Pridev

Pridevi su reči koje označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Oni spadaju u promenljive vrste reči. Nisu samostalne, a u rečenici vrše službu atributa ili dela imenskog predikata. Pridevi rod, broj i padež dobijaju od imenice uz koju stoje. Primeri za prideve su: U laži su kratke noge; Nova devojčica u našoj školi je lepa.

Pridevi su vrsta reči koja se prideva imenicama, odnosno opisuje imenice. Oni su u mnogim jezicima reči koje menjaju imenice, obično ih opisujući ili specificirajući, ali nisu univerzalna vrsta reči, jer nemaju svi jezici prideve. Na primjer, kineski jezik nema pridjeve: sve reči koje se prevode kao pridjevi zapravo su stativni glagoli.

U nekim se jezicima participi koriste kao pridevi. Imenice koje menjaju druge imenice ponekad se zovu modifikujuće imenice, imenice s pridevskom službom, ili deo složene imenice (npr. eng. ice u ice cream; srpski radio u radioaparat).

U nekim jezicima, kao što je engleski, ne postoji dogovor oko prideva: neki svrstavaju engleske članove (a, an, the) i posvojne oblike imenica (Mary's) u pridevima, a neki ne. U srpskom jeziku reči „taj“, „moj“, „njegov“ se klasifikuju kao zamenice, a reči „Ivanov“ i „Marijin“ su pridevi, iako imaju veoma sličnu funkciju. , kao i gramatička svojstva (npr. promena po padežu).

Pridevi se dele na:

• Opisne, koji označavaju osobine imenica uz koje stoje.
• Prisvojne, koji označavaju pripadanje imenice uz koju stoje nekome.
• Gradivne, koji označavaju od čega je načinjena imenica uz koju stoje.
• Vremenske, koji označavaju imenicu po vremenu.
• Mesne, koji označavaju na koje se mesto odnosi imenica uz koju stoje.

Pridevski vid

Pridevski vid je gramatička kategorija koju imaju samo pridevi. Postoje dva pridevska vida:

• Neodređen pridevski vid (lep čovek)
• Određeni pridevski vid (lepi čovek)

Reč koja se nalazi u određenom pridevskom vidu uvek se završava samoglasnikom -i. Određeni pridevski vid je obavezan za reči u množini.

U srpskom jeziku

U srpskom su pridevi promenljiva vrsta reči. Svaki se pridev menja po:

• rodu (tj. svaki pridev ima posebne oblike u sva tri roda)
• broju
• padežima

Pridevi imaju isti rod, broj i padež kao imenica kojoj se predlažu.

Mnogi se pridevi menjaju i po stupnjevima, a postoji i promena po određenosti.

Podela prideva

Pridevi se dele po značenju na:

• opisne ili kvalitativne (kakvo je nešto, npr. žut, veliki)
• posvojne (čije je nešto, npr. očevo, mačje)
• gradivne (od čega je nešto, npr. zlatan, drven)

Imenička (neodređena) promena

Ova promena prideva se koristi:

• kada su pridevi deo imenskog predikata
• kod posvojnih prideva na -ov, -ev, -in, -jev, -ljev (stričev, svekrvin, Ivanov, Garibaldijev, Jakovljev...)

U govornom se jeziku neodređeni oblici upotrebljavaju ređe od određenih, osim u nominativu.

Imenička ili neodređena deklinacija

Padež	Muški rod (jd.)	Ženski rod (jd.)	Srednji rod (jd.)	Muški rod (mn.)	Ženski rod (mn.)	Srednji rod (mn.)
Nominativ	lep-Ø	lep-a	lep-o	lep-i	lep-e	lep-a
Genitiv	lep-a	lep-e	lep-og	lep-ih	lep-ih	lep-ih
Dativ	lep-u	lep-oj	lep-u	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)
Akuzativ	lep-a (za živo) lep-Ø (za neživo)	lep-u	lep-o	lep-e	lep-e	lep-a
Vokativ	lep-i	lep-a	lep-o	lep-i	lep-e	lep-a
Lokativ	lep-u	lep-oj	lep-u	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)
Instrumental	lep-im	lep-om	lep-im	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)

Pridjevsko-zamenička (određena) promena

Ova promena prideva se koristi:

