Pravne norme

Pravne norme se mogu definisati kao pravila ponašanja koja uređuju određene odnose među ljudima, a koja su obezbeđena državnom prinudom.[1] Mogu se shvatiti i kao najprostiji elementi prava koji se ne mogu razložiti na prostije pravne elemente, neki teoretičari pravnu normu zbog te osobine nazivaju atom prava. To su takođe heteronomna pravila, tj. obavezuju bez obzira na lični stav onoga kome su upućena o njihovoj valjanosti i ispravnosti.

Pravne norme uređuju određene odnose među ljudima, a koja su obezbeđena državnom prinudom

Međutim, ne treba ih izjednačavati sa određenim članovima zakona ili nekog pravnog akta jer se retko dešava da se ona poklapa sa jednim takvim članom. Tako, jedan član sadrži ili deo jedne ili više normi, a retko potpunu pravnu normu.

Izdavalac pravne norme naziva se adresant i on je taj koji normu stvara i upućuje drugima. Oni kojima je pravna norma upućena nazivaju se adresati. Pravna norma reguliše ponašanje adresata.

Elementi pravne normeUredi

Koliko elementa tačno pravna norma ima postoje mnoge debate i neslaganja različitih pravnih teoretičara.

Učenje teoretičara XIX i početka XX veka je da pravna norma ima samo dva elementa: dispoziciju i sankciju. Ovo shvatanje i danas opstaje kod mnogih krivično pravnih teoretičara.

Drugo posmatranje je da svaka pravna norma ima tri elementa: dispoziciju, sankciju i hipotezu.[2] U ovom posmatranju imamo kao nedostatak toga što hipoteza može biti dvojaka, može da se javi u obliku hipoteze sankcije ili hipoteze dispozcije.

Sve te nedostatke otknilo bi četvorosturuko posmatranje pravne norme gde ona ima četiri osnovna elementa: hipotezu sankcije, sankciju, hipotezu dispozicije i dispoziciju.

  • Dispozicija predstavlja suštinski deo pravne norme, tj. pravilo ponašanja određenih subjekata. To je bitan element bez kojeg norma ne može ni da postoji. Ona u stvari predstavlja određenu zapovest koja je upućena subjektima prava.
  • Sankcija označava pravilo o primeni prinude od strane državnog organa nad onim subjektom koji je prekršio dispoziciju i ista se primenjuje tek od onog momenta kada se subjekt ne ponaša u skladu sa dispozicijom. Dakle, sankcija predstavlja deo pravne norme kojom se predviđaju posledice u slučaju povrede ili neizvršenja pravne norme. Sastavljena je iz pravila ponašanja lica na koje se odnoci dispozicija, tj. ponašanje odgovarajućeg državnog organa prema određenom subjektu kad on ne izvrši tu dispoziciju pravne norme. Sankcija se uvek može izvršiti prinudom od strane državnog organa. Postoje dve vrste sredstava koje poseduje sankcija. To su pozitivna i negativna sredstva. Češće se koriste negativna sredstva koja su u obliku pretnje nanošenjem zla i veoma su efikasna.

Dakle, dispozicija i sankcija pravne norme predstavljaju alternativna pravila ponašanja, tj. primena jednog pravila isključuje primenu drugog.

Ova dva elementa iz kojih se sastoji svaka pravna norma mogu biti primenjena samo kada su se stekli uslovi za njihovu primenu. Ti uslovi su takođe propisani pravnim normama. Deo pravne norme koji opisuje upotrebu pravne norme naziva se hipoteza. Otuda se može govoriti i o dodatna dva elementa pravne norme, a to su hipoteza dispozicije i hipoteza sankcije.

  • Hipoteza predstavlja onaj deo pravne norme koji određuje okolnosti, situacije ili činjenice koje moraju da postoje da bi došlo do primene pravne norme. Tu je moguća i hipoteza dispozicije i hipoteza sankcije.
    • Hipoteza dispozicije predstavlja onaj deo pravne norme koji određuje činjeničnu situaciju koja mora da postoji da bi se primenila dispozicija pravne norme. Hipoteza ne predstavlja pravilo ponašanja, jer je sadržana u dispoziciji, već je ona opis činjenica koje su uslov za primenu dispozicije. Primer: ”Ukoliko lice navrši 70 godina života sledi mu penzija” - da bi se ispunila dispozicija penzije hipoteza je da je lice navršilo 70 godina života.
    • Hipoteza sankcije se sastoji u nepoštovanju dispozicije i ponašanju subjekta protivno onome što propisuje dispozicija pravne norme. Za primenu sankcije iz opšte norme neophodno je dakle, postojanje hipoteze sankcije koja određuje uslove za tu primenu. Međutim važno je razlikovati hipotezu sankcije od samog delikta. Delikt je kršenje pravne norme u stvarnosti, dok je hipoteza samo pretpostavka dela.

