Prva francuska republika
Prva francuska republika, zvanično Francuska Republika (franc. République française), osnovana je 22. septembra 1792. godine od strane Nacionalnog konventa i trajala je do 18. maja 1804. godine kada je Napoleon I Bonaparta proglašen za prvog Francuskog cara od pape.
| Francuska Republika République française Francuska | |||
|---|---|---|---|
| Himna Marseljeza | |||
 Francuska 1801. godine | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | zapadna Evropa | ||
| Prestonica | Pariz | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | francuski | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | novi vek | ||
| — Osnivanje | 1792. | ||
| — Ukidanje | 1804. | ||
| Događaji | |||
| — Nacionalni konvent proglasio Francusku republikom | 22. septembar 1792. | ||
| — Jakobinci preuzimaju vlast | 2. jun 1793. | ||
| — Termidorska reakcija | 28. jul 1794. | ||
| — Državni udar 18. brimera 8. godine republike | 9. novembar 1799. | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 616.700 (1800. godina) km² | ||
| Stanovništvo | 28.000.000 | ||
| Valuta | francuski franak, asignat | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Francuske | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
|
.svg){kind=small}
| ||
Uvod uredi
Padom Bastilje 14. jula 1789. godine započela je Francuska revolucija. Narodna ustavotvorna skupština donosi 5. avgusta odluku o ukidanju feudalizma u Francuskoj. Drugi značajniji akti su: Deklaracija prava čoveka i građanina kojom je uvedena jednakost svih građana pred zakonom i ustav iz 1791. godine. Novim ustavom Francuska je prestala da bude apsolutistička i postala ustavna monarhija.[1] Kralj je iz Versaja prebačen u Pariz (Marš na Versaj). Politički život bio je veoma buran i zbog svestranog rada skupštine. Istomišljenici su počeli da se okupljaju u klubove. Najpoznatiji klubovi bili su: Jakobinski klub (republikanci predvođeni Maksimilijanom Robespjerom), žirondinci (radikalni republikanci), kordiljerski klub (sitna buržoazija i siromašnije stanovništvo; Žan Pol Mara, Žorž Danton) i fejanski klub (monarhisti). U početku revolucije, vlast su držali žirondinci.
Ustavna monarhija uredi
Francuski kralj Luj XVI prividno je prihvatio novo stanje u zemlji, ali je prikriveno pokušavao da pomogne gušenje Revolucije koju su iz dijaspore organizovali odbegle pristalice monarhije. Postala je javna tajna da Luj i Marija Antoaneta tajno dostavljaju kontrarevolucionarima informacije o stanju u zemlji. Međutim, nijedan od klubova nije mogao da se odluči na tako odvažan korak kao što je ukidanje monarhije. Juna 1791. godine, Luj je sa porodicom pokušao da pobegne iz Pariza, ali je uhvaćen u gradići Varenu nedaleko od granice. Potom su kralja i kraljicu vratili u Tiljeri gde su ih držali u zarobljeništvu.
Budući da kralju nije mogao da pomognu domaći monarhisti fejanci, ostala mu je pomoć samo od monarhističkih država iz inostranstva u kojima je Francuska revolucija naišla na odobravanje među srednjem i siromašnom sloju stanovništva. Te države su bile zainteresovane za gušenje Revolucije da bi svojim podanicima pokazali da su sve revolucionarne akcije uzaludne. Kontrarevolucionarne države bile su predvođene Austrijom i Pruskom. Francuska im objavljuje rat. Rat Francuske republike protiv evropskih monarhija naziva se Revolucionarnim, a deli se na rat protiv Prve i Druge koalicije.
Ukidanje monarhije uredi
Francuska vojska bila je podeljena na pristalice republike i monarhije. Već na početku Francuskih revolucionarnih ratova dolazi do dezertiranja i prelaska u protivnički tabor. Zbog toga je francuska vojska bila slaba i trpela poraze na svim frontivima. Monarhisti su već slavili gušenje revolucije. Preokret je usledio nakon intervencije Mare i Robespjera koji su se stavili na čelo naroda i obrazovali tajni direktorijum. Zemlja je bila svesna da je za pobedu revolucije potrebno zbaciti monarhiju. Dana 9. avgusta predstavnici 48 pariskih sekcija obrazovali su revolucionarnu Parisku komunu. Noću između 9. i 10. avgusta počelo je zvoniti za uzbunu, a 10. avgusta narodne mase su pošle ka dvoru kralja Luja. Kraljevska porodica prebegla je u Zakonodavnu skupštinu da od nje traži zaštite. Ona je privremeno oduzela vlast kralju. Komuna je naređivala da se kralj uhapsi. Kralj Luj i kraljica Antoaneta zatvoreni su u tamnicu Templ. Tako je 10. avgusta 1792. godine narod u Francuskoj zbacio monarhiju.
Usledio je preokret na bojnom polju. Francuska vojska pod komandom Kelermana i Dimurjea nanosi veliki poraz nemačkoj vojsci u bici kod Valmija (20. septembar 1792. godine) nakon čega su neprijatelji proterani sa teritorije Francuske republike.
