Prvi čečenski rat

Prvi čečenski rat vođen je između Rusije i Čečenije od 1994. do 1996. i rezultovao je defakto nezavisnošću Čečenije kao Čečenske republike Ičkerije.

Prvi čečenski rat
Borbe oko zgrade bivšeg komiteta Republikanske partije, Predsedničke palate u Groznom, januar 1995.
Vreme 11. decembar 1994. — 31. avgust 1996. Mesto Čečenija, Rusija Ishod pobeda separatista povlačenje ruskih trupa iz Čečenije defakto nezavisnost Ičkerije
Sukobljene strane
Rusija Čečenija	Ičkerija strani džihadisti ukrajinski dobrovoljci
Komandanti i vođe
Boris Jeljcin Pavel Gračov	Džohar Dudajev † Šamil Basajev Aslan Mashadov
Jačina
38.000 vojnika (1994) 70.500 vojnika (februar 1995) 95.000 (1996)	6.000 boraca (tvrdnja separatista) 20.000–40.000 boraca (prema ruskim podacima) 500–700 stranih džihadista
Žrtve i gubici
5.732 mrtvih ili nestalih (zvanični podaci) oko 14.000 mrtvih (tvrdnja nevladinih organizacija) 17.892–52.000 ranjenih	oko 3.654–5.622 nestalih ili mrtvih 17.391 nestalih ili mrtvih (ruska tvrdnja)

Ruski helikopter Mi-8 koji su oborili čečenski gerilci

Nakon početne kampanje 1994—1995, koja je kulminirala velikom bitkom za Grozni, ruske federalne snage su pokušale da zagospodare planinskim predelima Čečenije, ali su ih čečenski gerilci odbili, uprkos ruskoj nadmoći u ljudstvu, naoružanju i vazdušnoj podršci. Ovo je rezultovalo raširenom demoralizacijom ruske vojske i skoro opštem protivljenju ruske javnosti ovom ratu. Zbog toga je predsednik Rusije Boris Jeljcin proglasio primirje 1996. i potpisao mirovni ugovor godinu dana kasnije.

Zvanični gubici ruske vojske su 5.732 vojnika, dok po nekim procenama taj broj ide i do čak 14.000. Za broj poginulih čečenskih separatista ne postoje tačne brojke. Ruska strana tvrdi da je likvidirano 17.391 separatista ali ovu tvrdnju ne treba sa sigurnošću uzimati za ozbiljno, s druge strane Čečeni tvrde da taj broj nije veći od 3.000 mrtvih. U ratu je raseljeno više od 500.000 osoba, dok je veliki broj gradova i sela u republici ostao u ruševinama. Ubijeno je najmanje 30.000 civila, a prema nekim procenama taj broj bi mogao ići i do 80.000. Rat su propratili i brojni ratni zločini, poput ubistva civila, silovanja, pljačke i mučenja. Čečenski separatisti su sproveli i genocidnu kampanju u kojoj je ubijeno najmanje 20.000 Rusa i drugih nelojalnih građana raznih etničkih pripadnosti.

Uzroci konflikta

Vlast carske Rusije u Čečeniji

Čečenija, tradicionalna domovina Čečena, se nalazi na severnim padinama Kavkaza. Graniči se sa Gruzijom na severu, Ingušetijom i Severnom Osetijom na zapadu, Dagestanom na istoku i severu, i ruskom Stavrpoljskom pokrajinom na severozapadu. Muslimani čine veći deo stanovništva. Površina Čečenije je oko 15.300 km² (malo je manja od Velsa) i ima nešto više od milion stanovnika.

Tokom 18. veka, ruska ekspanzija ka severnom Kavkazu je naišla na čvrst otpor pedesetak nezavisnih planinskih naroda u regionu. Tada su bili predvođeni Šeikom Mansurom, a zatim imamom Šamilom. Čečenski klanovi, zajedno sa svojim susedima iz Kirgistana i Dagestana su se upustili u dugotrajan i nasilan konflikt, da bi sačuvali svoj kulturni identitet, i da bi sprečili aneksiju od strane Ruske Imperije. Čečensko društvo se karakterizuje snažnim rivalitetom, ali i lojalnošću između 150 klanova. Postojala je direktna podela između nezavisnijih klanova koji su živeli na planinama, i onih iz nizija, koji su pružali manje otpora ruskoj vlasti.

