Rimska mozaička umetnost

Rimska mozaička umetnost koja je imala najveći domet u periodu od 100. p. n. e. do 500. godine dala je mnoštvo umetničkih dela, ali nije dala nekih naročitih novina, bila je značajna dopuna rimskoj arhitekturi. Oni su očuvani na svim teritorijama nekadašnje Rimske imperije, od severne Afrike pa sve do Dunava, a izrada mozaičkih podova u bazenu Sredozemnog mora dostigla je najveće razmere u prvih 500 godina posle Hrista.

Rimski mozaik sa motivom konja

Osvajanjem grčkih gradova Rimljani su zapravo prisvajali umetnička dela i donosili ih ih u Rim. Međutim sa današnjega stanovšta, rimska kultura nije bila samo derivat ili imitacija grčke kulture, nego je baštinila i etruščansku kulturu, različitu i od rimske i od grčke. Zato za rimsku mozaičku umetnost može se reći daje ona bila most prema izgubljenim helenističkim remek delima, prema kojima su se divili, kopirali ih i prevodili u druge umetničke izražaje.

Rimljani su vremenom postali odlični graditelji i vrsni tehnolozi širokog obrazovanja, o čemu najbolje govore „Deset knjiga o arhitekturi” M. P. Vitruvije, za koga se ne zna tačno kada je živeo (za Julija Cezara ili Augusta u 1. vek p. n. e.), i u svom graditeljstvu dobro su spojili mesopotamijsku gradnju opekom i grčku obradu kamena sa sopstvenim zidanjem na nov - rimski način.

Opšta razmatranja

Plinije Stariji o poreklu mozaičkih podova nedvosmisleno navod, i sa puno poštovanja, da je to grčki izum, „pavimenta originem apud Graecos habent”, iz Helenističkih središta mozaika (Delosa, Pergamona, Aleksandrije) u kojima su posebnu važnost pridavali izradi višebojnih emblemata. Majstori mozaika iz tih središta odlazil su tražeći posao u Italiji, i drugim rimskim provincijama, gde su bili dobro prihvaćeni. To je nanajidljivije u najranijim pompejanskim mozaicima koji u potpunosti oponašaju helenističku tradiciju.

Najveći pomak u stvarnju Rimskih mozaika ipak se dogodio nakon transformacije tradicionalne lokalne tehnike pri izradi poda u originalnu interpretaciju grčkoga mozaičkog stila, prilagođenog rimskom ukusu i potrebama.

Kako je Rim osvajao nove teritorije rimska urbanizacija i kultura uticala je i mnoga područja Evrope i Azije, koja je intenzivno započeta u 1. veku, kada su rimskim mirom (pax romana) postavljeni temelji za veliki kulturni napredak Rimskog carstva. Na tim prostorima nadmoćna rimska kultura mešala se sa domaćom tradicijskom, stvarajući novu provincijsku kulturu sa lokalnim obelžjima, „kao kamenčić u velikom mozaiku rimkoga kozmopolitizma”.

Rimski mozaici, kao i čitava antička umetnost, imaju narativan karakter i prikazuju određenu priču ili događaj. Oblici se senče, pa je predstava bliska svetu prirode i stvarnosti.

Mozaik u Drevnoj Ostiji

Kako je mozaik za izvođenje najkomplikovanija umetnost, koja je zahtevala ekipni rad zasnovan na raspodeli poslova koji se izvode određenim i strogim redosledom, Rimski mozaik u početnom razdoblju nije bio ni stilski ni tehnološki savršen. Njegova trajnost i vrednost zavisila je od veštine, znanje i iskustve mozaičara, što je vidljivo na duktusu površine i na kvalitetu upotrebljenog materijala.

Težina izrade mozaika još više dolazi do izražaja ako se uzme u obzir činjenica da su Rimljani izrađivali izuzetno veliki mozaik. Jedan takav je „Bitka kod Isa” ili Aleksandrov mozaik, nađen u jednoj kući u Pompeji. Aleksandrov mozaik je remek-delo dramatičnog prikazima bitke. Izuzetno veliki (2,72 h 5,13 metara) izrađen je tehnikom vermiculatum, sitnim kockicama u bogatim nijansama boja. Oblici su modelovani senkama, a u prostornim rešenjima vidljiva su smela skraćenja. Veličanstveni prizor bitke posebno je naglašen snažnim pokretima brojnih figura, konja i konjanika.

