Poljsko-ruski rat (1605—1618)
Poljsko-ruski rat vođen je od 1605. do 1618. godine tokom nemira u Rusiji poznatih kao "Smutno vreme". Poljski kralj Žigmund III umešao se u borbu oko ruskog prestola. Rat je završen mirovnim sporazumom u selu Deulino kojim se Rusija odrekla Smolenska što će kasnije dovesti do izbijanja Smolenskog rata.[4]
| Poljsko-ruski rat (1605—1618) | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Granica Poljske i Rusije tokom rata | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Poljsko-litvanska unija |
 Rusko carstvo | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Lažni Dimitrije Lažni Dimitrije II Sigismund III Vasa Vladislav IV Vasa |
Boris Godunov Mihail Skopin-Šujski Dmitrij Požarski | ||||||||
Rusija je proživljavala vreme nevolja od smrti cara Feodora I 1598. godine, što je izazvalo političku nestabilnost i nasilnu krizu sukcesije nakon izumiranja dinastije Rjurikoviča, i bila je opustošena velikom glađu od 1601. do 1603. godine.[5] Poljska je iskoristila građanske ratove u Rusiji kada su pripadnici poljske šljahtske aristokratije počeli da utiču na ruske bojare i podržavaju Lažnog Dmitrija za titulu cara Rusije protiv krunisanih Borisa Godunova i Vasilija IV Šujskog.[6] Godine 1605, poljski plemići vodili su seriju okršaja sve do smrti Lažnog Dmitrija I 1606. i ponovo izvršili invaziju 1607. dok Rusija nije sklopila vojni savez sa Švedskom dve godine kasnije. Poljski kralj Sigismund III Vasa je objavio rat Rusiji kao odgovor 1609. godine, sa ciljem da dobije teritorijalne ustupke i oslabi saveznika Švedske, izvojevajući mnoge rane pobede kao što je bitka kod Klušina. Godine 1610, poljske snage su ušle u Moskvu, a Švedska se povukla iz vojnog saveza sa Rusijom, umesto toga pokrenuvši Ingrijski rat.[7]
Sigismundovog sina, poljskog princa Vladislava, Sedmorica bojara su izabrali za cara u septembru 1610, ali je Sigismund odbio da dozvoli svom sinu da postane novi car osim ako Moskovljani ne pristanu da pređu u katoličanstvo, te su propoljski bojari prestali da podržavaju Poljsko-Litvansku Komonvelt. Godine 1611, Kuzma Minin i princ Dmitrij Požarski formirali su novu vojsku da pokrenu narodnu pobunu protiv poljske okupacije. Poljaci su zauzeli Smolensk u junu 1611, ali su počeli da se povlače nakon što su proterani iz Moskve u septembru 1612.[8] Mihail Romanov, sin moskovskog patrijarha Filareta, izabran je za ruskog cara 1613. godine, čime je započela dinastija Romanovih i okončano vreme nevolja. Uz malo vojnih akcija između 1612. i 1617. godine, rat je konačno okončan 1618. Deulinskim primirjem, kojim su Poljsko-litvanskoj zajednici dati određeni teritorijalni ustupci, ali je sačuvana nezavisnost Rusije.
Rat je bio prvi veliki znak rivalstva i nemirnih odnosa između Poljske i Rusije koji traju do danas.[9] Njegove posledice su imale dugotrajan uticaj na rusko društvo, stvarajući negativan stereotip o Poljskoj u Rusiji,[10] i što je važnije, dajući početak dinastiji Romanov koja je vladala Rusijom tri veka do Februarske revolucije 1917. Takođe je ostavila značajan trag u ruskoj kulturi, sa poznatim piscima i kompozitorima koji oslikavaju rat u delima kao što su drama Boris Godunov Aleksandra Puškina (prerađena u operu Modesta Musorgskog), Život za cara Mihaila Glinke, Pan Vojevoda Nikolaja Rimskog-Korsakova, kao i filmovi Minin i Požarski i 1612.
Uvod u rat uredi
Krajem 16. i početkom 17. veka Rusija je bila u stanju političke i ekonomske krize. Posle smrti cara Ivana IV („Groznog“) 1584. i smrti njegovog sina Dimitrija 1591. godine, nekoliko frakcija se nadmetalo za carski presto. Godine 1598, Boris Godunov je krunisan na ruski presto, što je označilo kraj viševekovne vladavine dinastije Rjurikoviča. Iako je njegova politika bila prilično umerena i dobronamerna, njegova vladavina je bila poremećena opštom percepcijom njenog sumnjivog legitimiteta i navodima o njegovoj umešanosti u orkestriranje ubistva Dimitrija. Dok je Godunov uspeo da stavi opoziciju pod svoju vlast, nije uspeo da je potpuno skrši. Da bi njegove nevolje bile veće, prve godine 17. veka bile su izuzetno hladne. Pad temperature osetio se u celom svetu i najverovatnije je izazvan teškom erupcijom vulkana u Južnoj Americi. U Rusiji je to rezultiralo velikom glađu koja je zahvatila zemlju od 1601. do 1603. godine.
