Prvi rat za ujedinjenje Italije

Prvi rat za ujedinjenje Italije
	Deo Ujedinjenje Italije i Revolucija 1848. u Italiji
	; Bitka kod Novare
Vreme	23. mart 1848—22. avgust 1849.
Mesto	Apeninsko poluostrvo
Ishod	pobeda Austrije
Sukobljene strane
Pijemont-Sardinija; Milano; Venecija; Rim; Sicilija; Toskana; Modena; Parma	Austrijsko carstvo
Komandanti i vođe
Karlo Albert	Jozef Radecki

Prvi rat za ujedinjenje Italije (italijanski: Prima guerra d'indipendenza italiana), kao deo italijanskog Rizorđimenta, vođen je od 23. marta 1848. do 22. avgusta 1849. godine između Austrijskog carstva sa jedne i italijanskih država predvođenih Sardinijom sa druge strane. Usledio je nakon izbijanja revolucije 1848. godine u brojnim italijanskim državama (Sardinija, Sicilija, Milano, Venecija), a završen je neuspešno.

Uzroci uredi

Uzrok krize iz 1846. godine, kao i one iz 1788. godine, može se videti u meteorološkim neprilikama; previše kišovito proleće i izuzetno suvo leto. Posledica toga je veoma loša žetva. Nerodne godine nizale su se još od 1842. što dovodi do smanjenja proizvodnje krompira. Krompir je od 17. veka omogućavao najsiromašnijim Evropljanima da žive, zamenjujući im hleb. Posebno su bile strašne posledice bolesti krompira u Irskoj gde je zavladala glad kakva je nepoznata već dva veka. Mere vlade bile su nedovoljne. Seljaci su bili dovedeni dotle da jedu travu i zemlju. Preko milion Iraca napustilo je ostrvo i sklonilo se, pre svega, u Sjedinjene Američke Države. Porast cene je negde bio i dvostruki. U Francuskoj, kod Bordoa, maskirani ljudi primoravaju zemljoposednike da žito šalju na pijace. Usledila su mnogobrojna hapšenja. Prikazivalo se kao da su komunisti pokretači pobune. Na severu su 43 osobe osuđene na zatvorske kazne; među njima i jedanaestogodišnje dete. Radnik koji je ukrao hleb osuđen je na 5 godina zatvora i 10 godina sudskog nadzora. Neredi u Engleskoj nisu bili tako ozbiljni. U Nemačkoj je aprila 1848. godine došlo do „bune zbog krompira“ kada se pljačkaju mesarnice, pekare i bakalnice. Vlade su intervenisale sa zakašnjenjem. Najpre su zabranile izvoz žita. Žito iz inostranstva moglo se uvoziti bez carine. Kriza iz 1846—7. godine nije bila samo kriza poljoprivrede. Pogođene su, takođe, i industrija i finansije. Prva žrtva krize bila je tekstilna industrija. Fabrike su zatvarane, a radnici su ostajali bez posla. Smanjuju se količine transportovane robe, te propada i železnica. Opada potrošnja uglja za petinu, a količine iskopane rude za polovinu. Rudnici gvožđa otpuštaju petinu svojih radnika. Kriza je zahvatila i trgovinu i bankarstvo.