Bitka kod Isa: Na ovom savršenom mozaiku ističu se brojne figure konja i konjanika, predvođenih Aleksandrom Velikim i Darijem, čija je izrada zahtevala veliku umetničku i tehničku veštinu

Među mnogobrojnim ističu se i rimski podni mizaici u Saloni, na kojima su predstavljeni Orfej i pesnikinja Sapfo okruženi pticama i geometrijskim motivima; zatim podni mozaici u Romulijani, od kojih jedan prikazuje Dionisa sa leopardom, a drugi dvojicu lica u borbi sa lavom. Na ovom mozaiku lica dvojice ljudi modelovana su sitnim komadićima kamena i nijansiranim bojama, a cela mozaička slika ima visoke kolorističke vrednosti zansovane na kontrastu komplementarnih boja.

U jednoj vili u Risnu, u Bokokotorskom zalivu, podni mozaici imaju geometrijske šare, sa centralno postavljenom ležećom predstavom Hipnosa, boga sna.

Kada je započeta izrada mozaika u Rimskom carstvu?

Kada je započeta izrada mozaika u Rimskom carstvu nema preciznih podataka sve do Dioklecijana, za čije vladavina je 301. godina napisan „Edictum De Pretiis Rerum Venalium” („Edikt o cenama”), u kome su određene dnevnice umetnika, zanatlija i običnih radnika. Glavni pokretač i voditelj posla bio je „pictor imaginarius” koji je osmišljavao i slikao mozaički karton. On je imao zaradu od 150 sestercija dnevno (na ovaj iznos nije plaćao porez). Tako je bilo sve do 14. veka). Originalni slikovni prikaz načina izrade mozaika vidljiv je na mermernom bareljefu iz Ostije na kome: dvojica nose vreće sa materijalom, ostali pripremaju podlogu i izrađuju tesere pod budnim okom glavnog majstora - mozaičara.

Ovaj teški posao radio se uglavnom jednim delom na licu mesta (klečeći i čučeći), a drugim delom u radionicama, u kojima su se izvrađivale embleme, koje su potom postavljane unutar mozaičke površine.

Sve do 1. veka p. n. e. mozaik se smatrao luksuzom i njegova upotreba bila je ograničena, ali s vremenom doživljava promene u stilskom i tehnološkom smislu. Neke važne prostorije rimskih kuća oblažu se mozaikom i u tehnici opus sectile dekorativna, zidna ili podna tehnika oblaganja razanim višebojnim mermernim pločama (crustae) iste debljine koje su, po načelu kontrasta, oblikovale jednostavne, geometrijske ili figuralne motive.

Figuralni motivi, kao jednostavnija varijanta mozaika iz južne konhe, vile sa konhama na niškoj Medijani

Ta izvorno istočnjačka tehnika, vremenom se proširila u Rimu početkom 1. veka p. n. e., a posebno je bila cenjena u razdoblju Carstva. Opus sectile se izvodio i od drugih materijala, npr. različitih krečnjačkih škriljaca, vulkanskog kamenja ili keramike. S obzirom da se površinom mozaika hodalo, podloga je morala biti čvrsta i elastična, propusna kao sito, uz osiguranu drenažu i ostale kvalitete što se postizalo po slojevima. Sama vrednost mozaika diktirala je i podlogu, što je vreme pokazalo, jer su neki mozaici loše tehnološki izrađeni brzo propadali. Istorijski gledano detaljni opis izrade mozaika je obavijen velom tajne, tako da se pojedini detalji saznaju samo od pojedinih autora: Kato Stariji, Kolumela, Paladije, Plinije i Vitruvije.

Sa upotrebom skupocenih uvoznih mermera porasla je i njihova cena, tako da se mozaik upotrebljava samo za javne zgrade i kuće bogataša, koji su ispoljili veliku potražnju za podovima rađenim u tehnici „opus vermiculatum”. Podni mozaici napravljeni tom tehnikom izvode se sve do kraja 1. veka. I dalje su na ceni helenističke emblemate i neuokvireni središnji figuralni delovi, napravljeni takođe u tehnici opus vermiculatum, i tako sve do kraja 2. veka. U kasnijim periodima, sve snažnijeg Rimskog carstva, može se reći da nije bilo kuće ili rimske vile u kojoj nije bilo mozaika (naravno različitog umetničkogi majstorkog kvaliteta).

