Википедија

Pripjat

Напуштени град у Украјини

Pripjat (ukr. Прип'ять, rus. Припять) napušteni je grad na severu Ukrajine, u Kijevskoj oblasti, blizu granice sa Belorusijom. Izgrađen je u kratkom vremenskom periodu paralelno sa gradnjom nuklearne elektrane i bio je predviđen kao mesto u kome će živeti zaposleni u elektrani i njihove porodice. Grad se vremenom proširivao, a broj stanovnika se 1986. popeo na skoro 50.000.

Pripjat
ukr. Прип'ять, rus. Припять
Kolaž Pripjata
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Ukrajina
Oblast Kijevska oblast
Osnovan4. februar 1970.
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2018.0
(napušten od 1986.)
(između 49.000 i 50.000 (1986))
 — gustina0 st./km2
Geografske karakteristike
Koordinate51° 24′ 18″ S; 30° 03′ 20″ I / 51.40506° S; 30.05544° I / 51.40506; 30.05544
Vremenska zonaUTC+2 (EET), leti UTC+3 (EEST)
Površina~ 6 km2
Pripjat na karti Ukrajine
Pripjat
Pripjat
Pripjat na karti Ukrajine
Poštanski broj255614
Pozivni broj4499
Veb-sajt
Prip'яtsьkiй mіsьkiй vikonavčiй komіtet

Nakon Černobiljske katastrofe 1986. grad je napušten, a stanovništvo je evakuisano u druga naselja Kijevske oblasti. Kasnije je izgrađen grad Slavutič, koji je postao novi dom za veliki broj stanovnika Pripjata. Naselja unutar zone od 30 kilometara oko nuklearne elektrane su takođe evakuisana, a ova zona je stavljena pod posebni nadzor zbog teške kontaminacije ispuštenim radioaktivnim materijalom.

Nakon evakuacije, gradom su patrolirali pripadnici vojske i milicije kako bi se sprečili ilegalni ulasci i pljačke. Pojedine objekte u gradu i dalje su koristili likvidatori i radnici elektrane, čiji su preostali reaktori nastavili sa radom. Učinjen je i napor da se određeni delovi grada dekontaminiraju.

Krajem 20. i početkom 21. veka, sa gašenjem poslednjih reaktora nuklearne elektrane, grad je potpuno napušten. U ovom periodu povećan je i broj ilegalnih ulazaka u grad i pljački. Pljačkaši su provaljivali u stanove i uzimali sve što su mogli odneti, ne obazirući se na radijaciju. Zgrade su zbog neodržavanja ubrzano propadale.

U drugoj deceniji 21. veka, grad i okolnu zonu je počeo da posećuje sve veći broj turista. Ukrajinske vlasti su 2011. zvanično odobrile turistima da posećuju Pripjat i Zonu isključenja i njihov broj je u narednim godinama rastao. Radioaktivnost je danas značajno opala, ali širom grada još uvek postoje žarišta povećane radioaktivnosti.

Početkom Ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, grad se našao u zoni borbenih dejstava, jer je dio ruskih vojnih snaga iz pravca Bjelorusije, preko zone isključenja, napredovao prema glavnom gradu Kijevu. Nakon žestokih borbi tokom marta 2022, Ruska vojska se krajem meseca povukla sa severa Ukrajine i napustila Pripjat i zonu isključenja.

Sa reputacijom „savremene nekropole” i „grada zamrznutog u vremenu”, Pripjat je postao inspiracija za dela popularne kulture, naročito distopijske filmove i video-igre. U narednim decenijama zgrade će se bez ljudske intervencije srušiti, a betonske površine će zameniti vegetacija.

Geografske karakteristike uredi

Nekoliko lokacija je razmatrano kao potencijalno mesto izgradnje budućeg grada. Među njima su bila područja grada Černobilja, lokacije severno i južno od sela Kopači, područje zapadno od železničke stanice Janov i područje sela Lesnoj.[1] Za izgradnju je izabrano mesto blizu sela Semihodi na severu Ukrajine na desnoj obali reke Pripjat, pritoke Dnjepra, po kojoj je novi grad i dobio ime.[2] Radi se o retko naseljenom, ravničarskom, pretežno šumovitom i močvarnom području poznatom kao Polesje. Pored blizine reke, lokacija je izabrana i zbog blizine već postojeće železničke stanice i autoputa.[3]

Nadmorska visina većeg dela teritorije na kojoj je izgrađen grad je 112 do 113 metara, osim jugoistočnog dela gde je nadmorska visina od 118 do 120 metara. Teren je ravan sa blagim nagibom prema reci i njenim pritokama. Površina sliva u delu gde je izgrađena nuklearna elektrana je 106.000 km².[4] Istočni deo Polesja, kojem pripadaju grad i elektrana, ima relativno malu gustinu naseljenosti od svega 70 st./km². U vreme nesreće 1986. unutar radijusa od 30 kilometara oko elektrane već je živelo oko 110.000 stanovnika, od čega skoro polovina u Pripjatu.[4]

Istorija uredi

Izgradnja uredi

 
Natpis na ulazu u Pripjat

Izgradnja Pripjata počela je 1970. na teritoriji sela Semihodi i u neposrednoj blizini sela Novopešeliči. U isto vreme počela je i izgradnja nuklearne elektrane, ali je izgradnja grada brže napredovala jer su, prema rečima gradonačelnika Pripjata Vladimira Vološka neposredno pre katastrofe, „radnici koji su radili na njenoj izgradnji želeli da žive u udobnim stanovima”.[5] Pripjat je bio deo Sovjetskog projekta brze izgradnje, koji je podrazumevao zajednički poduhvat velikog broja „superproduktivnih” udarnih brigada iz celog Sovjetskog Saveza.

Grad je izgrađen na teritoriji od 600 hektara, od kojih su na oko 42 hektara bili parkovi i travnate površine. Izgrađeno je ukupno 5 mikrorejona koji su bili raspoređeni oko gradskog centra. Bila je planirana i izgradnja šestog mikrorejona na teritoriji severoistočno od grada. Na ovom području danas se nalazi peščani plato koji je nastao pripremanjem zemljišta za izgradnju stambenih zgrada.[2] Grad je zamišljen kao veliko saobraćajno čvorište. Imao je železničku stanicu i rečnu luku. Nuklearna elektrana je imala transportni kombinat (Avtotransportnый kombinat Černobыlьskoй AЭS) sa ukupno 533 vozila, od čega 167 autobusa.[6]

Osnovna karakteristika arhitekture je bio princip triangularne gradnje (rus. принцип «треугольной» застройки)[7] koji je karakterisala kombinacija zgrada niže spratnosti i visokih zgrada, veliki prostor između zgrada kao i raspored ulica i avenija pod jednakim uglom. Ovakav način izgradnje primenjivan je i u nekim drugim gradovima, tako da postoji sličnost između pojedinih delova Pripjata i delova gradova kao što su Kurčatov, Semej, Volgodonsk i Toljati. Grad je rastao u proseku za oko 1.500 stanovnika godišnje, od čega je oko 800 bio rezultat prirodnog priraštaja, a ostatak su bili ljudi koji su došli u grad iz drugih delova zemlje. Prvobitnim planom predviđeno je da grad dostigne broj od 75-78.000 stanovnika.[8]

Nuklearni grad uredi

Statistika

Prema statistici iz januara 1986. u gradu je živelo 49.400 stanovnika. Bilo je 160 stambenih jedinica sa 13.414 stanova. Izgrađeno je 15 vrtića i osnovnih škola i 5 srednjih škola. Gradska bolnica mogla je da primi 410 pacijenata. U gradu je radilo 25 trgovina i tržnih centara, kao i 27 kafića, kafeterija i restorana sa ukupnim kapacitetom od 5.535 mesta. Grad je imao bioskop sa 1.220 mesta i umetničku školu za 312 učenika. Što se tiče sportskih objekata, grad je imao 10 sportskih dvorana, 10 streljana, 3 bazena i 2 stadiona. Pored jednog parka, grad je imao i 35 igrališta. U gradu su radile 4 fabrike sa ukupnom godišnjom proizvodnjom od 477 miliona rublji.

[6]

U oktobru 1976. počelo je punjenje veštačkog jezera za hlađenje nuklearnih reaktora.[9] Prvi reaktor završen je 1977, a drugi godinu dana kasnije.[9] Rezolucijom Vrhovnog sovjeta Ukrajinske SSR iz 1979. Pripjat je i zvanično dobio status grada,[9][10] kao jedan od nekoliko nuklearnih ili atomskih gradova (rus. Атомград). Pristup Pripjatu nije bio ograničen, za razliku od nekih drugih zatvorenih gradova od vojnog značaja u Sovjetskom Savezu. Smatralo se da su tadašnji nuklearni reaktori bili ponos inženjeringa i napretka Sovjetskog Saveza.