Italija pred izbijanje rata

Javno mnjenje je za krizu optuživalo vlade. Mere koje su vlade preduzele zbog nastupele krize su zakasnele i nedovoljne. Politička uskomešanost naročito je bila izražena u pet zemalja: Švajcarskoj, Francsukoj, Nemačkoj, Poljskoj i Italiji. U Italiji, ekonomsku krizu prati politička. Prvorazredan događaj u italijanskoj revoluciji je izbor kardinala Mastaji-Feretija za papu pod imenom Pije IX (1846—1878). On je smatran za liberalnog papu. Bio je mlad (54 godina), proputovao je svet (poslat je 1823. godine u Južnu Ameriku da prizna Argentinsku republiku i Čile i tamo reorganizuje katoličku crkvu). Bio je prvi papa koji je posetio Ameriku. Interesovao se i za socijalne probleme; bio je na čelu uprave bolnice San Mikele. Prvi postupci potvrdili su mišljenje o papi Piju kao liberalu. On je raspustio Specijalnu izvanrednu komisiju ustanovljenu 1843. godine kako bi sudila zbog pobuna. Ubrzo je proglasio opštu amnestiju. U Rimu mu se kliče i nazivan je „oslobodiocem“. Italijanske države upućuju u Rim peticije kojima se traže reforme; uvođenje Državnog saveta, razvoj obrazovanja, reforma poreskog sistema, izgon Nemaca, sloboda štampe, osnivanje Nacionalne garde. Pije je aprila 1847. godine obrazovao Skupštinu sa konsultativnom ulogom, ali u koju su birana svetovna lica. Takođe je osnovao i ministarsko veće u kome su svi ministri bili kardinali i sveštena lica, ali je dozvoljeno da se ubuduće biraju i svetovna. Revolucionarima su ove mere bile nedovoljne, a konzervativcima previše liberalne. U Romanji izbijaju tuče između pristalica i protivnika novog pape. Vrenje u Italiji dobilo je anti-austrijski karaker. Na stranu novog pape staje kralj Pijemonta (Sardinije), Karlo-Albert, takođe pristalica revolucije i ujedinjenja.

Izbijanje ustanaka uredi

Od novog pape Pija IX očekivalo se ujedinjenje Italije. Pisma ohrabrenja uputili su mu Đuzepe Macini (vođa Mlade Italije) i Đuzepe Garibaldi (koji je u to vreme boravio u Montevideu braneći Urugvaj od argentinske republike). Međutim, ostvarenja novog pape bila su beznačajna. U Kraljevini Dveju Sicilija (Napulju), stvari su krenule revolucionarnim tokom. Kralj je, zaplašen, otpustio svoje konzervativne ministre i zamenio ih liberalnim. U Napulju su formirani revolucionarni komiteti; manifestacije su surovo suzbijane, a mnogi građani, pa čak i plemići, hapšeni. Sicilijanski revolucionar La Maza, koji je prognan iz Napulja, potajno se vratio i pokrenuo revoluciju u Napuljskoj kraljevini. Ona je najpre izbila na Siciliji, u Palermu, 12. januara 1848. godine. Kralj Ferdinand II obećao je 29. januara Ustav. Ustav je proglašen 11. februara.

Na vest o događajima na Siciliji, ustanak je izbio u Đenovi (Pijemontu). Karlo Alberto je najavio novi Ustav, uvećao je slobodu štampe i uveo versku slobodu. Vrenje u Milanu pretvorilo se početkom januara u pobunu. Usledila je surova austrijska represija. Tomazeo i Danijel Manin, vođe pobune, uhapšeni su. U Firenci je veliki vojvoda doneo ustav kojim je ustanovljena jednakost građana. U Rimu, papa Pije daje svoj blagoslov „Italiji“, aludirajući na italijansku konfederaciju. Revolucija u Italiji se dalje kretala sporim tokom, sve dok joj podstrek 24. februara nije dala pariska revolucija.

Februarski događaji u Parizu dali su maha revolucijama u Italiji. Karlo Alberto je proglasio Ustav kojim je uveden parlamentarni režim u Pijemont. Ovakav režim biće primenjivan i u Kraljevini Italiji od 1860. do 1922. godine, a teorijski čak do 1946. godine. Karlo Alberto je Italiji dao i zastavu prihvatajući 14. marta zeleno-belo-crkvenu trobojku koja je bila zastava milanske Nacionalne garde 1796. godine, zatim Cispadanske i Cisalpinske republike, Italijanske republike i Kraljevine Italije (1805—1814). Trobojka će nakon proglašenja republike 1946. godine postati zastava moderne Italije. Marta 1848. godine formirana je nova vlada na čelu sa Čezarem Balbom koja je nastavila sa sprovođenjem reformi. U Rimu je papa Pije proglasio maja 1848. godine Ustav kojim su politička prava priznata samo katolicima.

