Википедија

Računarski terminal

Računarski terminal je elektronski ili elektromehanički hardverski uređaj koji se koristi za unošenje podataka u, i pokazivanje podataka iz, računarskog sistema ili sistema iz oblasti računarstva. Prvi terminali su bili jeftini uređaji ali veoma spori u poređenju sa bušenim karticama ili papirnom trakom za unos, ali kako se tehnologija razvijala tako su i video displeji uključeni, terminali se više ne prave u starim formama interakcije. Istovremeno su razvijani "tajmšering (timesharing)" sistemi, koji su razvijani i pravljeni su za bilo kakvu neefikasnost korisničke veštine kucanja sa mogućnošću da podrži više korisnika na istoj mašini, svakog na svoj terminal.

DEK VT100, široko rasprostranjen računarski terminal

Funkcija terminala je ograničena na displej i unos podataka; uređaj sa značajnim lokalnim podacima koji se mogu programirati, može se nazvati "pametnim terminalom" ili "jakim klijentom". Terminal koji zavisi od glavnog računara od njegove brzine obrade, naziva se "glup terminal" ili "slabi klijent" . Personalni kompjuter može pokrenuti imitatora terminala koji menja funkciju terminala, ponekad omogućavajući istovremeno korišćenje lokalnih programa i pristup terminalovom glavnom sistemu.

Istorija uredi

 
Teleprinter model 33 ASR teleprinter, korišćen kao terminal

Terminal prvog promenljivog programa koji radi, potpuno automatski digitalan [1] Tjuring-kompletan[2] računar, Z3, koji ima tastaturu i red lampi koje pokazuju rezulate.[3][dubious – discuss]

Teško-kopirani terminali uredi

Prvi korisnici terminala povezanih na kompjutere su bili elektromehanički teleprinteri/telepisci, kao što je Teleprinter model 33 ASR, originalno korišćen za telegrafe ili Friden Flekspisanje (Friden Flexowriter).  Kasniji su razvijeni terminali koji su mogli da štampaju kao na primer DEKvrajter. Međutim oni su bili ograničeni brzinom kojom se papir mogao štampati, a za interaktivnu upotrebu papir nije bio potreban.

Početkom 1970-im, mnogi su[traži se izvor] u kompjuterskoj industriji shvatili da se dostupnost video podataka celog terminala može zameniti bušenim karticama i dozvoliti nov način korišćenja računara koje bi bilo više interaktivno. Problem je bio u tome što je veličina memorije potrebne za skladištenje informacije na stranici teksta bila suviše mala u poređenju sa minikompijuterima koji su se koristili. Prikazivanje informacija u video brzinama je takođe bio izazov i  neophodna logička kontrola je zauzela važmno mesto u prvim integrisanim električnim kolima. Jedna kompanija je[traži se izvor] najavila planove za izgradnju video terminala za $15,000 i tako zaintrigirao ljude širom sveta, ali su ti planovi otkazani kada su se njihovi inženjerski planovi, koji su uključivali proizvodlju njihovih IC-eva, pokazali previše ambicioznim. Drui plan je podrazumevao korišćenje računara sa katodnim cevima, specijalizovani CRT, napravljen od strane Tektroniksa koji čuva napisane informacije bez potrebe rifrešovanja.

Datapoint 3300 iz Korporacije kompijuterskog Terminala je objavljen u 1967. godini a šipovan u 1969. godini, čineći ga jednim od prvih terimnala baziranih na displeju. Tako je rešen gore pomenut problem prostora memorije, koristeći menjajući-registrovan dizajn, i koristeći samo 72 kolone za razliku od kasnijih primeraka koji koriste 89.

Rani VDI uredi

Prvi video računarski ekrani su se ponekad zvali "Stakleni TTI" ("stakleni teletipovi") ili "Vizelne displej jedinice" (VDJ), i koristili su se kao posebne logičke kapije, bez procesora ili primitivnh čipova integrinsanog kola, ubrzo su postali ekstremno popularni ulazno-izlazni uređaji sa mnogo različitih tipova sistema skloljenih od različitih snabdevača koji su sačinjeni od zajedničkih standarda:

  • ASKI niz karaktera (radije nego, reći, EBKDIK ili nešto drugo što je specifično za jednu kompaniju), ali prvi modeli su jedino podržavali velika slova (kao što je originalni ADM-3, "Data Dženeral" model 6052 -  koji se mogao ažurirati do 6053 sa karakteristikom malih slova zvanom ROM - i Hitkit H9)
  • RS-232 serijski port (25-pin, spreman da se konektuje na modem, još uvek neka specifična upotreba pina produžava standard, npr. za korišćenje 20 -mA ponavljanja struje)
  • 24 linija (ili 25 - ponekad specijalna statusna linija) od 80 karaktera teksta (ponekad sa dva okvira širine podešavanja).
  • Neki tipovi treperujućeg kursora se mogu pozicionirati (uz pomoć strelica i/ili "kućom" i drugim direktnim kursorom koji adresira podešavanje kodova).
  • Implementacija najmanje 3 kontrolna koda: Povratak trasporta (Ctrl-M), Lajn-fid (Ctrl-J), i Zvono (Ctrl-G), ali uglavnom, izbegavanjem sekvenci se dobija podvlačenje, dim i/ili izmenjen-video  istricanje karaktera, i posebno brisanje displeja i pozicionog kursora.

Počevši od Datepointa 3300 u 1969. godini, do kasnih 1970-im i ranim 1980-im, postojalo je na desetine proizvođača, uključujući Lear-Sigler, Data Dženeral, DEK, Hazeltine Korporacija, Heath/Zenit, Hjulet-Pakard, IBM, Televideo i Vize, a mnogi od njih su imali nespojive komandne sekvence (iako je većina koristila početni ADM-3 kao polaznu tačku).

Velike razlike u kontroli kodova između kreatora, dovele su do povećanja softvera koji su indetifikovani i grupisani u tipove softvera terminala da bi sistem softvera korektno prikazao ulaznu formu koristeći odgovarajuću kontrolu kodova; U Juniks-lajk sistemu, termkap ili terminfo fajlovi, koristile su se stti jedinica i TERM okruženje u različitim formama; U Data Dženeral poslovnom BEJZIK softveru, na primer, pri logovanju, sekvence koda se šanju na terminal i pokušavaju da se očitaju pozicije kursora ili 25. linija sadržaja koristeći sekvence različitih proizvođačkih kontrolnih kodova sekvenci, a odgovor terminala bi trebalo da bude jednocifreni broj (kao npr. 6 za Data Dženeral Dešer terminale, 4 za ADM 3A/5/11/12 terminale, 0 ili 2 za TTI bez specijalnih karakteristika) koji bi govorio programima koje kodove da koriste.

"Pametni" terminali  uredi

"Inteligentni (Pametni)" terminal koristi svoje procesuiranje, obično podrazumevajući ugrađeni mikroprocesor, ali nisu svi terminali sa mikroprocesorima omogućavali bilo kakvu realnu obradu ulaza: glavni računar koji je priključen, morao je da daje brz odgovor svakom završnom potezu. Izraz "Pametni" datira još od 1969. godine.[4]

Značajni primeri su IBM 2250 i IBM 2260, prethodnici IBM-a 3270 i uvodni Sistem/360 iz 1964. godine.

Od IBM 3270, i DEK VT100 (1978. godina), korisnici i programeri su mogli da primete značajni napredak u VDU tehnologiji, ali nisu tada još svi programeri koristili karakteristike novih terminala (naopaka kompaktivilnost u VT100 i kasnije Televideo terminalima, npr, sa "neinteligentnim terminalima" dozvoljeno je bilo programerima da nastave da koriste stariji softer).

Neki neinteligentni terminali su bili u stanju da odgovore na nekoliko izbegavajućih pitanja bez potrebe mikroprocesora: oni koriste štampane ploče uz mnogo integrisanih kola; jedan faktor koji klasifikuje terminal "inteligentnim" jeste mogućnost procesuiranja unosa od strane korisnika bez terimanala - tako što se ne prekida glavni kompijuter pritiscima na taster - i tako što se šalje blok podataka (npr. : kada korisnik završi celokupnu formu). Veliki broj terminala u ranim 1980-im, kao npr. ADM-3A, TVI912, Data Dženeral D2, DEK VT52, uprkos uvođenju ANSI terminala u 1978. godini, su bili "neinteligentni" terminali, iako su neki od njih (kao npr. kasniji ADM i TVI modeli) imali jednostavnu moć slanja blokova podataka.