U to vreme Pripjat je bio jedan od prestižnijih gradova u regiji, sa razvijenim kulturnim i društvenim životom. Ljudi iz okolnih gradova i sela, uključujući i Černobilj, koji je bio centar rejona, dolazili su u kupovinu u Pripjat koji je bio odlično snabdeven namirnicama.[1] Stanovništvo grada bilo je veoma mlado, prosečna starost stanovnika je bila 26 godina,[11] ipak i mnogi penzionisani ljudi iz cele Ukrajine su nastojali da se presele u Pripjat, smatrajući grad i okolinu poželjnim mestom za život.[12]

Veštačko jezero za hlađenje snabdevalo je grad svežom ribom tokom cele godine, a na njegovim obalama je svakodnevno bilo mnogo ribara. Radijacija u jezeru bila je ispod nivoa osetljivosti mernih instrumenata.[5] Brz rast broja stanovnika pripisuje se i činjenici da je grad postao saobraćajno čvorište Polesja, sa izgrađenom drumskom, željezničkom i rečnom infrastrukturom. Vlasti su dovodile goste iz inostranstva u Pripjat kako bi im pokazale primer modernog sovjetskog grada. Do 1986. u gradu su izgrađeni bioskop, palata kulture, 4 biblioteke, hotel, umetnička škola sa koncertnom dvoranom, medicinski kompleks, preko 10 vrtića, srednje škole, kafići i prodavnice. Svaki mikrorejon je imao školu, biblioteku, prodavnice, sportske objekte i igrališta za decu.[1]

Prema popisu iz 1985. u gradu je živelo oko 47.500 stanovnika, među kojima su bili pripadnici 27 različitih nacionalnosti. Zvanični sovjetski časopis na engleskom jeziku Soviet Life objavio je u februarskom broju 1986. kratak članak u kojem je opisao grad kao idilično mesto za život čiji stanovnici uopšte nisu zabrinuti zbog nuklearne elektrane u njihovoj blizini.[5] U istom broju citirana je i izjava ukrajinskog ministra energije i elektrifikacije Vitalija Skljarova, koji je rekao da se nuklearne nesreće dešavaju jednom u 10.000 godina.[5] Gradonačelnik Vladimir Vološko je u istom broju kao glavne probleme grada naveo „bejbi bum”, odnosno veliki broj rođenih beba koji je doveo do nedovoljnog broja vrtića i dnevnih centara zbog velike potražnje. Kao drugi problem naveo je nezaposlenost žena i nedovoljan broj garaža i parking prostora.[5]

Katastrofa uredi

Za više informacija pogledajte: Černobiljska katastrofa i Nuklearna elektrana Černobilj

Havarija na reaktoru 4 uredi

Za više informacija pogledajte: RBMK
 
Reaktor 4 nekoliko meseci nakon katastrofe. Reaktor 3 se vidi iza ventilacione komore.

Četiri aktivna reaktora nuklearne elektrane Černobilj, kao i dva koja su tada bila u izgradnji pripadala su RBMK-1000 tipu reaktora. Svaki reaktor proizvodio je 1 GW električne energije (3,2 GW termalne energije).[13] Reaktor 4 je bio najmlađi od njih i završen je 1983. Planirano je da se 25. aprila ovaj reaktor ugasi zbog redovnog održavanja. Operateri su hteli da iskoriste ovu priliku da provedu test kojim je trebalo da se utvrdi da li se u slučaju prekida spoljašnjeg napajanja električnom energijom, rotaciona energija dobijena od turbogeneratora, koji bi se i dalje obrtao zbog zaostalog pritiska pare, mogla iskoristiti da se proizvede potrebna električna energija za sistem hlađenja reaktora u periodu od 40 do 50 sekundi, odnosno dok se ne uključe dizel-generatori.

Test je trebalo da bude obavljen za vreme dnevne smene u nuklearnoj elektrani i pripreme su počele 12 sati ranije, kada je počelo postepeno smanjivanje snage reaktora. U poslepodnevnim časovima snaga reaktora je smanjena na 50% (1,6 GWt), pa je jedan od dva turbogeneratora isključen. Test je zahtevao dalje smanjivanje snage reaktora na 700-1.000 MWt, ali za ovo nije dobijena dozvola iz Kijeva zbog velike potrebe za električnom energijom u tom trenutku.[13] Snaga reaktora održavana je na 50% nominalne snage, a sistem za hlađenje jezgra u slučaju nužde je namerno isključen.[14] U 23:10 je dobijena dozvola da se nastavi sa testom i smanjenjem snage reaktora. Dnevna smena je do tada već odavno otišla, a večernja smena je odlazila tačno u ponoć. Ovo je značilo da će test biti obavljen na prelasku iz večernje u noćnu smenu. U 00:05 26. aprila snaga reaktora je pala na 700 MWt, i nastavila je dalje da pada zbog velikih količina ksenona-135, koji je proizvod nuklearne fisije i apsorber neutrona.[15][a]

Kada je snaga reaktora pala na 500 MWt, inženjer Leonid Toptunov napravio je grešku i spustio kontrolne šipke preduboko u reaktor, zbog čega je njegova snaga još više počela da opada, spustivši se na nivo od svega 30 MWt, odnosno na manje od 5% minimalne snage pri kojoj je trebalo da bude obavljen test.[16] Na ovom nivou reaktor je bio izuzetno nestabilan, a trovanje produktima fisije je nastavljeno. Jedini način da se podigne snaga reaktora u tom trenutku bio je da se izvadi većina kontrolnih šipki što je i učinjeno. Automatski sistem za upravljanje kontrolnim šipkama je isključen, a one su zatim podignute do gornjih limita. Vađenjem kontrolnih šipki snaga reaktora je podignuta na 200 MWt. U ovom periodu ignorisano je nekoliko automatskih alarma koji su se oglasili kao posledica nestabilnog rada reaktora pri niskoj snazi i visokom nivou trovanja ksenonom-135.

Kao deo testa, uključene su dodatne pumpe koje su povećale protok vode i smanjile pritisak pare, što je opet imalo za posledicu smanjivanje snage reaktora. Operateri su odgovorili isključivanjem dve pumpe, kako bi smanjili protok vode, i vađenjem dodatnih kontrolnih šipki. U reaktoru je od 211 kontrolnih šipki ostalo samo 18, iako je prema pravilima 28 kontrolnih šipki uvek moralo biti do kraja spušteno.

Test je počeo 26. aprila u 1:23:04.[17] Dotok pare do turbogeneratora je zatvoren, dok su u isto vreme pokrenuti dizel-generatori. Ovi dizel-generatori trebalo je da preuzmu napajanje 4 aktivne pumpe koje su regulisale dotok vode u reaktor u 1:23:43, dok je u međuvremenu napajanje trebalo da bude obezbeđeno od turbogeneratora koji se gasio. Međutim, kako je turbogenerator usporavao tako se smanjivalo i napajanje za 4 aktivne pumpe, što je za posledicu imalo sve manji protok vode u reaktoru. Reaktor je tada upao u obrnutu petlju od one u kojoj je njegova snaga ranije smanjena. Slab dotok vode doveo je do njenog ključanja i do pojave „parnih praznina”. Pošto tečna voda bolje apsorbuje neutrone od pare, snaga reaktora je počela da raste pa je još više vode prelazilo u paru, a to je dovelo do još većeg rasta snage reaktora.

 
Audio-zapis telefonskih razgovora
Audio-zapis telefonskih razgovora između dispečera u vatrogasnim stanicama u Pripjatu i okolini u noći Černobiljske katastrofe
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

U 1:23:40 pritisnuto je dugme za gašenje reaktora u slučaju nužde,[17] čime je otpočelo spuštanje kontrolnih šipki. One su spuštane brzinom od 0,4 metra u sekundi i trebalo je od 18 do 20 sekundi da se potpuno spuste. Kontrolne šipke su imale grafitne produžetke, a pošto su bile do kraja podignute, njihovim spuštanjem je na početku došlo do porasta reaktivnosti u reaktoru.[17] Nagli rast snage doveo je do pregrejavanja jezgra i do lomljenja pojedinih kanala u kojima se nalazilo gorivo. Slomljeni kanali su zatvorili put kojim su se spuštale kontrolne šipke, pa su one zaglavljene na oko 1/3 dubine reaktora. Veliki pritisak pare doveo je do pucanja kanala sa gorivom, pa se gorivo pomešalo sa vodom u delu za hlađenje reaktora. Snaga reaktora skočila je na 30.000 MWt. Ubrzo nakon toga došlo je do prve eksplozije koja je podigla gornji betonski poklopac reaktora težak 2.000 tona i izbacila ga kroz krov zgrade u kojoj se nalazio reaktor.[18] Ubrzo nakon prve eksplozije, usledila je druga eksplozija koja je uništila reaktor i prekinula nuklearnu lančanu reakciju.[18] Međutim, druga eksplozija je izbacila grafit i drugi radioaktivni otpad u neposrednu okolinu reaktora, dok se materijal koji se nalazio u reaktoru zapalio nakon što je došao u kontakt sa vazduhom, što je doprinelo radioaktivnoj kontaminaciji velike teritorije.[18]

Vatrogasci Pripjata — prve žrtve uredi

Vatrogasci koji su bili stacionirani u nuklearnoj elektrani stigli su prvi na mesto nesreće, nekoliko minuta nakon eksplozije i nakon što se oglasio protivpožarni alarm. Vatrogasci iz Pripjata su došli ubrzo posle njih, dok su vatrogasci iz udaljenijih mesta došli kasnije. Vatrogasna brigada iz Pripjata nije imala posebnu obuku za gašenje požara koji su uključivali radioaktivni materijal.

