Википедија

Psihopatologija opažanja

Psihopatologija opažanja predstavlja neistinito saznanje, poremećaje opažanja, odnosno grupu poremećaja psihičke funkcije opažanja.

Umetničkim delom iskazana iluzija

Po Vladimiru Desimiroviću percepcija ili opažanje je psihička funkcija koja se sastoji iz prve faze - stvaranje osećaja, i druge faze - stvaranje opažaja, a konačni smisao ovog procesa je neposredno saznanje spoljnog sveta i svog sopstvenog bića.[1] Borivoje M. Radojčić dodaje, da opažanje daje smisao osećajima nastalim draženjem čula, odnosno, njih telo povezuje sa našim ranijim iskustvom, omogućavajući, na taj način, da se ovi prerade i protumače i kontekstu aktuelne stvarnosti.[2]Da bi se proces opažanja dobro razumeo potrebno je praviti razliku između osećaja (je čist, neposredan, sirov čulni podatak, koji nastaje kao rezultat dejstva draži na čulne organe)i opažaja (pridodavanje izvesnog znanja i značenja prostim čulnim podacima).[3]. Svaka draž predstavlja neki oblik energije koji se u receptoru čula pretvara u nervni impuls. Kada ushodnim putevima taj impuls dođe do velikog mozga, za svako čulo odgovarajuće primarno senzorne zone, u kortikalnim neuronima nastaje promena koja se mentalno odražava kao osećaj. Međutim razumevanje značaja osećanja moguće je tek kada se ovaj asocira sa prethodnim znanjem, iskustvom, za šta su zaduženi sekundarni kortikalni areali. Na taj način nastaje opažaj, koji je u stvari složeni psihički fenomen, jer u sebi sadrži emocionalnu boju, subjektivni odnos prema prispeloj senzaciji, kao i izvestan aspekt kognitivne obrade (u praksi se različite psihičke funkcije sinhronizovano odvijaju i dopunjuju, kao što to vidimo i u ovom slučaju). Iz dosad rečenog zaključujemo da su preduslovi za normalno opažanje: postojanje izvora informacija, ispravno funkcionisanje čula, čulnih puteva i mozga. [4]

Fiziologija percepcije uredi

 
Primer celokupnosti situacije i konteksta posmnatranog predmeta. Uzrok pogrešnom opažanju u prikazanom primeru je pravac na kraju crta
 
Primer dvosmislene figure
 
Rotirajući krugovi

Fiziologija percepcije se usredsređuje na ulogu analizatora (čula, odgovarajućih nervnih puteva i centralnih cerebralnih stuktura) u sistematskoj organizaciji ponašanja, bavi se strukturalno funkcionalnom organizacijom samih analizatora, njihovim organizmima samoregulacije, posebnostima funkcionisanja analizatora vida, sluha i ravnoteže, taktilnog, nociceptivnog, analizatora mirisa i ukusa i drugim pitanjima od značaja.[5][6][7][8]

U fiziološkim okvirima mnogi faktori utiču na adekvatnost percepcije:[2]

  1. Urođene nasleđene sposobnosti: npr. kod vrlo male dece i novorođenih postoje osećaji dubine i udaljenosti.
  2. Iskustvo, učenje, igra veliku ulogu: dok temperatura vazduha od 31 °C za Skandinavce znači veliku vrućinu, za stanovnike Arabije predstavlja osveženje. Takođe, naglo povećanje slike automobila na mrežnjači oka, za nas ne predstavlja informaciju da kola rastu, već da se približavaju.
  3. Celokupnost situacije i kontekst posmnatranog predmeta mogu izmeniti percepciju zbog čega nam se (1.slika levo) linija "A" čini kraćom od ostalih, dok nam se čini da je linija "B" najduža.
  4. Odnos opaženog objekta i okoline utiče na način doživljavanja opažanog predmeta (na ono što vidimo, čujemo, dodirujemo, i sl.). Primer br. 1, (2. slika levo) su takozvane dvojne figure, gde uprkos tome što je draž ista, mi na trenutke viimo krov sa ravnom površinom okrenutom nagore, a zatim opažamo tacnu ili ram sa ravnom površinom nadole. U primeru br. 2 vidimo nepomične krugove, koji zagledavanjem u njih, kreću da se rotiraju. (slika levo).
  5. Selektivni karakter percepcije, mehanizam logičnog kompletiranja i uticaj ličnih stavova, želja, i predrasuda može značajno da kompromituje verodostojnost opaženog: nekada opažamo jedan detalj, na uštrb drugog detalja; nedovoljno jasnu i razumljivu situaciju još u toku same percepcije preobliličavamo u skladu sa vlastitom logikom i predsatvom; uplićemo lične stavove, preferencije ili predrasude zbog kojih "vidimo samo ono što želimo da vidimo, a što nije po našoj meri i ukusu - to i nevidimo". Razne primere navedenog možemo naći unutar forenzičke psihologije.[9][10][11][8]

