Radoslav Agatonović
Radoslav Agatonović (Brus, 30. jun/12. jul 1869 — Beograd, 31. maj 1928) bio je istoričar, političar,[1] narodni poslanik i gimnazijski profesor.
| Radoslav Agatonović Agatonović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 12. jul 1869. |
| Mesto rođenja | Brus, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 25. mart 1928. (58 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina SHS |
Biografija
urediRođen je u Brusu, u srezu kozničkom, u Kruševačkom okrugu, od majke Marije i oca Lazara rodom iz Krive Reke. Roditelji su živeli u Brusu tamo su sahranjeni, na starom groblju kod crkve Svetog Preobraženja.[2]
U Brusu je završio osnovnu školu, nižu gimnaziju u Kruševcu, a višu u Nišu (1880[3]).[4][5] Na Velikoj školi u Beogradu je završio Istorijsko-filološki fakultet[6] , a nakon toga je boravio u Parizu radi usavršavanja.[1] U periodu 1893—1899 je radio kao profesor gimnazije u Nišu, a po položenom profesorkom ispitu je oko dve godine radio kao profesor Solunu, a zatim kao direktor Srpske gimnazije u Skoplju (1899–1901). Za rad u južnim karjevima, ga je tadašnji ministar prosvete Ljubomir Kovačević, posle tajne inspekcije odlikovao Kraljevskim ordenom Svetog Save, četvrtog stepena.[4]
Po povratku u Srbiju 1902. radio je kao školski nadzornik u krajinskom okrugu,[4] a u periodu 1903—1922 je ponovo radio kao profesor na gimnaziji u Nišu.[6] Prvi put za narodnog poslanika izabran je 1903, ali mu je mandat poništen,[5] u korist kandidata radikala,[4] pa je nastavio da radi kao profesor u Nišu. Istovremeno se bavio politikom, u novoformiranoj nacionalističkoj stranci starih liberala, uspevši da pomiri prvake stranke koja je prethodnih deset godina bila pocepana, oduzevši na taj način Niš radikalima.[4]
U Niškom okrugu izabran za narodnog poslanika 1906.[5] Na redovnom sazivu Narodne skupštine u Beogradu (1909—1910) je bio jedan od sekretara. Sve do 1912. stalno je ponovo biran za narodnog poslanika za grad Niš, Niški i Kragujevački okrug.[5] Ostao je upamćen kao jedan od poslanika koji se protivio donošenju Zakona o radnjama na parlamentarnoj skupštini 10. juna 1910, kojim je, između ostalog, radno vreme radnika ograničeno na 10 sati, što je predstavljalo veliku pobedu radničkog pokreta za to vreme. Pošto je besneo na tom zasedanju Skupštine, nazivajući sve radnike tuđim špijunima, „Radničke novine“ su u broju 70 njegovu izjavu uokvirile crnim nadnaslovom, proglašavajući ga neprijateljem radničke klase broj jedan.[7]
Radio je na održanju nacionalne svesti, borbi protiv egzarhije i na odbrani nacionalnih interesa Srba u Makedoniji i Staroj Srbiji.[6] U to vreme su osnivana mnoga sportska i kuturna udruženja.[1] Do Prvog svetskog rata je pripadao Liberalnoj stranici, a posle 1918. Demokratskoj stranci.[1]
U periodu 1912—1918 je učestvovao u ratovima, kao rezervni oficir.[6] U Nišu - ratnoj prestonici uređivao je list „Srpska zastava”.[8] Za vreme okupacije nalazio se u emigraciji i bio član opozicionog bloka.[4] Prešao je Albansku golgotu i do 1918. bio narodni poslanik u Skupštini Srbije u izbeglištvu. Bio je jedan od pregovarača za stupanje u Demokratsku zajednicu sa grupom Vojislava Veljkovića, čime je postao jedan od osnivača Demokratske stranke. U okviru grupe je aktivno učestvovao u skupštini. U ovoj stranci je vrlo aktivan i u skupštini i u narodu, sebi je postepeno ali pouzdano izradio parlamentarno poslaničko mesto. Godine 1922. ponovo je izabran za poslanika.[3] Uspevao je da bude biran sa sve većim brojem glasova i u najtežim opozicionim prilikama. Obavljao je i funkcije sekretara Ustavotvorne i Zakonodavne skupštine, te potpredsednika Narodne skupštine (1928).[5]