 
„Poslednji dan Pripjata” (ulje na platnu, Aleksej Akindinov)

Vatrogasna brigada nuklearne elektrane pod komandom Vladimira Pravika gasila je požare na krovu turbinske hale, dok su vatrogasci iz Pripjata pod komandom Viktora Kibenoka gasili požare u zgradi reaktora 4.[19] Njima se pridružio i Leonid Teljatnikov, komandant vatrogasne brigade u Pripjatu, koji je u vreme nesreće bio na odmoru.[20] Do 5 sati ujutru ukupno je ugašeno 37 požara i ostao je samo jedan koji je goreo u samom reaktoru.[19] Među operaterima u nuklearnoj elektrani bilo je dominantno shvatanje da je reaktor netaknut i da je požar posledica eksplozije gasa na rezervoaru sistema zaštite i kontrole. Pripadnici brigade iz Pripjata su nakon gašenja drugih požara, ne znajući s čim imaju posla, pokušali bezuspešno da ugase požar u samom reaktoru.[19]

Oko 3:30 ujutru Teljatnikov je otišao u kontrolnu sobu da pita operatere zašto se njegovi ljudi osećaju loše i da li je to posledica trovanja radijacijom.[21] Jedan od operatera je krenuo sa njim noseći u ruci dozimetar, kako bi izmerili nivo radijacije. Međutim, nivo radijacije na svim mestima je bio van granica očitanja dozimetra.[21] Kibenok i njegovi ljudi su prvi osetili simptome trovanja, a ubrzo posle njih i Vladimir Pravik.[22] Ukupno 17 vatrogasaca je tog jutra dovezeno u bolnicu u Pripjatu, a istog dana su prebačeni u Moskvu.[22] Kibenok i Pravik su umrli u bolnici dok je Teljatnikov preživeo sa teškim posledicama po zdravlje. Sva trojica su odlikovana najvišim počasnim zvanjem heroja Sovjetskog Saveza.[23]

26. april 1986: „Uobičajen dan“ uredi

Atmosfera u Pripjatu u subotu ujutro, 26. aprila, bila je uobičajena. Ljudi su izlazili u šetnju, išli na pecanje ili u svoje dače na selu. Većina đaka je otišla u škole. Bio je topao prolećni dan. Deca koja nisu išla u školu su se igrala na ulici i u pesku a neki su vozili bicikl.[24] U gradu su uveliko trajale pripreme za predstojeći praznik 1. maj. Znalo se da je došlo do eksplozije u obližnjoj elektrani, ali nisu bili poznati detalji i nije se govorilo o radijaciji. U gradu je bio povećan broj vojnika koji su bili raspoređeni na strateškim mestima.[25]

Nekoliko svedoka je ispričalo da im je jedina neobična stvar tog jutra bila posipanje ulica čudnom belom penom.[26] Ta pena, koja je dostizala visinu gležnja, ostala je na ulicama nekoliko sati.[27] Deca su na putu do škole gazila kroz penu noseći uglavnom kratke hlače i majice kratkih rukava, u skladu sa toplim prolećnim vremenom toga dana. U školi su im rekli da će doći doktori koji će im podeliti tablete joda i da ne izlaze napolje, ali da nema razloga za brigu. U školama su nastavljene pripreme za proslavu 1. maja.[28] U gradu je te subote sklopljeno 16 brakova.[29]

Upozorenja su počela negde oko podne. Deci je rečeno da posle škole idu direktno kući, a svim stanovnicima je preko radija savetovano da ostanu u svojim stanovima i da zatvore prozore. Ranije toga dana, radnici elektrane koji su išli u dnevnu smenu primetili su da je put koji vodi ka elektrani blokiran, dok su radnici koji su se vraćali iz noćne smene morali da se podvrgnu medicinskim pregledima pre nego što im je dopušteno da idu kući.[26] Kako je dan odmicao, sve više stanovnika je postajalo svesno ozbiljnosti situacije. Mnogi ljudi su bili upozoreni od strane svojih rođaka i poznanika koji su radili u elektrani, a neki su odlučili da samostalno napuste grad svojim automobilima. S druge strane, značajan broj stanovnika još uvek nije imao predstavu šta se događa.[30]

U nekom trenutku u toku dana je počela i podela tableta kalijum-jodida stanovništvu. Posle podne i predveče je bila velika potražnja za crvenim vinom usled pogrešnog verovanja da crveno vino pomaže u dekontaminaciji tela nakon izlaganja radijaciji. Ovo je bilo navedeno i u jednom priručniku za radnike koji je izdala nuklearna elektrana u periodu pre nesreće.[30]

Direktor černobiljske elektrane Viktor Brjuhanov telefonom je zatražio preventivnu evakuaciju grada, ali mu je zamenik premijera SSSR Boris Ščerbina poručio da „ne stvara paniku“ i da ne sme biti evakuacije dok vladina komisija ne stigne u Pripjat.[31]

U Moskvi je formirana vladina komisija koja je trebalo da hitno otputuje u Pripjat. Ščerbina, koji je imenovan za predsednika vladine komisije, došao je u Pripjat oko 9 sati uveče. On se u početku protivio evakuaciji jer je smatrao da je opasnost preuveličana, ali se na kraju složio da se grad evakuiše sledećeg dana u jutarnjim časovima.[32]

27. april 1986: „Privremena evakuacija“ uredi

 
Proglas evakuacije
Proglas o evakuaciji Pripjata na ruskom jeziku
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.
Proglas o evakuaciji Pripjata

„Pažnja, građani Pripjata. Gradsko veće obaveštava da je, zbog akcidenta u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani, radioaktivnost u gradu Pripjatu pojačana. Komunistička partija, njeni zvaničnici i oružane snage preduzimaju neophodne mere u borbi protiv nastale opasnosti. Ipak, u nastojanju da u najvećoj mogućoj meri sačuvamo zdravlje i bezbednost ljudi, a imajući na umu, pre svega, decu, moramo privremeno da evakuišemo stanovništvo u najbliže gradove u Kijevskoj oblasti. Zbog toga, a sa početkom 27. aprila 1986. u 2 sata posle podne, svaki apartmanski blok dobiće na raspolaganje autobus, koji će kontrolisati milicija i gradski zvaničnici. Veoma je važno da sa sobom ponesete lične dokumente, najnužnije stvari i određenu količinu hrane, za svaki slučaj. Najviši zvaničnici u gradu i rukovodioci industrijskih pogona napravili su spisak zaposlenih koji će ostati u Pripjatu kako bi pogone održavali u dobrom radnom stanju. Sve kuće tokom evakuacije čuvaće milicija. Drugovi, kada budete privremeno napuštali svoje stanove, vodite računa da isključite osvetljenje, električne uređaje, da ste zavrnuli slavine i zatvorili prozore. Molimo vas da tokom procesa ove kratkotrajne evakuacije sačuvate mir i red“.

[33]

U skladu sa odlukom o evakuaciji koja je donesena u kasnim večernjim časovima 26. aprila, prikupljeno je, prema različitim izvorima, između 1.100[34] i 1.225[35] autobusa koji su u toku noći i u ranim jutarnjim časovima 27. aprila bili parkirani na putu između Černobilja i Pripjata u nepreglednoj koloni.[34] Neki izvori pominju i 360 kamiona koji su takođe učestvovali u evakuaciji, kao i dva voza sa ukupno 1.500 putnika koja su krenula sa železničke stanice Janov.[35] Iako je evakuacija trebalo da počne ujutru, ubrzo je postalo jasno da to nije moguće. Trebalo je unapred obavestiti građane, organizacije i preduzeća o detaljima evakuacije. Preovlađujuće shvatanje je bilo da će evakuacija trajati dva do tri dana, te da će se radijacija u gradu smanjiti kada reaktor bude zatrpan peskom i zemljom.[36] Oko 10 časova je održan sastanak sa predstavnicima gradskih organizacija i preduzeća na kojem su podeljena uputstva za evakuaciju.[36] Početak evakuacije je zakazan za 2 sata posle podne. Građanima je preko radija rečeno da obuku laganu odeću i da ponesu dovoljno novca i hrane za tri dana, te da ne izlaze iz stanova dok ne počne evakuacija. Pripadnici Komsomola, omladinske organizacije Komunističke partije Sovjetskog Saveza, išli su od stana do stana i delili tablete kalijum-jodida.