Tehnika izrade

Mozaik je satkan od malih tesera, kamenčića - lithostrata, kako ih je nazivao Plinije Stariji. Plinije još od Sulinog doba (oko 85. p. n. e,) obrađene tesere; kao klinaste forme (tesele), ili one različitog oblika (kocka, pravokutnik, romboid i sl.), kao i one ugrađene tako da formiraju oblike ličnosti, motive i dezene, deli na one od stakla i one za podove i zidove. Isto tako navodi kako se staklo kao mozaički materijal počelo upotrebljavati u Rimu u 1. veku.

Varijante mozaika

Opus barbarikum

Glavni članak: Opus barbarikum

Prva i najprimitivniji mozaička tehnika smatra se opus barbarikum (opus barbaricum). Ova tehnika nastala na Bliskom istoku svoj puni značaj i razvoj dobila je u Grčkoj. Mozaik se sastoji od šljunka nekoliko boja, na kome je uz pomoću najviših konvencionalnih metoda improvizovan sjaj kamenja. Ovi mozaici se nalaze u Španiji (7-4. vek p. n. e.), na ostrvu Sicilija, u palati Ai Khanum u Avganistanu, glavnom gradu Makedonije mozaici iz 4-3. veka p. n. e, po modelu monohromatizma: „Dionis na leopardu”, „Lov na jelene”, „Lov na lava”.

Mozaik na ostrvu Sicilija u tehnici opus barbarikum

Opus vermikulatum

Glavni članak: Opus vermikulatum

Ova tehnička forma koja vodi poreklo iz Egipta napravljena je sa veoma sitnim kamenjem. Ona je omogućila da se stvori umetničko delo - mozaik poput klasične slike ili ilustracija, koje je istovremeno predstavljala monumentalnu i dekorativnu umetnost drevnog Rima.

Sredinom 2. veka opus vermilulatum je rađen kao emblemata od formi koje su činili „sitni ili sićušni crvići” (vermiculatum - crvi) - koji su tako nazvani jer su linije crteža oponašale izgled i kretanje crva. One sasvim ustupaju mesto uokvirenim središnjim figuralnim delovima u kojima tesere, sada tesele nisu manje od delova koji ih okružuju u opusu tessellatumu. Sa njima je umetnik mogao vrlo lako izvući krive, siluete i sve oblike predmeta koji su zahtevali veću preciznost. Tesele su najčešće rađene u nizu bez prekida, i sledile su izohipse i unutrašnju konturu (granične i glavne unutrašnje delove) željene figure za crtanje.

Mozaik iz Pompeje u opus vermikulatum

Kako je rasla potražnja za podovima rađenim u tehnici vermikulatum, podni mozaici napravljeni tom tehnikom rađeni su sve do kraja 1. veka, da bi nadalje bili na ceni helenistička emblemata i neuokvireni središnji figuralni deelovi, napravljeni takođe u tehnici vermikulatum, i tako sve do kraja 2. veka.

Psudo amblemata

Sredinom 2. veka emblemata napravljene u opus vermikulatum sasvim ustupaju mesto uokvirenim središnjim figuralnim delovima u kojima tesere, sada tesele (kockice) koje su manje od delova koji ih okružuju u opusu tessellatumu i nosile su naziv psudo emblemata One su su mogle biti izrađene i postavljene in situ (na licu mesta) kao prava emblemata, a zapravo su izrađivane u radionici, a potom na tacnama donošene u objekat i umetane u upod.

Mozaik u formi psudo emblemata

Opus muzivum

Ova forma mozaika poznata pod nazivom (opus musivum ili museum) izrađivana je od obojenog stakla ili glaziranih komadića. Metoda je korišćena uglavnom za zidove, od kraja trećeg veka.

Emblemate napravljene na zidnom moziku od obojenog stakla formi opus musivum

Opus sektile

Glavni članak: Opus sektile

Mozaik izrađivan u varijanti opus sektile (lat. opus sectile) činili su skladni crteži napravljeni sa većim kamenjem različitih veličina, uz maksimalno korišćenje teksture i boje primenjenog materjala i štednju skupog obojenog kamena. Tehnika se zasnivala na isecanju ploča mermera različitih boja od kojih je sastavljana geometrijska figure, životinjska ili čovečja figura. Ovaj rad sličan je sa intarzijama.

