Pjer Luj de Moperti

Pjer-Luj Moro de Moperti (franc. Pierre-Louis Moreau de Maupertuis; Sen-Melo, 17. jul 1698 — Bazel, 27. jul 1759) je bio francuski naučnik i filozof. Rođen je u Sen-Melou u Bretanji. Izabran 1723. za člana francuske Akademije nauka (a Kraljevskog društva 1728). Moperti je prvo postao poznat po svom radu u geometriji. Ekspedicija koju je 1736. vodio u Laponiju, a čiji je cilj bio merenje stepena meridijana u blizini severnog pola, pomogla je da se konačno dokaže da je Zemlja obli sferoid. Uveo je Njutnovu teoriju u Francusku, postajući tako vodeći eksponent među filozofima pristalicama eksperimentalizma, za razliku od tada u nauci sveprisutnog deduktivnog metoda koji je povezan sa kartezijanskom tradicijom. Godine 1744. Fridrih II Veliki ga je zamolio da reorganizuje Berlinsku akademiju nauka, a kasnije ga je postavio za njenog predsednika (1746—1759). Ostatak njegove karijere je bio u tesnoj vezi sa aktivnostima akademije koja je prerasla u važno istraživačko središte zahvaljujući njegovim naporima.

Pjer-Luj Moro de Moperti
Lični podaci
Datum rođenja	(1698-07-17)17. jul 1698.
Mesto rođenja	Sen-Melo, Francuska
Datum smrti	27. jul 1759.(1759-07-27) (61 god.)
Mesto smrti	Bazel, Švajcarska
Naučni rad
Polje	matematika, fizika, astronomija, geografija, biologija, etika, metafizika.
Institucija	Francuska akademija nauka Berlinska akademija nauka

Biografija

Moperti je rođen u Sent-Malu, Francuska, u umereno bogatoj porodici trgovaca-korsara. Njegov otac, Rene, bio je uključen u brojna preduzeća koja su bila centralna za monarhiju, tako da je napredovao društveno i politički. Sina je školovao u matematici kod privatnog učitelja, Nikole Ginea, a po završetku formalnog obrazovanja otac mu je obezbedio uglavnom počasnu konjičku službu. Posle tri godine u konjici, tokom kojih je upoznao moderne društvene i matematičke krugove, preselio se u Pariz i počeo da gradi svoju reputaciju kao matematičar i književni duh. Godine 1723, primljen je u Akademiju nauka.

Komemorativna maka Francuske geodetske misije u Laponiji.

Njegov rani matematički rad se bavio kontroverzom žive sile, za koju je Moperti razvio i proširio rad Isaka Njutna (čije teorije još nisu bile široko prihvaćene izvan Engleske) i založio se protiv opadajuće kartezijanske mehanike. Tokom 1730-ih, oblik Zemlje postao je žarište u borbi između rivalskih sistema mehanike. Moperti je, na osnovu svog izlaganja Njutna (uz pomoć svog mentora Johana Bernulija) predvideo da bi Zemlja trebalo da bude spljoštena, dok je njegov rival Žak Kasini izmerio astronomski da bude izdužena. Godine 1736, Moperti je delovao kao šef Francuske geodetske misije koju je kralj Luj XV poslao u Laponiju da izmeri dužinu jednog stepena luka meridijana. Njegovi rezultati, koje je objavio u knjizi koja detaljno opisuje njegove procedure, u suštini su rešili kontroverzu u njegovu korist. Knjiga je uključivala avanturističku priču o ekspediciji i prikaz natpisa Kajmajarvi u Švedskoj. Po povratku kući postao je član skoro svih naučnih društava Evrope.

Princip najmanje akcije

Mopertijev čuveni princip najmanje akcije, koji je bez sumnje doprineo sistematizaciji mehanike, formulisan je u Recherche des loix du mouvement (1746) na sledeći način: „Kada god se u prirodi desi neka promena, količina akcije uposlene u njenu realizaciju je uvek najmanja moguća“— „Količina akcije je srazmerna proizvodu mase tela, njegovoj brzini i pređenoj razdaljini“. Među uzavrelim kontroverzama koje je izazvao ovaj pojam, nalazi se i Samuel Kenigova nefer atribucija principa najmanje akcije Lajbnicu, što je proizvelo skandaloznu svađu i doživotno neprijateljstvo između Mopertija i Voltera. Međutim, sve to se pokazalo irelevantno za istorijsku vrednost principa koji se progresivno pojasnio primenama koje je našao u radovima Leonarda Ojlera, Žozefa Lagranža, Vilijama Hamiltona, Hermana Ludviga fon Helmholca i drugih, konačno se javljajući kao osnovni koncept u matematičkoj analizi dinamičkih sistema.

