebanon Valley). LCCN 73077306. OL 5430689M.
Frèches-Thory, Claire (1988). „The Return to France”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. str. 369-73. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
Goddard, Linda (2008). „'The Writings of a Savage?' Literary Strategies in Paul Gauguin's "Noa Noa"”. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Warburg Institute. 71: 277—293. JSTOR 20462786. S2CID 193429511. doi:10.1086/JWCI20462786.
Gauguin, Paul; Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin.
Gauguin, Paul (2011) [1921]. Paul Gauguin's Intimate Journals. Translated by Van Wyck Brooks. Mineola, New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-29441-4.
Gauguin, Paul. The letters of Paul Gauguin to Georges Daniel de Monfreid, translated by Ruth Pielkovo; foreword by Frederick O'Brien. archive.org
Gayford, Martin (2006). The Yellow House: Van Gogh, Gauguin, and Nine Turbulent Weeks in Arles. London: Penguin UK. str. 368. ISBN 978-0-670-91497-5.
Huntington Wright, Willard (1915). Modern Painting: Its Tendency and Meaning New York: John Lane Company.
Mathews, Nancy Mowll (2001). Paul Gauguin, an Erotic Life. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 316. ISBN 978-0-300-09109-0.
Rewald, John (1986). Studies in Post-Impressionism. Harry N. Abrams Inc.
Richardson, John (1991). A Life of Picasso, The Cubist Rebel 1907–1916. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-26665-1. .
Solomon-Godeau, Abigail. Going Native, Paul Gauguin and the Invention of the Primitivist Modernist. The Expanding Discourse: Feminism and Art History. 1st ed. Boulder, CO: WestView, 1992. 313–329
Stuckey, Charles F. (1988). „The First Tahitian Years”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. str. 210-95. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
Sweetman, David Paul Gauguin, A Life. New York City. . Simon & Schuster. 1995. ISBN 978-0-684-80941-0. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
Szech, Anna (15. 2. 2015). „Marquesas 1901–1903”. Ur.: Bouvier, Raphaël; Schwander, Martin. Paul Gauguin. Fondation Beyeler (Hatje Cantz). str. 148—9. ISBN 978-3-7757-3959-7.
Thomson, Belinda (1987). Gauguin. London: Thames and Hudson. str. 215. ISBN 978-0-500-20220-3.
Walther, Ingo F. (2000). Gauguin. Taschen. str. 95. ISBN 978-3-8228-5986-5.
Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. Garden City, New York: Doubleday.
Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin, Paris: H. Floury.
Gauguin, Paul (Brooks, Van Wyck, translator; 1997). Gauguin's Intimate Journals. Preface by Emil Gauguin, New York, Crown Publishers, 1936.
Pichon, Yann le (1987). Gauguin: Life, Art, Inspiration. Prevod: I. Mark Paris. New York: Harry N Abrams. ISBN 978-0-8109-0993-9. .
Rewald, John (1956; revised 1978). History of Post-Impressionism: From Van Gogh to Gauguin, London: Secker & Warburg.
Rewald, John. (1946) History of Impressionism.