Ovim stilom mozaika u Rimskom carstvu ukrašavani su najreprezentativniji prostori u palatama, u kojima su od tankih ploča prirodnog kamena, izrađivane veličanstvene raznobojne i autentične predtsav u mozaiku, „kao da ih stvorila sama priroda”.

Najbolji primerci ovog rada sačuvani su u Rimu u Apolonovoj palati i Palati Flavio.

Opus sektile izvodio se i od drugih materijala, npr. raznobojnik krečnjačkih škriljevaca, vulkanskog kamenja ili keramike.

Mozaik u varijanti opus sektile u triklinijumu Palate Flavio

Opus signinum

Najraniji primerici poda izrađenog u tehnici pod latinskim nazivom opus signinum, otkriveni su u Kartagi i datiraju iz 3. veka. Naziv potiče od mesta Signija (u regionu Lacio u centralnoj Italiji, u blizini Tirenskog mora). Opus signum je zapravo jedan od oblika „cementnih podova”, i odnosi se na sve zbijene podove na bazi kreča pomešanog sa peskom. Zavisno od načina ispune: dodatkom anorganskih agregata, kao npr. mermernogg brašna, lomljene opeke ili ugljene prašine, nastaje belo-crveni pod (opus signinum) ili crni (graecanicum). Takođe u ovaj mozaik umetale su se i krečnjačke tesere ili komadići mermera, koji su obrazovali jednostavne geometrijske oblike. Tako npr. napravljen zbijeni pod od ugljene prašine, kreča, pepela i peska bio je dobar toplotni izolator i apsorbent u zimskoj triklini.

Ovaj rad se dosta koristio u Italiji i Zapadnoj Evropi, za oblaganje podova ili kao premaz za bazene (ribnjake), rezervoare, cisterne, itd. Ponekad, je u materijal dodavan šljunak i lomljeni kamen.

Rimski cementni pod, izrađen u formi opus singninum

Materijali za mozaike njihovo poreklo i postupak obrade

Tesel - materijal za mozaike iz 1 - 3 veka

Uvećani prikaz složenih kamenčića u mozaiku

Materijali za tesere, dobijene iz lokalnih izvora prirodnog kamena, rimski majstori su mešali sa dodacima lomljene cigle i keramike (terakote) stvarajući obojene nijanse, pretežno, plave, crne, crvene, bele i žute boje.

Glavna prepreka u izradi dobrog mozaika bila je ta što je on napravljen gotovo bez fuga, a površina je morala da bude polirana do visokog sjaja. Koliko su neki mozaičari bili savršeni pokazuje Kokok (Sosos) koji je osmislio „asarotosoikos“, iluzionistički dočaran „nepometeni pod” u trikliniju sa prikazom otpadaka sa stola.

Izrada mozaika bio je težak posao, koji se radio uglavnom na licu mesta (klečeći i čučeći), osim embleme (umetnutog rada) koja se obično izvodila u radionici i ugrađivala na mesto unutar mozaičke površine. Emblem kao način za izradu mozaika otkrio je jedan od najslavnijih umetnika antike i izumitelj tesere Sosos iz Pergamona (2. vek p. n. e.). Emblema se morala besprekorno i sinhorno izvoditi u radionici, i obično se postavljala u okvire od mermera ili terakote, sa podignutim rubom. Izrada ove formr mozaika bitno je uticala na cenu celokupne mozaičke površine, tako da su u jeftinijim mozaicima umesto ovih složenih emblema, izvođeni jeftiniji nepokretni „pseudo-emblemati”.

Mermer kao glavni materijal

Mermor ili mramor, kamen koji se upotrebljavao za „tesere” bili su uglavnom srednje čvrstoće, zbog boljeg brušenja i nepromenjivosti boje nakon delovanja vremena. Taj naziv za kamen „antički mermer” - od grčke reči μάρμαρος ili marmor ili kako su ga nazvali Rimljani, kasnije je usvajen kao univerzalni naziv za mermer (metamorfnu stenu nastalu ponovnom kristalizacijom krečnjaka i dolomita).