Kosmološki argument

U Essai de cosmologie (1750), Moperti je proširio princip najmanje akcije na nadugo i naširoko debatovane probleme teodiceje nudeći kompromisno rešenje, na pola puta između radikalnog antifinalizma savremenih materijalista i naivnog finalizma onih koji su videli Božiju mudrost u svakoj manifestaciji dizajna u prirodi, trivijalnu ili samokontradiktornu, međutim. Tvrdeći da je jedna aktuelna matematička jednačina pokazala Božiju regulaciju prirode kroz oskudnost kinetičkih sredstava uposlenih u sva fizička dešavanja, Moperti je uspeo da pruži originalnu i naizgled naučnu verziju kosmološkog argumenta. Ali, njegova pretpostavka da postoji neka logička potreba za postojanje mehaničkih zakona, što je bilo konzistentno sa primerom Rene Dekarta i Lajbnica, tipifikovala je racionalistički stav koji je, iako preovladavaajući u to vreme, već bio potkopan od strane onih koji su, poput Hjuma, navodili jedino empirijsku potrebu za fizičku uzročnost. Iako je nepoverenje u metafizičo rezonovanje, Mopertija dovelo do toga da predstavi svoj kosmološki argument, ne kao nešto sigurno dokazano, nego samo kao nešto najbolje što je nesavršeni ljudski intelekt bio sposoban u to vreme, pokazao se manje prihvatljivim nego dovitljivim, posebno jer je afirmisan bez dovoljno obzira, bilo na epistemološke poteškoće sa kojima sa sreo, bilo na moguće neteološke interpretacije svog minimalnog suštinskog koncepta. Dolazeći kasno u struji misli koja je trebalo da dovede do novih orijentacija u filozofiji, Essai de cosmologie je imao vrlo ograničen istorijski uticaj. U stvari, u obliku u kojem je oslobođen od teleoloških značenja, je kako je princip najmanje akcije izvršio svoj značajan uticaj na razvoj nauke matematičke fizike.

Biologija kao osnova studije strukture materije

Druga nauka, biologija, inspirisala je Mopertijev sledeći veliki rad nastao 1751. godine, Dissertatio Inauguralis Metaphysica de Universali Naturae Systemate (poznat kao Système de la nature). Studija problema nasleđivanja je dovela Mopertija do toga da odbaci tada preovladavajuću doktrinu preformacije i da umesto nje koristi teoriju epigeneze upotrebivši zakon atrakcije. Međutim ubrzo je našao da je ova teorija neadekvatna, odustajući od pokušaja definisanja porekla i prirode života na mehanistički način. Prema tome, u Dissertatio Inauguralis, pokušao je da objasni formiranje živih stvari misleći da su sve pojedinačne elementarne čestice materije srazmerno obdarene stepenom želje, odbojnosti i pamćenja, čijom kombinacijom se formiraju organske jedinke.

Ovo shvatanje, ne manje nego što je slučaj sa principom najmanje akcije, otkriva pozadinu Lajbnicovog uticaja u Mopertijevoj misli, uprkos kritikama koje je sam imao na račun Lajbnicove metafizike. Istina je, međutim, da Moperti nije dao metafizički status monadama svojih opažajnih čestica, nego, umesto toga, predstavio ih je kao deo jedne opšte biološke hipoteze, postavljajući u elementarnu koegzistenciju fizičke i psihičke osobine prirode koje se pozivaju na zajedničku, a u isto vreme nepojmljivu supstancu. Prema tome, filozofska baza Mopertijevog biološkog teoretisanja se može opisati ili kao jedna vrsta atomističkog dualizma ili kao korpuskularni psihizam, uz podršku fenomenološkog sklada između materije i njenih pretpostavaljenih psihičkih kvaliteta. Te ideje je, u materijalističkom smislu, pogrešno shvatio Deni Didro, indirektno doprinoseći eventualnom uspehu naturalizma u biologiji. Pošto je Mopertijeva metabiološka koncepcija trebalo da objasni transformisanje različitih vrsta putem procesa genetske mutacije, i u tom smislu, ona se takođe preklopila sa bitnom strujom evolucionističke spekulacije koja se u Francuskoj razvijala oko 1750. godine.

