Rezolucija Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija 1244,[1] usvojena je 10. juna 1999, nakon opoziva rezolucija 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1999), kojom je odobreno međunarodno vojno i civilno prisustvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ)[2][3] i uspostavljanje Misije privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).[4] Usledila je nakon saglasnosti predsednika SRJ Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili predsednik Republike Finske Marti Ahtisari i predsednik Vlade Ruske Federacije Viktor Černomirdin, koji podrazumevaju povlačenje svih jugoslovenskih državnih snaga sa Kosova i Metohije (aneks 2).[5]

Rezolucija
Saveta bezbednosti
OUN 1244
Savezna Republika Jugoslavija, 1999.
Datum10. jun 1999.
Br. zasedanja4.011
KodS/RES/1244 (Dokument)
Dnevni redSituacija na Kosovu i Metohiji
Pregled glasanja
Za: 14
Protiv: Niko
Uzdržano: 1
Rezultatusvojena
Sastav Saveta bezbednosti
Stalne članice
Izabrane članice

Usvojena je sa 14 glasova za i nijednim protiv. Kina je ostala uzdržana zbog kritikovanja NATO bombardovanja Jugoslavije, naročito zbog bombardovanja njene ambasade. Zalagala se da sukob treba da reše Savezna vlada SRJ i njen narod, te se protivila spoljnoj intervenciji. Međutim, kako je SRJ prihvatila mirovni predlog, Kina nije iskoristila pravo veta.[4]

U februaru 2008. grupa Albanaca, pod nazivom „lideri našeg (Kosova) naroda, demokratski izabrani”, jednostrano je donela Deklaraciju o nezavisnosti Kosova na skupu u sali Skupštine Kosova i time osnovala Republiku Kosovo.[a] Deklaracija krši Ustav Srbije i Rezoluciju 1244, stoga se prema međunarodnom pravu smatra nelegalnom. Međutim, brojne dužnosti za koje je prema Rezoluciji 1244 zadužena UNMIK preuzele su institucije Republike Kosovo, koju je priznalo 88 od ukupno 193 države članice UN.[6]

Rezolucija

uredi

Zapažanja

uredi

U preambuli Rezolucije 1244, Savet bezbednosti je izrazio žaljenje zbog nepoštovanja sa prethodnim rezolucijama.[7] Odlučeno je da se reši ozbiljna humanitarna situacije i želja da se sve izbeglice bezbedno vrate. Osuđuje se nasilje nad civilnim stanovništvom, kao i teroristički akti, a podseća na nadležnost i mandat Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Takođe podseća na suverenitet i teritorijalni integritet SRJ i drugih država u regionu i potvrđuje poziv za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo i Metohiju.[8]

Rezolucija je usvojena u skladu sa poglavljem VII Povelje Organizacije ujedinjenih nacija.

Savet bezbednosti je odlučio da se rešenje kosovsko-metohijske krize zasniva na dogovorenim principima sadržanim u aneksima Rezolucije.[9] Pozdravlja se SRJ zbog prihvatanja principa i drugih elemenata potrebnih za njihovo sprovođenje. U isto vreme, Savet traži od SRJ da prekine sa progonom na Kosovu i Metohiji i otpočne postepeno povlačenje.[10] Nakon povlačenja, manjem broju pripadnika vojske i policije biće omogućen povratak, ukoliko dobiju odobrenje međunarodnih vojnih snaga, kako bi sprovele funkcije sadržane u aneksu 2 Rezolucije.

Rezolucijom je odobreno međunarodno civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji. Od generalnog sekretara UN je zatraženo da imenuje specijalnog predstavnika koji bi koordinisao sprovođenjem međunarodnog prisustva. Savet je ovlastio zemlje i međunarodne organizacije kako bi se uspostavilo prisustvo snaga bezbednosti, potvrđujući potrebu za neposrednim angažovanjem međunarodnog civilnog i vojnog prisustva. Odgovornost međunarodnih bezbednosnih snaga je, između ostalog, odvraćanje od novih neprijateljstava, nadgledanje povlačenja SRJ, demilitarizaciju Oslobodilačke vojske Kosova i drugih albanskih formacije, kao i obezbeđivanje okruženja u koje se mogu vratiti izbeglice.

Generalni sekretar je dobio ovlašćenje da uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu i Metohiji, kako bi se omogućio rad privremene uprave na Kosovu i Metohiji — do rešenja konačnog statusa — kroz uspostavljanje privremenih institucija samouprave. Glavne odgovornosti međunarodnog prisustva čine i promocija autonomije za Kosovo i Metohiju, vršenje civilnih upravnih funkcija, nadgledanje razvoja institucija, održavanje izbora, održavanje reda i mira, zaštita ljudskih prava i siguran povratak izbeglica.

Savet je naglasio potrebu za obezbeđivanjem humanitarne pomoći i podsticao sve države i međunarodne organizacije da doprinesu privrednom i društvenom oporavku. Sve strane, uključujući i međunarodno prisustvo, morale su sarađivati sa MKSJ. To je značilo da se od oružanih albanskih formacije zahteva da okončaju svoje napade.

Odlučeno je da se međunarodna civilna i bezbednosna prisustva uspostave za početni period od 12 meseci,[11] dok je od generalnog sekretara zatraženo da obaveštava Savet o dešavanjima. Neuobičajeno za mirovne misije UN, ova je trebalo da se nastavi nakon početnog perioda od 12 meseci osim ako Savet bezbednosti ne odredi drugačije.