Do 1858. najveći deo severnog Kavkaza je bio pod ruskom vlašću, sa mrežom vojnih garnizona i sve većeg broja ruskih doseljenika. Planinski narodi su dobili određene povlastice. Nisu morali da služe u ruskoj vojsci, imali su pravo da praktikuju islam i da sprovode šerijatsko pravo. Uprkos tome, povremeno su se dešavale pobune, koje su uticale na stabilnost regiona sve do poslednjih decenija carske vlasti.

Sovjetski period

Tokom građanskog rata koji je počeo posle pada carske države 1917. godine, obećanja o širokoj autonomiji navele su mnoge Čečene da stanu na stranu novog Boljševičkog režima. Moskva je 1921. godine odobrila osnivanje Planinske Autonomne Republike, koja je zauzimala veći deo severnog Kavkaza, sa izuzetkom Dagestana. Republika koja je bila konstituisana na šerijatskom pravu, je raspuštena nekoliko godina kasnije, zbog uvođenja nove nacionalne politike od strane Moskve. Ostale veće neruske nacionalnosti u Sovjetskom Savezu, uključujući Gruzine, Jermene i Azere su dobili suverene republike, dok su ostali manji narodi dobili manje autonomije u okvirima republika.

Čečenija je na početku bila predstavljena kao autonomna oblast u okviru Ruske Federalne Sovjetske Socijalističke Republike. Spojena je sa graničnom Ingušetskom provincijom 1934, a 1936. je ta združena oblast unapređena u oblik Čečensko-Inguške autonomne republike. Međutim, sledeće godine, Sovjetska vlast se ponovo okrenula represiji, tokom koje je oko 14.000 Čečena i Inguša ubijeno.

Republika je tokom 1944. ukinuta, i stotine hiljada Čečena i Inguša su deportovani u centralnu Aziju i Sibir, kao kaznu za navodnu saradnju sa nemačkim armijama. Veruje se da je oko 200.000 Čečena umrlo zbog teških uslova tokom putovanja, i tokom samog izgnanstva. Ovaj događaj je otežao odnose sa Moskvom i pojačao osećaj nacionalnog identiteta kod Čečena. Tokom Hruščove vlasti 1957. proterani narodi su vraćeni na mesta odakle su oterani. Kombinovana Čečenosko-Inguška republika je obnovljena, uz dodatak teritorije koja je ranije pripadala Rusiji, i to deo severno od reke Terek.

Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991, 15 suverenih republika je imalo dozvolu da postanu nezavisne države, ali je ruska vlast insistirala na integritetu Ruske Federacije. Iako je razlika između suverenih i nesuverenih republika u okviru Sovjetskog Saveza bila proizvoljna, internacionalna zajednica je smatrala da je ukidanje Sovjetskog Saveza bilo izvršeno po Helsinškim principima, koji su se ticali ne narušavanja postojećih granica. Ti principi su se ranije koristili prilikom stvaranja država naslednica u Južnoj Americi i Africi. Kao rezultat dogovora, međunarodna granica između Gruzije i Ruske Federacije se nalazila na južnoj ivici Čečenije, i tako je priznata.

Jednostrano proglašena nezavisnost (septembar 1991)

Ozlojeđenost Čečenskog naroda zbog odnosa Sovjetske vlasti prema njima, je ostala još uvek nepotegnuta tema, sve do poslednjih godina Sovjetske vlasti, kada je autoritet Moskve počeo da se smanjuje. U novembru 1990. rastao je pritisak za preispitivanje Čečenskog identiteta, što je dovelo do formiranja Čečenskog kongresa, predvođenog Džoharom Dudajevim, bivšim generalom sovjetskog vazduhoplovstva. Zbog duboko usađenog Čečenskog ogorčenja prema Rusiji, i istorijata deportacije, kongres je na nasilan način sticala moć, i 6. septembra 1991. godine je proglasila jednostranu nezavisnost. Ovaj potez je ojačan pobedom Dudajeva na predsedničkim izborima koji su održani 27. oktobra.

