Radoslav Pavlović
Radoslav Pavlović (umro 1441) bio je knez, a potom i vojvoda iz vlastelinske porodice Pavlovića koja je imala svoje posede u istočnim delovima kraljevine Bosne. Posle ubistva njegovog oca Pavla Radenovića (?—1415) na Parenoj poljani kod Bobovca 1415. godine zajedno sa starijim bratom Petrom (1415 — 1420) otpočinje rat protiv Sandalja Hranića (1392—1435) i Kosača kao odgovornima za to. Posle pogibije starijeg brata Petra sukobu sa Osmanlijama 1420. godine, preuzima titulu vojvode i vođstvo nad Pavlovićima. Okončao je sukobe sa Kosačama i oženio se Teodorom, ćerkom Vukca Hranića i sestrom budućeg vođe Kosača Stefanom (1435—1466) sa kojom je imao tri sina. Svoj deo Konavlja je 1426. godine prodao Dubrovačkoj republici za 18.000 perpera, ali je već 1430. godine otpočeo tzv. (prvi) Konavljanski rat oko prodatih teritorija koji se okončao 1432. godine priznavanjem stanja sa početka sukoba. Probao je 1435. godine da se posle smrti vojvode Sandalja Hranića (1392—1435) okoristi novonastalom situacijom, ali je u sukobu sa bratom svoje žene Stefanom izgubio južne delove svoje zemlje sa Trebinjem. Umro je 1441. godine, a nasledio ga je sin Ivaniš (1441—1450).
| Radoslav Pavlović | |
|---|---|
 Bosna oko 1412. godine | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Radoslav Pavlović |
| Mesto rođenja | Kraljevina Bosna |
| Datum smrti | mart 1441. |
| Porodica | |
| Supružnik | Teodora Vukčić Kosača |
| Potomstvo | Ivaniš Petar II Nikola |
| Roditelji | Pavle Radenović |
| Dinastija | Pavlovići |
| Veliki vojvoda bosanski | |
| Period | 1416—1441. |
| Prethodnik | Pavle Radenović |
| Naslednik | Ivaniš Pavlović |
 | |
Prve godine vladavine uredi
Nakon završetka rata sa Ugarskom, godine 1416. održan je sastanak u Sutjesci na kome je, za vreme šetnje, ubijen Pavle Radenović od strane ljudi Sandalja Hranića i Vukmira Zlatonosovića. Pavlov sin Petar odveden je u Bobovac gde je trebalo da bude oslepljen. Ne zna se kako su podeljene zemlje Pavla Radenovića; zna se samo da je Zlatonosoviću namenjeno Olovo. Petar nije oslepljen već odveden u glavni grad Pavlovića, Borač. Pavle je imao i mlađeg sina Radoslava[1]. Ne zna se kako se Petar uspeo osloboditi. Sandalj je novembra 1415. ugrožen od Pavlovića. O stavu Hrvoja Vukčića Hrvatinića nema vesti. Već aprila 1416. godine on je umro. Postavilo se pitanje njegovog naslednika. Hrvojev sin Balša umro je posle nekoliko meseci vladavine. Mali deo Hrvojevih teritorija nasledio je njegov sinovac Đurađ Vojsalić, sin Vojislava Hrvatinića. Najveći deo preuzeo je kralj Ostoja koji se razveo od svoje žene Kujave i na leto 1416. godine oženio Hrvojevom udovicom Jelenom. Jelena je pre udaje grad Omiš dala svome bratu Ivanišu Nelipčiću. Sultan Mehmed I pojavio se krajem 1416. godine u Bosni gde je posredovao u sklapanju mira među svojim vazalima. Ostoja je optužen da je pogazio vjeru gospodsku ubistvom Pavla Radenovića, ali je uspeo da pobegne i izbegne zarobljavanje. Prišao je Sandalju koji se borio protiv Mehmedovih vazala Pavlovića[2]. Sandalj je u ratu sa Pavlovićima (koje su podržavali Turci) izgubio gotovo sve posede u Primorju sem Dračevice sa Novim. Ostoja je umro septembra 1418. godine. Turci su promenili stranu i pomogli Sandalju da delimično povrati teritorije u Primorju. Povratio je svoju polovinu Konavla. Za novog kralja izabran je Ostojin sin Stefan. Sandalj je nastojao da Dubrovčanima proda svoju polovinu Konavla. Dogovor je i postignut. Konavli su prodati za 12.000 dukata i 500 perpera godišnjeg tributa. Međutim, čim su Dubrovčani preuzeli Konavli, planuo je ustanak koji je brzo ugušen, ali se dubrovačka vlast nije učvrstila. Stefan Ostojić je decembra 1418. godine izdao povelju kojom je potvrdio dubrovačko posedovanje celog Konavla, zajedno sa gradom Soko[3].
