Pjer de Ronsar

Pjer de Ronsar (franc. Pierre de Ronsard; 11. septembar 1524 — 27. decembar 1585) je bio francuski pesnik i teoretičar književnosti, najznačajniji predstavnik i vođa renesansne pesničke škole Plejade.

Pjer de Ronsar
Pjer de Ronsar
Lični podaci
Puno ime	Pjer de Ronsar
Datum rođenja	(1524-09-11)11. septembar 1524.
Mesto rođenja	Kutir na Loari, Francuska
Datum smrti	27. decembar 1585.(1585-12-27) (61 god.)
Mesto smrti	La Riš, Francuska
Obrazovanje	Univerzitet Sorbona

Biografija

Ronsar je rođen u plemićkoj porodici, u dvorcu La Posonijer, a veoma rano je počeo da se školuje za vojni i diplomatski poziv. Kao paž, živi na dvoru i u okviru diplomatskih misija putuje u Škotsku i Nemačku.

Nakon teške bolesti ostaje oštećenog sluha, zbog čega se odriče vojničkih i diplomatskih ambicija i posvećuje se pesničkom radu i učenju. Na koledžu se posvećuje učenju grčkog jezika, kod tada istaknutog heleniste Žana Dore.

Na jednom dvorskom balu (1545) upoznaje Kasandru Salvijati, ćerku bankara iz Firence i zaljubljuje se u nju. Iako se udaje za jednog plemića, ona i dalje privlači pesnika, koji je voli platonskom ljubavlju. U narednih deset godina Ronsar je ispevao veliki broj pesama u Kasandrinu slavu, u duhu Petrarkinih pesama posvećenih Lauri. Pored nje, Ronsar je posvetio i niz pesama Mariji Dipen, seoskoj devojci, i Heleni de Siržer, počasnoj dvorskoj dami, koja ga je inspirisala da napiše Sonete za Helenu. Između 1555. i 1556. objavio je Himne, posvećene Margareti Savojskoj.

Za života je imao puno uspeha i njegova slava nije jenjavala. Sarađivao je u pripremama teoretskog dela Odbrana i bogaćenje francuskog jezika, koje predstavlja manifest Plejade. Jedno vreme je bio i zvanični dvorski pesnik. Umro je u šezdesetprvoj godini života.

Stvaralaštvo

Ode

Ronsar je svoju pesničku karijeru započeo pisanjem oda, a prvu je objavio 1547. godine u zbirci pesama Žaka Peltjea. Ukupno je napisao pet knjiga oda, prve četiri je objavio 1550. godine, a petu 1552. Ovaj deo Ronsarovog stvaralaštva je pod velikim uticajem trojice antičkih pesnika: Pindara, Horacija i Anakreonta.

• Pindarskih oda Ronsar je napisao petnaestak i njima započinje prva knjiga njegovih oda. U njima je Ronsar slavio visoke ličnosti svog doba, državnike, pobednike vojnih pohoda kao što su Mišel de l'Opital, Serizol, Žarnak. On je u potpunosti oponašao antičkog pesnika. Od njega je preuzeo raspored strofa (strofa, antistrofa, epoda), ritam (kratki stihovi od šest, sedam i osam slogova), aluzije iz mitologije, opšta mesta, sentence, slike, izraze i zbog toga su one slabije. To je verovatno činio pod uticajem svog učitelja Žana Dora, koji je i sam pisao ode u duhu Pindara, na latinskom jeziku. I pored ovog neprirodnog spajanja starih antičkih formi i modernog francuskog jezika, Ronsarove pindarske ode prožete su antologijskim stihovima:

  „Лутајући пољима Грације,
   Што стихове моје бојама слика својим...“

• Horacijevske ode su književno uspelije od pindarskih iako je Ronsar od rimskog pesnika Horacija pozajmio više nego od Pindara. Horacije je omiljeni pesnik Plejade, a posebno Ronsarov, pa je od njega preuzeo veliki broj tema (prolaznost života, ljubav, priroda, smrt), pesničkih postupaka (slike, poređenja, izrazi) i ritmova (metar, strofe). I pored toga Ronsar je u ovim odama uspeo da iskaže svoje originalne stavove, razmišljanja i osećanja. Među Ronsarovim horacijevskim odama posebno se ističu one u kojima je opevano seosku prirodu, pejzaže i predmete i životinje svog rodnog kraja.