Genocid nad ruskim stanovništvom u Čečeniji

Prema popisu stanovništva 1989. godine Rusa na području Čečenije je bilo 293.771. Prestonica Grozni većinom je bila ruski grad jer su Rusi činili više od 50 odsto stanovništva.

Prvi napadi na Ruse su počeli već u 1990. godini. Cilj nove vlasti u republici bilo je stvaranje potpuno etnički čistog prostora u kome bi bili samo Čečeni.

Prema izjavama ruske Vlade iz jula 1999. godine na području Čečenije ubijena je 21.000 Rusa.

2002. godine predsednik Putin je rekao da je u etničkom čišćenju u Čečenije poginulo oko 30.000 ili više ljudi.

Prvi konflikt (1994—1996)

Početak konflikta

Do leta 1994. godine predsednik Dudajev je bio u nezavidnoj poziciji, zbog porasta tenzija sa čečenskom opozicijom, koje su prerasle u nasilje. Iz Kremlja su stizali signali o mogućoj pomoći Dudajevoj opoziciji, i to u vidu slanja materijalne pomoći. Određene ličnosti iz vrha ruske vlasti su se plašile, da usled neaktivnosti oko situacije u Čečeniji, i druge republike u Federaciji pokušaju da se otcepe. U obzir je uzeto i postojanje značajne etnički ruske populacije na teritoriji Čečenije, kojih je po procenama bilo oko 100.000. Mogli su se čuti i komentari koji su tvrdili da Moskva želi da uspostavi kontrolu u Čečeniji iz ekonomskih razloga. Prevashodno se mislilo na ponovno pokretanje naftne industrije oko Groznog, i stavljanja u upotrebu cevovoda koji povezuje Azerbejdžan i Rusiju, a prolazi kroz Čečeniju.

Uništeno BVP BMP-2 u Groznom 1995.

Iako je Dudajeva opozicija tokom septembra i oktobra imala podršku od strane ruskih vlasti, doživele su niz neuspeha, koji su kulminirali velikim porazom prilikom pokušaja osvajanja Groznog. Oko 100 boraca na strani opozicije su poginula, dok je više desetina zarobljeno. Među njima se nalazilo i više ruskih vojnika. Tokom sukoba su iznad Čečenije primećeni avioni i helikopteri ruske vojske, iako je ministarstvo odbrane tvrdilo da su te letelice pripadale neidentifikovanim snagama.

Do kraja novembra, odbijanje ruskih zvaničnika da prizna učešće u sukobima nije moglo više da se opravdava, i Moskva je morala da prizna da njihove snage učestvuju na strani opozicionara. Otvorila se mogućnost oštrijeg sukoba, ili pregovora sa Dudajevim. Uticajniji ljudi u Kremlju koji su se zalagali za pokazivanje sile, su predlagali za korišćenje svih vrsta naoružanja u pokoravanju Čečenije. Rusko rukovodstvo je imalo loše obaveštajne podatke, i verovalo je da bi napad svim sredstvima naterao Dudajeva da se povuče. Ministar odbrane Pavel Gračov je tvrdio da bi padobranska regimenta zauzela Grozni u roku od dva sata.

Najvažniji faktor u odluci da se napadne je bilo verovanje da bi brzi pobednički rat u Čečeniji poboljšao Jeljcinov položaj, na isti način na koji je intervencija na Haitiju pomogla američkom predsedniku Bilu Klintonu. Retko ko u Kremlju je sumnjao u uspeh vojne operacije. Manji broj zvaničnika je upozorio na moguće teške gubitke, i operaciju koja bi se završila slično kao ona u Avganistanu.