Krajem 1600. godine, poljska diplomatska misija koju je predvodio kancelar Lav Sapega sa Elijašom Pjelgržimovskim i Stanislavom Varšickim stigla je u Moskvu i predložila savez između Komonvelta i Rusije, koji bi uključivao buduću personalnu uniju. Oni su predlagali su da nakon smrti jednog monarha bez naslednika, drugi postane vladar obe zemlje. Međutim, car Godunov je odbio predlog unije i odlučio da produži Sporazum Jam-Zapoljskog, kojim su okončani Litvanski ratovi u 16. veku, za 22 godine (do 1622).
Sigismund i magnati Komonvelta su dobro znali da nisu sposobni ni za kakvu ozbiljnu invaziju Rusije; vojska Komonvelta je bila premala, njena riznica je uvek bila prazna, a ratu je nedostajala podrška naroda. Međutim, kako se situacija u Rusiji pogoršavala, Sigismund i mnogi magnati Komonvelta, posebno oni sa imanjima i snagama blizu ruske granice, počeli su da traže način da profitiraju od haosa i slabosti svog istočnog suseda. Ovo se pokazalo lakim, jer su u međuvremenu mnogi ruski bojari, nezadovoljni građanskim ratom koji je bio u toku, pokušavali da namame različite susede, uključujući Poljsko-Litvanski Komonvelt, da intervenišu.[11] Neki od njih su gledali na sopstveni profit, pokušavajući da organizuju podršku sopstvenom usponu na ruski presto. Drugi su gledali na svog zapadnog suseda, Komonvelt, i njegove atraktivne Zlatne slobode, i zajedno sa nekim poljskim političarima planirali neku vrstu unije između te dve države. Ipak, drugi su pokušali da povežu svoju sudbinu sa sudbinom Švedske u onome što je postalo poznato kao De la Gardijeva kampanja i Ingrijski rat.
Zagovornici unije Poljske i Litvanije sa Rusijom predložili su plan sličan prvobitnoj poljsko-litvanskoj Uniji u Lublinu koji uključuje zajedničku spoljnu politiku i vojsku; pravo plemstva da bira mesto gde će živeti i da kupuje posede; uklanjanje barijera za trgovinu i tranzit; uvođenje jedinstvene valute; povećana verska tolerancija u Rusiji (naročito pravo na podizanje crkava nepravoslavnih vera); i slanje bojarske dece na školovanje u razvijenije poljske akademije (poput Jagelonskog univerziteta). Međutim, ovaj projekat nikada nije dobio veliku podršku. Mnogi bojari su se plašili da će unija sa pretežno katoličkom Kraljevinom Poljskom i Velikom kneževinom Litvanije ugroziti rusku pravoslavnu tradiciju i protivili su se svemu što ugrožava rusku kulturu, posebno politici usmerenoj na smanjenje uticaja pravoslavne crkve, mešovitim brakovima i obrazovanjem u poljskim školama, što je već dovelo do uspešne polonizacije rusinskih zemalja pod poljskom kontrolom.
Rat uredi
Smutno vreme (1584—1613) uredi
Period od smrti Ivana Groznog do dolaska Mihaila Romanova na vlast (1584—1613) karakteriše razdoblje nemira. Centralna vlast je slaba, a borba sa plemstvom zaoštrena.
Dimitrijade (1605—1609) uredi
Posle smrti Ivanovog sina Fjodora (1598) na vlast dolazi Boris Godunov. On upravlja Rusijom do svoje smrti 1605. godine. U to vreme morao se boriti protiv „lažnog Dimitrija“, pretendenta na presto, navodnog sina Ivana Groznog, koga podržavaju boljari, Poljaci i Katolička crkva. Lažni Dimitrije ne ispunjava očekivanja svojih saveznika i biva ubijen 1606. godine. Boljari na presto postavljaju Vasilija Šujskog. Šujski se suočava sa neprijateljstvom Poljaka koji kandiduju „drugog lažnog Dimitrija“ 1607. godine. Poljaci opsedaju Moskvu.
Otvoreni rat (1609—1618) uredi
Šujski pokušava da se sporazume sa Šveđanima i sklapa sa njima sporazum 1609. godine protiv Poljaka i boljara. Poljaci podržavaju Žigmundovog sina Vladislava. Drugog lažnog Dimitrija koriste da 1610. godine objave Rusiji rat i opsednu Smolensk. U bici kod Klušina iste godine poražene su ruske i švedske snage. Poljaci ulaze u Moskvu i zbacuju Šujskog. Rusija je pod kontrolom Poljske i Švedske. Poljaci podržavaju Vladislava, a Šveđani Gustava Adolfa, za ruskog cara. Postepeno se ruske snage okupljaju oko generala Prokopija Ljapunova koji proteruje strance iz Rusije. Njega ubijaju, a njegove snage se razbijaju. Naredne, 1612. godine, snage se okupljaju oko Kuzma Minjina, mesara iz Novgoroda. Vođe pokreta rade na uspostavljanju reda i mira. Sazivaju Zemski sabor u Jaroslavlju. Na njemu je Mihail Romanov izabran za cara (1613—1645). Time počinje viševekovna vladavina dinastije Romanov Rusijom.