Poremećaji opažanja uredi

Agnozije uredi

Agnozije su posledica oštećenja ili aktuelne nedostupnosti postojećih engrama. Agnozije karakteriše očuvanosti čulnih organa, ali zbog organskog oštećenja (lezija) psihosenzitivnih centara u kori velikog mozga, onemogućeno je prepoznavanje opaženog, jer izostaje povezivanje osećaja sa iskustvom. Aktuelno osećenje osoba ne može da poveže sa prethodnim iskustvom, pa se dobijena informacija svodi samo na osećaj. Nastali problem opažanja osoba pokušava da kompezuje upotrebom dugih čula. Primer optičke agnozije (oštećenje psihovizuelnog centra u kori velikog mozga): čulom vida se ne prepoznaje pas (iako pacijent zapaža detalje, kao što su: četvoronožac, umiljat, ima rep i sl.), ali se prepoznaje lavež psa, preko očuvanih deponovanih engrama u zoni čula, pa je na kraju objekt ispravno opažan. Drugi primer vizuelnih agnozija bi bio:dobijenu loptu pacijen opisuje kao krug sa tamnim i svetlim poljima, ali je prepoynaje tek kada je uzme u ruke. U slučaju haptičke agnozije, osoba pri zatvorenim očima opipivajući loptu istu opisuje kao okrugli predmet određene čvrstoće i reljefa, međutim nije u stanju da je imenuje samo na osnovu čula dodira, već tekpošto je vidi. Pored vidnih i taktilnih, agnozije još mogu biti u oblasti čula sluha (audativna agnozija), mirisa (olfaktivna), ukusa (gustativna), anosognozije (neprepoznavanje vlastitog defekta bolesti), autotopagnozije (nesposobnost da se odredi mesto sopstvenog tela ili njegovih delova u prostoru) i prosopagnozije (poremećaj u prepoznavanju lica, obično praćen paranoidnom obradom). [2][1][12][13][14][15][8][16]

Iluzije uredi

Iluzije su poremećaji opažanja nastalipogrešnom interpertacijom postojećih draži. Predmet opažanja, draž, za razliku, od halucinacija postoji, ali se osećaj (fiziološki proces) na nivou njegove psihičke obrade, transformiše ili kombinuje sa fantazmima u pogrešno opažane objelte stvarnosti. Mogu nastati usled nepažnje (prilikom čitanja-gutanje slova), pod dejstvom afekta (priviđanje objekata usled straha, npr. opažanje izvora svetlucanja na trulim panjevima u šumi kao očiju neke zveri ili čoveka), a posebna vrsta iluzija jesu pareidolije (pojava kada pod dejstvom mašte subjekt u oblacima, pukotinama na zidu, prepoznaje likove, figure i čitave scene). Iluzije su moguće u oblasti svih čula. Iluzije se sreću i kod psihički zdravih osoba, ali ih zapažamo i u slučajevima akutnih intiksikacionih stanja, kao i kod delirantnih, sumračnih i drugih psihotičnih stanja.[2][1][12][13][14][15][8][17]

Halucinacije uredi

Halucinacije su bespredmetna opažanja, opažaji bez prisustva odgovarajuće draži. Samim tim ne postoji osnova za fiziološki (osećaj), niti za psihološki proces (opažaj). Jedan broj duševnih bolesnika ipak "vidi" (u okviru delirijuma, sumračnih i dr. psihotičnih stanja) elementarne fenomene (svetlost, svetlucanje, varnice), formirane oblike (citne životinje, figure i sl, ponekad u pretećem kontekstu) ili složena zbivanja, "čuje" šumove, pucketanjeglasove ili rečenice i dijaloge (najčešće preteće, ređe ugodne), opisuje ih ili se ponaša shodno "opaženim" sadržajima. Halucinatorna iskustva imaju živost, telesnost, realnost i subjekt koji ih diživljava odnosi se prema njima kao prema nečemu stvarno prisutnom. Bolesnik nekada "dobija" kategorična naređenja ("impertativne halucinacije"). On iskazuje strah, beži ili postaje agresivan (u samoodbrani) do homocidnog ili suicidnog stepena. U takvom slučaju psihijatar konstatuje da bilesnik ima pozitivan sud realnosti u odnosu na halucinacije. Sposobnost shvatanja značaja dela i upravljanja postupcima u ovim okolnostima je ozbiljno dovedena u pitanje. Halucinacije su moguće u oblasti svih čula.[2][1][12][13][14][15][8][18]

