Википедија

Priroda

Priroda je, u najširem smislu, ekvivalent prirodnom svetu, fizičkom univerzumu, materijalnom svetu ili materijalnom univerzumu. Priroda se odnosi na fenomen fizičkog sveta, kao i na život uopšte. Njen raspon seže od subatomskog do kosmičkog. Izraz obično ne uključuje proizvedene objekte, kao ni ljudsku interakciju, osim ako se tako kvalifikuje, kao na primer ljudska priroda. Pojam prirode i prirodnog je takođe suprotan pojmu natprirodnog.

Houptaun vodopadi, Australija
Jezero u Švajcarskim Alpima
Udar munje tokom erupcije vulkana Galungunga na Zapadnoj Javi 1982.
Putevi u Kerali
Babin potok

Latinska reč za prirodu ili narav je natura, tj. „esencijalni kvalitet, urođena dispozicija“, a u drevna je vremena doslovno značila „rođenje“.[1] Natura je latinski prevod grčke reči physis (φύσις), koja se izvorno povezivala s intrinzičnim karakteristikama koje biljke, životinje i ostale osobine sveta razvijaju u skladu sa sobom.[2][3] Koncept prirode u celini, fizički svemir, jedan je od nekoliko proširenja izvorne ideje; predsokratski filozofi počeli su primenjivati reč φύσις u određenom jezgrovitom značenju i otada je ona počela sticati svoje značenje. Ova je upotreba bila potvrđena dolaskom moderne naučne metode tokom poslednjih nekoliko vekova.[4][5]

Danas u raznim upotrebama ove reči „priroda“ često označava geologiju i divljinu. Priroda može označivati opšte carstvo raznih tipova živućih biljaka i životinja, a u nekim slučajevima procese povezane s neživim objektima – način na koji pojedini tipovi stvari postoje i menjaju se u skladu sa sobom, poput vremena i geologije Zemlje, te materije i energije od kojih su sve stvari sastavljene. Često se pod prirodom podrazumeva „prirodna okolina“ ili divljina koju čine divlje životinje, stene, šume, plaže i uopšteno sve stvari koje nisu znatno izmenjene čovekovom intervencijom ili one koje traju uprkos čovekove intervencije. Na primer, izrađeni predmeti i čovekova interakcija uopšteno se ne smatraju delom prirode osim ako nisu, na primer, označeni kao „ljudska priroda“ ili „čitava priroda“. Ovaj tradicionalniji koncept prirodnih stvari, koji se još može sresti, implicira razlikovanje prirodnog i veštačkog tako da se veštačko shvata kao ono što je nastalo čovekovom svešću ili čovekovim umom. Zavisno od pojedinog konteksta pojam „prirodan“ ili „naravan“ može se takođe razlikovati od neprirodnog (nenaravnog), natprirodnog (nadnaravnog) ili sintetskog.

Zemlja uredi

Ova kutija:
-13 —
–
-12 —
–
-11 —
–
-10 —
–
-9 —
–
-8 —
–
-7 —
–
-6 —
–
-5 —
–
-4 —
–
-3 —
–
-2 —
–
-1 —
–
0 —
Glavni članci: Zemlja i Nauke o Zemlji
 
Pogled na Zemlju, koji je 1972. godine napravila posada Apola 17.

Zemlja je jedina planeta za koji je poznato da podržava život, i njena prirodna svojstva su predmet mnogih polja naučnih istraživanja. Unutar solarnog sistema, ona je treća planeta po udaljenosti od Sunca. Ona je najveća terestrička planeta i peta po veličini sveukupno. Najprominentnija klimatska svojstava zemlje su njena dva velika polarna regiona, dve relativno uske umerene zone, i široki ekvatorijalni tropski do suptropskog regiona.[6] Padavine široko variraju sa lokacijom, od nekoliko metara vode godišnje do nekoliko milimetara. 71 procenat zemljine površine je pokriven okeanima sa slanom vodom. Ostatak se sastoji od kontinenata i ostrva, pri čemu je najveći de naseljive teritorije na Severnoj hemisferi.

Zemlja je evoluirala kroz geološke i biološke procese koji su ostavili tragove originalnih okolnosti. Spoljašnja površina je podeljena u nekoliko postepeno migrirajućih tektonskih ploča. Unutrašnjost je i dalje aktivna, sa debelim slojem plastičnog mantla i sa jezgrom ispunjenim gvožđem koje generiše magnetno polje. To gvozdeno jezgro se sastoji od čvrste unutrašnje faze, i tečne spoljašnje faze. Konvektivno kretanje u jezgru generiše električne struje putem dinamo dejstva, i one zatim generišu geomagnetno polje.

Atmosferski uslovi su se znatno izmenili u odnosu na originalne uslove usled prisustva životni formi,[7] koje kreiraju ekološki balans i stabilizuju površinske uslove. Uprkos širokog opsega regionalnih varijacija klime duž latitude i drugih geografskih faktora, dugoročni prosek globalne klime je veoma stabilan tokom međuledenih perioda,[8] i varijacije od jednog ili dva stepena prosečne globalne temperature su istorijski imale velike učinke na ekološki balans, i na samu geografiju Zemlje.[9][10]

Geologija uredi

Glavni članak: Geologija

Geologija je nauka i studija čvrste i tečne materije od koje se sastoji Zemlja. Polje geologije je usko povezano sa studijom kompozicije, strukture, fizičkih svojstava, dinamike, i istorije zemaljskih materijala, i procesa kojima se oni formiraju, kreću, i menjaju. Ovo polje je pokriveno jednom od glavnih akademskih disciplina, a važno je i za ekstrakciju minerala i ugljovodonika, poznavanje i mitigaciju prirodnih hazarda, dela polja geotehničkog inženjerstva, i razumevanje prošlih klima i životnih okruženja.

Geološka evolucija uredi

 
Tri tipa geoloških tektonskih granica.

Geologija jedne oblasti evoluira tokom vremena pri čemu dolazi do depozicije i umetanja stenskih jedinica i promena njihovog oblika i lokacija usled dejstva deformacionih procesa.

Stenske jedinice su prvobitno postavljene bilo putem depozicije na površinu ili pribojem odozdo kroz pokrovni sloj stena. Depozicija se može javiti kad se sedimenti natalože na površini Zemlje i kasnije se litifikuju u sedimentne stene, ili kad kao vulkanski materijal kao što je vulkanski pepeo ili nanos lave, pokriju površinu. Eruptivne intruzije kao što su batoliti, lakoliti, dajkovi, i silovi, probijaju se naviše u pokrovni sloj stena, i kristalizuju se pri proboju.

Nakon što je inicijalna sekvenca stena bila deponovana, stenske jedinice mogu da budu deformisane i/ili da podlegnu metamorfozi. Do deformacija tipično dolazi usled horizontalnog sažimanja, horizontalnog širenja, ili postraničnog (rased) kretanja. Ovi strukturni režimi na velim razmerama povezani sa konvergentnim granicama, divergentnim granicama, i transformnim rasedima, respektivno, između tektonskih ploča.

Istorijska perspektiva uredi

Glavni članci: Istorija Zemlje i Evolucija
 
Animacija prikazuje kretanje kontinenata od separacije kontinenta Pangea do današnjeg dana.

Procenjuje se da je Zemlja formirana pre oko 4,54 milijardi godina iz solarne magline, zajedno sa Suncem i drugim planetama.[11] Mesec je formiran oko 20 miliona godina kasnije. Spoljašnji sloj inicijalno istopljene Zemlje se vremenom ohladio, što je dovelo do formiranja čvrste kore. Ispuštanje gasova i vulkanske aktivnosti su proizveli primordijalnu atmosferu. Kondenzovanjem vodene pare, čiji celokupni sadržaj ili najveći deo se pretpostavlja da potiče od leda isporučenog kometama, formirani su okeani i drugi vodeni izvori.[12] Veruje se da je visoko energetska hemija proizvela samoreplikujuće molekule pre oko 4 milijarde godina.[13]

 
Plankton nastanjuje okeane, mora i jezera, i postojao je u raznim formama bar zadnje 2 milijarde godina.[14]

Kontinenti su formirani, zatim razdvojeni i ponovo spojeni tokom stotina miliona godina u procesu kojim je površina Zemlje bila reoblikovala. U nekoliko navrata su rearanžmani kopnene mase doveli do formiranja superkontinenta. Pre oko 750 miliona godina, najraniji poznati superkontinent Rodina, počeo je da se razdvaja. Kontinenti su se kasnije rekombinovali da formiraju Panotiju, koja se razložila pre oko 540 miliona godina, zatim je konačno nastala Pangea, koja se razložila pre oko 180 miliona godina.[15]