Jedinice ruske vojske i ministarstva unutrašnjih poslova su počele da se skupljaju na granici sa Čečenijom. Posle isteka ultimatuma, koji je do 9. decembra davao šansu Dudajevu da se preda, predsednik Jeljcin je dao ovlašćenje za korišćenje svih raspoloživih sredstava da se razoružaju ilegalne grupe, posle čega bi se uspostavila konstitutivna vlast u republici.

Ruske snage ulaze u Čečeniju

Ruske kopnene jedinice, koje su brojale oko 35.000 vojnika, su 11. decembra 1994. ušle u Čečeniju iz tri pravca. Posle početnog pasivnog usporavanja operacije od strane čečenskih i inguških civila, ruske snage su brzo obezbedile ravnicu severno od reke Terek. Na tom području je podrška Dudajevu bila najslabija, ali kako su se ruske trupe približavale Groznom, otpor je rastao.

Prvi pokušaj da se grad zauzme tokom novogodišnje noći je doživeo veliki neuspeh, uprkos tome što je ruska vojska bila mnogo brojnija i opremljenija. Ruske oklopne kolone, bez ikakve podrške su pokušale da zauzmu centar grada, misleći da će samo njihovo prisustvo naterati Čečene na predaju. Suprotno od toga, čečenski borci su bili podeljeni u male udarne grupe, koje su napadale izolovane ruske jedinice. Gubici među federalnim snagama su bili izrazito visoki - neke jedinice su bile potpuno uništene. Brigada Majkop je izgubila 20 od 26 tenkova, 102 od 120 oklopnih transportera i skoro ceo oficirski kadar, uključujući i komandanta. Procenjeno je da je oko 2.000 ruskih vojnika izgubilo živote u prvom napadu na Grozni.

Federalne snage su se pregrupisale i organizovale masovni artiljerijski i vazdušni napad, pre upada pešadijskih i specijalnih jedinicama, koje su imale za cilj osvajanje Groznog, deo po deo. Veliki delovi grada su zbog žestokih borbi pretvoreni u ruševine. Civilne žrtve su bile velike, naročito među etničkim Rusima, koji nisu imali prijatelje u Čečeniji kod kojih su mogli da se sklone.

Izveštaji o velikim ruskim gubicima su izazvali uznemirenost u ruskim medijima i javnosti. Do decembra 1995. procene o žrtvama su se kretale od 26 do 50.000, uključujući i 20.000 civila.

Odjek debakla u Čečeniji se osetio u ruskim političkim i vojnim ustanovama. Neki analitičari su tvrdili da je borba za vlast između frakcija u Kremlju kriva za ovaj debakl. Drugi su optužili političke lidere da nisu poslušali upozorenja iz vojske o opasnosti operacije. Drugi faktori koji su uticali na poraz su bili i loše stanje u oružanim snagama kao i nedostatak jedinstvene komandne strukture za pripadnike ministarstva odbrane, policije i sigurnosnih agencija koje su učestvovale u operaciji. U mnogo slučajeva se dešavalo da se loše obučeni i naoružani regruti šalju u akciju bez tačnih podataka o neprijatelju. Koordinacija operacija često nije postojala, što je rezultovalo incidentima sa prijateljskom vatrom.

Nedostatak discipline među često uplašenim ruskim vojnicima je vodio do odmazda nad civilnim stanovništvom, uključujući masakr 100 Čečena u selu Samaški u aprilu 1995. godine. Da bi se odredila razlika između boraca i civila, rusko ministarstvo unutrašnjih poslova je organizovalo centre za filtriranje. Mnogi zatvorenici su bili mučeni i ubijani. Veruje se da su hiljade ubijene u zatvoreništvu. Sva ta brutalnost je povećala ozlojeđenost čečenske populacije, koja je u sve većem broju podržavala pobunjenike i njihove ciljeve.