Ispred svake stambene zgrade dežurao je po jedan milicioner. Mnogi ljudi su silazili ranije i čekali ispred zgrada na evakuaciju, iako im je rečeno da ostanu unutra. Autobusi su krenuli prema gradu oko 13:30, a u isto vreme ljudi zaduženi za provođenje evakuacije išli su od stana do stana i govorili ljudima ono što je već trebalo da čuju na radiju. Grad je za potrebe evakuacije podeljen na pet sektora, od kojih je svaki obuhvatao po jednu gradsku četvrt.[37] Kako bi se izbegle gužve i panika, unapred su određene lokacije na kojima će stajati autobusi. Većina ljudi je prihvatila savete vlasti koji su im govorili da je reč o samo privremenoj evakuaciji koja će trajati dva do tri dana, najduže nedelju dana. Mnoge žene su nosile obične kućne haljine, izlažući se tako radioaktivnim česticama koje su se nakupljale na njihovoj koži i kosi. Neki ljudi nisu čak poneli ni dodatni novac za više od nekoliko dana.

Evakuacija je protekla relativno mirno. Za manje od tri sata celokupna populacija grada je evakuisana, a kolona autobusa je bila duga više od 19 kilometara.[38] Potresne scene zabeležene su prilikom rastajanja dece i vlasnika od kućnih ljubimaca, s obzirom da nije bilo dozvoljeno njihovo odvođenje iz grada zbog radioaktivnih čestica na njihovom krznu. Mnogi psi su dugo trčali za autobusima u kojima su bili njihovi vlasnici da bi na kraju odustali i vratili se u grad. Tokom 27, 28 i 29. aprila grupa lovaca sa puškama je obilazila grad i ubijala ostavljene pse.[39] Autobusi su po odlasku na gumama nosili i radioaktivne čestice koje su kontaminirale puteve kojima su prolazili. Putevi prema Kijevu morali su se redovno prati mesecima zbog povećane radioaktivnosti.[34] Evakuacija je završena oko 16:30, a milicija je posle toga pretresla stanove i pronašla 20 ljudi koji se nisu odazvali pozivu na evakuaciju.[35]

Pored Pripjata evakuisana su i okolna sela. Njihovo stanovništvo je mnogo teže i nevoljnije napuštalo kuće i zemlju svojih predaka. Mnogi su držali i stoku i nisu hteli da je ostave. Vlasti su imale velikih problema da im objasne opasnost od radijacije koju nisu mogli ni videti ni osetiti.[40]

Sama evakuacija je predmet kontroverzi zbog činjenice da je počela 36 sati nakon katastrofe i da su u tom periodu stanovnici bili izloženi povećanoj radioaktivnosti. Sovjetske i ukrajinske vlasti u početku su tvrdile da stanovništvo nikada nije bilo u opasnosti i da je evakuacija provedena kao mera predostrožnosti.[41] Doktor Robert Gejl, koji je vršio transplantaciju koštane srži prvim žrtvama katastrofe, takođe je branio odloženu evakuaciju. Prema njemu, stanovnici Pripjata su u prvim satima nakon katastrofe bili sigurniji u svojim stanovima nego da su izlazili napolje i čekali autobuse za evakuaciju.[42] S druge strane, postoje brojni dokazi da su stanovnici bili izloženi povećanoj radioaktivnosti zato što nisu bili svesni razmera katastrofe. Radnici su došli u jutarnju smenu u fabrici, trgovine u gradu su bile otvorene a deca su se igrala napolju.[43]

Stanovnicima je kasnije dozvoljeno da se vrate u Pripjat i uzmu stvari kao što su odeća iz ormara, knjige i posuđe. Nije im bilo dozvoljeno da uzimaju dečiju odeću i stvari. Svi koji su se tada vratili imali su u pratnji ljude sa gajger—milerovim brojačem koji su proveravali sve stvari koje su iznosili, a još jedna provera vršena je u Kijevu.[44]

U julu 1986. objavljeno je da će za radnike nuklearne elektrane biti izgrađen novi grad na granici Zone isključenja. Grad je nazvan Zeleni Mis.[45] Međutim, izgradnju Zelenog Misa pratili su brojni problemi pa je do oktobra 1986. postalo jasno da to neće biti trajno rešenje za smeštaj radnika nuklearne elektrane. Krajem oktobra je u sovjetskoj štampi najavljena izgradnja novog grada Slavutiča. Planirano je da grad bude izgrađen na obali reke Dnjepar u Černigivskoj oblasti, oko 45 kilometara severoistočno od Pripjata.[46] Iako su i njegovu izgradnju obeležili brojni problemi i kašnjenja, grad je ipak izgrađen. Slavutič se geografski nalazi u Černigivskoj oblasti ali u administrativnom smislu pripada Kijevskoj oblasti[47] i ima status grada od regionalnog značaja.

Nakon katastrofe uredi

Dekontaminacija uredi

 
Načelnik operativne grupe u Zoni isključenja general-major Kuzovkov za rukovodiocima i likvidatorima u Pripjatu (jul 1986)

U periodu između maja 1986. i 1989. preduzimane su mnoge radnje s ciljem dekontaminacije grada i sa različitim stepenom uspešnosti. Metode koje su korišćene mogu se podeliti na mehaničke, hemijske i biološke.[48] U početku je bilo planirano da se dekontaminacijom stvore uslovi za povratak stanovništva u grad.

Mehanička dekontaminacija sastojala se u uklanjanju gornjeg sloja zemljišta, odnosno prvih 5 do 10 centimetara. Ranija istraživanja su pokazala da je većina radioaktivnosti koncentrisana u gornjem sloju dubine do 3 centimetra.[48] Uklanjanje zemljišta vršilo se uz pomoć mehanizacije kao što su skreperi, grejderi, buldozeri, a deo je uklanjan i ručno ašovima. Ovaj metod dekontaminacije stvarao je veliku količinu radioaktivnog otpada koji je zakopavan u rupama u okolini grada. Dekontaminacija jednog hektara stvarala je od 1.000 do 1.500 tona otpada.[48] Još jedan mehanički metod bio je nanošenje novog sloja zemlje ili peska preko kontaminiranog zemljišta, bez uklanjanja površinskog sloja. Efikasnost ovog metoda zavisila je od debljine nanesenog zaštitnog sloja. Primenjen je i u to vreme jedinstveni metod mehaničke dekontaminacije. Reč je o velikim industrijskim usisivačima koji su bili montirani na kamione. Četiri ovakva sistema su stigla u Pripjat u septembru 1986. Ovi kamioni su čistili ulice i trotoare u Pripjatu usisavajući prašinu i male objekte (do 200 grama). Ovaj metod je bio veoma efikasan i smanjivao je radioaktivnost i do 35 puta.[48]

 
Podela Pripjata na mikrorejone (distrikte, zone). Najintenzivnija dekontaminacija vršena je u mikrorejonu 4, koji je označen crvenom bojom.

Za hemijsku dekontaminaciju koristio se Sulfanol. Rastvor od 0,5% aktivne supstance poznate kao SF-2U smanjivao je površinsku kontaminaciju 10 ili više puta.[48] Hemijska dekontaminacija koristila se za spoljašnje zidove zgrada, puteve i krovove zgrada. Krovovi zgrada su predstavljali poseban problem, s obzirom da su se radioaktivne čestice sa krovova uz pomoć vetra ili kiše spuštale na ulice i druge površine, što je dovodilo do njihovog nakupljanja u pojedinim delovima grada.[48] Zgrade su ispirane vodom uz pomoć vatrogasnog creva i dodatka aktivne supstance (SF-2U). Koeficijent dekontaminacije je bio 20 puta za betonske površine i između 10 i 100 puta za ostale površine.

Biološke metode su se koristile za suzbijanje prašine kao jednog od glavnih uzroka kontaminacije vazduha. Najveći problem je bila prašina pored puteva, pa su u prvim danima putevi često posipani vodom kako bi se sprečilo njeno stvaranje.[48] Kasnije su površine na kojima se stvarala prašina prekrivene slojem treseta debljine 5 centimetara. Preko ovog sloja je bačeno đubrivo i posejana trava. Ove površine su zatim tretirane nekom vrstom otpada iz proizvodnje šećera koji je sprečavao stvaranje prašine, kao i vodenim rastvorom lateksa (SKS-65).[48]

 
Bazen Azurni je bio u upotrebi i nakon katastrofe. Koristili su ga likvidatori i smatran je jednim od najčistijih mesta u gradu.

Iako je dekontaminacija vršena u celom gradu, neki delovi su intenzivnije tretirani u odnosu na druge. U mikrorejonu 4 je dekontaminirano najviše zgrada, uključujući devet stambenih zgrada, dva vrtića, školu i dva objekta koja su koristili likvidatori kao spavaonice. Tretirane su i neke zgrade u drugim mikrorejonima, tako da je ukupno dekontaminirano oko 22 zgrade.[2] Većinu ovih objekata su koristili likvidatori, odnosno osoblje koje je bilo zaduženo za sanaciju posledica katastrofe. Dekontaminacijom je bilo obuhvaćeno oko 246 hektara zemljišta, oko 110.000 m² otvorenog prostora ispred zgrada, 13.000 m² krovova. Uklonjeno je oko 100.000 m³ kontaminiranog gornjeg sloja zemljišta, koje je zamenjeno sa 144.000 m³ čiste zemlje i peska.[2] Svim obnovljenim objektima je obezbeđeno grejanje i električna energija iz nuklearne elektrane, kao i voda iz dubokih bunara.[2]

Kao rezultat svih ovih napora, ukupna radioaktivnost u gradu je značajno smanjena.[2]

Pljačkanje grada uredi

Nekoliko sedmica nakon evakuacije stanovništva vlasti su poslale vojsku da patrolira ulicama Pripjata kako bi se ograničio pristup gradu i sprečile pljačke. Tom prilikom pronađene su i dve žene koje su se krile u svom stanu i koje nisu evakuisane.[49] Bilo je i slučajeva kada su se evakuisani stanovnici tajno vraćali u grad kako bi pokupili svoje stvari, posebno nakon što su saznali da je evakuacija trajne prirode a ne privremena kako im je na početku rečeno. U prvim sedmicama nakon katastrofe vlasti su pokušavale sprečiti pljačke tako što su namerno uništavale predmete velike vrednosti kao što su automobili i električni uređaji.

 
Unutrašnjost jednog od stanova u Pripjatu. Pljačkaši su izvadili radijatore u skoro svim stanovima.

Među prvima su opljačkane prodavnice motocikala i televizora. Ukradeni televizori su se uskoro počeli pojavljivati u trgovinama u Kijevu.[50] Postoje i priče o pljačkama iz tog perioda za koje je teško ustanoviti da li su istinite. Jedan od likvidatora zadužen za njihovo hvatanje ispričao je priču o dvojici pljačkaša koji su ukrali teško kontaminirani automobil a nedugo zatim umrli od posledica izlaganja.[50] Među prvim pljačkašima su bili i pojedini likvidatori, koji su dovedeni u grad kako bi radili na sanaciji katastrofe. Većina njih nije bila dovoljno informisana o posledicama izlaganja radioaktivnim materijalima. Krali su vozila i vadili radijatore iz stanova i prodavali ih kao otpad.[51]

Najintenzivnije pljačkanje počelo je nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada su ukinute patrole unutar Zone isključenja. Pljačkaši su uzimali sve što je imalo bilo kakvu vrednost, uključujući nameštaj, žice iz kablova i podne obloge.[52] Ukradeni su skoro svi čelični poklopci sa šahti širom grada, što danas predstavlja opasnost za ljude koji dolaze u Pripjat.[53] Širom Sovjetskog Saveza pronađen je veliki broj raznih radioaktivnih predmeta koje su iz grada izneli trgovci otpadom i lovci na trofeje.

Danas je teško pronaći stan koji nije u potpunosti opljačkan. Fabrika Jupiter koja je radila do 1997. takođe je opljačkana nakon zatvaranja.[54] Do 2009. godine, pljačkaši su povadili i odneli sve radijatore iz stanova u Pripjatu, a kradu se i stakleni paneli. Širom Zone isključenja deluju razne firme za reciklažu i trgovci i preprodavci otpadnih metala. Procenjuje se da je od oko 8 miliona tona metala koji se nalazio u zoni u vreme katastrofe danas ostalo svega oko 2 miliona tona, čija je tržišna vrednost oko 100 miliona evra.[55]

Pripjat danas uredi

 
Brojni simboli iz vremena Sovjetskog Saveza i danas se mogu videti u gradu

Pripjat nije izgubio status grada i danas je u formalnom smislu grad od regionalnog značaja,[10] s tim da nema gradsko veće, pa gradom upravlja regionalno veće Kijeva. U gradu još uvijek funkcioniše nekoliko objekata. To su punkt na ulazu u grad, stanica za dezinfekciju vode, garaža za specijalnu opremu i perionica veša.[10] Voz na relaciji Slavutič - Semihodi saobraća svakog dana i dovozi radnike koji rade na dekomisiji nuklearne elektrane.[10]

Pripjat je u različitim izvorima opisan kao savremeni Pompeji,[56] petrifikovana ruševina,[57] nekropola i Meka za urbane istraživače. Grad je postao pozornica za predstave distopijanske budućnosti, „grad zamrznut u vremenu” koji je poslužio kao inspiracija za mnoge filmove, televizijske emisije i video-igre. Postao je poznat kao jedna od najvećih modernih ruševina na svetu i magnet za turiste i druge koje privlači ideja istraživanja mrtvog grada i ostataka sovjetskog utopističkog urbanističkog planiranja.[58]

Grad je u početku predstavljao praktično muzej, koji je dokumentovao poslednje godine Sovjetskog Saveza. Stanovi, bazeni, bolnice i ostale ustanove su bile potpuno napuštene, i sve unutar tih ustanova ostavljeno je da trune. Danas su zgrade opljačkane i prepuštene zubu vremena, ali i dalje privlače pažnju medija i istraživača. Na mnogim mestima u gradu mogu se videti simboli Sovjetskog Saveza, dobro očuvani posteri, portreti i statue Lenjina. Unutrašnjost zgrada karakteriše mnogo polomljenog stakla, zarđalih eksera, plafoni i krovovi koji su pred urušavanjem.[59] Bez planova za obnovu ili konzervaciju zgrada, Pripjat će i u budućnosti ostati ruševina prepuštena prirodi i zubu vremena, a propadanje i urušavanje zgrada će se nastaviti.[60]

Postoji ideja da se celi grad pretvori u muzej, ali je ona teško izvodiva. S druge strane, uprava Zone isključenja razmatra mogućnost planskog rušenja zgrada u Pripjatu pre nego što se same sruše i odlaganja ostataka u iskopane rupe koje bi bile zagrnute zemljom.[61]

Radioaktivnost uredi

 
Učešće različitih radioaktivnih izotopa u ukupnoj radioaktivnosti u vazduhu u Pripjatu posle nesreće. Danas skoro 100% radioaktivnosti potiče od Cezijuma-137

Černobiljska katastrofa dovela je do ispuštanja velike količine radioaktivnih materijala iz reaktora 4. Najveći deo ovog ispuštanja desio se u periodu od 10 dana od trenutka havarije. U tom periodu ispušteno je oko 14 EBq (1EBq = 1018Bq) radioaktivnih supstanci, među kojima su bili plemeniti gasovi, kondenzovani aerosoli i velike količine čestica goriva. Od radioaktivnih izotopa ispušteno je oko 1,8 EBq joda-131, 0,085 EBq radioaktivnih izotopa cezijuma (134Cs i 137Cs), 0,01 EBq stroncijuma-90 i 0,003 EBq izotopa plutonijuma. Oko 50% ispuštene količine činili su plemeniti gasovi.[62]

Većina izotopa stroncijuma i plutonijuma je deponovana u krugu od 100 kilometara od reaktora jer su bili sadržani u većim česticama. Veći deo radioaktivnih supstanci su bili radionuklidi sa kratkim vremenom poluraspada, dok su oni sa dužim vremenom poluraspada ispušteni u manjim količinama u odnosu na prve. Najveći zdravstveni rizik u periodu neposredno nakon katastrofe predstavljao je jod-131, zbog toga što njegova koncentracija u tiroidnoj žlezdi u velikim količinama može da izazove njeno oštećenje i dovede do pojave karcinoma. Nakon proteka određenog vremena, prisustvo radionuklida sa kratkim vremenom poluraspada je smanjeno ili su oni potpuno nestali, dok su u radiološkom smislu najvažniji postali izotopi cezijuma i u manjoj meri stroncijum-90. Danas skoro 100% radioaktivnosti potiče od cezijuma-137. Za nekoliko stotina (ili nekoliko hiljada) godina jedini radioaktivni izotopi u značajno povećanim količinama će biti izotopi plutonijuma i americijum-241.[62]

Prosečna efektivna doza od spoljašnjih izvora zračenja za osobe evakuisane iz Pripjata i okolnih mesta kretala se, prema različitim izvorima, između 17[63] i 30 mSV,[64] dok su se pojedinačne efektivne doze kretale od 0,1 do 380 mSV.[63]

