Псећа пантљичара
Pseća pantljičara (lat. Taenia echinococcus) živi kao odrasla jedinka u crevima psa. Drugi njen domaćin je, najčešće, goveče ili ovca, a ređe čovek. Mala je i ima svega nekoliko članaka. Kada najstariji članak sazri, on se otkine od pantljičare i pas ga sa izmetom izbaci napolje. U takvom članku ima po nekoliko stotina jaja. Goveda ili ovce pasući pojedu sa travom i jaja pantljičare. U njihovom stomaku se iz ovakvog jajeta izleže larva pantljičara, koja se probije kroz crevni zid i putem krvi dopre u neki deo njihove utrobe, obično u jetru ili u pluća. Tu se učvrsti i počne da se razvija lučeći oko sebe tečnost. Ova tečnost naraste toliko da se na tom mestu stvori čitava jedna izraslina, koja može biti velika i teška do jednog kilograma.
| Pseća pantljičara | |
|---|---|
| |
| E. granulosus scolex | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Platyhelminthes |
| Klasa: | Cestoda |
| Red: | Cyclophyllidea |
| Porodica: | Taeniidae |
| Rod: | Echinococcus |
| Vrsta: | E. granulosus
|
| Binomno ime | |
| Echinococcus granulosus Batsch, 1786
| |
Prilikom klanja zaražene stoke delovi njihove utrobe sa ovim izraslinama bacaju se, psi ih pojedu i zaraze se pantljičarom, koja počinje opet svoj kružni razvoj. Drugi domaćin ove pantljičare može biti čovek. Jaja pantljičare dospevaju u čoveka preko nekuvane hrane − obično povrća − koja je na neki način zaprljana psećim izmetom u kome ima pantljičarinih jaja, ili neposredno od zaraženog psa. Pas zaražen pantljičarom liže svoj čmar, na kome se zadrže pantljičarina jaja, koja se onda, bilo sa hranom bilo stavljanjem prljavih prstiju u usta, unesu u stomak, odakle prelaze u krv i utrobu, kao i kod govečeta ili ovce. Jaje se najčešće zadrži u jetri, u kojoj se postepeno razvije manja ili veća izraslina, koja čoveku smeta pritiskom na okolna tkiva i susedne organe. Bolesnici, pored tegoba koje im dolaze od pritiska, primete da im ispod desnih rebara nešto raste. Lekari tada brzo utvrde da je to pseća pantljičara.
Posle jetre, najčešće napadnuti organ su pluća, u kojima se pantljičara razvija na sličan način kao u jetri. I ovde bolesniku smeta pritisak izrasline. Dijagnoza se obično postavlja rendgenski. Pseća pantljičara može napasti i ostale organe, ali mnogo ređe nego jetru i pluća. Lečenje je u svakom slučaju samo hirurško. Od ove vrste pantljičare ljudi se mogu prilično lako sačuvati. Dovoljno je da paze na hranu i na čistoću ruku. Ne treba jesti neopranu, nekuvanu hranu, ne treba neopranih ruku sesti za sto, ne treba dozvoljavati psu da nam žile ruke i, što je najvažnije, treba utrobu zaklane stoke zaražene ovom, vrstom pantljičare zakopavati duboku u zemlju, onemogućujući psima da se preko nje zaraze pantljičarom.[1] Pseće pantljičare ima na ovim prostorima uglavnom u Dalmaciji i Makedoniji, ređe u ostalim krajevima. Posebno je rasprostranjena u delovima Evroazije, severne i istočne Afrike, Australije i južne Amerike. U cilju sprečavanja intermedijane na domaćina, psu se može dati anthelmintik vakcina.[2]
Reference
uredi- ^ Craig PS, McManus DP, Lightowlers MW, et al. (jun 2007). „Prevention and control of cystic echinococcosis”. Lancet Infect Dis. 7 (6): 385—94. PMID 17521591. doi:10.1016/S1473-3099(07)70134-2.
- ^ Moro P, Schantz PM (mart 2009). „Echinococcosis: a review”. Int. J. Infect. Dis. 13 (2): 125—33. PMID 18938096. doi:10.1016/j.ijid.2008.03.037.
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