Pregled

uredi

U prvom stavu Rezolucije se poziva na svrhu i načela Povelje UN i prvenstvenu odgovornost Saveta bezbednosti za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.

U drugom stavu Rezolucija 1244 se poziva na ranije rezolucije Saveta bezbednosti i to: Rezoluciju br. 1160 od 31. marta 1998. godine; Rezoluciju br. 1199 od 23. septembra 1998. godine; Rezoluciju br. 1203 od 24. oktobra 1998 i Rezoluciju br. 1239 od 14. maja 1999. godine kojima se SRJ priznaju puni suverenitet i teritorijalni integritet računajući i teritoriju Kosova i Metohije.

Glavni ciljevi Rezolucije 1244 su:

  • Smeštanje Kosova i Metohije pod privremenu upravu UN (trenutno tu dužnost obavlja UNMIK), dok je Srbiji ostavljena mogućnost da vrati svoje institucije kada se za to budu stekli uslovi;
  • Ovlašćene mirovne snage kojima predvodi NATO (KFOR);
  • Upravljanje UNMIK da uspostavi privremene institucije samouprave;
  • Potvrda teritorijalnog integriteta SRJ (danas Srbije);
  • Ovlašćivanje UN da pokrene politički proces kako bi se ustanovio budući status Kosova i Metohije (ovaj proces je počeo krajem 2005).

U rezoluciji isto tako stoji da će određenom broju srpskog osoblja biti dozvoljeno da se vrate i da održavaju prisustvo na:

  1. srpskim istorijskim lokalitetima
  2. administrativnim prelazima[5]

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ Republika Kosovo (alb. Republika e Kosovës) jednostrano je proglašena država na teritoriji Republike Srbije, protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Prema Rezoluciji, cela teritorija Kosova i Metohije, pravno gledano, nalazi se u sastavu Srbije dok ne bude postignuto konačno rešenje. Srbija ne priznaje jednostrano otcepljenje, po međunarodnom pravu, njene teritorije, preciznije autonomne pokrajine pod privremenom upravom Ujedinjenih nacija (UNMIK). Vlada sa sedištem u Prištini ima defakto vlast nad većinom teritorije, dok pojedine strukture Srbije funkcionišu na severu i u srpskim enklavama.

Reference

uredi
  1. ^ „S/RES/1244(1999) - E”. undocs.org (na jeziku: engleski). 1999. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  2. ^ „Profile: Serbia and Montenegro” (na jeziku: engleski). 5. 6. 2006. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  3. ^ „Member States | United Nations”. www.un.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 8. 2018. „Serbia - date of admission 1 November 2000, The Federal Republic of Yugoslavia was admitted as a Member of the United Nations by General Assembly resolution A/RES/55/12 of 1 November 2000. On 4 February 2003, following the adoption and promulgation of the Constitutional Charter of Serbia and Montenegro by the Assembly of the Federal Republic of Yugoslavia, the official name of "Federal Republic of Yugoslavia" was changed to Serbia and Montenegro. In a letter dated 3 June 2006, the President of the Republic of Serbia informed the Secretary-General that the membership of Serbia and Montenegro was being continued by the Republic of Serbia, following Montenegro's declaration of independence. 
  4. ^ a b „SECURITY COUNCIL, WELCOMING YUGOSLAVIA'S ACCEPTANCE OF PEACE PRINCIPLES, AUTHORIZES CIVIL, SECURITY PRESENCE IN KOSOVO | Meetings Coverage and Press Releases”. www.un.org (na jeziku: engleski). 10. 6. 1999. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  5. ^ a b „Milošević je u Dejtonu propustio poslednju priliku da sačuva Kosovo” (na jeziku: srpski). 2024-03-23. Pristupljeno 2024-03-24. 
  6. ^ „General Assembly GA/10980”. United Nations. 9. 9. 2010. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  7. ^ Reka, Blerim (2003). UNMIK as an international governance in post-war Kosova: NATO's intervention, UN administration and Kosovar aspirations. Logos-A. str. 167. ISBN 978-9989-58-096-3. 
  8. ^ Mitra, Saumya, ur. (2001). Kosovo : economic and social reforms for peace and reconciliation (na jeziku: engleski). Washington, DC: World Bank. str. 7. ISBN 978-0-8213-4942-7. 
  9. ^ Buonomo, Giampiero (2002). „Non sempre la guerra "offre" giurisdizione extraterritoriale: l'occasione mancata del caso Bankovic”. Diritto&Giustizia edizione online. „The Security Council Resolution n. 1244/1999 could give pardon to NATO intervention - by reference to the armistice agreements between NATO and the Yugoslav government, made into paragraph 10 of its Annex 2 – only if the prohibition of the use of force (provided in Article 2 paragraph 4 UN Charter) is seen as a rule which can be waived with the consent of the international community. [mrtva veza]
  10. ^ „UN Security Council votes in favour of Kosovo peace plan”. RTE.ie (na jeziku: engleski). 10. 6. 1999. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  11. ^ Miller, Judith (11. 6. 1999). „Security Council backs peace plan and NATO-led force”. The New York Times. 

Spoljašnje veze

uredi