Lokacija μSv/h (2009)[65]
Bazen Azurni 0,9
Punkt na ulasku u zonu 0,3
Spomenik Pripjat 1970 11,5
Palata kulture 0,8
Bolnica MSČ-126 0,7-382+ (podrum)
Groblje 14-22
Kafić Pripjat 13,6 (na stepenicama)
Odbačena kašika bagera 336
Reaktor 4 2,4-2,6 (okolni putevi)

Prosečna efektivna doza za likvidatore koji su radili na saniranju posledica katastrofe bila je mnogo veća. Pojedinačne tiroidne doze su uglavnom bile posledica udisanja joda-131 kod evakuisanog stanovništva. Prosečna pojedinačna apsorbovana doza za tiroidnu žlezdu bila je 1,4 Gy za decu do tri godine i između 0,07 i 0,3 Gy za ostale.[63]

Radioaktivnost je znatno smanjena zbog preduzetih radnji dekontaminacije između 1986. i 1989. kao i raspada radionuklida sa kraćim životnim vekom. Prosečna stopa izlaganja u Pripjatu je u decembru 1986. pala na 28 μSv/h dok bi, da nije bilo dekontaminacije, bila između 200 i 400 μSv/h.[2]

Nivo radijacije se danas smatra bezbednim, iako je i dalje znatno iznad dozvoljene granice. Radnici na dekomisiji nuklearne elektrane rade tri nedelje, nakon čega moraju provesti tri nedelje izvan Zone isključenja.[65] Nivo radijacije varira od mesta do mesta, ali i na istom mestu može biti različit u zavisnosti od vremenskih uslova i brzine vetra. Površine pod vegetacijom pokazuju veću radioaktivnost nego betonske površine. Postoje i dalje žarišta ili „džepovi” povećane radioaktivnosti.[65] Jedno od takvih mesta je podrum bolnice MSČ-126, gde je odbačena odeća i oprema vatrogasaca koji su gasili požar na reaktoru. Ovi predmeti i danas pokazuju visoku radioaktivnost.[65][66] Gradsko groblje nije dekontaminirano jer je bilo teško ukloniti gornji sloj zemljišta bez oštećenja pojedinačnih grobova. I na ovom području je povećana radioaktivnost u odnosu na okolinu. Još jedno žarište je odbačena kašika bagera koji je bio angažovan na dekontaminaciji. Radioaktivnost je povećana i na stepenicama kafića Pripjat.[65]

Biljni i životinjski svet uredi

 
Pogled na Pripjat iz jedne od napuštenih stambenih zgrada. Tokom letnjih meseci vidljivost je smanjena zbog nabujale vegetacije.

Posle odlaska ljudi grad se postepeno počeo vraćati prirodi. Nije bilo nikoga ko bi kosio travu ili održavao i orezivao drveće duž ulica i u gradskim parkovima. U gradu je i pre katastrofe bilo mnogo zelenila, pored ulica su sađene topole, a najčešće ukrasno cveće koje se moglo videti su bili zvezdani.[67] U godinama nakon evakuacije, ove biljke su se proširile i na druge površine u gradu, tako da sada topole rastu u izlozima nekadašnjih prodavnica ili na napuklim betonskim površinama, a postoje i polja sada već divljih zvezdana. U narednim decenijama većina stambenih zgrada će se srušiti, a bez ljudske intervencije asfaltne puteve i betonske trgove će progutati zelenilo.[67] Mnoge biljke već rastu iz pukotina u betonu na ulicama i drugim površinama. Lišajevi kao što je žuti lišaj (lat. Xanthoria) luče hemikalije koje uništavaju strukturu betona a kiseline u mahovinama omekšavaju asfalt koji se raspada i pretvara u šljunak.[67] Borovi, breze i javori rastu iz pukotina, razbijajući beton svojim korenjem. Na nekadašnjem fudbalskom terenu izrasla je šuma sastavljena od borova, vrba, divljih krušaka i breza.[67]

Tokom evakuacije građanima nije dozvoljeno da povedu svoje kućne ljubimce, najčešće pse i mačke. Psi koji su ostali u gradu su na svojim krznima nakupili veliki broj radioaktivnih čestica, a vlasti su kasnije poslale ljude u grad da ih ubiju. Većina pasa je tada ubijena, ali jedan broj njih je uspeo da izbegne ovu sudbinu i nastavi da živi u gradu i okolnim šumama. Potomci ovih pasa i danas naseljavaju Zonu isključenja, a procenjuje se da ih ima oko 300.[68] U gradu i neposrednoj okolini živi i određeni broj mačaka. Nije dozvoljeno njihovo iznošenje izvan Zone isključenja.[69]

 
Mladunče zebe u Pripjatu

Istraživanje iz 2007. pokazalo je da postoje značajne razlike u prisutnosti i specijskoj raznovrsnosti ptica u područjima sa povećanom radijacijom u odnosu na područja sa normalnom radijacijom. Prema ovom istraživanju, specijska raznovrsnost ptica u šumama Zone isključenja smanjuje se za više od 50% sa povećavanjem radijacije, dok se ukupna prisutnost ptica smanjuje za 66%. Istraživanje sugeriše tri moguća objašnjenja ove pojave:[70]

  • Radioaktivnost direktno smanjuje stope preživljavanja i plodnosti kod ptica, što dovodi do izumiranja ili smanjenja populacije;
  • Ptice možda izbegavaju kontaminirana područja zato što ova područja ne predstavljaju optimalna staništa za njih;
  • Smanjena brojnost i biodiverzitet ptica može biti posledica smanjenog broja beskičmenjaka koji predstavljaju čestu hranu za mnoge vrste ptica.
 
Veliki som u jezeru za hlađenje nekadašnje nuklearne elektrane. Njihova veličina nije posledica mutacije, nego činjenice da ih niko ne lovi. Lov i ribolov su zabranjeni u Zoni isključenja.

Postoji veći broj empirijskih istraživanja koja dokumentuju širok spektar fizioloških, razvojnih i morfoloških posledica izlaganja radioaktivnim zagađivačima. Pretpostavlja se da većina ovih posledica ima genetičku osnovu. Jedna od prvih vidljivih promena je pojava belih tačaka (delimični albinizam) na perju ptica, što je dokumentovano kod seoskih lasta u području oko Černobilja. Istraživanje iz 2013. pokazalo je da je stopa vidljivih tumora kod ptica iz okoline Černobilja bila oko 15 na 1.000 posmatranih ptica, dok je kod ptica iz Danske koje nisu bile izložene radijaciji ta stopa bila 0 kod 35.000 posmatranih ptica.[71]

Među naučnicima postoji neslaganje oko uticaja radioaktivnosti na brojnost i biodiverzitet divljih životinja u Zoni isključenja. Svi se slažu da radijacija ima negativne efekte na ljude i životinje, međutim novija istraživanja pokazuju da je broj divljih životinja u ovim područjima povećan u odnosu na raniji period. Ovo se objašnjava izostankom ljudskog faktora. Bez ljudi koji ih love i uništavaju njihova staništa, brojnost mnogih vrsta kao što su losovi, jeleni, dabrovi, sove, medvedi, risovi i vukovi je porasla u odnosu na period pre nesreće. Deo naučnika iz ovoga izvodi zaključak da ljudi imaju mnogo veći negativni uticaj na životinjski svet nego što ga ima radioaktivnost.[72][73]

Turizam uredi

Broj turista po godinama[74]
Godina Broj turista
2004.
800
2008.
5.500
2010.
8.300
2015.
15.400
2016.
35.100
2017.
50.200

Prvi turisti su počeli dolaziti u Pripjat sredinom devedesetih godina 20. veka. Jedina legalna turistička organizacija u to vreme bila je Černobiljinterform (ukr. ЧернобыльИнтерИнформ) i samo je ona mogla organizovati legalne posete zoni isključenja. Prvi turisti su većinom bili iz SAD i zemalja zapadne Evrope. Zakonom iz 2011. godine Ukrajina je i formalno omogućila posete Pripjatu i okolnoj zoni za sve punoletne turiste.