• Anakreontske ode je Ronsar pisao u vreme kada su se Anakreontu pripisivale neke pesme koje su aleksandrijski i vizantijski pesnici ispevali podražavajući antičkog pesnika.

Ljubavne pesme

Svoje ljubavne pesme Ronsar je ispevao u obliku soneta, pored nekoliko oda, a u svima je prisutan jak uticaj Petrarke i petrarkista. Posvetio ih je ženama koje je voleo: Kasandri, Mariji i Heleni.

• Prva žena koju je Ronsar voleo bila je italijanka Kasandra Salvijati, ćerka bogatog bankara iz Firence. Upoznao ju je na jednoj svečanosti u dvorcu Bloa 1545. godine i odmah ga je očarala svojom lepotom, obrazovanjem i vrinama. Nije prestao da je voli ni kada se udala, naprotiv, postavši svojom udajom nedokučiva, Kasandra je poslužila pesniku kao nedostižni ideal žene, poput Petrarkine Laure. Ukupno je napisao 183 soneta posvećena ovoj ženi ukrasivši je mnogim izmišljenim osobinama i crtama koje je pozajmljivao od Petrarke i Bembe. Kao Laura i drugi idealizovani ženski likovi petrarkista, Kasandra ima usne od korala, oči čiji sjaj sunce čini ljubomornim, grudi belje od alabastera, zlatnu kosu poput Apolonove, ona je učena i puna vrlina, a u onome ko je voli budi nebesku ljubav. Pesnik je, poput svojih uzora, rastrzan između nade i tuge, vatre i ledene hladnoće, blagoslova i proklinjanja, ropske poslušnosti i revolta. On je sklon suzama i uzdasima, voli samoću, a svoje muke ispoveda prirodi i opija se posmatranjem nebeskih lepota. Pored toga, od Ovidija Ronsar preuzima izvesnu eruditivnost, a od Ariosta naglašenu čulnost. Ipak, i pored brojnih i neskrivenih pozajmica, Ronsarovi soneti posvećeni Kasandri poseduju i izvesnu neposrednost i iskrenost prave ljubavne strasti, lepe i sveže opise Ronsarovog kraja i poneku originalnu stilsku figuru.

• Druga Ronsarova ljubav bila je Marija Dipen, petnaestogodišnja seljanka. Mariju je Ronsar upoznao verovatno 1555. godine, nedaleko od Burgeja, dok je polazila da se sa svojim sestrama prošeta pored reke. Njena mladost i svežina, vesela narav i fizička lepota, probudili su kod pesnika više čulnu nego neku dublju, osećajniju ljubav. Zahvaljujući prirodi pesnikove ljubavi i ambijentu u kome se probudila, pesme posvećene Mariji Dipen su znatno spontanije, iskrenije, prirodnije i neposrednije od pesama posvećenih Kasandri. U njima ima više opisa seoske prirode, sa mnoštvom ptica i raznovrsnog poljskog cveća:

  „Марија, устај, ленштино мала,
   Весела шева већ се на небу огласила.“

• Treća žena koja je opčinila Ronsara bila je Helena de Siržer, počasna dama kraljice Katarine Mediči, kojoj je posvetio oko 130 soneta. Helenu je pesnik upoznao u zrelom dobu, kada je imao oko 50 godina, u jednom tada poznatom salonu. Ronsar se, pevajući o svojoj novoj ljubavi, ponovo vraća snažnom Petrarkinom uticaju. Kao Kasandra Salvijati i Helena je veoma lepa, obrazovana i puna vrlina, a njen fizički izgled je potpuno u skladu sa petrarkističkim konvencijama. Pesnik se postavlja u pozu mučenika jedne svirepe žene koji umire od neuzvraćene ljubavne žudnje. Danas takvi stihovi, koje su pored Ronsara pisali i njegovi mnogobrojni savremenici, deluju izveštačeno i prazno, ali su sigurno laskali ukusu Helene de Siržer koja je po salonima često susretala glavne petrarkiste tog vremena.