Nastavak konflikta

Krajem februara 1995. čečenski borci su pod pritiskom ruske vojske napustili Grozni. Do maja su se izgledi pobunjenika pogoršali, čim je ponestalo ljudstva, municije i medicinskih zaliha. U pokušaju da preokrenu situaciju, u junu 1995. grupa pobunjenika, pod vođstvom Šamila Basajeva bez ovlašćenja čečenskih vlasti su napali grad Buđonovsk na jugu Rusije. Pobunjenici su zauzeli bolnicu i tom prilikom uzeli 2.500 talaca. Ruska vlast, postiđena zbog neuspeha da osvoji zgradu, angažovala je premijera Rusije Viktora Černomirdina da pregovara sa Basajevim. Uzdržanost je prekinuta pošto je Rusija pristala na prekid vatre. Uslov za puštanje talaca je bio postizanje dogovora oko sklapanja mira.

Pregovori tokom jula i avgusta 1995. su se kretali u smeru konačnog dogovora, i usledilo je zatišje što se tiče borbenih operacija. Serija bombaških napada na ruske zvaničnike u Čečeniji, koje su izvršili čečenski pobunjenici, su doveli do prekida mirovnih pregovora. Postojale su spekulacije da su zvaničnici iz Moskve, koji su se zalagali za nastavak borbenih dejstava, naručili te napade, da bi sprečili potpisivanje mira.

Kremlj je posle nastavka sukoba najavio da će izbori u republici biti održani decembra 1995. godine. Bivši komunistički lider u Čečeniji, Doku Zavgajev je uz podršku Moskve ostvario ubedljivu pobedu, iako je sumnja u veze političara sa Moskvom prouzrokovalo malu izlaznost.

Kamion sa žrtvama borbi u Groznom

U januaru 1996. godine, čečenski borci su izvršili još jedan napad, sa ciljem uzimanja talaca, ovaj put u Kizljaru i Pervomajskoj u Dagestanu. Kao i kod talačke krize u Buđonovsku, i ovde je usledila prebrza i neuspešna akcija pokušaja oslobođenja talaca, koja je samo nanela dodatnu štetu vlasti u Moskvi.

U drugom krugu predsedničkih izbora u junu 1996. godine, predsednik Jeljcin je ponovio pokušaj da zaobiđe domaću nacionalističku opoziciju, nudeći čečenskim liderima mirovne pregovore, koji bi ipak očuvali integritet Ruske Federacije. Trenutak preokreta je bio kada je u aprilu 1996. ubijen Dudajev, čečenski lider, pošto je njegov položaj bio otkriven preko položaja njegovog satelitskog komunikacionog sistema. Njegov naslednik, Zelimkan Jandarbiev je otputovao u Moskvu na mirovne pregovore, koji su završeni i potpisani 27. maja 1996. godine. Sledećeg dana, Jeljcin je otputovao u Čečeniju. Obrativši se ruskim vojnicima, na aerodromu kod Groznog, poručio im je da je rat gotov, i da je otpor bandita i separatista slomljen.

Jeljcin je nakon toga pobedio svog komunističkog protivnika, tako što je obezbedio podršku popularnog bivšeg armijskog generala Aleksandra Lebeda. Predsednik Rusije je ipak prerano proglasio pobedu u Čečeniji. Prekid vatre se često kršio od strane pobunjenika, i tokom avgusta 1996. je počela čečenska ofanziva, kojom su uspeli da vrate skoro ceo Grozni pod svoju kontrolu. Ruska vojska se konstantno rasipala, i moral je bio veoma nizak. Ruski izveštači su javljali da su ruski vojnici otvoreno prodavali oružje i municiju pobunjenicima, i da su ih puštali da se slobodno kreću preko državnih granica.

Mirovni sporazum (avgust 1996)

Posle izbora, Lebed je postavljen za načelnika državne bezbednosti, i data su mu dva na oko nekompatibilna zadatka: da povrati kontrolu nad Groznim, i da istovremeno organizuje povlačenje ruskih trupa iz Čečenije do početka septembra.