• ako je uz imenicu još i pokazna zamjenica (npr. taj)
• u delu naziva (tj. ako se pridev uvek koristi uz imenicu u nekoj frazi)
• kod posvojnih prideva na -ji, -ki (gradski, jutarnji, vojnički...)
• kod nekih prideva kao što su jarki, žarki
• kod prideva koji završavaju na -ći (brijaći, šivaći, idući)
• kod prideva koji označavaju imenicu s obzirom na položaj i u prostoru i u vremenu (mesečni, nedeljni, davni, noćni, severni, južni, desni)
• kod prideva na -dni, -eni, -ni (radni, kućni, rečni, vodeni, kopneni, vjenčani)
• kod posvojnih prideva na -ski, -ški, -ji, -nji, -šnji... (kozji, večernji, unutrašnji, gradski, vojnički, mladićki, skijaški)

Pridevsko-zamenička ili određena deklinacija

Padež	Muški rod (jd.)	Ženski rod (jd.)	Srednji rod (jd.)	Muški rod (mn.)	Ženski rod (mn.)	Srednji rod (mn.)
Nominativ	lep-i	lep-a	lep-o	lep-i	lep-e	lep-a
Genitiv	lep-og(a)	lep-e	lep-og	lep-ih	lep-ih	lep-ih
Dativ	lep-om(u)	lep-oj	lep-u	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)
Akuzativ	lep-og(a) (za živo) lep-i (za neživo)	lep-u	lep-o	lep-e	lep-e	lep-a
Vokativ	lep-i	lep-a	lep-o	lep-i	lep-e	lep-a
Lokativ	lep-om(e)	lep-oj	lep-u	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)
Instrumental	lep-im(a)	lep-om	lep-im	lep-im(a)	lep-im(a)	lep-im(a)

Osnove koje završavaju na palatal (npr. tuđ) u nekim padežima umesto o (podebljano u tablici gore) imaju e (DAT tuđem), i ne mogu imati naveske na -e.

Stupnjevi prideva

Postoje tri stupnja opisnih pridjeva:

• pozitiv, kojim se iskazuje apsolutno svojstvo, npr. Ivana je brza.
• komparativ, kojim se iskazuje relativno svojstvo npr. Ivana je brža (od Marije, ali je ipak spora)
• superlativ, kojim se iskazuje svojstvo u odnosu na sve s kojima nešto uspoređuje, npr. Ivana je najbrža.

Pozitiv je oblik koji je „uobičajen”, nalazi se u rečnicima i najčešće se upotrebljava.

Komparativ se formira od pozitiva na sledeće načine:

• dodavanjem -(i)ji, pri čemu može doći do glasovnih promena, i uz moguće otpadanje sufiksa: crven: crveniji; ukusan : ukusniji; dubok : dublji (< dub-ji) ...
• dodavanjem -ši, samo kod sledećih prideva: mek : mekši, lep : lepši, lak : lakši ...
• od druge osnove (tj. suplativno): dobar : bolji; zao : gori; velik : veći; malen : manji ...

Ispred ovih sufiksa nestaje nepostojano a (ukusan : ukusn-iji).

Superlativ se tvori dodavanjem prefiksa naj- na komparativ: veći : najveći.

Gradivni i posvojni pridevi uglavnom nemaju stupnjeve (osim pozitiva) - ne postoji *Ivanoviji u značenju "više Ivanov". Ako je potrebno izraziti stupnjevanje, koristi se spomenuta konstrukcija s prilogom više (koji je u komparativu, i za kojeg postoji i superlativ najviše).

Poređenje (komparacija) prideva

Poređenje prideva je iskazivanje različite zastupljenosti neke osobine kod imenice uz koju stoji pridev. Postoje dva stepena poređenja. Porede se samo opisni pridevi.

• Pozitiv je osnovni oblik prideva
• Komparativ je prvi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka -ji, -iji, -ši na pozitiv.
• Superlativ je drugi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka naj- ispred komparativa.

Primer:

• nov - noviji - najnoviji

Nepravilna komparacija (Javlja se samo kod ova četiri prideva):

• dobar - bolji - najbolji
• zao - gori - najgori
• mali - manji - najmanji
• velik - veći - najveći

Kod nekih prideva dolazi do jotovanja:

• brz - brži - najbrži

Pravopisna pravila kod superlativa

Kada komparativ počinje suglasnikom J, obavezno je udvojeno pisanje suglasnika J.