Januara 1420. godine skopski namesnik Isak prodro je u Bosnu i napadao je i Sandalja i Petra. Petar je krajem januara stradao u borbi sa Turcima. Sandalj je to iskoristio da posedne Petrovu polovinu Konavla zajedno sa Sokom. Povratio je vlast nad Popovim Poljem, a Grgur Nikolić je pobegao u Dubrovnik. Sandalj je povratio raniju snagu i suprotstavio se kralju Stefanu. Oktobra 1420. godine sklopljen je mir sa Radoslavom Pavlovićem koji je podržao dolazak kralja Tvrtka u zemlju. Ostojić je sredinom 1420. godine formalno svrgnut. Time se prekidaju sve vesti o njemu. Umro je pre 1422. godine. Tvrtko je sredinom 1421. godine krunisan za kralja Bosne. Mir između Hranića i Pavlovića je sklopljen 1423. godine, a Sandalj je Dubrovčanima vratio grad Soko. Pavlović se orodio sa Kosačama. Oženio se Teodorom, ćerkom Sandaljevog brata Vukca[4].
Prvi konavaoski rat uredi
Dubrovačka vlada je početkom 15. veka nastojala da dobije plodnu župu Konavli. Prvi period pregovora sa Radoslavom Pavlovićem prekinut je Radoslavljevom optužbom i predajom Sokola (1421). Sukob između Radoslava i Sandalja Hranića završen je 1423. godine pomirenjem i predajom Sokola Dubrovniku. Dubrovčani i Radoslav tada su obnovili mir i pregovore oko ustupanja Konavla, ali opet bez rezultata. Radoslav je tek 1426. godine pristao da proda Dubrovčanima Konavli jer se našao u finansijskoj oskudici. Uspeo je da istera daleko veću cenu nego što je Sandalj uzeo sa svoju polovinu — 13.000 dukata i 600 perpera godišnjeg dohotka. Njegova polovina bila je i vrednija zbog Cavtata, ali je Sandalj ipak protestovao i izborio se za to da mu se naknadno isplati još 2000 dukata. Teškoće u odnosima sa Radoslavom otpočele su na jesen 1429. godine. Vojvoda je, bez ikakvih dokumenata, tvrdio da mu nekolicina Dubrovčana duguje novac i tražio je od dubrovačke vlade da obezbedi naplatu. Oktobra 1429. godine on je zaplenio jedan dubrovački karavan sa tkaninama odgovarajući na ćutanje dubrovačke vlade. Na žalbe je ljutito odgovarao da će vratiti i tkanine i povelje, što je značilo prekid odnosa. Dubrovčani su zabranili trgovinu na zemlji Pavlovića i pokušavali su da ga smire. Kao povod za nove proteste poslužila je odluka Dubrovčana da prokopaju tanku prevlaku koja je Cavtat spajala sa kopnom. Tako bi od grada napravili malo ostrvo koje se može lakše braniti. U proleće 1430. godine proneo se glas da će Radoslav napasti Dubrovnik. Neprijateljstva su započela aprila iste godine. Prvi konavaoski rat trajao je dve godine (1430–1432)[5].