Posledice uredi
U vreme nemira Rusija gubi više od 2,5 miliona stanovnika. Narodna vojska zauzela je 1612. godine Moskvu, ali se ona nalazi u ruševinama. Šveđani drže Novgorod, a Poljaci zapadni deo zemlje. Posredstvom Engleske, Rusija i Švedska 1617. godine sklapaju mir. Švedska se odriče pretenzija na rusku krunu i Novgoroda, ali zadržava posede u Ingriji čime sprečava izlaz Rusije na more. Pregovori sa Poljskom otegli su se oko Smolenska. Rusija ga se, konačno, odrekla. Mir je sklopljen 1618. godine.
Reference uredi
- ^ Timofeychev, Alexey (18. 8. 2017). „The 1612 Battle for Moscow: How the Russian state prevailed”. www.rbth.com. Pristupljeno 4. 2. 2019.
- ^ „Michael I Romanov: 1613–1645”. www.thenagain.info. Pristupljeno 4. 2. 2019.
- ^ „Wojny polsko-rosyjskie w XVII wieku – lata 1609–1618, 1632–1634”. wypracowania24.pl. Pristupljeno 4. 2. 2019.
- ^ Sas, Kіrkene. Hotinsьka bitva 1621 – Bitva za Centralьnu Єvropu (2011) p. 159
- ^ „The Time of Troubles – World Civilization”. courses.lumenlearning.com. Pristupljeno 4. 2. 2019.
- ^ Venken, Machteld (2016). „Narrating the Time of Troubles in Polish School History Textbooks (1918‑1989)”. Cahiers du Monde Russe. 57 (4): 879—902. S2CID 159899487. doi:10.4000/monderusse.9996.
- ^ Peterson, Gary Dean (2007). Warrior Kings of Sweden: The Rise of an Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. McFarland. str. 87. ISBN 978-0-7864-2873-1.
- ^ „Moskwa pod Panowaniem Polaków – Sadistic.pl”. www.sadistic.pl. Pristupljeno 4. 2. 2019.
- ^ Ransel, David L.; Shallcross, Bozena (15. 6. 2005). Polish Encounters, Russian Identity. Indiana University Press. ISBN 0253110548. Pristupljeno 4. 2. 2019 — preko Google Books.
- ^ „Nieprzyjaciel narodu naszego. Historia stosunków polsko-moskiewskich w opinii szlachty Rzeczypospolitej w przededniu i w pierwszych latach wojny 1609–1618” (PDF).
- ^ „Troubles in Russia (1598–1613). History of Russia”. www.advantour.com. Pristupljeno 4. 2. 2019.
Literatura uredi
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450—1789) (IV izd.). Beograd. ISBN 978-86-355-0446-9.
- Norman Davies, God's Playground, ISBN 0-231-05353-3 and ISBN 0-231-05351-7 (two volumes).
- Andrzej Nowak, Polacy na Kremlu, Tygodnik "Wprost", Nr 1182 (31 lipca 2005), accessed on 29 July 2005
- Paweł Jasienica, Rzeczpospolita Obojga Narodów, ISBN 83-06-01093-0.
- Jerzy Malec, Szkice z dziejów federalizmu i myśli federalistycznej w czasach nowożytnych, Wydawnictwo UJ. 1999. ISBN 83-233-1278-8.
- Chester S. L. Dunning, Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty, Pennsylvania State University Press. 2001. ISBN 0-271-02074-1. (parts available for free on Google Print)
- Henryk Wisner, Król i car: Rzeczpospolita i Moskwa w XVI i XVII wieku (King and Tsar: Republic and Moscow in 16th and 17th Centuries), Książka i Wiedza, Warszawa. 1995. ISBN 83-05-12776-1.
- Robert Szcześniak, Kłuszyn 1610, Bellona Dom Wydawniczy. 2004. ISBN 83-11-09785-2.
- Tomasz Bohun, Moskwa 1612, Bellona Dom Wydawniczy. 2005. ISBN 83-11-10085-3.
- Moskwa w rękach Polaków. Pamiętniki dowódców i oficerów garnizonu w Moskwie (Moscow in Polish Hands: Memoires of Commanders and Officers of the Moscow Garrison). Platan. 2005. ISBN 83-89711-50-8.
- Phillips, Walter Alison (1911). „Russia”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 23 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 869—912. In particular, refer to pp. 896–897.