Bio je član uprave Udruženja rezervnih oficira. Radio je na invalidskim pitanjima. Obavljao je funkciju najpre potpresedniika, a zatim predsednika „Međusavezničkog komiteta za proučavanje invalidskog pitanja“. Na kongresima Komiteta je dao nekoliko korisnih predloga, koji su objavljeni u časopisu komiteta i bili prihvaćeni u zakonodavstvima Francuske i Belgije. Za taj rad je dobio Krst Krune, najviše odlikovanje belgijskog kralja.[4] Izučavao je srednjovekovnu i novovekovnu istoriju srpskog naroda i bavio se prevođenjem s francuskog jezika.[1] Napisao je veći broj članaka na temu istorije Srba, od kojih se neki odnose na predhrišćanski period, objavljenih raznim časopisima. Bio je jedan od urednika niškog časopisa „Slava”.[3] U Beogradu je učestvovao je pri obnovi „Pobratimstva“ i bio predsednik literarne družine „Đuro Daničić“. U Nišu je bio osnivač Sokolskog društva „Dušana Silnog“, Velosipedskog kluba, član Francuskog kluba i jedan od njegovih organizatora tečajeva francuskog jezika za građane i učitelja, organizator večernje škole za analfabete iz južnih krajeva, organizator omladinskog kluba „Kolo“, prvog narodnog univerziteta za prosvećivanje.[4] Dao je idejno rešenje za izgradnju Spomenika neznanom junaku na Avali.[5]
Smrt ga je zatekla u činu rezervnog potpukovnika,[5] radeći kao narodni poslanik za Niški okrug. Umro je u 59-toj godini, nakon dvanaestodnevnog teškog bolovanja od zapaljenja pluća, 31. maja 1928. godine u Beogradu.[4] Upravo maja 1928. godine u Beogradu su izbile masovne studentske demonstracije povodom Neptunskih konvencija, koje je Kraljevina SHS potpisala 1925. godine sa Italijom. Njegova smrt je tako, na kratko, smirila političke strasti u zemlji.[9]
Sahranjen je narednog dana o skupštinskom trošku,[4] u Arkadama na Novom groblju u Beogradu. Jedna ulica u Niškoj Banji nosi njegovo ime od 2013. godine.
Dela
uredi- „Simeon-Siniša Nemanjić Paleolog“, istorijska rasprava (1893)
- „Srpski ustanci u vezi sa narodnim seobama u tuđinu od 1459. do 1814“, istorijska rasprava zajedno sa Paunom M. Spasićem (1895, 1896)
- „Odnošaji između Srbije i Bugarske od XII-XV veka“, istorijska rasprava (1899)
- „Saveznička zaštita ratnih invalida” (fr. La protection interalliee des invalides de la guerre) , Pariz (1922)
- „Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica poginulih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih žrtava” (1921)[10]
- Leže, Luj: „Slovenska mitologija”, prevod s francuskog (1904)[10]
Porodica
urediSa suprugom Danicom (1877—1947) imao je ćerku jedinicu Milicu - Milu Bošković[11] (1896—1970), koja je bila operska pevačica.
Reference
uredi- ^ a b v g d Gaćeša 2004, str. 61.
- ^ Matić 2012, str. 90.
- ^ a b v Matić 2012, str. 91.
- ^ a b v g d đ e ž z i Politika & 1. 6. 1928, str. 4.
- ^ a b v g d đ e Simonović 2006.
- ^ a b v g Popović 1925, str. 23.
- ^ Ranđelović 2014, str. 34.
- ^ Nešić 2014, str. 79.
- ^ Matić 2012, str. 92.
- ^ a b Matić 2012, str. 93.
- ^ Ilustrovani list & 11. 3. 1928, str. 30.
Literatura
uredi- Popović, Dušan (1925). Stanojević,, Stanoje, ur. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, broj 1, A-H. Zagreb: Bibliografski zavod d.d. str. 23.
- Simonović, Slobodan (2006). Mala enciklopedija kruševačkog kraja. Kraljevo: Librocomany.
- Milenović, Miomir; Tanović, Jovan, ur. (01. 06. 1928). „Radoslav Agatonović”. Politika. Beograd. 7215: 4. Pristupljeno 17. 11. 2018.[mrtva veza]
- Jovanović, Nikola B., ur. (11. 03. 1928). „G-đa Mila Bošković-Agatonović”. Ilustrovani list. Beograd. 10: 30. Pristupljeno 16. 11. 2018.
- Gaćeša, Nikola (2004). Radmilović, Čedomir, ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 1, A-B. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 86-83651-49-5.
- Matić, Milovan (2012). Jovanović, Emilija, ur. „G-đa Mila Bošković-Agatonović” (PDF). Bibliozona: časopis za bibliotekarstvo, informatiku i kulturu. Niš: Narodne biblioteke „Stevan Sremac“. 5: 30. ISSN 2217-2351. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 11. 2018. g. Pristupljeno 18. 11. 2018.
- Nešić, Bojana (2014). Popović, Slaviša, ur. 111 godina sindikalnog delovanja u Nišu : (1903-2014). Niš: Narodni muzej Niš. ISBN 978-86-88415-55-2.
- Ranđelović, Novica S. (2014). Ivetić, Risto, ur. Niš - ratna prestonica Srbije 1914/1915: Izdavačka delatnost i književni rad u Nišu 1914-1915 (PDF). Niš: Savez samostalnih sindikata Niša : Udruženje stvaralaca Niša "Car Konstantin". ISBN 978-86-89089-05-9. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 09. 2020. g. Pristupljeno 18. 11. 2018.