Epistemologija

O Mopertijevim epistemološkim stavovima se može suditi kroz veliki broj njegovih spisa. Iako se, kao i većina filozofa tog vremena, složio sa Lokom u tvrdnji da je senzacija izvor svih naših znanja, njegova pozicija je bila znatno sofisticiranija, najverovatnije zbog susreta sa Berklijevom kritikom. Ako ova kritika nije bila dovoljna da ga privoli ka subjektivizmu, Moperti je postao uveren da iskustvo ne nudi više od nepovezanih fragmenata fenomenalističke stvarnosti i da je pretpostavljena supstanca koja u umu izaziva percepcije, a koja je kognitivno usmerena ka prirodom svetu, još uvek izvan mogućnosti objektivnog definisanja. Moperti je čak i dokazima iz matematike pripisao, ne neku suštinsku verodostojnost tog znanja, nego činjenicu da se baziraju na ponavljanju (réplicabilité) određenih jednostavnih ideja koje se sastoje od identičnih jedinica, apstrahujući se iz heterogene celine čulnih utisaka. U istom duhu, Réflexions philosophiques sur l’origine des langues et la signification des mots (1748), postavlja jednako ključno pitanje lingvističkih doživljaja čulnog iskustva, što naučno rezonovanje ne može u potpunosti da izbegne.

Etika

Mopertijev izlet u etiku, Essai de philosophie morale (1749), je jedan veoma ambiciozan pokušaj pomirenja stoičkih, epikurejskih i hrišćanskih učenja, čiji je rezultat jedan eklektičan pogled koji karakteriše sopstveni pesimizam autora kada su u pitanju šanse za postizanje ljudske sreće. Ipak, ponudio je rani primer primene aritmetike na problem sreće, gde se, preko analogije sa statikom, pokušava predstaviti jednačine jednog „hedonističkog kalkulusa“.

Glavni radovi

Lettres

• La Figure de la Terre, déterminée par les Observations de Messieurs Maupertuis, Clairaut, Camus, Le Monnier & de M. l’Abbé Outhier, accompagnés de M. Celsius. (1738) link from Gallica
• Réflexions philosophiques sur l'origine des langues et la signification des mots, (1740), read online.
• Discours sur la parallaxe de la lune (1741)
• Discours sur la figure des astres (1742)
• Eléments de la géographie (1742)
• Lettre sur la comète de 1742 (1742)
• Astronomie nautique : ou Elémens d'astronomie , tant pour un observatoire fixe, que pour un observatoire mobile, (1743), link to Gallicia
• Accord de différentes loix de la nature qui avoient jusqu'ici paru incompatibles (1744, English translation)
• Vénus physique (1745)
• Les loix du mouvement et du repos déduites d'un principe metaphysique (1746, English translation)
• Essai de philosophie morale (1749) link from Gallica.
• Essai de Cosmologie (1750).
• Lettres. 1752. Nije poznato mesto izdavanja.
• Examen philosophique de la preuve de l’existence de Dieu. In Memoirs of the Berlin Academy of Sciences. 1756.
• Oeuvres. 4 vols. Lyons, 1756.
• [Opere] (na jeziku: francuski). 3. Lyon: Jean-Marie Bruyset (1.). 1756. 
• [Opere] (na jeziku: francuski). 4. Lyon: Jean-Marie Bruyset (1.). 1756. 

Literatura

• Abelé, Jean. “Introduction à la notion d’action et au principe de l’action stationnaire.” Revue des questions scientifiques 119 (1948): 25–42.
• Bachelard, Suzanne. Les polémiques concernant le principe de moindre action au XVIIIe siècle. Paris: Université de Paris, Palais de la Découverte, 1961.
• Beeson, David. Maupertuis: An Intellectual Biography. Oxford: Voltaire Foundation, 1992.
• Brunet, Pierre. Étude historique sur le principe de la moindre action. Paris, 1938.
• Brunet, Pierre. Maupertuis, étude biographique and Maupertuis: l’oeuvre et sa place dans la pensée scientifique et philosophique de XVIIIe siècle. 2 vols. Paris: Blanchard, 1929. Studija Mopertijevog života i filozofske misli.
• Lancaster, H O (maj 1995). „Mathematicians in medicine and biology. Genetics before Mendel: Maupertuis and Réaumur”. Journal of Medical Biography. 3 (2): 84—9. PMID 11640042. S2CID 45709897. doi:10.1177/096777209500300204. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sandler, I (1983). „Pierre Louis Moreau de Maupertuis – a precursor of Mendel”. Journal of the History of Biology. 16 (1): 101—36. PMID 11611246. S2CID 26835071. doi:10.1007/BF00186677. 
• Hoffheimer, M H (1982). „Maupertuis and the eighteenth-century critique of preexistence”. Journal of the History of Biology. 15 (1): 119—44. PMID 11615887. S2CID 30533381. doi:10.1007/BF00132007. 
• Pekonen, O. and A. Vasak (2014) Maupertuis en Laponie. Paris : Hermann. ISBN 978-2-7056-8867-7

Spoljašnje veze

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Pjer Luj de Moperti”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Nineteenth century account of Maupertuis and the Principle of Least Action
• Read online the Réflexions philosophiques sur l'origine des langues et la signification des mots, (1740).