Rimske terme
Rimske terme su bila javna kupatila u antičkom Rimu. Većina rimskih gradova je imala bar jednu takvu građevinu, koje su bile centar javnog života. Bogatiji Rimljani su ih obično posećivali svakog dana, dok su siromašniji jednom nedeljno.[1]
Rimljani su javna kupatila ili terme počeli da korste od sredine 3. veka p. n. e. posle osvajanja grčkih kolonija na jugu Italije. Prve terme u Rimu su bile jednostavne i nazivale su se balnea, a prvi termalni monumentalni kompleks je izgradio konzul Agripa. Već u 4. veku p. n. e. u Rimu su postojale 354 terme. Najpoznatije terme su bile Karakaline, Trajanove i Dioklecijanove. Dioklecijanove terme sa svojom veličinom od 13.000 m² su bile najveća rimska građevina ikad. U njihovom središtu se danas nalazi crkva Santa Maria degli Angeli (gospe od anđela).[1]
Odlazak u javno kupatilo u Starom Rimu, predstavljalo je isto zadovoljstvo kao i odlazak u pozorište ili na gladijatorske borbe. Posete kupatilu i priredbama su se u Rimu plaćale, ali su te cene bile skromne (za posetu kupatilu plaćao se jedan kvadrans, dakle najmanji kovani novac koji je postojao). Svi ljudi su imali slobodan pristup na priredbu ili u kupatilo – slobodni ljudi, robovi, žene, deca. Najveći deo privatnog života provodio se na javnom mestu. Kupanje nije predstavljalo samo higijenu, nego složeno zadovoljstvo, kao kod nas danas odlazak na plažu. Ponekad su književnici u termama čitali svoja dela, a retori svoje govore. [2]
Istraživanjima se ispostavilo da su terme na kraju postale ustanove za uživanje. Od helenističlog perioda njihova funkcija nije samo omogućiti higijenu, već i živeti na poželjan način. Najranija javna kupatila za koja se danas zna potiču iz Pompeje i sagrađena su početkom 1. veka p. n. e. U kupatilima je od tada postojalo i podzemno grejanje; više nije bilo dovoljno grejati vodu u kadama i bazenu, nego je narodu ponuđen prostor u kome je bilo toplo. U to vreme, bez obzira na zimu, ljudi su u kućama živeli u kaputu.
Sirotinja je dolazila da za koju paru ostane satima okružena raskoši koju joj je darovala vlast, car ili neka druga ugledna ličnost. Pored složenih instalacija za toplu i hladnu vodu, postojala su šetališta i tereni za sport i igru. Za žene su postojala posebna javna kupatila. Inače u Rimu nije bilo bogate kuće u kojoj kupatilo ne zauzima više naročito uređenih prostorija, s grejanjem ispod poda. Nije bilo varoši bez barem jednog javnog kupatila, a ni bez vodovoda, koji snabdeva vodom kupatilo i javne česme. Ono što pokazuje koliko su Rimljani voleli javna kupatila je to što je Ciceron rekao da je gong koji je svakoga dana najavljivao otvaranje javnih kupatila bio slađi uhu od glasa nekog filozofa u školi.