Himne

Pri pisanju svojih himni Ronsar se najviše ugledao na stvaralaštvo Teokrita, Apolonijusa i Kalimaha. U njima slavi ugledne ličnosti svog doba, na primer kralja Anrija II, ili razvija opšte filozofske i naučne teme, o večnosti, demonima, smrti, godišnjim dobima, bogu Dionisu, pri čemu nastupa više kao naučnik i filozof nego kao pesnik:

  „Како је велика, и дивна, о Смрти, моћ твоја!
   Ништа, због тебе, на свету не може се назвати вечним,
   Него, исто онако као што вал потока бежи
   Испред журног тока другог вала који му следи,
   Тако и време тече, и садашњост прави место
   Наметљивој будућности, која за њом долази.“

Rasprave u stihu

Posebno mesto u Ronsarovom pesničkom delu zauzimaju Rasprave u stihu (Diskursi), koje je napisao za vreme verskih i građanskih ratova. Ti ratovi, koji počinju pokoljem kod Vasija 1562. godine, i koji kod pesnika izazivaju strah za sudbinu Francuske i francuskog naroda, podstiču ga da postane društveno angažovan pesnik. U Raspravama slika tešku stvarnost kroz koju prolazi Francuska:

  „Лативши се, гневан, хартије, мастила,
   описах недаће тог несрећног доба.“

U pisanju ovog dela, prožetog realizmom u opisivanju stvarnosti i ličnih osećanja, Ronsar, kao i u prethodnim delima, veliki broj poređenja, alegorija i mitoloških elemenata pozajmljuje od antičkih uzora. Međutim, to nije uticalo na originalan Ronsarov pristup temi rata, podela, bede i beznađa, pa se ovo delo, od njegovog objavljivanja, smatra velikom političkom satirom tog doba.

Elegije

Ronsar je napisao oko 45 elegija od kojih je najpoznatija ona pod nazivom Protiv drvoseča Gatinske šume. Ova šuma, koja se nalazila u pesnikovom rodnom kraju, i za koju su vezane njegove uspomene iz mladosti, posečena je po naređenju kralja Anrija IV (tada kralj Navare), koji je tako želeo da dođe do novca. Tom prilikom su posečena stabla stara više stotina godina. Pjer de Ronsar je svoju tugu zbog ovog događaja pretočio u stihove:

  „Шумо, птица што живе у твојим крошњама, обитавалиште високо,
   Неће усамљени јелен више, ни лаки срндаћи,
   Пасти под твојом сенком, и грива твоја зелена
   Неће светлост летњег сунца прекидати више.“

Fransijada

U skladu sa programom Plejade Ronsar je nameravao da stvori epopeju koja bi se zvala Fransijada i sastojala bi se od 24 pevanja. U njoj je hteo da opeva poreklo Francuske i njene monarhije. Za to se poslužio legendom, koja je imala veliki broj pristalica u srednjem veku, o tome kako su Franci potomci Frankusa, sina Hektorova, i unuka Prijamova. Spasivši se posle propasti Troje, Frankus se ukrcava u lađu i dospeva do obala Galije, gde udara temelje Francuskoj i njenoj monarhiji. Tu legendu je izložio Žan Lemer de Belž, član grupe „velikih retoričara“, u proznom delu Ilustracije Galije i osobenosti Troje.

Ronsar je završio 4 pevanja, ali su ona doživela potpuni debakl u javnosti. Tome je doprinela netačna i nenaučna teza o trojanskom poreklu Franaka i Francuske, kao i neaktuelnost predmeta, jer su se u tom trenutku u Francuskoj vodili verski i građanski ratovi. Pored toga, na neuspeh ovog poduhvata uticalo je i ropsko podražavanje Vergilijevoj Enejidi, preterana upotreba mitologije i monotona upotreba deseterca.

Dela

• „Prva knjiga oda“ (Le Premier Livre des Odes) 1550.
• „Ode“ (Odes), 1551 — 1552.
• „Ljubavi Kasandre“ (Les Amours de Cassandre), 1552.
• „Kraljevski otpad“ (Le bocage royal), 1554.
• „Ljubavi Marije“ (Les Amours de Marie), 1555.
• „Himne“ (Les Hymnes), 1556.
• „Pogled na bede našeg doba“, (Discours sur les misères du temps), 1560.
• „Fransijada“ (La Franciade), 1572.
• „Poeme“ (Poèmes), 1560 — 1573.
• „Soneti za Helenu“, (Sonnets pour Hélène) 1578.

Spoljašnje veze

• Dela Pjera de Ronsara Gallica
• Biografija i studije dela Ronsara