Tokom neoproterozoične ere najveći deo Zemlje je bio pokriven lednjacima i ledenim pločama. Ova hipoteza se naziva „snežnom grudvom Zemljom”, i ona je od posebnog interesa jer ta etapa prethodi kambrijumskoj eksploziji tokom koje je došlo do početka proliferacije višećelijskih životnih formi pre oko 530–540 miliona godina.[16]

Od vremena kambrijumske eksplozije došlo je do pet jasno prepoznatljivih masovnih izumiranja.[17] Zadnje masovno izumiranje se dogodilo pre oko 66 miliona godina, kad je verovatno meteoritski udar izazvao izumiranje neavijanskih dinosaurusa i drugih velikih reptila, dok su male životinje poput sisara bile pošteđene. Tokom zadnjih 66 miliona godina došlo je do diversifikacije sisarskih životnih oblika.[18]

Pre nekoliko miliona godina, vrste malog afričkog čovekolikog majmuna su stekle sposobnost uspravnog hoda.[14] Naknadna pojava ljudskog života, razvoj poljoprivrede i dalje civilizacije omogućili su ljudima da znatno brže i više utiču na Zemlju nego bilo koja životna forma pre njih, da utiču na prirodu i kvantitet drugih organizama kao i na globalne promene klime. U poređenju s tim, velikom događaju oksigenacije, izazvanom proliferacijom algi tokom siderijanskog perioda, bilo je neophodno oko 300 miliona godina da dođe do kulminacije.

Sadašnja era se klasifikuje kao deo masovnog izmiranja, događaja holocenskog masovnog izumiranja, najbržeg od svih dosadašnjih.[19][20] Neki, kao što je E. O. Vilson sa Harvardskog univerziteta, predviđaju da ljudska destrukcija biosfere može da uzrokuje izumiranje polovine svih vrsta u sledećih 100 godina.[21] Obim trenutnog događaja masovnog izumiranja biolozi još uvek istražuju, debatuju i proračunavaju.[22][23][24]

Atmosfera, klima, i vreme uredi

 
Plavo svetlo se rasipa više od drugih talasnih dužina posredstvom gasova u atmosferi, dajući Zemlji plavi halo kad se gleda iz vasione
Glavni članci: Zemljina atmosfera, klima i vreme

Zemljina atmosfera je ključni faktor u održavanju ekosistema. Tanak sloj gasova koji okružuju Zemlju drži u mestu gravitacija. Vazduh se sastoji uglavnom od azota, kiseonika, vodene pare, za relativno malim količinama ugljen-dioksida, argona, itd. Atmosferski pritisak postojano opada nadmorskom visinom. Ozonski omotač igra važnu ulogu u umanjenju količine ultraljubičaste (UV) radijacije koja doseže površinu. UV svetlost s lakoćom može da ošteti DNK, i stoga ozonski sloj pruža zaštitu živim bićima na zemlji. Atmosfera isto tako zadržava toplotu tokom noći, čime se umanjuju dnevni temperaturni ekstremi.

Zemaljske vremenske prilike se ispoljavaju skoro isključivo u donjem delu atmosfere, i služe kao konvektivni sistem za redistribuciju toplote.[25] Okeanske struje su još jedan važan faktor u određivanju klime, posebno glavne podvodne termohalinske cirkulacije koje distribuiraju toplotnu energiju iz ekvatorijalnih okeana u polarne regione. Te struje pomažu u ublažavanju temperaturnih razlika između zime i leta u umerenim zonama. Isto tako, bez redistribucije toplotne energije putem okeanskih struja i atmosfere, tropi bi bili znatno topliji, a polarni regioni znatno hladniji.

 
Munja

Vremenske prilike mogu da imaju korisne i štetne učinke. Vremenski ekstremi, kao što su tornada ili uragani i cikloni, mogu da utroše velike količine energije duž svojih puteva, i da uzrokuju devastaciju. Površinska vegetacija je evoluirala zavisnost od sezonskih vremenskih varijacija, i nagle promene koje traju samo nekoliko godina mogu da imaju dramatične efekte, na vegetaciju i na životinje koje zavise od njenog rasta kao izvora hrane.

Klima je mera dugoročnih vremenskih trendova. Poznato je da razni faktori utiču na klimu, uključujući okeanske struje, površinski albedo, gasove zelene bašte, varijacije u solarnoj luminoznosti, i promene zemljine orbite. Na bazi istorijskih zapisa, poznato je da je Zemlja prošla kroz drastične klimatske promene u prošlosti, uključujući ledena doba.