• jak - jači - najjači
• jednostavan - jednostavniji - najjednostavniji
• jeftin - jeftiniji - najjeftiniji
• južno - južnije - najjužnije

Složeni i polusloženi pridevi

Složeni pridevi, odnosno pridevske složenice, predstavljaju grupu prideva koji se grade potpunim spajanjem neke reči sa osnovnim pridevom, čime se dobija novi, složeni pridev sa specifičnim značenjem. Tako se, na primer, spajanjem dva prideva: svetao i plav, dobija novi, složeni pridev - svetloplav, dok se spajanjem dva prideva: južni i slovenski, dobija novi, složeni pridev - južnoslovenski.

Polusloženi pridevi, odnosno pridevske polusloženice, predstavljaju grupu prideva koji se grade povezivanjem neke reči sa osnovnim pridevom uz pomoć crtice, čime se dobija novi, polusloženi pridev, a značenje tog prideva proističe iz odnosa između njegovih sastavnih delova. Tako se, na primer, povezivanjem dva prideva: ruski i engleski, uz pomoć crtice, dobija novi pridev: rusko-engleski, koji označava neku pojavu koja je u isto vreme i ruska i engleska - na primer: rusko-engleski rečnik.

Vidi još

• Vrste reči
• Prisvojni pridevi
• Pridevi u latinskom jeziku

Literatura

• Klajn, Ivan (2004) [1981]. Rečnik jezičkih nedoumica (PDF) (6. izd.). Beograd: Srpska školska knjiga. 
• Nikolić, Miroslav, ur. (2011) [2007]. Rečnik srpskoga jezika (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. 
• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010) [1993]. Pravopis srpskoga jezika (PDF) (izmenjeno i dopunjeno ekavsko izd.). Novi Sad: Matica srpska. 
• Šipka, Milan N. (2010). Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom (PDF) (1. izd.). Novi Sad: Prometej. 
• Dixon, R.M.W. (1977). „Where have all the adjectives gone?”. Studies in Language. 1: 19—80. doi:10.1075/sl.1.1.04dix. 
• Dixon, R.M.W.; R. E. Asher (Editor) (1993). The Encyclopedia of Language and Linguistics (1st izd.). Pergamon Press Inc. str. 29—35. ISBN 0-08-035943-4. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Dixon, R.M.W. (1999). Adjectives. In K. Brown & T. Miller (Eds.), Concise encyclopedia of grammatical categories (pp. 1–8). Amsterdam: Elsevier. ISBN 0-08-043164-X.
• Rießler, Michael (2016). Adjective attribution. Language Science Press. ISBN 9783944675657. 
• Warren, Beatrice. (1984). Classifying adjectives. Gothenburg studies in English (No. 56). Göteborg: Acta Universitatis Gothoburgensis. ISBN 91-7346-133-4.
• Wierzbicka, Anna (1986). „What's in a noun? (or: How do nouns differ in meaning from adjectives?)”. Studies in Language. 10 (2): 353—389. doi:10.1075/sl.10.2.05wie. 
• Brinton, L. 2000. The structure of modern English: A linguistic introduction.
• Bolinger, D. 1967. Adjectives in English: Attribution and predication. Lingua18: 1–34.
• Carnie, A. 2013. Syntax: A generative introduction. Oxford, UK: Wiley-Blackwell.
• Cinque, G. (2014). The semantic classification of adjectives. A view from syntax. Studies in Chinese Linguistics. 35. 1-30.
• Crystal, D. 1997. A dictionary of linguistics and phonetics, 4th edition. Oxford, UK: Blackwell Publishers.
• Culicover, Peter and Ray Jackendoff. 2005. Simpler Syntax. Oxford University Press: Oxford.
• Eroms, H.-W. 2000. Syntax der deutschen Sprache. Berlin: de Gruyter.
• Greenbaum, S. 1996. The Oxford English grammar. New York: Oxford University Press.
• Haegeman, L. and J. Guéron 1999. English Grammar: A generative perspective. Oxford, UK: Blackwell Publishers.
• Jurafsky, M. and J. Martin. 2000. Speech and language processing. Dorling Kindersley (India): Pearson Education, Inc.
• Kesner Bland, S. 1996. Intermediate grammar: From form to means and use. New York: Oxford University Press.
• Osborne, T. 2003. The left elbow constraint. Studia Linguistica 57, 3: 233-257.