Vladavina žirondinaca uredi
U međuvremenu su raspisani izbori za Nacionalni konvent koji je 22. septembra proglasio republiku uz krilaticu "Sloboda, jednakost, bratstvo". Organizovano je suđenje kralju koji je pogubljen početkom sledeće godine, a nekoliko meseci kasnije i kraljica Marija Antoaneta. Zatim je usledio teror u kome je stradalo više hiljada ljudi, ponajviše neprijatelja Revolucije. Taj teror poznat je pod nazivom "režim giljotine", prema spravi kojom su izvršavane smrtne kazne.
Pogubljenje kralja i kraljice izazvalo je veliko nezadovoljstvo u skoro celoj Evropi. Austriji i Pruskoj pridružuje se Engleska koja će sve do Napoleonovog pada biti glavni pokretač borbi protiv Francuske. U savez ulaze i Španija, Holandija i Sardinija, a Rusija sa Francuskom prekida sve diplomatske odnose. Jedino su SAD i Švajcarska održavale normalne veze sa Francuskom.
Pošto je ostala bez vladara, Francuskom su upravljali istaknuti članovi Konventa. Izvršna vlast bila je u rukama Komiteta za javnu bezbednost i Komiteta javnog spasa. Izbijaju ustanci širom Republike, a najžešći je bio ustanak u Vandeji. Šarl Dimurje je dezertirao i prešao na stranu monarhista. Porazi na bojnom polju naveli su jakobince da organizuju zaveru i izvrše državi udar.
Ustanci su izbili najpre u Konventu. Mara je oslobođen iz zatvora. Nakon toga, besni su formirali Komitet ustanka koji je od Konventa zahtevao da se isteraju 22 poslanika — žirondinca. U maju je taj zahtev postao opšti. Na čelo pokreta protiv žirondinaca stala je Pariska Komuna. Dana 31. maja narod se počeo okupljati pred Komunom. Već 2. juna, Robespjer je zahtevao hapšenje Komisije dvanaestorice i da se predaju sudu 22 poslanika — žirondinca. Jedina stvar sa kojom se Konvent složio bilo je ukidanje Komisije dvanaestorice. Zato je jakobinac Anrio naredio pusanje na Konvent iz topova. Zbog toga je Konvent bio prisiljen da isključi 31 člana iz partije žirondinaca.
Revolucija od 31. maja do 2. juna uklonila je sa vlasti krupnu trgovačko-industrijsku buržoaziju. U proleće se ta buržoazija prebacila u tabor protivrevolucionara. Posle ove revolucije, u Francuskoj je započeo period vrhunca Francuske revolucije poznat pod imenom „Jakobinska diktatura“.
Jakobinska diktatura uredi
Jakobinska diktatura predstavlja vrhunac Francuske revolucije. Na čelu države nalazila se sitna buržoazija i siromašni predvođeni Maksimilijanom Robespjerom. Donet je novi ustav 1793. godine koji je predviđao opšte pravo glasa, federalno uređenje, slobodu štampe, izglasavanje važnih zakona putem referenduma, slobodu štampe, lične slobode... Početkom 1794. godine neprijatelji su proterani iz zemlje.
Robespjer je nastojao da potpuno preuredi društvo. Izvršio je temeljne reforme; preuredio crkvu, uveo revolucionarni kalendar, uveo maksimum za cene osnovnih životnih namirnica... Najgore od svega je bilo pooštravanje režima giljotine. Stradalo je na desetine hiljada Francuza. Od Robespjerove samovolje nisu bili bezbedni ni članovi Komiteta javnog spasa koji su skovali zaveru i izvršili državni udar u julu 1794. godine. Maksimilijan Robespjer, Sen Žist, Kuton i mnogi istaknuti članovi jakobinaca poslati su na giljotinu (28. jul 1794). Zaverenici (termidorci) potom preuzimaju vlast.
Uspesi u Revolucionarnim ratovima uredi
Termidorci, novi gospodari Konventa, ukinuli su sve ustanove Jakobinske diktature i ugušili hlebni ustanak pariske sirotinje. U isto vreme je ratovanje sa Pruskom, Holandijom i Španijom privedeno kraju. Kampoformijskim mirom i izlaskom Austrije iz rata (1797), završen je rat Prve koalicije jer je na bojnom polju ostala samo Velika Britanija. Ona sledeće godine uspeva da sastavi novu, Drugu koaliciju u koju su ušle Rusija, Turska, Portugal, Sveto rimsko carstvo i još neke manje italijanske države. Glavne bitke vođene su na severnom frontu (Nemačka), u Italiji i Egiptu i Siriji. Ističe se nova generacija francuskih generala predvođena Napoleonom Bonapartom. Vojne akcije imale su uspeha, pa Francuzi osvajaju i teritorije van njihove države. Obrazovali su nove republike u kojima ih je siromašno stanovništvo oduševljeno prihvatalo. Uz Batavijsku republiku formiranu u Holandiji 1795. godine, stvorena je i Helvetska republika (1798) i mnoge republike u Italiji (Bolonjska, Cispadanska, Ligurska, Cisalpinska...).