 
Tornado u centralnoj Oklahomi

Klima datog regiona zavisi od brojnih faktora, a posebno od latitude. Latitudni opsezi površine sa sličnim klimatskim svojstvima formiraju klimatske regione. Postoji više takvih regiona, u opsegu od tropske klime na ekvatoru do polarne klime u severnim i južnim ekstremima. Na vreme isto tako utiču sezone, koje su posledica toga da je Zemljina osa nagnuta relativno na njenu orbitalnu ravan. Stoga, u bilo koje vreme tokom leta ili zime, jedan deo Zemlje je u većoj meri direktno izložen sunčevim zracima. Ovo naizmenično izlaganje prati Zemljinu rotaciju oko svoje orbite. U bilo koje vreme, nezavisno od sezone, severna i južna hemisfera imaju suprotne sezone.

Vremenske prilike su haotični sistem koji se lako menja s malim promenama u okolini, tako da je precizna vremenska prognoza ograničena na samo nekoliko dana.[26] Sveukupno, dva trenda su prisutna širom sveta: (1) temperatura se u proseku povećava; i (2) regionalne klime doživljavaju primetne promene.[27]

Materija i energija uredi

 
Prvih nekoliko elektronskih orbitala vodonikovog atoma prikazanih kao poprečni preseci sa bojom-kodiranom gustinom verovatnoće
Glavni članci: materija i energija

Neka polja nauke razmatraju prirodu kao materiju u pokretu, koja podleže određenim zakonima koje nauka pokušava da spozna. Sa tog stanovišta fizika se generalno smatra fundamentalnom naukom. Materija se obično definiše kao supstanca od koje se sastoje fizički objekti. Ona sačinjava vidljivi svemir. U današnje vreme se smatra da vidljive komponente svemira čine samo 4,9 procenata totalne mase, dok se za ostatak smatra da sastoji od 26,8 procenata hladne tamne materije i 68,3 procenata tamne energije.[28] Precizni aranžman ovih komponenti je još uvek nepoznat i fizičari ga intenzivno istražuju.

Ponašanje materije i energije širom vidljivog svemira izgleda da sledi dobro definisane fizičke zakone. Ti zakoni su primenjeni u izradi kosmoloških modela koji uspešno objašnjavaju strukturu i evoluciju svemira koji se može uočiti. Matematički izrazi zakona fizike primenjuju set od dvadesetak fizičkih konstanti[29] za koje izgleda da su statične širom uočljivog svemira.[30] Vrednosti tih konstanti su bile pažljivo izmerene, mada razlog njihovih specifičnih vrednosti ostaje misterija.