Pokušaju ruskih snaga da povrate kontrolu nad Groznim i drugim delovima republike, su bili neuspešni. General Lebed je odlučio da vrši direktne pregovore sa čečenskim načelnikom štaba Aslanom Mashadovim. Okvirni dogovor je postignu 23. avgusta, posle tri runde pregovora. Dogovor je bio da se obe strane povuku iz Groznog na određene tačke van grada. Politički aspekt ovog dogovora sastojao se od petogodišnjeg odlaganja o odlučivanju o konačnom statusu republike. U međuvremenu, Čečenija bi, makar u ruskim očima, ostala deo Ruske Federacije, ali bi se autonomna vlast formirala posle novih izbora.

Iako je u ruskom parlamentu postojao otpor ovoj odluci, prekid vatre je stupio na snagu 27. avgusta 1996. godine. Lebed i Mashadov su potvrdili mir u Dagestanskom gradu Kasavurtu, 30. avgusta. Predstavnici Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju su prisustvovali potpisivanju sporazuma. Ukupan broj žrtava je procenjen na 60.000 - 100.000, a ranjenih na oko 240.000.

Dešavanja posle konflikta (1996—1998)

Otpuštanje Lebeda sredinom oktobra 1996. nije zaustavilo implementaciju Kasavurtskog sporazuma. Dalji dogovor na povlačenju ruskih snaga do januara 1997. je potpisan u novembru 1996. ostavivši Čečeniju pod kontrolom različitih čečenskih grupa. Glavni deo snaga, pod Mashadovom komandom je kontrolisala oko 60% teritorije. Tu teritoriju su kontrolisala dva kvazi nezavisna čečenska komandanta - Šamil Basaev, koji je 1995. predvodio napad na Budjonovsk, i Samal Raduev. Na severu je ostala mala teritorija lojalna proruskoj administraciji Doke Zavgaeva, dok su ostale manje teritorije bile kontrolisane od strane kriminalnih bandi.

Predsednički izbori su održani 27. januara 1997. godine. Aslan Mashadov, bivši načelnik generalštaba, je ostvario relativno laku pobedu (59% osvojenih glasova) u odnosu na konkurente, Basajeva (29% osvojenih glasova) i privremenog predsednika Jandarbieva (10% glasova). Rezultate su prihvatili svi, uključujući i Zavgaeva i Ruse koji su ga podržavali.

Međutim, brzo je postalo jasno da je nada u novi politički konsenzus sa ciljem ponovne izgradnje republike i uništene ekonomije, bila preuranjena. Nije postojala finansijska podrška iz federalnog budžeta, što je uz bezakonje i organizovani kriminal podrivalo Mashadov autoritet i onemogućavalo strane investicije. Tokom 1998. predstavnik ruskog predsednika je otet. Iste godine, tri Britanca i jedan Novozelanđanin, koji su došli u Čečeniju kao predstavnici britanskog Grendžer telekoma su takođe oteti i ubijeni od strane nepoznate grupe. Agencije za pružanje pomoći su takođe napadane. Do početka 1999. preko 1.300 Rusa, Dagestanaca i Inguša je bilo kidnapovano, mučeno ili ubijeno u Čečeniji.

Pokušaji da se promoviše islamski identitet su dodatno podelili čečensko rukovodstvo, najviše zbog rastućeg uticaja fundamentalističke interpretacije vahabizma. Vahabizam je osnovan u 18. veku, i poziva se na čist oblik vere, kao što je propovedao prorok Muhamed. Vahabizam podržava upotrebu sile u širenju učenja islama. Taj koncept vere je nepoznat umerenijoj i mističnijoj grani islama Sufi, koja je bila dominantna u Čečeniji.

Pokušaj Mashadova da zabrani taj Vahabijski pokret, bio je potkopan formiranjem savezništva između Basajeva i Vahabijskih boraca pod komandom Ibn el Hataba, saudijskog islamiste i veterana prvog konflikta i Građanskog rata u Tadžikistanu. Nova organizacija se zaklela da će isterati Ruse iz celog područja severnog Kavkaza i obrazovati islamsku republiku. Pored osuda čečenskog predsednika, borci su započeli napade na vojna i policijska utvrđenja u komšijskom Dagestanu.

Vidi još

• Drugi čečenski rat

Spoljašnje veze

• Konflikt u Čečeniji - biblioteka donjeg doma skupštine