U doba antike najveći kamenolomi nalazili su se u Grčkoj, Maloj Aziji, Africi (Egipat, Libija, Maroko) i Italiji. Povezano sa time, ali i sa nazivom lokaliteta, različite vrste mermera dobile su i odgovarajuća imena: bianco pentelico, bianco carrara,travertino romano, rosso antico, rosso levanto, rosa egeo, nero antico, itd. Sa upotrebom skupocenih uvoznih materijala porasla je i njihova cena, tako da se mozaik upotrebljavao samo za ukrašavanje javnih zgrada i kuća bogataša.

Kako se za vreme carstva neprestano povećavao uvoz mermera i drugog višebojnog kamena iz različitih Rimskih provincija: Egipta (porfdo), Frigije (pavonazzetto) itd, većina antičkih kamenoloma vremenom je „ispražnjena”.

Ostali materijali

Za izradu jednostavnih podova umesto mermera korišćeni su materijali od lomljene terakote, mešanjem lončarskih otpadaka, crepa, cigle i slično sa malterom. Tako je nastajala nepropusna crvenkasta smesa koja je služila za oblaganje cisterni, terasa i podova. Zbog svoje kompaktnosti i čvrstoće ova masa služila je i kao dobra podloga za kvalitetne i skupocene mozaičke podove. Prema Muru (R. Mooru) kod ovih mozaika, zapravo se ne radi se o pravom mozaiku, već (današnjim rečnikom građevinskih pojmova rečeno) o nekoj vrsti teraca, ili izvorno punskom podu - (pavimenta poenica). Njegova izrada kasnije se proširila po Severnoj Africi, Sardiniji i Siciliji.

Razlika između majstora za zidne i podne mozaike

U 4. veku u Kodeksu Teodosijanusu (Codexu Theodosianusu) iz 438. godine opisane su razlike između majstora - umetnika koji izvodi zidne mozaike (musivariusa), i majstora . umetnika koji radi podne mozaike (tessellariusa). Uprkos ovoj preciznoj i detaljnoj podeli, u praksi nije postojala tako oštra razlika između umetnosti i majstorske izrade. Prilagođavanje mozaika arhitektonskoj formi dovodi se u usku vezu između umetnika (pictora imaginariusa) i (musivariusa), zasnovanu na njihovoj uzajamnoj saradnji u kreaciji i izradi, postavljanju mozaika i uzajamnosti prostor - osvjetljenja. Umetnik (pictor imaginarius) kao autor kartona za izradu mozaia određivao je površinu mozaika, veličinu, boju, materijal i način postavljanja tesera, dok je majstor za mozaike (musivariusa) izvodio komplikovane delove mozaika.

Literatura

• Bertoldi, Susanna (2011). The Vatican Museums: discover the history, the works of art, the collections [I Musei Vaticani: conoscere la storia, le opere, le collezioni]. Sillabe. ISBN 978-8882712105. 
• Donaldson, M. Katherine (1965). „A Pebble Mosaic in Peiraeus” (PDF). Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens. 34 (2): 77—88. JSTOR 147018. 
• Dunbabin, Katherine M. D. (1999). Mosaics of the Greek and Roman world. Cambridge University Press. ISBN 978-0521461436. 
• Neri, Elisabetta; Verità, Marco (2013). „Glass and metal analyses of gold leaf tesserae from 1st to 9th century mosaics. A contribution to technological and chronological knowledge”. Journal of Archaeological Science. 40 (12): 4596—4606. doi:10.1016/j.jas.2013.07.017. 
• Oliver, Andrew (2001). „A Glass Opus Sectile Panel from Corinth” (PDF). Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens. 70 (3): 349—363. JSTOR 3182066. 
• Packard, Pamela M. (1980). „A Monochrome Mosaic at Isthmia” (PDF). Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens. 49 (4): 326—346. JSTOR 147913. 
• Ricciardi, Paola; Colomban, Philippe; Tournié, Aurélie; Macchiarola, Michele; Ayed, Naceur (2009). „A non-invasive study of Roman Age mosaic glass tesserae by means of Raman spectroscopy”. Journal of Archaeological Science. 36 (11): 2551—2559. doi:10.1016/j.jas.2009.07.008. 
• Witts, Patricia (2005). Mosaics in Roman Britain: Stories in Stone. Stroud: History Press. ISBN 978-0752434216. 
• Stevens Curl, James (2006). Dictionary of Architecture. Oxford University: Oxford University. ISBN 978-0198606789.