Izbijanje rata uredi

Najznačajniji događaji zbijali su se u lombardsko-venecijanskoj oblasti jer su oni izazvali rat sa Austrijom. Patrioti su izazvali štrajk u trgovini duvanom i lutrijom što je izazvalo sukobe između stanovnika Milana i austrijskih trupa generala Jozefa Radeckog. Svakog dana dešavali su se novi incidenti; napetost je rasla. Pobunu u Milanu, poznatu kao „Pet dana Milana“ (18-22. mart 1848.) izazvale su vesti iz Beča o Meternihovom padu (14. mart) i ukidanju cenzure (18. mart). Ustanici su 17. marta napali vladinu palatu, na šta je Radecki 18. marta naredio svojim trupama da okupiraju grad. Bilo je kasno; ulice su već bile načičkane barikadama. Ustanici su odbili ponuđeno primirje. Milano je 23. marta bio oslobođen. Austrijanci su izgubili između 600 i 4000 ljudi. Vesti iz Beča su i u Veneciji izazvale slične posledice. Danijel Manin je tražio da se ponovo uspostavi Mletačka republika. Manin je postao njen prvi predsednik. Austrijske trupe se povlače. Pobunom Milana i Venecije izbio je rat italijanskih država protiv Austrije. Nakon oslobađanja Milana, Karlo Alberto je od strane liberala primoran da Austriji objavi rat. U Milanu je formirana privremena vlada. Ona je bila podeljena na Fusioniste (pristalice ujedinjenja sa Venecijom i Đenovom) i Republikance. Toskanski vojvoda izjavio je da želi u rat. Čak je i papa Pije pustio neveliku diviziju od komandom generala Duranda ka severu. Međutim, papa je 29. aprila održao govor u kome je zvanično odbio da objavi rat Austriji. To je stavilo tačku na mir o „liberalnom papi“. Od tada po prvi put se na ulicama Rima demonstrira protiv pape.

Tok rata uredi

Austrijski porazi uredi

Bitka kod Kustoce

Napuljski kralj bio je zauzet unutrašnjim problemima. Sicilija je proglasila odcepljenje i 25. marta je u Palermu sazvan Sicilijanski parlament. Parlament kraljevine istovremeno je sazvan u Napulju. U Napulju, nakon saznanja o „pet dana Milana“ izbijaju demonstracije protiv nedovoljno liberalnog Ustava. Sicilijanski parlament je istovremeno proglasio svrgavanje Burbona. U Severnoj Italiji se, tako, našlo svega 40.000 sardinijskih vojnika, mršavi odredi Lombardije-Venecije i odred iz Amerike koji je sakupio Garibaldi, slabi toskanski i napuljski kontingenti i kolebljive rimske trupe pod generalom Durandom. Radecki, kome je u pojačanje došao general Nugent, krenuo je u ofanzivu.

U Napulju su na sam dan početka rada Napuljskog parlamenta izbili ozbiljni nemiri. Ferdinand II je pokrenuo vojsku te je bilo više od 150 poginulih. Lazaroni (pripadnici najnižeg sloja napuljskog stanovništva) su pljačkali grad. Ferdinand je pozvao trupe generala Pepea da se vrate iz Severne Italije kako bi branile Napulj. Durando je potučen kod Vičence od strane austrijske vojske. Padom Vičence presečene su veze između sardinsko-lombardskih snaga sa jedne, i Venecijanaca sa druge strane. Rimljani i Napuljci se povlače. Parma, Pjačenca i Modena izglasale su pripajanje Pijemontu, a juna 1848. godine Pijemontu je pripojena i Lombardija i venetske oblasti Padove i Vičence. Radecki je zbog toga nastavio ofanzivu. Velika bitka vođena je kod Kustoce 25. jula 1848. godine. Austrijanci odnose veliku pobedu. Karlo Alberto primoran je da traži primirje. Nakon pada Milana, general Salasko dobio je naređenje da sa Austrijancima ugovori primirje pod bilo kojim uslovima.

Salaskovo primirje (7. avgust 1848.) predviđalo je da Austriji bude vraćena venetska oblast sa Parmom i Modenom. O sudbini Lombardije nije pala odluka, ali je ona bila pod austrijskom okupacijom. Salaskovo primirje izazvalo je ogorčenje u Veneciji i Torinu. Vlada u Pijemontu je zbačena, a grad Venecija je izglasao pripajanje Pijemontu. U stvari, Venecija je proglasila nezavisnost i privremenu vladu, na čelu sa Maninom. Danijel Manin je obnovio Mletačku republiku (1848—9).

