Potonuće broda Niš 1952.

Brod „Niš" je bio brod koji je potonuo 9. septembra 1952. na Ušću Save u Dunav, između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše. Izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, ali broj poginulih nikada nije tačno utvrđen. To je se smatra jednom od najvećih tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva. Brod „Niš“ je pod udarima jake oluje potonuo za svega 3 minuta.

Potonuće

U to vreme se obnavljao Savski most, ponton se postavljao na svaka 2 sata, što je pešacima bilo dugo za čekanje, te se između Zemuna i Beograda putovalo autobusima ili brodovima koji su išli do mosta, preko kojeg su potom putnici prelazili peške (kad je ponton bio postavljen). Međutim, tog 9. septembra most je bio zatvoren i za pešake, pa je interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo znatno veće nego inače, te se na brod ukrcalo mnogo više od predviđenog broja putnika. Kapacitet broda je bio 60 osoba, međutim tog dana je zvanično prodato 106 karata. Iako se veruje da je u momentu nesreće na brodu bilo blizu 150 ljudi, tačan broj putnika nije nikada u potpunosti utvrđen jer je bilo i putnika koji su imali dnevne i mesečne karte.

Videvši da se sprema nevreme kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio i dobio odobrenje da ranije krene za Zemun, zbog toga što su putnici stalno pristizali na brod i da ga tako ne bi preopteretio. Prema saopštenju policije brod je krenuo iz Beograda u 13:07 časova i do ušća je doplovio normalno, a onda su ga zahvatili jak vetar, kiša i grad veličine kokošijeg jajeta. Vetar je u tom trenutku duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas. Kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i da brod približi obali, ali svaki manevar je bio bezuspešan i uzaludan. Čak je odvajajući se od obale, jednim krajem udario u kej. Od siline udara vetra, brod se preturio već u 13:12 časova, odnosno 5 minuta posle porinuća, i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara u roku od 3 minuta.

Potraživši zaklon od kiše i vetra, veliki broj putnika je u trenutku nesreće bio zarobljen u utrobi broda - brodskom salonu. Štampa iz tog vremena je navodila iskaze preživelih koji su opisivali kako su kapetan Ferdinand Nobilo i mašinista Dušan Jovanović razbijali prozore salona i izvlačili putnike iz unutrašnjosti broda, lomili grede i daske i bacali ih u reku da bi se za njih držali oni koji su već bili u vodi.

Prema pisanju lista "Borba“ od 11. septembra 1952. godine, gnjurac Bogoljub Perić prvi se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor - mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa. Na mesto nesreće je oko 15 časova stigla ekipa lekara sa VMA, kao i ministar policije Jugoslavije i Srbije Aleksandar Ranković sa članovima Vlade Srbije Jovanom Veselinovom i Slobodanom Penezićem Krcunom.

"Politika“ i "Borba“ su pisale o strašnim scenama i na kopnu. Ljudima u vodi pritekli su u pomoć lađari i ribari u desetak čamaca, ali mnogi su se utopili pre nego što su čamci, ometeni orkanskim vetrom, maglom, kišom i gradom, stigli do njih. Do pola osam ujutru izvađena je i poslednja žrtva.

Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost, a Državni osiguravajući zavod izdao je saopštenje u kome obaveštava porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani, te da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara.

Uzroci nesreće

Posle nesreće obrazovana je specijalna komisija čiji je zadatak bio da ispita ceo slučaj. Zbog različitih i kontradiktornih izjava preživelih putnika i članova posade, kapetan Ferdinand Nobilo je zadržan u pritvoru, ali je ipak pušten kasnije. Dnevni list "Politika“ je sutradan, 10. septembra 1952. godine, prenela njegovu izjavu da je odlučio da krene ranije od predviđenog roka, da ne bi preopteretio brod zbog toga što su putnici konstantno pristizali, i da je za to dobio dozvolu od nadležnog službenika Beogradske kapetanije. Kapetan je rekao da su, kada se brod naglo nagao na desnu stranu, svi pokušaji da se pramac postavi nasuprot vetru ostali bezuspešni, da je vetar bio jači od krme i da je prevrnuti brod za nekoliko trenutaka nestao sa površine reke.

Specijalna komisija je zaključila da je za nesreću kriva „viša sila“ - vetar orkanske jačine koji je čupao drveće iz korena, i niko nije optužen za nesreću. Kasnije se pominjao i neverovatan splet okolnosti koji je zapravo doveo do tragedije. Uz oluju i preopterećenost broda, pominjalo se i da je težište broda pomereno kada je parna mašina zamenjena znatno lakšim dizel-motorom. Takođe je nesreći doprinelo i to što je korito reke kod Ratnog ostrva produbljavano, što je bio i jedan od razloga vrtloženja vode u Savi.

Sudbina broda posle nesreće

Iste večeri uz pomoć broda dizalice „Soča“, izvučen je sa dna brod „Niš“, ili kako su ga nazvali „Dunavski Titanik“. Bio je gotovo neoštećen i u položaju kao da plovi. Postoje različite verzije o njegovoj sudbini. Posle čišćenja i rekonstrukcije brod je dobio novo ime „Senta“ i jedno vreme je plovio na redovnoj linije između Smedereva i Kovina do 1956. godine, a onda je krajem sedamdesetih godina prošlog veka isečen u pančevačkom „Brodoremontu“.

Meteorološki rekord

Nevreme u Beogradu, tog 9. septembra 1952. godine, ušlo je u anale meteorologije. Pluviogram (dijagram intenziteta padavina) u vreme potonuća broda „Niš“ pokazao je čak 80 milimetara padavina za 20 minuta, odnosno 4 milimetra u minutu. Takav intenzitet padavina redak je i u trajanju od jednog do dva minuta, a naročito ako je to srednja vrednost za 20 minuta.

O ovom događaju je Vlada Arsić napisao knjigu „Brodolom“. Postojale su inicijative da se podigne spomenik žrtvama ovog događaja.

Spoljašnje veze

• „Niš“ srpski Titanik („Večernje novosti“, 9. septembar 2014)
• Dan kada je potonuo putnički brod „Niš” („Politika”, 9. septembar 2022)