Vladavina Direktorijuma uredi
Revolucija je i iznutra zaplovila u mirnije vode. Splašavanje buntovničkog zanosa osetilo se u trećem revolucionarnom ustavu iz 1795. godine. Konzervativniji od prethodna dva, on je zadržao republikansko uređenje, ali je ukinuo opšte pravo glasa, dok su aktivno i pasivno pravo imali samo oni koji su plaćali visok porez. Zakonodavna vlast pripadala je dvodomnom Savetu, a jaka izvršna vlast Direktorijumu.
Direktorijum se sastojao od pet direktora: Pol Bara, Lazar Karno, La Revije-Lepo, Lij Leturne i Žan-Fransoa Rubel. Svi su bili članovi Konventa i kraljeubice. Ustavom je vlast skoncentrisana u rukama imućnijeg stanovništva za razliku od prohujalog vremena.
Pariska sirotinja imala je važnu ulogu u Revoluciji. U početku je bila okupljena oko radikalnih žirondinaca — ebertovaca. Još radikalnijom se iskazala u Udruženju jednakih Fransoa Babefa koji je tražio ukidanje privatne svojine. Zalagao se za neku vrsu agrarnog komunizma. Zaveru koju je Babef skovao Direktorijum je ugušio u krvi, a sam Babef je giljotiniran.
Državni udar 18. brimera 8. godine republike uredi
Direktorijum je imao uspeha u vojnim i diplomatskim poslovima, kao i u smirivanju Revolucije. Posle pada Karnoa, dva nova člana Direktorijuma, Sijes i Rože-Diko, podržali su Napoleona Bonapartu da izvrši državni udar pod izgovorom sprečavanja jakobinske pobune. Kada im se pridružio i Bara, podneli su ostavke na članstvo u Direktorijumu. Napoleon je zaposeo zgradu zakonodavnog tela, zatražio ovlašćenje da spase naciju i pošto je bio odbijen, rasterao je poslanike. Članovi Direktorijuma su podneli ostavke 9. novembra (18. brimer prema Revolucionarnom kalendaru) 1799. godine. Sutradan su vlast preuzela trojica konzula: Bonaparta, Sijes i Rože-Diko.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Everdell, William R. (2000). The End of Kings: A History of Republics and Republicans
. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-22482-1.
Izvori uredi
- Vojna enciklopedija, tom 3 (86—101)
- Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6.
- Istorija za treći razred gimnazije, društveno-jezički smer — Radoš Ljušić (132—141)
- Doyle, William (1989). The Oxford History of the French Revolution. Oxford: Oxford University Press. str. 191–192. ISBN 978-0199252985.
- Andress, David (2006). The Terror: the merciless war for freedom in revolutionary France. Farrar: Straus and Giroux. ISBN 0-374-27341-3.
- Andress, David, and Manuel Covo. "Race, Slavery, and Colonies in the French Revolution." In The Oxford Handbook of the French Revolution, The Oxford Handbook of the French Revolution, Chapter 017. Oxford University Press, 2015.
- Aulard, François-Alphonse (1910). The French Revolution, a Political History, 1789–1804, in 4 vols. New York: Charles Scribner's Sons.
- Bouloiseau, Marc (1983). The Jacobin Republic: 1792–1794. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-28918-1.
- Dupuy, Roger (2005). La République jacobine. Terreur, guerre et gouvernement révolutionnaire (1792–1794). Paris: Le Seuil, coll. Points. ISBN 2-02-039818-4.
- Furet, François (1996). The French Revolution: 1770–1814. Oxford: Blackwell Publishers Ltd. ISBN 0-631-20299-4.
- Greer, Donald (1935). Incidence of the Terror During the French Revolution: A Statistical Interpretation. Peter Smith Pub Inc. ISBN 978-0-8446-1211-9.
- Hampson, Norman (1988). A Social History of the French Revolution . Routledge: University of Toronto Press. ISBN 0-7100-6525-6.
- Jordan, David (1979). The King's Trial: Luis XVI vs. the French Revolution. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-04399-5.
- Lefebvre, Georges (1962). The French Revolution: from its Origins to 1793. I. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-08599-0.
- Lefebvre, Georges (1963). The French Revolution: from 1793 to 1799. II. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-02519-X.
- Lefebvre, Georges (1964). The Thermidorians & the Directory. New York: Random House.
- Linton, Marisa, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution (Oxford University Press, 2013).
- Mathiez, Albert (1929). The French Revolution. New York: Alfred a Knopf.
- Rude, George (1988). The French Revolution. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 1-55584-150-3.
- Soboul, Albert (1974). The French Revolution: 1787–1799 . New York: Random House. ISBN 0-394-47392-2.
- Stein, Robert. "The Revolution of 1789 and the Abolition of Slavery." Canadian Journal of History/Annales Canadiennes D'Histoire 17, no. 3 (1982): 447–468.
- Thompson, J. M. (1959). The French Revolution. Oxford: Basil Blackwell.
- Woronoff, Denis (1984). The Thermidorean regime and the directory: 1794–1799. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-28917-3.