Poraz ustanka uredi

Salaskovo primirje oduzelo je Karlu Albertu ugled koji je imao. Na jesen i zimu 1848/9. godine u Pijemontu se vodi borba između stanke koja je podržavala komunalni federalizam (municipali) i demokrata. Demokrate odnose pobedu i obrazuju novu vladu na čelu sa Đobertijem kao predsednikom i Ratacijem kao ministrom unutrašnjih poslova. Demokrate su zahtevale da se rat nastavi. Đoberti je nastojao da preuzme komandu nad vojskom od kralja. Primoran je na ostavku februara 1849. godine, a Rataci je sastavio novu vladu. Ratno stanje je obnovljeno. Austrijanci odnose odlučujuću pobedu u bici kod Novare (23. mart) koja je, u stvari, označila i kraj revolucija u Italiji. Karlo Alberto je abdicirao u korist svog sina Viktora Emanuela II koji je sa Austrijom sklopio mir odričući se bilo kakvog teritorijalnog proširenja i svakog oblika pružanja podrške italijanskom ujedinjenju. Morao je platiti i veliku ratnu odštetu. Pretnja Francuza sprečila je Austrinace da okupiraju Pijemont.

U Toskani je Skupština predložila da se sazove jedinstvena Italijanska ustavotvorna skupština po uzoru na frankfurtski Parlament u Nemačkoj. Veliki vojvoda Toskane pobegao je u Gaetu, kao i papa Pije. Toskanom je ovladao trijumvirat na čelu sa Gveracijem. Njegova vlada oborena je nakon poraza Pijemonta kod Novare. Austrijanci su ušli u Firencu maja 1849. godine. Veliki vojvoda obnovio je svoju vlast.

Na Siciliji je Parlament raspušten kraljevom narednom. Međutim, kralj nije mogao da natera ustanike da ga poslušaju. On je deo svoje vojske poslao u Kalabriju koja je ugušila pobunu tek jula. Pobuna se produžila u obliku hajdučije. Napuljski parlament, za to vreme, traži od Ferdinanda da se pridruži ratu protiv Austrije. Ferdinand se otarasio parlamentarne opozicije i krenuo u osvajanje Sicilije. Sicilijanski parlament objavio je jula 1848. godine nov ustav kojim je ostrvo pretvoreno u nezavisnu kraljevinu. Kruna je ponuđena Viktoru Emanuelu, sinu Karla Alberta, ali ju je on odbio. Napuljske trupe su se septembra 1848. godine iskrcale kod Mesine. Naišle su na slab otpor. Parlament je pozvao Sicilijance na opšti ustanak. Ali, general Filanđeri objavio je da kralj oprašta ustanicima. Uz posredovanje Velike Britanije i Francuske, zaključeno je primirje koje je, međutim, napuljski kralj raskinuo i nastavio operacije 19. marta 1849. godine. Ustanak je konačno okončan 15. maja 1849. godine kada su Napuljci zauzeli Palermo.

Posle Salaskovog primirja, papa Pije je u Rimu obrazovao novu vladu na čelu sa Francuzom Pelegrinom Rosijem. On se borio za obrazovanje italijanske konfederacije. Ubijen je od strane nepoznate grupe ljudi na ulici. Izbile su demonstracije koje su primorale papu Pija na pobegne iz Rima u Gaetu (deo Napuljske kraljevine). Demokrati su zagospodarili gradom i stvorili 9. februara 1849. godine Rimsku republiku. Svetovna vlast pape je ukinuta. Nakon poraza Pijemonta kod Novare, papa poziva Austrijance da intervenišu u Rimu. Intervenciju su, međutim, preduzeli Francuzi želeći da spreče širenje austrijskog uticaja u Rimu. Vojsku je predvodio general Udino. Francuzi su jula 1849. godine ušli u Rim. Rimska republika je ukinuta, a Francuzi su ovladali gradom čime je stvoreno „rimsko pitanje“ koje će narednu dvadeset i jednu godinu biti dominantno na međunarodnoj političkoj sceni. Obnovljenom Mletačkom republikom upravljao je trijumvirat na čelu sa Maninom. On je, nakon saznanja vesti od porazu kod Novare, dobio neograničena ovlašćenja i zadatak da organizuje odbranu. Garibaldi je uzalud pokušavao da pomogne ustanicima. Prinuđen je da preko Alpa beži iz Italije. Tada mu je umrla žena Anita, a idućih 10 godina vodio je pustolovni život. Austrijanci su ušli u Veneciju 26. avgusta.