• Ouhalla, J. 1994. Transformational grammar: From principles and parameters to minimalism. London: Arnold.
• Radford, A. 2004. English syntax: An introduction. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
• Sportiche, D., Koopman, H. J., & Stabler, E. P. (2014). An introduction to syntactic analysis and theory. Chichester: Wiley-Blackwell.
• Starosta, S. 1988. The case for lexicase. London: Pinter Publishers.
• Bobaljik, J. D. 2012. Universals in Comparative Morphology. MIT Press.
• Bresnan, J. 1973. Syntax of the comparative clause construction in English. Linguistic Inquiry 35, 275-343.
• Bresnan, J. 1976. On the form and functioning of transformations. Linguistic Inquiry 7, 3-40.
• Corver, N. 2006. Comparative deletion and subdeletion. Volume 1, The Blackwell companion to syntax, eds. M. Everaert and H. van Riemsdijk, 582-637. Malden: Blackwell.
• Grimshaw, J. 1987. Subdeletion. Linguistic Inquiry, 659-669.
• Huddleston, R. and G. Pullum. 2002. The Cambridge gammar of the English Language.
• Lechner, W. 2004. Ellipsis in comparatives. Berlin: Mouton de Gruyter.
• Napoli D.J. 1983. Comparative ellisis: A phrase structure analysis. Linguistic Inquiry 14, 675-694.
• Osborne, T. 2009. Comparative coordination vs. comparative subordination. Natural Language and Linguistic Theory 27, 427-454.
• Pinkham, J. 1982. The formation of comparative clauses in French and English. Doctoral dissertation, Harvard University.
• Ryan, K. 1983. Than as a coordination. Papers from the nineteenth regional meeting of the Chicago Linguistics Society. 353-361.
• Stassen, Leon. 1985. Comparison and universal grammar. Oxford: Blackwell.
• Bowern, Claire (2013). A grammar of Bardi. Berlin: De Gruyter Mouton. ISBN 978-3-11-027818-7. OCLC 848086054. 
• Simpson, Jane (6. 12. 2012). Warlpiri Morpho-Syntax : a Lexicalist Approach. Dordrecht. ISBN 978-94-011-3204-6. OCLC 851384391. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dixon, R. M. W. (1982). Classifiers in Yidiny. In R. M. W. Dixon (ed.), Where have all the adjectives gone? (pp. 185–205.) Berlin: Mouton.
• Walsh, M. (1997). Noun classes, nominal classification and generics in Murrinhpatha. In M. Harvey & N. Reid (eds.), Nominal classification in Aboriginal Australia (pp. 255–292). Amsterdam & Philadelphia: John Benjamins.
• Aikhenvald, Alexandra Y. (2000). Classifiers: A typology of noun categorization devices. Oxford studies in typology and linguistic theory. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-823886-X.
• Allan, Keith. (1977). Classifiers. Language, 53, 2, 285–311.
• Craig, Colette. (ed.) (1986). Noun Classes and Categorization: Proceedings of a Symposium on Categorization and Noun Classification, Eugene, Oregon, October 1983. Typological Studies in Language, 7. Amsterdam: John Benjamins.
• Rude, Noel. (1986). Graphemic classifiers in Egyptian hieroglyphics and Mesopotamian cuneiform. In Colette Grinevald (ed.), Noun Classes and Categorization (pp. 133-138.) Amsterdam: John Benjamins.
• Senft, Gunther. (ed.) (2008). Systems of nominal classification. Cambridge: Cambridge University Press.
• Grinevald (Craig), Colette. (2004). "97. Classifiers", in: C. Lehmann, J. Mugdan et al. (eds.), Morphology, An International Handbook on Inflection and Word-Formation. Volume 2. Berlin – New York: De Gruyter, 1016–1032.
• Goldwasser, Orly & Colette Grinevald (Craig) (2012). "What Are Determinatives Good For?", in: E. Grossman, S. Polis & J. Winand (eds.), Lexical Semantics in Ancient Egyptian. Hamburg: Widmaier, 17–53.
• Bauer, Brigitte. L. M. (2017). Nominal Apposition in Indo-European Its Forms and Functions, and Its Evolution in Latin-Romance. Berlin – Boston: De Gruyter. Chapter 3: 62–88.

Spoljašnje veze

• Opšte obrazovanje: Pridevi