Galerija uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Harper, Douglas. "nature". Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 23. 9. 2006.
  2. ^ Koristan premda donekle pogrešno predstavljen prikaz predsokratskog poređenja koncepta φύσις može se naći u Nadaf, Gerardovom The Greek Concept of Nature, SUNY Press, 2006. Reč φύσις, premda prvi put uporabljena u vezi s biljkom kod Homera, javlja se vrlo rano u grčkoj filozofiji i u nekoliko značenja. Ova se značenja uopšteno podudaraju s trenutnim značenjima u kojima se reč priroda ili narav koristi, kao što je potvrđeno u Guthrie, W. K. C. Presocratic Tradition from Parmenides to Democritus (drugi tom njegovog dela History of Greek Philosophy), Cambridge UP, 1965.
  3. ^ Prva poznata upotreba reči physis zabeležena je kod Homera kao referenca na intrinzične kvalitete biljke: ὣς ἄρα φωνήσας πόρε φάρμακον ἀργεϊφόντης ἐκ γαίης ἐρύσας, καί μοι φύσιν αὐτοῦ ἔδειξε. (So saying, Argeiphontes [=Hermes] gave me the herb, drawing it from the ground, and showed me its nature.) Odyssey 10.302-3 (ed. A. T. Murray). (O reči se podrobnije govori u Lidelovom i Skotovom delu Greek Lexicon Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2011).) Za kasniju, ali još vrlo ranu grčku upotrebu ovog pojma vidi prethodnu belešku.
  4. ^ Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687) Isaka Njutna prevodi se, na primer, kao „Matematički principi prirodne filozofije“, a odražava tadašnju savremenu upotrebu reči „prirodne filozofije“ što je srodno „sastavnom proučavanju prirode“
  5. ^ Etimologija reči „fizički“ ukazuje na njenu upotrebu kao sinonim za „prirodno“ već od oko sredine 15. veka: Harper, Douglas. "physical". Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 20. 9. 2006.
  6. ^ „World Climates”. Blue Planet Biomes. Pristupljeno 21. 9. 2006. 
  7. ^ „Calculations favor reducing atmosphere for early Earth”. Science Daily. 11. 9. 2005. Pristupljeno 6. 1. 2007. 
  8. ^ „Past Climate Change”. U.S. Environmental Protection Agency. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  9. ^ Anderson, Hugh; Walter, Bernard (28. 3. 1997). „History of Climate Change”. NASA. Arhivirano iz originala 23. 1. 2008. g. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  10. ^ Weart, Spencer (2006). „The Discovery of Global Warming”. American Institute of Physics. Arhivirano iz originala 04. 08. 2011. g. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  11. ^ Dalrymple 1991.
  12. ^ Morbidelli, A.; et al. (2000). „Source Regions and Time Scales for the Delivery of Water to Earth”. Meteoritics & Planetary Science. 35 (6): 1309—1320. Bibcode:2000M&PS...35.1309M. doi:10.1111/j.1945-5100.2000.tb01518.x. 
  13. ^ „Earth's Oldest Mineral Grains Suggest an Early Start for Life”. NASA Astrobiology Institute. 24. 12. 2001. Arhivirano iz originala 28. 9. 2006. g. Pristupljeno 24. 5. 2006. 
  14. ^ a b Margulis & Sagan 1995
  15. ^ Murphy, J.B.; R.D. Nance (2004). „How do supercontinents assemble?”. American Scientist. 92 (4): 324. doi:10.1511/2004.4.324. Arhivirano iz originala 28. 01. 2011. g. Pristupljeno 18. 01. 2018. 
  16. ^ Kirschvink 1992, str. 51–52.
  17. ^ Raup, David M.; J. John Sepkoski Jr. (mart 1982). „Mass extinctions in the marine fossil record”. Science. 215 (4539): 1501—3. Bibcode:1982Sci...215.1501R. PMID 17788674. doi:10.1126/science.215.4539.1501. 
  18. ^ Margulis & Sagan 1995, str. 145.
  19. ^ Diamond J.; Ashmole, N. P.; Purves, P. E. (1989). „= The present, past and future of human-caused extinctions”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 325 (1228): 469—76; discussion 476—7. Bibcode:1989RSPTB.325..469D. PMID 2574887. doi:10.1098/rstb.1989.0100. 
  20. ^ Novacek, M; Cleland E. (2001). „= The current biodiversity extinction event: scenarios for mitigation and recovery”. Proc Natl Acad Sci USA. 98 (10): 5466—70. Bibcode:2001PNAS...98.5466N. PMC 33235  . PMID 11344295. doi:10.1073/pnas.091093698. 
  21. ^ Wick, Lucia; Möhl, Adrian (2006). „The mid-Holocene extinction of silver fir (Abies alba) in the Southern Alps: a consequence of forest fires? Palaeobotanical records and forest simulations”. Vegetation History and Archaeobotany. 15 (4): 435—444. doi:10.1007/s00334-006-0051-0. 
  22. ^ The Holocene Extinction. Park.org. Pristupljeno 2016-11-03.
  23. ^ Mass Extinctions Of The Phanerozoic Menu. Park.org. Pristupljeno 2016-11-03.
  24. ^ Patterns of Extinction. Park.org. Pristupljeno 2016-11-03.
  25. ^ Miller & Spoolman 2007.
  26. ^ „The Discovery of Global Warming: Chaos in the Atmosphere”. history.aip.org. januar 2017. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  27. ^ „Tropical Ocean Warming Drives Recent Northern Hemisphere Climate Change”. Science Daily. 6. 4. 2001. Pristupljeno 24. 5. 2006. 
  28. ^ Ade, P. A. R.; Aghanim, N.; Armitage-Caplan, C.; et al. (Planck Collaboration) (22. 3. 2013). „Planck 2013 results. I. Overview of products and scientific results – Table 9.”. Astronomy and Astrophysics. 571: A1. Bibcode:2014A&A...571A...1P. arXiv:1303.5062  . doi:10.1051/0004-6361/201321529. 
  29. ^ Taylor, Barry N. (1971). „Introduction to the constants for nonexperts”. National Institute of Standards and Technology. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  30. ^ Varshalovich, D. A.; Potekhin, A. Y. & Ivanchik, A. V. (2000). „Testing cosmological variability of fundamental constants”. AIP Conference Proceedings. AIP Conference Proceedings. 506: 503. Bibcode:2000AIPC..506..503V. arXiv:physics/0004062  . doi:10.1063/1.1302777. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Природа&oldid=26464743”