Svi turisti koji posećuju Pripjat moraju dobiti dozvolu za ulazak koju izdaje Državna agencija Ukrajine za upravljanje Zonom isključenja. Posete se odvijaju duž uspostavljenih ruta za koje je procenjeno da ne predstavljaju rizik za zdravlje posetilaca. Ulazak u Zonu isključenja se naplaćuje. Svi posetioci moraju u pratnji imati licenciranog vodiča, a na ulasku potpisuju obrasce u kojima su navedena pravila ponašanja tokom posete. Nije preporučljivo diranje vegetacije, objekata ili sedenje na tlu. Broj turista je tokom godina uglavnom rastao, izuzev 2014. godine kada je došlo do pada zbog Evromajdana i događaja na istoku zemlje. Godine 2017. zabeležen je rekordan broj poseta, preko 50.000. Preko 80% turista čine stranci, među kojima su najbrojniji Japanci, Amerikanci i Nemci.[74]

 
Panoramska vrteška je jedan od najpoznatijih simbola napuštenog grada

Zbog ubrzanog propadanja zgrada u Pripjatu i okolini turistima više nije dozvoljen ulazak u njihovu unutrašnjost, iako se mnogi toga ne pridržavaju.[75] Od ostalih mera predostrožnosti, ne preporučuje se konzumiranje hrane i pića na otvorenom, skretanje sa betonskih staza i kontakt kože sa tlom. Zemlja, mahovina, trava, i lišće drveća obično pokazuju najveću radioaktivnost.[76] Pre nego što uđu u grad turisti moraju proći kroz dva kontrolna punkta, na kojima se pregledaju i njihovi pasoši, a po izlasku iz zone vrši se kontrola radioaktivnosti preko skenera koji mogu detektovati radioaktivne čestice na odeći i obući turista.[77]

Postoje i ljudi, poznati kao stalkeri, koji neovlašteno ulaze u Pripjat i Zonu isključenja i nude usluge vodiča drugima koji žele da ilegalno uđu u grad. Oni posećuju mesta koja se nalaze izvan odobrenih turističkih ruta i ulaze u napuštene zgrade i stanove. Vlasti aktivno traže ovakve osobe, a u slučaju da budu uhvaćene obično dobiju novčanu kaznu.[78][79]

 
Turisti u Pripjatu 2013.

Pripjat i okolina se obično navode kao primer mračnog ili crnog turizma, koji karakteriše posećivanje mesta masovnog stradanja ili patnje ljudi.[80] Prema rečima jednog od vodiča, posetioci se mogu podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine mlađi posetioci između 18 i 28 godina koji žele da se zabave, i iskuse strah i uzbuđenje. Drugu grupu čine posetioci stariji od 28 godina, koji su više zainteresovani za istoriju černobiljske tragedije. Zbog uticaja medija i popularne kulture, mlađi posetioci su više zainteresovani za mesta iz popularnih video igara kao što je, na primer, S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl.[81] Jedna od najpoznatijih lokacija je i zabavni park sa panoramskom vrteškom, koji nikada nije zvanično otvoren zbog toga što je otvaranje bilo zakazano za 1. maj 1986. godine.

Kritičari turizma u Zoni isključenja smatraju da on promoviše neosetljivost prema tragediji i njenim žrtvama.[82] Novinar nemačkog lista Špigel nazvao je jedan takav turistički obilazak Pripjata (u kojem je i sam učestvovao) pornografijom katastrofe.[76] Posetioci često pomeraju stvari kako bi napravili bolju fotografiju.[53] Najčešće slike uključuju prašnjave lutke, pocepane školske knjige i gomilu gas maski.[76] Često na fotografijama grada izgleda kao da nema nikoga u blizini, iako su napravljene u okviru grupnih turističkih poseta kada je prisutno mnogo ljudi.[76]

U popularnoj kulturi uredi

Književnost uredi

  • Ukrajinska spisateljica Ljubov Sirota, koja je živela u Pripjatu, posvetila je veliki deo svojih dela gradu i černobiljskoj katastrofi.
  • Pisac Markijan Kamiš napisao je roman o ilegalnim putovanjima u Zonu isključenja (Оформляндія або прогулянка в Зону). Roman je preveden na francuski jezik pod naslovom La Zone
  • U krimi romanu Martina Kruza Smita Vukovi jedu pse, glavni junak Arkadi Renko dolazi u Pripjat kako bi istražio ubistvo koje se desilo u blizini.
  • Radnja romana Džejmsa Rolinsa The Last Oracle odvija se u Pripjatu i okolini.

Muzika uredi

  • Veliki deo spota za pesmu Sweet People, sa kojom je pevačica Aljoša predstavljala Ukrajinu na izboru za Pesmu Evrovizije 2010, snimljen je u Pripjatu.
  • Pesma Dead City ukrajinskog simfonijskog metal benda DELIAis posvećena je Pripjatu, a spot za pesmu je sniman na različitim lokacijama u gradu.
  • Prvi solo album Stiva Roterija, gitariste grupe Marillion, zove se The Ghosts of Pripyat.
  • Tema Pripjata prisutna je i u albumu Abandoned Cities nemačkog pijaniste Hauške.
  • Na dvadesetu godišnjicu albuma The Division Bell engleski rok bend Pink Flojd objavio je muzički video za pesmu Marooned, u kojem su prikazani neki delovi Pripjata.

Film i televizija uredi

  • Dokumentarni film White Horse iz 2008. prati Maksima Surkova, nekadašnjeg stanovnika, koji posećuje svoj stan u Pripjatu prvi put nakon 20 godina.
  • Američka rijaliti TV emisija Odredište istina (engl. Destination Truth) snimila je jednu od svojih istraga u Pripjatu.
  • Veći deo francuskog filma La Terre outragée iz 2011. snimljen je u Pripjatu.
  • U Pripjatu se odvija i radnja američkog horor filma Černobiljski dnevnici iz 2012. Film je sniman na lokacijama u Pripjatu, Mađarskoj i Srbiji.
  • Deo radnje filma Umri muški 5: Dobar dan za umiranje odvija se u Pripjatu.
  • Treća epizoda 21. sezone britanske televizijske serije Top gir prikazuje voditelje koji voze ulicama napuštenog grada.
  • Grad se pojavljuje u dokumentarnom filmu Život nakon ljudi (engl. Life After People), koji je emitovan na kanalu Histori
  • Britanski film Devojka sa svim darovima koristio je kadrove Pripjata snimljene bespilotnom letelicom u scenama u kojima je prikazan napušteni London.
  • U animiranoj seriji Ed, Ed i Edi Pripjat je prikazan u epizodi Once upon an Ed.
  • Dokumentarna emisija Mysteries of the Abandoned: Chernobyl's Deadly Secrets na kanalu Diskaveri sajens, snimljena je u Pripjatu i okolini.
  • U britansko-američkoj televizijskoj miniseriji Černobilj iz 2019, scene u kojima je prikazan Pripjat snimane su u Fabijeniškesu, stambenoj četvrti u Vilnjusu u Litvaniji.

Video-igre uredi

Galerija uredi

 
Panorama Pripjata iz 2011.
  •  
    Rečna luka
  •  
    Pogled na Pripjat (2012)
  •  
    Lenjinov trg
  •  
    Napuštena škola
  •  
    Zabavni park
  •  
    Zastava Sovjetskog Saveza
  •  
    Hotel Polesje
  •  
    Stadion FK Strojitelj
  •  
    Palata kulture „Energetik”
  •  
    Hodnik škole
  •  
    „Učiteljska gazeta” iz 1983.
  •  
    Sportska dvorana
  •  
    Napuštena mehanizacija
  •  
    Portreti sovjetskih političara
  •  
    Unutrašnjost stana
  •  
    Bolnica „MSČ-126”
  •  
    Pripjat u novembru 2017.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Kada reaktor radi na propisanoj konstantnoj snazi, ksenon-135 nestaje gotovo istom brzinom kojom i nastaje, prelazeći u ksenon-136 koji slabo apsorbuje neutrone. Međutim, pri naglom padu snage reaktora, velike količine joda-135 koje su nastale pre pada snage, prelaze u ksenon-135 brže nego što ksenon-135 može preći u stabilniji ksenon-136. Ovo dovodi do nakupljanja ksenona-135 u jezgru i daljeg pada snage reaktora. Ova pojava naziva se „jodna jama” ili „trovanje reaktora”.