Prednost mikroprocesora i manje memorije se ogleda u ceni, koja čini mogućim da terminali upravljaju uređivanjem operacija kao što je ubacivanje karaktera unutar oblasti koje su ranije možda zahtevale ceo ekran sačinjen od karaktera da budu poslate iz kompijutera, verovatno preko spore modemske mreže. Oko 1980-ih godina, inteligentni terminali su koštali manje nego većina neinteligentnih terminala, i mogli su da daju dovoljno jednostavnu moć lokalnog uređivanja podataka i slanja kompletne forme na glavni računar. Pružali su čak i veće mogućnosti za obradu, radne stanice kao npr. kod Televidea TS-800 , mogle su da pokrenu CP/M-86, tako da su doveli do teško uočljivih razlika između terminala i Personalnog računara.

Još jedan od motiva za razvoj mikroprocesora jeste želja za uprošćavanjem i redukovanjem potrebne elektronike u terminalu. To bi ih učinilo praktičnim za učitavanje nekoliko "ličnosti" u jedan terminal, pa je Kume KUVT - 102 mogao da oponaša mnoštvo popularnih terminala tog vremena, i da se prodaje organizacijama koje nisu želele da prave softverske izmene. Obično tipovi izkopiranih terminala uljkučuje:

ANSI IX3.64 standard izbegavajućeg koda, prouzrokovao je sličnost u određenoj meri, ali su ostale značajne promene (npr. VT100, Hitkit H19 u ANSI modu, Televideo 970, Data Dženeral D460, i Kume KUVT-108 terminali svi podržani ANSI standardom, ipak mogle su postojati razlike kodova od funkcijskih tastera, koji su karakteri bili dostupni, grupno slanje polja u formi, "stranih" karaktera, i upravljanje štampačem koji je bio priključen sa zadnje strane ekrana).

Većina terminala je bila povezana na minikompjutere ili glavne kompjutere i često je imala zeleni ili ćilibarski ekran. Terminali obično komuniciraju sa kompjuterom preko serijskog porta, preko nul modem kabla, često koristeći EIA RS-232 ili RS-422 ili RS-423 ili strujnu petlju serijskog interfejsa. IBM sistemi komuniciraju preko koaksijalnog kabla koristeći IBM-ov SNA protokol, ali za većinu DEK-a, Data Dženerala i NCR-a (itd.) računara, postoji mnoštvo vizuelnih prikazivača koji se takmiče protiv kompjuterskih inženjera terminala da bi proširili sisteme. U stvari, instrukcijski dizajn za intel 8008 je originalno napravljen u Korporaciji računarskog terminala kao procesor za Datapoint 2200.

 
Televideo ASKI karakterni terminal, koristi mikroprocesor, napravljen oko 1982. godine

Savremenost uredi

Dok su početni računari IBM-a imali jednu boju i to zelenu boju ekrana, ovi ekrani nisu bili terminali. Ekran računara nije sadržao nijedan karakter hardvera; svi video signali i video formatiranje su generisani od strane video grafičke kartice koja se nalazi unutar računara, ili (u većini grafičkih režima) od strane pricesora i softvera. IBM-ov monitor računara je imao zeleni monogromalni displej ili displej od 16 boja, i tehnički je veoma sličniji TV sklopu (bez radija) nego terminalu, Uz pomoć odgovarajućeg softvera, računar je mogao da oponaša terminal, i u tom slučaju je mogao biti povezan na glavni kompjuter ili minikompjuter. Glavni podaci su se mogli butovati u imitator terminala iz svog ROM-a. Personalni računari bazirani na mikroprocesorima u velikoj meri smanjuju potražnju konvencijalnih terminala na tržištu.

U 1990-im godinama, "slabi klijenti" i Iks terminali su kombinovali ekonomski lokalnu moć procesuiranja sa centralnom, deleći kompjutersku opremu da zadrže neke od prednosti terminala preko personalnih računara.

Danas, većina PC (PC) telnet klijenata proizvodi imitaciju najčešćeg terminala, DEK VT100, koristeći standarde ANSI izbegavajućeg koda IX3.64, ili pokretajući ga kao IX terminale koristeći softver kao npr Cigvin/IX na Windows-u ili IX. Org Server softver preko Linuksa.

Od pojave i kasnije popularizacije personalnih računara, nekoliko originalnih hardverskih terminala se koristilo za povezivanje sa računarima. Koristeći monitor i tastaturu, moderni operativni sistemi kao što su Linuks i BSD daju odliku virtuelne konzole, koja uglavnom zavisi od korišćenja hardvera.