Optičke halucinacije (vidne) uredi

Optičke halucinacije se javljaju najčešće kod akutnih psihoza izazvanih infekcijom ili intoksidacijom, kao i kod psihotičnih reakcija mentalno retardiranih. Mogu biti elementarne u vidu fotoma (bljeska) ili složene, kada poprimaju scenski karakter. Posebno se izdvajaju ekstrakampine (bolesnik halucinira predmete ban svog vidnog polja), aztoskopske (halucinatorno vidi vlastite organe, u sobstvenoj utrobi ili van nje) i negativne halucinacije (ne vidi ono što se pred njim zaista nalazi i u šta gleda). Takođe možemo izdvojiti i mikropisije (umanjenje zapažanih predmeta), makropisije (predmeti izgledaju povećani) i poropisije (predmeti se doživljavaju udaljeno). Neki autori u fenomene halucinatornih iskustava, ubrajaju još i fenomene "ranije doživljeno" (deja vu), i fenomen "nikada viđeno" (jamais vu), mada se u oba slučaja radi dovodi u vezu i uključenost nivoa fiziološke budnosti i pamćenja, pored percepcije.[1][8]

Akustične halucinacije (čulo sluha) uredi

Ispoljavaju se u elementarnom obliku kao akozmi (šum), ili u složenom, gde pacijent čuje glasove koji mu nešto govore i naređuju, prete, komentarišu i sl. Izdvajamo izuzetno neprijatan fenomen ozvučenja misli, kada bolesnik čuje sopstvene misli izgovorene tuđim glasom (psihičke halucinacije). Ova vrsta halucinacija karakteristična je za psihotične poremećaje hroničnog toka, pre svega za shizofreniju.[1][8]

Vestibularne halucinacije (statičke, kinestetičke) uredi

Vestibularne halucinacije su doživljaji pokreta celog tela ili pojedinih njegovih delova, u vidu ljuljanja, padanja, letenja, okretanja i sl. Neki pacijenti doživljavaju rušenje i obrušavanje zidova, nešto slično kao u pravim zemljotresima. Ovi fenomeni se sreću kod lezija osmog karnijalnog nerva (n. statoacusticus s. vestibulocohlearis) i nekih drugih struktura centralnog nervnog sistema. U praksi se inače retko viđaju i obično su praćene astazijom i abrazijom (funkcionalna nesposobnost stajanja ili hodanja). [1][8]

Olfaktivne (mirisne) halucinacije uredi

Olfaktivne (mirisne) halucinacije ispoljavaju se kao osećaj čudnog, najčešće neprijatnog, mirisa koji potiče iz tela samomg bolesnika ili dolazi od "otrova kojim pokušavaju da ga otruju" (javlja se u slučajevima paranoidne shizofrenije). Ovakve psihopatološke manifestacije ponekad srećemo i kod epilepsija i drugih organskih oboljenja mazga (u slučaju disfunkcije temporalnog režnja pacijentu se pričinjava miris gume koja gori).[1][8]

Gustativne halucinacije (čulo ukusa) uredi

Gustativne halucinacij eobično su povezane sa mirisom i često su praćene sumanutim idejama trovanja kod paranoidnih shizofrenika, ali se viđaju i kao žarišni simptom oštećenja temporalnog režnja mozga.[1][8]

Taktilne (hapatičke) halucinacije uredi

Taktilne halucinacije doživljavaju se kao mravinjanje, bodenje, dodirivanje i druge slične senzacije po koži. Često se kod alkoholnog delirijuma (delirium tremens) kada bolesnik ima utisak kako mu sitni insekti gmižu po telu, što je po pravilu, praćeno doživljajem velikog straha. Takođe intoksikacija kokainom može dovesti do sličnog tipa halucinacija. Međutim taktilne ili hapatičke halucinacije ponekad možemo videti i kod psihotičnih osoba, koje ih gotovo uvek, paranoidno elaborišu (delovanjem pposebnim zracima, poljima fizičkih sila u svrhu kontrole).[1][8]