Bosanski kralj osudio je vojvodin postupak, ali nije mogao ništa da učini jer je Radoslav uživao podršku sultana. Dubrovčani su odbijali da se sami pojave na Porti plašeći se da će biti podvrgnuti plaćanju harača. Više su voleli da drugi posreduju za njih. Sada su nastojali da sklope savez sa Tvrtkom i Sandaljem protiv Radoslava i da se sa sultanom dogovore oko kupovine Radoslavovih teritorija za 70.000 dukata. Pregovori nisu uspeli[6].
Dubrovčani su u Prvom konavaoskom ratu pokazali više snage i inicijative nego u bilo kom njihovom poznatom ratu. Najamnička vojska napadala je Trebinje i ravnomerno uzvraćala za Radoslavove napade na dubrovačku teritoriju — rušili su kuće, palili letinu, sekli drveće i sl. Sultanov subaša stigao je prvo kod Radoslava, a zatim i u Dubrovnik, sa namerom da izvidi stvar. Radoslav je tvrdio da je Dubrovčanima dao zemlju u nalog i te tvrdnje je potkrepljivao falsifikovanim dokumentima. Dubrovčanima nije bilo teško da originalima povelja dokažu svoja prava. Sultan je naredio da se Konavli vrate Dubrovniku, a Republika je postavila i pitanje ratne štete tražeći sumu od 60.000 dukata. Na ime ratne štete dobili su Trebinje, Vrm i tvrđavu Klobuk. Radoslav se suprotstavio ovoj odluci i privukao je na svoju stranu i Tvrtka. Uz pomoć novca izdejstvovali su na Porti promenu odluka. Uspostavljeno je stanje od pre rata. Dubrovčani su dobili Konavle, ali bez ratne odštete[7].
Sukobi oko bosanskog prestola uredi
Sukob između bosanskog kralja Tvrtka i srpskog despota Đurđa Brankovića izbio je 1432. godine kao nastavak rata između Tvrtka i Vukašina iz porodice Zlatonosovića. Srpski despot odnosi pobedu u ratu i zauzima Zvornik i Teočak. Srebrenica je odbranjena. Na strani despota bio je Sandalj Hranić. Radoslav je najpre bio na strani Tvrtka, ali je kasnije prešao pobedničkoj strani. Tvrtko je imao problema u samoj Bosni. Pojavio se pretendent na presto koga je doveo Radoslav. Izgleda da je to ista ličnost koju je burgundski vitez Bertrandon de la Brokijer sreo na Porti i koju pominje u svom putopisu. Reč je o Radivoju Ostojiću, sinu bivšeg kralja Ostoje. U Bosnu je došao 1433. godine, podržan od Sandalja Hranića, Radoslava Pavlovića i despota Đurđa Brankovića. Tvrtko se povukao u Ugarsku gde je ostao pune dve godine. Time je konačno napustio svoju politiku saradnje sa oblasnim gospodarima. Tvrtka je na presto vratio ugarski kralj Žigmund 1434. godine. Ugarska vojska ratovala je protiv Turaka, a Đurađ Vojsalić protiv Sandalja Hranića. Hrvojev sinovac uspeo je da Tvrtku vrati vlast[8].
Preokret u Bosni izazvala je smrt Sandalja Hranića 15. marta 1435. godine. Ugarski kralj nastojao je da ojača vlast svoga vazala Tvrtka i da Ugarskoj pripoji Hum na koga su ugarski kraljevi polagali pravo još od vremena vladavine kralja Lajoša (1342-1382). Hum je bio značajan zbog Drijevskog trga. Matija Talovec je po naređenju Žigmunda napao Humsku zemlju. Pridružili su mu se i Radivojevići. Radoslav Pavlović takođe je bio neprijatelj Sandaljevog naslednika. Pošto su Sandaljeva braća, Vuk i Vukac Hranići, pomrli još za njegova života, vojvodu je nasledio najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača koji je još ranije određen za naslednika. Stefan je napadnut sa svih strana. Izgubio je najpre trg Drijeva gde se učvrstio Đurađ Vojsalić. On je sredinom 1435. godine pozvao u pomoć Turke. Odred od 1500 turskih konjanika stigao je početkom jula u Bosnu. Ugari su isterani iz Huma, a teritorije Radoslava Pavlovića su opljačkane. Takođe, Stefan Vukčić je pružio podršku nasledniku Ivaniša Nelipčića, njegovom zetu Ivanu Frankopanu[9].