Podela pravnih normiUredi

Društvo stvara brojne vrste normi radi ostvarenja različitih ciljeva, pri čemu možemo videti njihovu podelu:

Prema sadržiniUredi

  • opšte (apstraktne) pravne norme - odnose se na sve slučajeve koji se mogu pojaviti, odnosno na neodređeni broj subjekata, a primenjuje se na konkretan slučaj kad subjekat ne postupa u skladu sa utvrđenim pravilima ponašanja. Svi zakonski propisi sastoje se iz opštih pravnih normi, jer propisuju pravila koja se odnose na sve subjekte
  • pojedinačne (konkretne) pravne norme - odnose se na jedan konkretan slučaj, tj. na konkretnu situaciju.

Prema obliku formulisanja zapovestiUredi

  • naređujuće pravne norme - takve pravne norme kojima se izričito naređuje određenom subjektu da izvrši određene radnje ili da se od određenih radnji uzdrži. Subjekti su dužni da se ponašaju po ovakvim normama koje su, najčešće, propisane odgovarajućim pravnim aktom. Svako drugo ponašanje, suprotno ovim normama, predstavlja delikt i izaziva pravne posledice u vidu prinudnih mera koje su predviđene u sankciji.
  • zabranjujuće pravne norme - pravne norme koje subjektima zabranjuju određene radnje i one obično počinju sa rečima „zabranjeno je“
  • ovlašćujuće pravne norme - norme kojima se daju ovlašćenja fizičkim i pravnim licima da mogu da obavljaju određene radnje, s tim što ako ih ne vrše, za to nisu predviđene nikakve posledice.

Prema značaju pravila ponašanjaUredi

  • imperativne (prisilne) pravne norme kojima se subjekti izričito obavezuju na određenu radnju, ili im se zabranjuje, odnosno naređuje uzdržavanje od određene radnje, i subjekti ne mogu svojom voljom da isključe primenu ovih normi
  • dispozitivne (dopunske) pravne norme se smatraju takvim normama koje se primenjuju kada ih subjekti nisu ugovorom, odnosno sporazumom, isključili.

S obzirom na adresateUredi

  • opšte pravne norme - koje se upućuju svim građanima
  • posebne pravne norme - koje se upućuju samo grupi građana
  • pojedinačne pravne norme - koje se upućuju pojedincu ili broju pojedinaca, ali je karakteristično da rešavaju neki poseban slučaj.

Postoje još neke podele pravnih normi

Prema subjektima koji ih stvaraju

  • državne
  • nedržavne (stvaraju ih drugi društveni subjekti)

Prema načinu izražavanja

  • pisane
  • nepisane

Prema načinu nastanka

  • običajne
  • postavljene

Prema državnim delatnostima i organima koji stvaraju državne norme

  • ustavne i zakonodavne
  • norme šefa države
  • norme vlade
  • sudske i upravne norme

Prema predmetu regulisanja

  • ustavne
  • građanske
  • porodične
  • upravne
  • finansijske
  • radne
  • krivične
  • itd.

Stvaranje pravne normeUredi

Stvaranje pravne norme može biti neposredno, pri čemu zakonodavac, stvarajući pravnu normu, njoj daje sadržaj koji ne nalazimo ni u jednoj društvenoj normi. Takođe, može biti i posredno, kada zakonodavac normi daje sadržaj koji već nalazimo u nekoj društvenoj normi, i time ga stavlja u pravnu sferu.

Dejstvo pravne norme u prostoru i vremenuUredi

Pravilo je da propisi određene države važe na njenoj teritoriji. To je princip teritorijalnog važenja pravnih normi koji može imati izuzetak.

Osim teritorijalnog, značajno je i vremensko dejstvo pravnih normi. Početak delovanja pravne norme se ustanovljava iz same norme u kojoj je naznačeno kada ista stupa na snagu (može da stupi na snagu odmah na dan objavljivanja ili posle određenog vremena).

S obzirom na momenat kada pravne norme prestaju da važe, dele se na one koje važe na određeno i neodređeno vreme. Znatno je više onih koje važe na neodređeno vreme i teže je utvrditi njihovo završno dejstvo. Po pravilu, kasniji zakon ukida raniji i to se najčešće naznačava i u samom novijem zakonu.

U pravu se javlja problem tzv. retroaktivnosti pravnih normi. Pravne norme nemaju retroaktivnu povratnu snagu, već su donete za budućnosti i primenjivaće se samo na buduće slučajeve. U praksi je bilo primera pravnih normi sa povratnim dejstvom, ali to su izuzeci.

Dva principa važenja pravne normeUredi

  • princip teritorijalnosti - pravna norma važi na teritoriji neke države i primenjuje se na sve njene građane
  • princip personalnosti - pravna norma se primenjuje na pravne subjekte koji su državljani neke države

Najčešće se primenjuje princip teritorijalnosti, ali postoji niz situacija kada se primenjuje i princip personalnosti. Česta je i upotreba kombinacije ova dva principa.

IzvoriUredi

  1. ^ Pravna norma - Pravopedia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2016), Pristupljeno 23. 4. 2013.
  2. ^ Lekcije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2012), Pristupljeno 23. 4. 2013.

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi