Rimski ugovor (1957)
Rimski ugovor je ugovor potpisan 1957. godine u Rimu, kojim su osnovane su Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (Euratom).
| Rimski ugovor | |
|---|---|
| Ugovor o uspostavljanju Evropske ekonomske zajednice | |
 Ceremonija potpisivanja sporazuma u Palati Konzervatora, na Kapitolskom brdu, Rim | |
| Tip | Osnivački sporazum |
| Potpisan | 25. mart 1957. |
| Potpisnici | Države članice Evropske unije |
| Depozitar | Vlada Italije |
 Wikisource | |
EEZ-om je ustanovljena carinska unija između šest država potpisnica (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka) i postavljeni su kriterijumi i temeljni ciljevi stvaranja zajedničkog tržišta koje bi osiguralo slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala.
Euroatom je postavio ciljeve razvoja istraživanja nuklearne energije i njene upotrebe u civilne svrhe. Stupanjem na snagu Ugovora o Evropskoj uniji Evropska ekonomska zajednica preimenovana je u Evropsku zajednicu (EZ), a Ugovor o EEZ-u postao je Ugovor o EZ-u.
Istorija uredi
Tri događaja su oblikovala oporavak zapadne Evrope nakon Drugog svetskog rata. Kao prvo, tri zapadne zone u Nemačkoj su se ujedinile 1946–1947 godine u jednu ekonomsku celinu, zahvaljujući snazi saveznika, dok je istočna zona odbila da se pridruži.
Drugo, Sjedinjene Američke Države su odlučile da zaustave širenje komunizma. Ujedinjeno Kraljevstvo, koje je bankrotiralo, zatražilo je novčani zajam od SAD, kako bi pomoglo grčkoj vladi u borbi protiv komunističke pobune. Usledio je odgovor u vidu Trumanove doktrine objavljene u martu 1947. godine, kada je predsednik zatražio od Kongresa da odobri 400 miliona dolara za pomoć Grčkoj i Turskoj.
I treće, Vlada SAD je odlučila da je Evropi potreban brz oporavak, pa je u tu svrhu potrošila dvanaest i po milijardi dolara između 1948. i 1951. godine. Plan koji je dobio ime po američkom državnom sekretaru Džordžu Maršalu, prihvatio je da je američki izolacionizam izazvao štetu njenim sopstvenim interesima kao i i interesima Evrope. Po Maršalovom planu jedna četvrtina novca bila je namenjena Velikoj Britaniji, petina Francuskoj, ostatak novca ostalim evropskim zemljama. Sovjetski Savez je odbacio plan kao kapitalistički i naredio svim zemljama istočnog bloka da odbiju pomoć.
Zapadnonemačka ekonomska zona predstavila je 18. juna 1948. godine u Darmštatu nemačku marku kao sredstvo plaćanja, a već 28. juna sovjetske trupe su izolovale Berlin, sa ciljem da nova valuta ne pređe u njihov sektor. Od tog trenutka pa nadalje, sovjetska politika je bila usmerena na uspostavljanje vojne i ekonomske kontrole nad istočnom Evropom, kao i na ekonomsku izolaciju od kapitalističkog sveta.