Pad Venecije i odlazak Macinija i Garibaldija označio je kraj revolucije u Italiji 1848. godine. Ona nije uspela, jer se Italijani nisu ujedinili. Širi razlog za neuspeh italijanske revolucije jeste neuspeh evropske revolucije. Postoje i posebni, italijanski razlozi: razjedinjenost italijanskih revolucionara, uzajamno nepoverenje država, nedovoljnost društvenih reformi koje nisu mogle da povedu i seljačke mase za građanskim vođama revolucije.

Posledice uredi

Posle poraza revolucija, u Habzburškoj monarhiji obnovljen je apsolutizam koji nosi naziv „neoapsolutizam“ ili „Bahov apsolutizam“ po prezimenu njegovog glavnog protagoniste, Aleksandra Baha. U svim državama Italije, sem u Sardinijskoj kraljevini, zavladala je žestoka reakcija. Ustavni režimi su svuda, sem u Pijemontu, ukidani. Austrijski feldmaršal Radecki zatvorio je lombardske oblasti i Veneciju ostalom svetu, naročito Pijemontu i Švajcarskoj. Uvedena je najstroža cenzura, a policijska i sudska gonjenja liberala su česta. Macinijevi sledbenici pokušavaju da 1854. godine podignu nove zavere; ali bezuspešno. U Modeni i Parmi zavladali su tiranski režimi, dok je nešto blaži režim bio u Velikom Vojvodstvu Toskani. Papa Pije IX je u Papskoj državi obnovio apsolutistički poredak od pre 1846. godine. Francuske trupe bile su i dalje prisutne u njegovoj državi. Najvažnije državne funkcije ponovo su pale u ruke sveštenika. Najsvirepiji režim zavladao je u Napuljskoj kraljevini. Kralj Ferdinand II tada je dobio nadimak „kralj-bomba“. Njegova reakcija nije mogla da smiri stanje u Kraljevini Obeju Sicilija; zavere i atentati smenjivaju se na čitavoj teritoriji države.

Uprkos političkoj reakciji nakon gušenja revolucija, Italiju je sredinom veka zahvatio opšti ekonomski polet, koji je najprimetniji u Pijemontu. On je 1858. godine imao 5 miliona stanovnika i već 900 km železnice. Razvoj industrije doveo je do povećanja gradskog stanovništva i povećanja potrošnje poljoprivrednih proizvoda što je dovelo do njihovog skoka cena i prosperiteta u poljoprivredi. Kraljevina Dveju Sicilija i Papska država znatno sporije se razvijaju. U to vreme preovlađuju dve struje, odnosno političke koncepcije o putevima kojima ujedinjenje treba postići. Prva je republikanska koncepcija Đuzepea Macinija, koji se zalagao za ujedinjenje putem buržoasko-demokratske revolucije. Druga, tada znatno realnija, bila je struja sardinskog kralja Vitorija Emanuela II i Kamila Benca di Kavura, koja se sastojala u programu okupljanja svih italijanskih patriota oko sardinske dinastije i svih italijanskih država oko Pijemonta. Ovoj koncepciji prilaze i Danijel Manin i Đuzepe Garibaldi. Centralna figura ove koncepcije je Kamilo di Kavur (1810—1861).

Vidi još uredi

Izvori uredi

A. Tejlor, Habzburška monarhija, Klio (2001)
F. Ford, Evropa u doba revolucija (1780—1830), Klio (2005)
J. V. Tarle, Istorija novog veka, Naučna KMD, Beograd (2008)
Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770—1914), Zavod za udžbenike (2010)
Žak Godšo, Revolucije 1848, Beograd, Nolit (1971)