Cenestetičke halucinacije uredi

Cenestetičke halucinacije dolaze iz unutrašnjosti tela, odnose se na bizarne doživljaje u vezi sa unutrašnjim organima bolesnika. Pacijent ima utisak da mu neko čupa creva, vadi spermu, elektriše mozak, uvrtanje srca i slično. Zapažaju se kod shizofrenih i teških, psihotičnih formi depresije. U mnogo blažem obliku se javljaju kao preterano pridavanje pažnje senzacijama iz unutrašnjih organa, viđaju se kod hipohondera koji se usređuju na rad svog srca, rad organa za varenje, zategnutost mišića i sično.[1][8]

Psihopatologija opažanja i krivično pravo uredi

Agnozije i aluzije posebno nemaju poseban forenzičko psihijatriski značaj, mada mogu postati predmet veštačenja u kontekstu sklopa celokupnog mentalnog stanja. Halucinatorni doživljaji, posebno u situacijama verifikovanog pozitivnog suda realnosti u odnosu na doživljene sadržaje, mogu biti uslov potpune neuračunljivosti.[15]

Psihopatologija opažanja i građansko pravo uredi

U dosadašnjoj sudsko-psihijatriskoj praksi, izolovani poremećaji opažanja su ređe predmet veštačenja u predmetima poslovne-radne sposobnosti.[15]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j Desimirović V. Medicinska psihopatologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997.
  2. ^ a b v g d Radojčić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.
  3. ^ Nikola Rot, Slavoljub Radonjić. Psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Beograd 1996.
  4. ^ Krajger-Guzina A. Psihijatrija za defektologe. Naučna knjiga, Beograd, 1995.
  5. ^ Fadejev J. A. Analizatori. U: Fiziologija: osnovi u funkcionalnih sistema. Sudakov K. V. Ed. 676-734. Stylos, Novi Sad, 2002
  6. ^ Ganong W. F. Pregled medicinske filozofije. Savremena administracija, Beograd, 1991.
  7. ^ Guyton A. C., Hall J. E. Medicinska filozofija. Savremena administracija, Beograd, 2003
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije.Unigraf Niš, 2008.
  9. ^ Aćimović M. Psihologija zločina i suđenja (sudsaka psihologija). Savremena administracija. Beograd, 1987.
  10. ^ Aćimović M. Zvod u psihologiju krivičnog postupka. Savremena administracija, Beograd, 1980.
  11. ^ Golubović G. Z., Lakić A., Ilić B. Osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije, Zdravsteni centar, Bor, 2002.
  12. ^ a b v Lazić A., Đukić-Dejanović C,. Ravanović D. Status psychicus. medicinski fakultet, Kragujevac, 2002
  13. ^ a b v Golubović G. Z. Psihopatologija opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004
  14. ^ a b v Kecmanović D- Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. U:Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1988
  15. ^ a b v g d Miomir Leštarević. Forenzička psihopatologija. Univerzitet u Prištini, medicinski fakultet, Beograd 2005
  16. ^ agnozije-neurologija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. novembar 2013) agnozije (pristupljeno 10.11.2013)
  17. ^ primeri iluzija iluzije (pristupljeno 10.11.2013)
  18. ^ imperativne halucinacije halucinacije (pristupljeno 10.11.2013)

Literatura uredi

  • Desimirović V. Medicinska psihopatologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997.
  • Radojčić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987
  • Krajger-Guzina A. Psihijatrija za defektologe. Naučna knjiga, Beograd, 1995.
  • Fadejev J. A. Analizatori. U: Fiziologija: osnovi u funkcionalnih sistema. Sudakov K. V. Ed. 676-734. Stylos, Novi Sad, 2002
  • Ganong W. F. Pregled medicinske filozofije. Savremena administracija, Beograd, 1991.
  • Guyton A. C., Hall J. E. Medicinska filozofija. Savremena administracija, Beograd, 2003
  • Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije.Unigraf Niš, 2008.
  • Aćimović M. Psihologija zločina i suđenja (sudsaka psihologija). Savremena administracija. Beograd, 1987.
  • Aćimović M. Zvod u psihologiju krivičnog postupka. Savremena administracija, Beograd, 1980.
  • Golubović G. Z., Lakić A., Ilić B. Osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije, Zdravsteni centar, Bor, 2002.
  • Golubović G. Z. Psihopatologija opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004
  • Kecmanović D- Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. U:Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1988
  • Miomir Leštarević. Forenzička psihopatologija. Univerzitet u Prištini, medicinski fakultet, Beograd 2005

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Psihopatologija opažanja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психопатологија_опажања&oldid=26984205”