Kada se koristi grafički korisnički interfejs (ili skraćeno GUI) kao IX Windows Sistem, jedan displej obično zauzima kolekciju prozora povezanih pomoću različitih aplikacija, umesto jednog teksta povezanog sa jednim procesom. U ovom slučaju, može se koristiti imitator terminala, aplikacija bez otvorenih prozora. Ovaj aranžman omogućava terminalu interakciju sa kompijuterom (za pokretanje komandne linije interpretera, npr.) bez potrebe za fizičkim uređajima terminala; čak može dozvoliti pokretanje više imitacija terminala na istom uređaju.

Mogućnosti uredi

Tekstualni terminali uredi

 
Tipični tekstualni terminal koji produkuje ulaz i prikazuje izlaz i greške
 
Nano tekstualni editor pokrenut u iks-term imitatoru.

Tekstualni terminal, ili samo terminal (ponekad tekstualna konzola) je serijski kopmijuterski interfejs za unos teksta i njegovo prikazivanje. Informacije su prezentovane kao niz od unapred odabranih i formiranih karaktera. Kada takvi uređaji koriste video displej kao što je monitor sa katodnom cevi, oni su se nazivali "Računarskim monitorima" ili "vizuelnim prikazom jedinica" (VPJ) ili "video prikaz terminala" (VPT).

Sistemska konzola je tekstualni terminak korišćen za upravljanje kompijuterom. Moderni kompijuteri imaju ugrađenu tastaturu i prikaz za konzolu. Neki Juniks-lajk operativni sistemi kao npr Linuks ili FreeBSD imaju virtualne konzole koje omogućavaju postojanje nekoliko tekstualnih terminala na jednom računaru.

Osnovni tip pokretanja aplikacije pomoću tekstualnog terminala je pomoću interfejsa komandne linije ili ljuske, koji od korisnika traži i izvršava svaku komandu nakon pritiskanja tastera Enter. Ovo uključuje Juniksovu ljusku i neka interaktivna programska okruženja. U ljusci, većina komandi predstavlja male aplikacije samih sebe.

Druga važni tip aplikacija je tekstualni editor. Tekstualni editor okupira svu površinu ekrana, prikazujući jedan ili više tekstualnih dokumenata, i dozvoljava korisniku da menja dokumente. Tekstualni editor je zamenjen procesorom teksta, koji obično omogućavaju široke formatirajuće karakteristike koje nedostaju tekstualnom editoru. Prva reč procesora se koristi za objašnjavanje strukture dokumenta, ali kasnije procesor teksta radi u grafičkom okruženju i pruža WYSIWYG simulaciju formatiranog izlaza.

Programi kao što su Teliks i Minikom kontrolišu modem i lokalni terminal da bi dozvolili korisniku interakciju sa udaljenim serverima. Na internetu, telnet i SSH rade slično.

U najjednostavnijem obliku, tekstualni terminal se ponaša kao fajl. Pisanje fajla prikazuje tekst i čitanje iz fajla koji je uneo korisnik. U Juniks-lajk operativnim sistemima, postoji nekoliko specijalnih karaktera fajlova koji odgovaraju dostupnim tekstualnim terminalima. Za ostale operacije, postoje specijalne izbegavajuće sekvence, kontrole karaktera i  termios funkcije koje program može da koristi, najjednostavnije preko biblioteke kao što je nkursevi. Za složenije operacije, programi mogu da koriste specifične terminalske ioklt sistemske pozive. Za aplikaciju, najjednostavniji način da se koristi terminal je da se napišu i čitaju tekstualni stringovi. Izlazni tekst je pomeren, tako da se vidi samo poslednjih nekoliko linija (obično 24). Juniks sistemi obično koriste ublažen tekstualni ulaz kada se pritisne Enter, tako da aplikacija prima spreman tekstualni string. U ovakvom režimu, aplikacija ne mora da zna mnogo toga o terminalu. Za mnoge interaktivne aplikacija ovo nije dovoljno. Jedna od najčešćih poboljšanja je promenjena komandna linija (podpomognuta sa bibliotekama kao što je ridlajn (readline)); ona takođe omogućava kontrolisanje istorije. Ovo predstavlja veliko pomoć za različite interaktivne interpretere komandne linije.

Još više je unapređena interaktivnost sa "ful-skrin (full screen)" aplikacijama. Ove aplikacije kompletno kontrolišu raspored prikaza na ekranu; takođe one odgovaraju na dodirivanje tastera direktno. Ovaj režim je veoma korisan za tekstualne editore, fajl menadžere i veb pretraživače. Pored toga, takvi programi kontrolišu boju i vidljivost teksta na ekranu, i uređuje ga sa podvačenjem, treperenjem i specijalnim karakterima (npr. crtanje karaktera). Da bi se sve ovo postiglo, aplikacija ne sme da se bavi samo tekstualnim strinovima, već i kontrolom karaktera i izbegavajućim sekvencama, koji dozvoljavaju pomeranje kursora na prozivoljno mesto, brisanje delova ekrana, menjanje boja i prikazivanje specijalnih karaktera, i takođe odgovaranje na komande funkcija. Veliki problem u svemu tome je da postoji mnogo različitih terminala i imitatora terminala, svaki sa svojim posebnim setom izbegavajućih sekvenci. U cilju prevazilaženja ovog problema, stvorene su specijalne biblioteke (kao što su kletve), zajedno sa objašnjenjem baze podataka terminala, kao što su Termkap i Terminfo.

Neinteligentni terminali uredi

Neinteligentni terminali su oni koji mogu da pokažu ograničen broj kontrolnih kodova (CR, LF, itd.) ali nemaju sposobnost da procesuiraju specijalne izbegavajuće sekvence koje poboljšavaju funkcije kao npr. čišćenje linije, čišćenje ekrana ili kontrolisanje pozicije kursora. U ovom kontekstu, neinteligentni terminali se ponekad nazivaju staklenim Teletipovima, jer u suštini imaju istu limitiranu funkcionalnost kao mehanički Teleprinter. Ovakav tip neinteligentnog terminala idalje podržava moderne Juniks-lajk sisteme podešavanjem različitih okruženja TERM-a na neinteligentno okruženje. Pametni ili inteligentni terminali su oni koji imaju mogućnost pokretanja izbegavajućih sekvenci, posebno VT52, VT100 ili ANSI.

Grafički terminali uredi

Grafički terminali mogu da prikazuju slike podjednako kao tekst. Grafički terminali se dele na vektorske terminale, i rasterske terminale

Terminal vektorske grafike prikazuje direktno nacrtane linije na Monitoru pod kontrolom glavnog kompijuterskog sistema. Linije su konstantno formirane, ali pošto je brzina elektronike limitirana, samim tim je limitiran i broj linija koji se mogu prikazati istovremeno. Ovakvi terminali su istorijski važni ali se ne koriste više. Praktično svi moderni grafički displeji su rasterske grafike, i vode poreklo od tehnika skeniranja slika korišćenih za televiziju, u kojim su vizuelni elementi pravougli nizovi piksela. Pošto je rasterska grafika primetna samo ljudskom oku u celini, rasterska grafika se morala rifrešovati više puta u sekundi da bi dala izgled na ekranu. Elektronski zahtevi rifrešovanja memorije displeja znači da su grafički terminali razvijeni mnogo kasnije nego tekstualni terminali, i da su u početku koštali mnogo više.

Većina današnjih terminala je grafička, tj. oni mogu da pokazuju slike na ekranu. Moderni izraz za grafički terminal je "slab klijent". Slab klijent obično koristi protokol kao što je IX11 za Juniksove terminale, ili RDP za Majkrosoftov Windows. Potreba propusne moći zavisi od korišćenog protokola, rezolucije i dubine boje. 

Moderni grafički terminali dozvoljavaju ekran u boji, i tekst u različitim veličinama, bojama i fontovima (pismima).

U ranim 1990-im, industrijsko udruženje je pokušalo da definiše standard, AlfaWindows, koji bi dozvoljavao jedan CRT ekran da prikazuje više prozora, tako da se svaki ponaša kao poseban terminal. Nažalost kao I20, ova ideja je rano prekinuta: ljudi koji nisu članovi udruženja nisu mogli da dobiju ni minimalne informacije i nije postojala realna šansa da se mala kompanija ili nezavisni programer priključi tom udruženju. Moguće da je zbog ovoga ovaj standard nestao bez traga.

Imitacija uredi

Imitator terminala je deo softvera koji imitira tekstualni terminal. U prošlosti, pre široke upotrebe LAN-a i pristupa internetu, mnogi računari su koristili serijalni pristup programa za komunikaciju sa ostalim kompjuterima preko telefonske linije ili serijskog uređaja

Kada je objavljen prvi Mekintoš, program koji se zove MekTerminal se koristio za komunikaciju sa više računara, uključujući IBM računare.

Dek termilani su bili jedni od prvih terminalskih programa za popularni Altair.

Vin32 konzola na Windows-u nije imitirala terminal koji podržava izbegavajuće sekvence[5][dubious – discuss] pa su SŠ i Telnet (za tekstualno prijavljivanje na udaljene računare) za Windows, uključujući Telnet program u paketu sa nekim verzijama Windows-a, obično imaju svoju šifru za pristup izbegavajućim sekvencama. Imitatori terminala na većini Juniks-lajk sistemima, kao što je npr. iksterm i Terminal, imitira fizičke delove terminala koji podržavaju izbegavajuće sekvence.

Režimi uredi

Terminali mogu da rade u različitim režimima, u zavisnosti kada je unos poslat od strane korisnika preko tastature do prijemnog sistema (šta god bi to moglo da bude):

  • Režim karaktera (poznat i kao režim karaktera u pravo vreme): U ovom režimu, napisani ulaz je odmah poslat prijemnom sistemu.[6]
  • Linijski režim (poznat i kao linijski režim u pravo vreme): U ovom režimu, terminal obezbeđuje uređivanje lokalne linije funkcije, kada korisnik pritisne return taster.[6]Takozvani "terminal linijskog režima" radi isključivo u ovom režimu.[7]
  • Blok režim (poznat i kao režim ekrana u pravo vreme): U ovom režimu, terminal proizvodi pun izgled funkcije. Korisnik može da upiše ulaz na više polja na ekranu (definisano u terminalu uz pomoć prijemnog sistema), da pomera kurstor okolo ekrana koristeći tastere kao što su Tab ↹ i tastere sa strlicama i uređivanje funkcija pomoću insert, delete, ← Backspace itd. Terminal šalje samo kompletnu formu, koja se sastoji od svih podataka upisanih na ekranu, do prijemnog sistema kada korisnik pritiska ↵ Enter taster.[8][9][6]

Postoji razlika između return i ↵ Enter tastera. U nekim više-režimskim terminalima, koji mogu da se menjaju u zavisnosti od režima, pritiskanjem ↵ Enter tastera kada terminal nije u blok režimu ne radi istu stvar kao pritiskanje return tastera. Dok će return taster izazvati ulaznu liniju da bude poslata na glavni računar u linijskom režimu,  ↵ Enter taster će umesto toga izazvati terminal da prebaci sadržaj karaktera gde je kursor pozicioniran kao domaćin, domaćin - izdaje naređenja za sve.[8]

Različiti računarski operativni sistemi zahtevaju različite stepene režimske podrške kada se terminali koriste kao računarski terminali. POSIX terminalski interfejs, napravljen od strane Juniksa i POSIX - popustljiv operativni sistem ne dozvoljava blok režim uopšte, i retko zahteva od samog sebe da bude u linijskom režimu, jer je operativni sistem u obavezi da obezbedi kakonski ulazni režim, gde terminalov uređaj za upravljanje u operativnom sistemu imitira lokalni eho u terminalu, i obavlja linijsko uređivanje funkcija na kraju hostovanja. Najčešće, i obično takav glavni sistem može podržati nekanonski ulazni režim, terminali za POSIX - popustljivi sistem su uvek u karakternom režimu. Suprotno, IBM-ovi 3270 terminali priključeni na MVS sisteme su obavezno uvek u blok režimu .[10][11][12][13]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ "A Computer Pioneer Rediscovered, 50 Years On".
  2. ^ Rojas, R. (1998).
  3. ^ Lippe, Prof.
  4. ^ Twentieth Century Words; by John Ayto; Oxford Unity Press. str. 413.
  5. ^ "How to make win32 console recognize ANSI/VT100 escape sequences?"
  6. ^ a b v Bolthouse 1996, str. 18.
  7. ^ Bangia 2010, str. 324.
  8. ^ a b Diercks 2002, str. 2.
  9. ^ Gofton 1991, str. 73.
  10. ^ Raymond 2004, str. 72.
  11. ^ Burgess 1988, str. 127.
  12. ^ Topham 1990, str. 77.
  13. ^ Rodgers 1990, str. 88–90.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Računarski terminal na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рачунарски_терминал&oldid=27673134”