Портал:Geofizika
 | Ukoliko želite da ponovo pokrenete ovaj portal, prvo svoju naum izložite zajednici na VP:Trg/Vikipolitika. |  |
Geofizika
Geofizika (grč. γή = Zemlja, grč. φυσικά = svojstvo, priroda) je nauka koja se bavi proučavanjem različitih fizičkih svojstava litosfere, hidrosfere i stratosfere. U okviru geofizike izučavaju se fizička polja Zemlje (gravitaciono, magnetsko, električno) i njihova međusobna interakcija. Primenjena geofizika je naučna disciplina, koja proučava sastav i strukturnu građu Zemljine kore, radi pronalaženja raznih mineralnih sirovina. Njena izučavanja zasnivaju se na geofizičkim metodama istraživanja.
Šire shvaćena, geofizika podrazumeva i studiju kosmičkih fenomena koji utiču na pojave na Zemlji - kosmičku radijaciju i sunčevu radijaciju (tzv. sunčev vetar).
Oblasti
Gravimetrija je disciplina geofizike koja se bavi problemom merenja i određivanja veličina vezanih za gravitaciono polje Zemlje. Ovo merenje odnosi se na ubrzanja Zemljine teže ili razlike tog ubrzanja, horizontalne gradijente ubrzanja Zemljine teže (njegove promene na jedinicu dužine u horizontalnoj ravni) i veličine koje određuju zakrivljenost ekvipotencijalne površi sile Zemljine teže.
Geomagnetizam je oblast geofizike, čiji je predmet proučavanje geomagnetnog polja i fenomena koji su u uzročnoj vezi sa njim. Obuhvata proučavanje procesa magnetizacije stena pod dejstvom geomagnetnog polja, kao i stabilnost takvih vrsta magnetizacije.
Osnovu savremenom proučavanju geomagnetskih fenomena postavio je Fridrih Gaus, koji je i dokazao da se geomagnetno polje može prikazati polinomom, čiji članovi predstavljaju polja fiktivnih dipola ili multipolova.
Geoelektrične metode zasnivaju se na merenju potencijala električnog polja Zemlje, bilo prirodnog, bilo veštački izazvanog, i tumačenjem merenih vrednosti razlikama u otpornosti delova poluprostora, samim tim i razlikama u geološkoj građi poluprostora. Postupci, koji se primenjuju u geoelektričnoj metodi, dele se na osnovu toga da li proučavaju prirodno ili veštački izazvano električno polje.
Geofizička ispitivanja terena primenom seizmičkih metoda izvode se ponajviše u cilju istraživanja ležišta nafte, zatim za potrebe inženjersko - geoloških ispitivanja terena, kao i pri rešavanju pojedinih specifičnih problema iz ostalih domena geologije. Poseban značaj imaju pri istraživanju dubokih delova Zemljine kore i određivanju njene debljine. Interpretacija rezultata seizmičkih ispitivanja prevashodno je kvantitativna i daje najpouzdanije brojne podatke o građi Zemlje, koji se primenom geofizičkih metoda mogu da dobiju. Seizmička ispitivanja izvode se na kopnu i moru.
Seizmologija je grana geofizike koja se bavi studijom zemljotresa. Sastoji se od posmatranja i merenja prirodnih tektonskih vibracija. Seizmologija pomaže u shvatanju tektonike Zemljine kore, strukture unutrašnjosti Zemlje i predviđanju zemljotresa.
Daljinska detekcija predstavlja metod prikupljanja informacija putem sistema koji nisu u direktnom, fizičkom kontaktu sa ispitivanom pojavom ili objektom. Princip daljinske detekcije se svodi na sistematsko merenje određenog energetskog polja i tumačenje utvrđenih anomalija razlikama u svojstvima ispitivanog objekta. Daljinska detekcija koristi elektromagnetno energetsko polje. Po svojoj suštini ona pripada geofizičkim metodima istraživanja.
Izabrani članak
Geofizičke metode su metode koje se koriste u primenjenoj geofizici. Zasnivaju se na ispitivanju prirodnih ili veštački stvorenih fizičkih polja u cilju rešavanja određenih geoloških, geotehničkih ili hidrogeoloških problema, ili pronalaženja objekata čovekove delatnosti ispod Zemljine površi (npr. u arheologiji).
Geofizičkih metoda ima 8 i one se mogu svrstati u dve grupe: forsimetrijske i interaktimetrijske metode. Grupu od četiri forsimetrijske metode čine metode koje se primenjuju u domenu „čiste“ sile, kao što su gravitaciona sila i elektromagnetna sila. One mogu biti primenjene i u vakuumu. Grupi forsimetrijskih metoda pripadaju: gravimetrijska, elektromagnetometrijska, magnetometrijska i elektrometrijska metoda. Interaktimetrijske metode čine četiri metode koje se primenjuju u domenu interakcija koje zahtevaju prisustvo materije. Interaktimetrijske metode su seizmometrijska, termometrijska, radiometrijska i morfometrijska metoda.
Značaj geofizičkih metoda leži u tome što se njihovom primenom omogućava lakše, brže i ekonomičnije rešavanje geoloških problema uopšte, a posebno onih vezanih za istraživanje ležišta mineralnih sirovina, vodosnabdevanje ili korišćenje tla za izgradnju građevinskih i hidrotehničkih objekata.
Potrebni članci
Pomozite i Vi u uređivanju Vikipedije. Na ovoj stranici nalazi se spisak potrebnih članaka.
Sve sugestije i primedbe su dobrodošle.
Biografija geofizičara
Milutin Milanković (1879. — 1958.), srpski inženjer, geofizičar, klimatolog i astronom. Osnivač je katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi.
Milanković je rođen 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austrougarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austrougarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika).
Milankovićeva istraživanja imaju veliki uticaj na geologiju. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija”. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta.
Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine” u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Milutin Milanković je najcitiraniji srpski naučnik (svih vremena) u svetu.