Nakon Ivaniševe smrti, Žigmund je zatražio Omiš za sebe i poslao protiv Ivana bana Matiju Talovca. Stefan je 1436. godine lično došao u pomoć svome savezniku. Stefan je 1436. godine zauvek otklonio ugarski pritisak na Hum. Krajem iste godine Stefan je sredio odnose sa ugarskim kraljem. U isto vreme on se izmirio i sa Tvrtkom. Dubrovčani su ga takođe prihvatili za Sandaljevog naslednika, kao i Mletačka republika. Najuporniji protivnik Stefana bio je Radoslav Pavlović. On je krajem 1437. godine izgubio naklonost Turaka te je Stefan dobio naređenje Murata II da zauzme Trebinje. Stefan je Trebinje osvojio, a zaposeo je i Jeleč u Podrinju. U Vrmu je opseo tvrđavu Klobuk. Međutim, Radoslav je za kratko vreme povratio naklonost Porte i navukao ih protiv Stefana. Turci su 1439. godine provalili u Bosnu i primorali Stefana da Radoslavu vrati Trebinje i ostale teritorije koje je osvojio. Radoslav se ponovo oženio Stefanovom sestrom Teodorom i između Pavlovića i Kosača sklopljen je mir[10].
Poslednje godine i smrt uredi
Početkom 1440. godine Radoslav Pavlović dugovao je sultanu veliku sumu novca zbog koje je ovaj dodelio Trebinje i Vrm Stefanu pod uslovom da Stefan isplati Radoslavljev dug. Marta 1440. godine Stefan je zauzeo Trebinje. Izbija rat, a Radoslav i Stefan se parniče pred Portom[11]. Radoslav Pavlović je umro krajem marta 1441. godine. Nasledio ga je najstariji sin Ivaniš Pavlović umesto koga su kao regenti vladali Radoslavljeva udovica i sestra. Pavlovići odmah nakon Radoslavove smrti gube poslednji posed na jugu — Klobuk[12].
Poreklo i porodica uredi
Radoslav Pavlović je bio drugi sin kneza Pavla Radenovića koji je pored njega imao još jednog sina:
- Petra (1415—1420), knez i vojvoda
Bio je oženjen Teodorom, ćerkom Vukca Hranića iz porodice Kosača (bratanica Sandalja Hranića i sestra Stefana Vukčića Kosače) sa kojom je imao tri sina koja su ga nasledila:
- Ivaniš Pavlović (1441—1450), vojvoda
- Petar II Pavlović (1450—1463), vojvoda
- Nikola Pavlović (1450 — 1463), knez
Porodično stablo uredi
| Jablan | ||||||||||||||||
| Raden Jablanić | ||||||||||||||||
| Pavle Radenović | ||||||||||||||||
| Radoslav Pavlović | ||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ Ćirković 1964, str. 243.
- ^ Ćirković 1964, str. 244–5
- ^ Ćirković 1964, str. 247.
- ^ Ćirković 1964, str. 248–9
- ^ Ćirković 1964, str. 261–2
- ^ Ćirković 1964, str. 263.
- ^ Ćirković 1964, str. 264–5
- ^ Ćirković 1964, str. 266.
- ^ Ćirković 1964, str. 267–8
- ^ Ćirković 1964, str. 268–270
- ^ Ćirković 1964, str. 272.
- ^ Ćirković 1964, str. 273.
Literatura uredi
- Ćirković, Sima (1964). Istorija srednjovekovne bosanske države. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.