Reference uredi

  1. ^ a b v „U samыh istokov istorii Goroda Pripяti”. pripyat.com. Arhivirano iz originala 19. 11. 2018. g. Pristupljeno 18. 11. 2018. 
  2. ^ a b v g d đ e „Scenario for modeling changes in radiological conditions in contaminated urban environments” (PDF). EMRAS Urban Remediation Working Group: 5. maj 2006. 
  3. ^ „The Pripyat city history”. chornobyl.in.ua. Arhivirano iz originala 31. 10. 2018. g. 
  4. ^ a b Medvedev, G. (jun 1989). „JPRS Report, Soviet Union: Economic Affairs ("Chernobyl Notebook"”. Novi mir: 8 i 9. 
  5. ^ a b v g d „A Town Born of the Atom”. Soviet Life. februar 1986. Arhivirano iz originala 02. 11. 2018. g. Pristupljeno 11. 11. 2018. 
  6. ^ a b „Pripяtь v cifrah”. pripyat.com. Arhivirano iz originala 13. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 11. 2018. 
  7. ^ „Avariя na Černobыlьskoй AЭS. Pripяtь do i posle”. korrespondent.net. 26. 4. 2018. Pristupljeno 11. 11. 2018. 
  8. ^ „Podrobno o gorode Pripяtь”. pripyat.com. Arhivirano iz originala 11. 11. 2018. g. Pristupljeno 11. 11. 2018. 
  9. ^ a b v „Timeline”. chernobylgallery.com. Pristupljeno 18. 11. 2018. 
  10. ^ a b v g „Pripyat city, Ukraine”. UkraineTrek.com. Pristupljeno 18. 11. 2018. 
  11. ^ Melьničenko, Nadežda. „Pripяtь. 1986. Эvakuaciя. Vospominaniя očevidca”. Taйmer. Arhivirano iz originala 19. 11. 2018. g. Pristupljeno 18. 11. 2018. 
  12. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 31.
  13. ^ a b Milošević, Milan (26. 04. 2018). „26. april 1986, Černobilj – da se ne zaboravi”. Svet nauke. Pristupljeno 14. 11. 2018. 
  14. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 47.
  15. ^ Marples 1988, str. 13–15.
  16. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 54.
  17. ^ a b v Marples 1988, str. 18.
  18. ^ a b v Atwell, Cabe (15. 8. 2017). „Revisiting (and Containing) Chernobyl”. Machine Design. 
  19. ^ a b v Medvedev & Saharov 1991, str. 124.
  20. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 123.
  21. ^ a b Medvedev & Saharov 1991, str. 125.
  22. ^ a b Medvedev & Saharov 1991, str. 126.
  23. ^ Marples 1988, str. 149.
  24. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 137.
  25. ^ „Witnesses depict what happened at Chernobyl”. Obzerver-Reporter (Asošijeted pres). 8. 6. 1987. Pristupljeno 27. 10. 2018. 
  26. ^ a b Brennan 2002, str. 40.
  27. ^ Cheney 1993, str. 76.
  28. ^ Cheney 1993, str. 77.
  29. ^ Mycio 2005, str. 3.
  30. ^ a b Brennan 2002, str. 41.
  31. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 135.
  32. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 176–177.
  33. ^ „Dan kada je umro Pripjat”. Politika. 24. april 2011. Pristupljeno 27. 10. 2018. 
  34. ^ a b v Medvedev & Saharov 1991, str. 181.
  35. ^ a b v „City turned into museum by radiation”. chernobyl.info. 1. 5. 2006. Arhivirano iz originala 05. 10. 2007. g. 
  36. ^ a b Medvedev & Saharov 1991, str. 182–183.
  37. ^ Illesh 1987, str. 19.
  38. ^ Illesh 1987, str. 20.
  39. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 188.
  40. ^ Medvedev & Saharov 1991, str. 189.
  41. ^ Marples 1988, str. 27.
  42. ^ Marples 1988, str. 28.
  43. ^ Marples 1988, str. 28–30.
  44. ^ „Assessment of Radiological Consequences and Evaluation of Protective Measures” (PDF). IAEA: 81. 1991. Pristupljeno 21. 11. 2018. 
  45. ^ Marples 1988, str. 220.
  46. ^ Marples 1988, str. 225.
  47. ^ Marples 1988, str. 229.
  48. ^ a b v g d đ e ž „Urban Decontamination Experience at Pripyat Ukraine” (PDF). WM2013 Conference. 2013. 
  49. ^ Mitchell, Charles (10. 6. 1986). „Troops watch for looting in Chernobyl area”. United Press International. Pristupljeno 25. 10. 2018. 
  50. ^ a b Sawyer 2018
  51. ^ Borys, Christian (23. 4. 2016). „Liquidators Live With Legacy Of Chernobyl”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 
  52. ^ „Chernobyl, Part 2: The accidental tourists”. The Star. 18. 10. 2009. 
  53. ^ a b Balakjian, Aram. „Exploring Pripyat - Chernobyls Apocalyptic Playground”. arambalakjian.com. Arhivirano iz originala 06. 11. 2018. g. Pristupljeno 6. 11. 2018. 
  54. ^ „Pripyat and exclusion zone today”. Chernobyl city. Arhivirano iz originala 06. 11. 2018. g. Pristupljeno 6. 11. 2018.  Nevalidan unos |dead-url=dead (pomoć)
  55. ^ Herbaut, Guillaume. „Black gold in Chernobyl”. Visa pour l’Image – Perpignan. Pristupljeno 6. 11. 2018. 
  56. ^ Dimanno, Rosie (18. 10. 2009). „Chernobyl, Part 2: The accidental tourists”. Toronto Star. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  57. ^ Dobraszczyk, Paul (avgust 2010). „Petrified ruin Chernobyl, Pripyat and the death of the city”. CITY. 14. 
  58. ^ Dobraszczyk, Paul. „Chernobyl Diaries: Monuments, Ruins, Memories”. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  59. ^ Hjelmgaard, Kim (17. 4. 2016). „Pillaged and peeling, radiation-ravaged Pripyat welcomes 'extreme' tourists”. USA Today. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  60. ^ Gamble, Adrian (16. 12. 2016). „The Ghosts of Chernobyl on the Streets of Pripyat, a City Frozen in Time”. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  61. ^ „Za desяtь rokіv u Prip’яtі pіdіrvutь usі budinki”. TCH.ua. 22. 8. 2012. Pristupljeno 21. 11. 2018. 
  62. ^ a b „Environmental Consequences of the Chernobyl Accident and their Remediation: Twenty Years of Experience” (PDF). International Atomic Energy Agency. 2006. Pristupljeno 12. 11. 2018. 
  63. ^ a b v „Chernobyl: Assessment of Radiological and Health Impact: Chapter IV Dose estimates*”. Organisation for Economic Co-operation and Development. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  64. ^ „The Chernobyl accident: UNSCEAR's assessments of the radiation effects”. UNSCEAR. 16. 7. 2012. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  65. ^ a b v g d „Radiation levels”. The Chernobyl Gallery. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  66. ^ „The creepiest place in all of Pripyat”. Russian Urban Exploration. 20. 5. 2016. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  67. ^ a b v g Mycio 2005, str. 5–6.
  68. ^ McDowall, Julie (5. 2. 2018). „Meet the dogs of Chernobyl – the abandoned pets that formed their own canine community”. Guardian. 
  69. ^ „Call of Chernobyl cats”. Chernobyl place. 11. 6. 2018. Arhivirano iz originala 26. 08. 2018. g. 
  70. ^ Mousseau, Timothy A.; Møller, Anders P. (avgust 2007). „Species richness and abundance of forest birds in relation to radiation at Chernobyl” (PDF). Biology letters. 3: 483—486. 
  71. ^ Mousseau, Timothy A.; Møller, Anders P. (septembar 2014). „Genetic and Ecological Studies of Animals in Chernobyl and Fukushima”. Journal of Heredity. 105: 704—709. 
  72. ^ „What happened to wildlife when Chernobyl drove humans out? It thrived”. Guardian. 5. 10. 2015. 
  73. ^ Wendle, John (18. 4. 2016). „Animals Rule Chernobyl Three Decades After Nuclear Disaster”. National Geographic. 
  74. ^ a b „The Disaster in Chernobyl Nuclear Power Plant and Tourism” (PDF). Rocznik Ochrona Środowiska. 20: 495—511. 2018. ISSN 1506-218X. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 11. 2018. g. Pristupljeno 31. 10. 2018. 
  75. ^ „Ghost town of Pripyat – 32 years after evacuation”. Ukraine Travel Blog. 6. 2. 2018. Pristupljeno 31. 10. 2018. 
  76. ^ a b v g Schmundt, Hilmar (25. 4. 2016). „A Day of Disaster Porn in Chernobyl”. Spiegel online. Pristupljeno 31. 10. 2018. 
  77. ^ Sifton, Blake (9. 9. 2018). „From nuclear disaster to Chernobyl's booming tourism”. Al Jazeera. Pristupljeno 31. 10. 2018. 
  78. ^ Onisenko, Kostas (27. 4. 2016). „Radioactive Man: Meet the Outlaw Guide Smuggling Tourists Into Chernobyl”. VICE. 
  79. ^ Gulnaz, Khan. „See Photos Taken on Illegal Visits to Chernobyl's Dead Zone”. National Geographic. 
  80. ^ „Crni turizam: mesta gde su ljudi patili”. Vesti. 25. 4. 2010. 
  81. ^ „Dark and toxic tourism in the Chernobyl exclusion zone”. Current Issues in Tourism. 17: 929—239. mart 2013. 
  82. ^ Shoemake, Lindsay. „Is Chernobyl Literally the World's Next Tourist Hot Spot?”. iExplore. Pristupljeno 20. 11. 2018. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Припјат&oldid=26875258”